Књижевне новине
Pesnički naponi
· 'stvaraocu i misliocu, otprilike onako kao. što
je svakom konačnom živom biću p
težnja ka beskonačnom životu. Tokom čitavo „Svog veka i stvaranja, pesnik peva, u SHVAJ samo ·jednu, nikad nedovršenu pesmu, Ovaj 'Doetski fenomen ima svoj pandan ne samo u
rostoru egzistencije, već i na planu filozofije 1 nauke, gde istina. — po Hegelu i Marksu „obuhvata isto tako proces saznanja kao i njegov rezultat. Via a
· Odnosi između pevanja i pesme, zatim između „raznih činilaca pesme, u Đurovićevoj tvorevini su izuzetno napregnuti, — ali nisu raskinuti. Naprotiv, oni su oblikovani pod uticajem NUR snažne nostalgije za harmoni„jom. tom ukrštanju tenzije ı harmonije zainje sc jedan redak kvalitet, koji može da sc nazove »konvulzivnom lepotom.
Prateći ocrtani POO Đurovićeva poezija se mestimično preokreće u pesmu o pesmi, to Jest u svojevrsnu poetiku: pošto je neposredni doživljaj isćcrpen kao predmet pesme, samo pevanje posštaje predmet pesnikovog doživljaja. Poetika ove vrste poetirana je jednom samosvojnom, duhovitom, katkad i satiričnom esejistikom, koia se rascvetava, na primer, u stihovima o slikaru Lubardi ili o Marku Ristiću: »Marko Ristić pije limunađu na časnu reč — Poezija pobeže«.,
„ Ovai satirični ton Đurovićeve reči dugovao bi še, izgleda. napetosti između haotičnog doživljaja i njegovop harmoničnog izraza. U tom rvanju, izraz usklađuje doživljaje, ali, za uz vrat, ovi unekoliko remete sliku koja ih izražava. Zbog ovakvop poremećaja, na poetskoj slici sc javlia icdnma grimasa kao karakteristi čna crta karikature ili groteske. Ta grimasa odaje pesnikov ironičan, satiričan, čak i sar kastičan duh, u kome ne prestaje da tinia Žžiška akcije. Ona se mkazuie, između ostalog, i kao lakonska Kkomstatacija: »Loto zamonjuie nadđu«. Ona ic četak pokreta i predznak čina:. »Što ne m san oživeće ruka«, Tako, usled svog izvanradnog unutarnjeg napon, pesnikov duh deluje kao napeta tetiva, koja odapinje strelu poetske reči u sferu društvene akcije.
U »Ponoru i zvonu« imamo još jedno svedočanstvo o Đurovićevoj kreativnoji energiji i dinamici. Sem toen. ista zbirka svedoči o nmeophodnosti određenije umetničke forme kao koeficijenta poezije. Jedino takva forma daje stvaralačkoi dinamici obeležje i značenje bplodme evolucije, koja metež stvaranja prevodi u red tvorevine, Ponekad, međutim „Đurović se leluja na sredokraći između ovog veda ı onog meteža. U isti mab. on ispoliava jednu snagu, koja je sposobna da prevaziđe takva lelujanja. Ona ga upravo i prevazilazi. S obzirom ma to, adekvatna kritika ove Đurovićeve zbirke morala bi biti sročena ne samo kao pogovor, nego u prvom redu kao neka vrsta predgovora za move, još nenmapisane, ali već nagoveštene sštihove. Radojica Tautović
|Aezik kao igra...
7 NastabaK sa 3. strane | %* we SV OBE RE 2O8BE,U 3)
Ako se magihjem mad dojklicu, mad beđricu |P Naginjem se što si 2demac, što bih da mati Ga moja žud. Ako te sni, žemamo, izbuđenim, Snim te šfo pričinjaš mi se predelima | začuđenim, O, Prelepa! Ako griam ti ime po mepcima suvim, Grliam, ga što hoću mw svako slovo a utuvim U sluh kao zriku. Ako dlanim, ti kosaYru 9Yaml, Dlanim, je što Traekota Yi njema vida ljutu, 709) Negde w daljini mene. Ako te pesmarim vako pomno, PesmaYi, te što pevačica si krož biće mi lommno. Ako fe sričem, oko po oko, dojku po dojku, . . bedro po beđ?o, Sričem, te što mom, da vascela ćeš stati TM t medo. („Moje vedyo mebo“)
Doveo nas je, ukratko, na jeđan izvanredno efektan način. u situaciju, u kojoj smo i ramije ko zna koliko puta bili, đa .se upitamo: kida ide i čemu vođi poezija koju piše enormno mnošivo mladih pesnika? ·
Ono što. ćini Nikolić čimi neodmereno, težeći krajnostima, 'opsemarski i sa podjednakom merom mistifikovanja prirođe i prirodnosti, Osećanja i osećajnosti, leksike, najzad, u čiji je bogat zabran tako silovito prodro. Samo, ta je mistifikacija dvostruko značajna: za samog pesnikz, jer je beskrajno obogatila fonđ njegovih reči i omogućila mu da se jednom vitne i do viših artističkih ciljeva otiskujući se sa čvrstog bolazišta, i za čitaoce, jer je pokazala va se ne naročito duboke misli i ne bogima-kako yzuzetne emocije (kakve izražava većina današnjih mlađih pesnika obelođanjujući uz to stravično siromaštvo jezika) mogu izraziti i pribegavanjem drugoj krajnosti koja, barem, podseća. na. to koliko je naš. jezik bogat i kakve mogučnosti pesničkoz izražavanja pruža.
Te mogućnosti, međutim, ni u Nikolićevom slučaju nisu remlizovane. Rekao bih da to nije ni bio cilj prve polovine njegove Knjige, koja nas je na ovai razgovor podstakla. Jer, jasno je, takva poezia nije cilj kome treba te> žiti. niti je lo jezik kojim se danas može pevati. Taj jezik jeste jedno nepresušno bogatstvo značenja koja se mogu aktivirati, on je. tradicija kojoi se sa mnogo pesničkog umenja maže približiti savremenost, on je i legenda Wojoj se mogu dati savremena značenja. Veliko delo · sinteze te viste Nikolićevo pevanje nije stvorilo. Ono, zate. još ne može da buđe most koji ·bi vezivao tradiciju i savremenost, ali može da bude putokaz ka tome mostu — što nije malo. Ovakvo kakvo je, njegovo pevanje. puno. efekala koji su najčešće sami po sebi supslanca, osnovjea njegove pesme, jedna je avantura, jedna atrakcija, jedna mneobuzdans duhovita i pedagoška igra. OM
Igra u kojoj je drugi deo knjige, bpisa „obično“, uprkos nekolikim dobrim pesmama. bio suvišan između ostalog i zato što ne izmiče manama protiv kojib se prvi zalaže i zbog koih je, konačno, i nastao.
Bogdan A. Popović
-Alb
arisprreKrearrE rare ri ariete ri ra irrena array ri re ar aaame ai are arrieNr tra ii rem aurraeaEi KI Carape i
Sarvepali Radakrišnan
Indiiska filozofijzm
„Nolit“, Beograd preveo Radmilo Vučić
OBJAVLJIVANJEM druge knjige „Indijske filozojije” velikog savremenog indijskog mislioca i državnika Sarvepalija Rađakrišnana dovršeno je izdavanje jednog izuzetno vrednog i značajnog dela o istoriji indijske filozofije. Ovim je ne samo izvanredno obogaćena naša prevodna literatura iz oblasti filozofije, nego je i naše znanje o jednom narodu koji nam se čini dalek i nepoznat, njegovoj kulturi i jednom oci njegovih najeminentnijih vođa postalo potpunije.
Neću u ovom prikazu govoriti o svim pozitivni ogobinama ovog dela. Da bi se osetilo šta sve ono može da pruži čitaocu treba ga pročitati, Jer ova knjiga po dubini misli, sistematičnosti, pregleđnosti i pročišćenosti do najmanjih detalja svih mnejasnosti i tamnih i nerazumljivih mesta, koja su uvek prisutna u delima drevnih mislilaca, predstavlja u pravo! smislu remek-delo u kome svako, ma koliko mu njegov predmet bio stran, može da nađe nešto u čemu će uživati i što će ga oduševiti, Ono što, mislini treba ovda naročito podvući jeste, pre svega, njena aktuelnost., Njen autor Je izvanredno širok duh koji indijsku filozofiju i kulturu uklapa u tokove najplemenitijih stremljenja evropske misli. On je sjajno Uuspeo da pokaže da je inđijska filozo{ija, suprotno pogıiešnim predstavama mnogih od nas, još uvek živa i da ima svoj poseban značaj i opravđanje u tome što po rečima Rađakrišnanovim, „unapređuje i Ooplemenjuje život” U tome, uostalom, pisac viđi i njenu budućnosti. Pai ako se đanas ona nalazi pred opasnošću da bude svedena na kult, „ograničen po domašaju i bez ikakve primene na činjenice sadašnjosti”, nju treba oživeti i aktivisati tako ,.da postane ono ŠtD treba da bude, jedan od velikih formativnih elemenata ljudskog napretka" U tome ova knjiga predstavlja jedan od najsjajnijih doprinosa,
Druga njena osobina koju takođe treba istaći jeste njena širina. Ona razbija pređrasuđe mnogih neobaveštenih o izolovanosti indijske misli, i to kako predrašude konzervativnih mišlilaca u samoj Inđiji, tako i one koji vlađaju kod onih koji su uvereni da du tvorevine duha velikih naroda Dalekog Istoka zatsorene u sebe,i da au na taj način same sebe osuđile na smrt, One liče, po njihovom mišljenju, na usamljepa drveta koja su se, ma koliko bila velika, vre'menom potpuno osušjla i koja ne mogu više da pruže život šumi koja buja oko njih. Koliko je jedna takva impresija pogrešna može se shvatiti upravo kađa se pročita ova knjiga. Kao dokaz za ovo ovde će biti dmovoljbo reći samo tc da Radakričnan na više mesta upoređuje shvatahja o svetu i životu pojedinih indijskih mislilaca sa onim lučenjima starih grčkih {ilozofa koja su još uvek živa i aktuelna,
Najzad treba reći da skromnost autorova, njegov izvanredan duh, njegova šavesnost i kultura takođe vrlo mnogo, utiču da sec divimo njegovom delu i da
ga zavolimo. Aleksanđar A, MILJKOVIC
*
ert Memi
KMKip od soli „Naprijed“, Zagreb 1965;
preveo Srećko Džamonja
ALBERT MEMTI je rođen u Tunisu od oca Jevrejina i majke Berberke, U tom svetu Jevreji i Muslimani biTi su Sšsmrtni meprijatelji, Evropljani su prezirali i jeđhe i druge, a postojala je i Klasna podvojenost unutar iste rase. U takvim, kako Memi kaže „nemogućim istorijskim “uslovima” talentovani mladi čovek iz geta mogao se samo naivno pouzđati u svoju ambiciju i ličnu vrednost, Snaga svake “volje ima svoje gramice, hako čovek polazi sa dna jedne komplikovane društvene hijerarhije. On biva rastrzan između Istoka kome po rođenju pripađa i Zapada čijoj se kulturi divi ali čiji ga ljuđi nikađa potpuno me primaju. u svoje ređove., On pati zbog položaja ljudi iz geta, ali prezire njihov varvarizam, žudi za interiorizacijom zapadne civilizacije, li shvata da se ona nerado nudi ljudima njegovog porekla. Stoga, posle dugotrajne borbe zaključuje da je njegov ži-
NJEPIRIEVIEDIPNJE 'KNJIOJE
Andrć Gide DostojevsKki
„Plon“, Paris
KNJIGA ANDRE GIDEA o TDostojevskom imala je bitno značenje za francusku — pa dijelom 1 svjetsku ~ afirmaciju velikog ruskog pisca, u periođu kad je njegovo djelo bilo daleko manje poznato i utjecajno izvan svoje domovine.
Djela ovakove vrste — u kojima jedan veliki Dpisac opisuje ličnost i djelo drugoga — imaju u neku ruku ambivaleninu vrijednost: ono što je rečeno važno je me samo kao činjenica ili sud u običnom smislu rlječi, nego kao sud koji je izrekao upravo taj i takav pisac o tom i takvom djelu, kao činjenica koja svjedoči o doficaju dvaju osebujnih ljudskih i
stvaralačkih putanja. Upravo tako ovu knjigu Gides
o životu i đjelu Dosiojevskog otvorit će netko zbog samog Dostojevskog, a drugi opet zbog Gidea. Gideov „Dostojevski“ je jedma od onih knjiga za
· koje se kaže da „imaju svoju sudbinu“. Osjećaju sil-
lovito prisustvo stvaralačke poruke autilora „Braće Maramazovih“ i „Idlota“, Gide se gođinama suočavao 8 materijalom ove Knjige, prikupljao bilješke, otpočinjao 1,., smatrao, valjda, da neće izaći na kraj s ovim „piscem najbogatijim po svojim kontradikcijama + mneđosljednostima“ (str, 81). Već prije 1 svjetskog rata — otad datiraju prve bilješke — želio je „napisati "Život Dostojevskog' po uzoru ma vote 'Bethovena' i 'Miche} Angela', te lijepe monografije Romaina Rollanđa“ (str, 7i). Međutim, Gideov „Dostojevski“ nije biografija te vrste, ma koliko da je u njemu bitno sasređena pažnja |] na biografske elemente ličnosti kao i ma stvaralačke kom-
ponente djela.
vot bio „samo niz raskida, wve težih 1 težih, sve POtpunijih i potpunijih“. Jeđino rešenje je samoubistvo, ali on se plaši smrti i odlučuje da ubije u sebi ono
što predstavlja najdraži i najbolniji deo njegove ličnosti — Tunis.
„Kip od soli“ pojavljuje Be kao delo mužno DPproizašlo iz ovakve situacije, kao neizbežno opravdanje svoga postupka i optužba, na izgled, ne toliko uperema protiv određenih ljudi i društvenih grupa već više protiv sudbine, koja se pokazala nepobedivom. No ovo nas ne sme zavarati, jer ispod priznanja poraza pred sudbinom nailazimo na oštru društvenu kritiku, socijalna tenđencija je jasna, ova Knjiga je puna gorčine i prekora,
' Mo, jasno je đa je Memi uspeo, Za razliku od mnogih pisaca Severne Afrike, đa d& jedno zrelo, saVrć“ meno delo, da zbog istorijskog ne zanemari umetnički elemenat, da še ođupre opasnosti plitkog, linearnog načina kazivanja,
Tako je njegov postupak uslovljen uticajem 8avremenih francuskih pisaca, j&ko, po ugledu na Prusta, insistira na najmanjim detaljima iz svoje prošlosti, Memi je u mnogome samosvojan pisac. slike jevrejskih verskih „svečanosti, obređa obrezivanja, „javnih kuća autentične su i bo upečatljive. Piščeva ličnost, sveprisutna u ovome auUtobiografskom delu plastično je prikazana u procesu svoga formiranja u svojim suprotnostima koje se bez uspeha upuštaju u pokušaj usklađivanja,
| . Wiastimir PETKOVIĆ
Vojtieh Zamarovsky
Tajine carstva Hetita
„Epoha“, Zagreb 1965; preveo Mirko Jirsak
KNJIGA o izumrlom i neštalom carstvu MHetita, koja je nedavno objavljena u izdanju zagrebačke „Epohe“, a u korektnom {mada he blistavom!) prevodu Mirka Jirsaka, ddđe u red onih knjiga koje se, kao i ranije objavljeni „Bogovi, grobovi i učenjaci“ C. W, Cerama, čitaju 38 interesovanjem i nađušak. „Ova knjiga je, kaže u uvodu autor, historija otkrića zaboravljenc države, a njezini junaci su nesvakidašnji ljudi: putnici koji prodiru u neistražene krajeve do gradova koji nisu zabilježeni ni na jednoji geografskoj 'Karti, arheolozi koji silaze u dubine tisućljeća 1 iznose na svjetlost dana spomenike kultura o kojima čovje-
čanstvo nije ni slutilo, učenjaci koji u tihim sve-.
učilišnim rađiomicama rješavaju probleme prema kojima su najzamršemije detektivske zagonetke prava dječja igrarija — ljudi koji rješavaju zagonetke nepoznatih pisama 1 jezika...“
T doista, čitalac se kroz knjigu postepeno upozmaje s istorijatom otkrića drevne hetitske države i civilizacije, koja je, ma teritoriji Male Azije, tačnije đanašnje Turske, postojala pre otprilike četiri hiljade godina, dvadeset vekova pre nove ere,.a koja je, na misteriozan način, mestala asirskim osvajanjem poslednje hetitske tvrđave MWarkemiš. Istorija otkrića Hetita vezana je, velikim delom Za uporan, plođan i
3 šir6ko ražgranat rad istaknutog. češkog lingveste i
a Bedžiha Mroznog (1818—1952), koji. je prvi Rklimi IGR: BNao “tako oživeo
20% O | umrli hetitški jezik, na kome je, nakon, mučnih is-
kopavanja i još mučnijih odgonmetanja nepoznatih znakova i misterioznih pismena, otkrivena jedna izvanredno visoka civilizacija, o čijem se postojanju i danas vrlo malo zna. Ustanovivši da se hetitski jezil razlikuje od starovavilonskog, staroasirskog, sumerskog i staroegipatskog i da, u stvari, pripada grupi indoevropskih jezika, Hrozni je došao do epohalnih otkrića o kulturi Hetita, koji su, jedno vreme, u doba XIX. ćgipatske dinastije, Setija T i Ramzesa II, bili toliko jaki da su u bici kod Kađeša 129. pre naše ere gotovo do nogu razbili osvajačku vojsku Ramzesa II, posle čega je zaključen egipatsko-hetitski mir o večnom prijateljstvu ravmopravnih rivala — prvi i valjđa jeđini ugovor o miru koji nikada nije bio mapušten i izneveren. Otkrićem velike biblioteke pločica s hetitskim Klinastim pismom, takozvanih MWapadokijskih pločica, Hrozni je, zajedno sm drugim hetitolozima, đošao do pođataka O zanmimljivom pravnom uređenju hetitske države, čije je zakonmodavstvo, iako jedva nešto mlađe od Hamurabijevog zakoma, bilo zasnovano na meupoređivo bravednijim i humanijim principima, Literatura Hetita, sačuvans u retkim fragmentima, uglavnom wu obređ-
Ovo Giđeovo djelo je mastajalo sukcesivne { ta činjenica je determinirala njegovu fakturu i Marak= ter. Prvi, uvodni dio moši maslov „„Dostojevski u svojoj brepisci" i sagređuje se na intimne konture piščeve ličnosti, Zatim, na poziv ljubitelja Dostojevskog da u teatru „Vieux Colombier“ u mizu Dpređavamja osvjetli ličmost i djelo ruskog pisca, Gide se dohvata & entuzijazmom svojih mnekađanjih bilješki (uglavnom mepubliciranih) + zaokružuje ovo djelo u homogenu ejelinu. Portret velikog ruskog klasika se tako sve više upotpunjuje, ocrtavaju se različite etape njegova života — vojska, zatvor, Sibir, epilepsija, porodične i druge zgode i nezgode itd. — a paralelno & fim i etape njegova stvaranja, S mnogo spretnosti i jednostavnosti svojstvene Gideu romansijeru, ističe ispod autorova pera slijed najvažnijih zbivanja i preokupacija u životu Dostojevskog. Gide, dođuše, ne analizira 1 pogotovo ne prepričava jednu za drugom razne knjige Dostojevskog smatrajući da „Ako bih uzimao jednu Knjigu za drugom ne bih mo-
PIŠI
Brana CRNČEVIĆ
TOC KNJIŠA
nim pesmama, kratkim poučnim. pričama i istorij skim amalima, otkriva, međutim, još tajanstvenije stvaralačke mogućnosti jednoga narođa čije se po. reklo još uvek tačmo ne zna, čija je sudbina mutna neizvesna, ali čiji je trag U istoriji čovečanstva je. dinstven i zađivljujući.
Pisana lako, nepretenciozno, popularno, a&li znalački, hnjiga „Tajne cartsva Hetita“ priključuje ge izvrsnim knjigama koje smo dobili u poslednje vreme i u koje, poređ pomenute Ceramove, idu „Biblijske legende“ Zenona Wosidovskog i dve Knjige Tllerberta Vemdta „Počelo je Uu Babilonu“ i „Tražio sam Adama“, Čitajući ih jednu za drugom, čitalac, koji ima imteresa za istoriju, može u njima da ot. krije: jedno drevno doba i da shvati tok istorijskih kretanja, u čemu je, možda, skrivena i tajna Dpotpu.
nijeg i boljeg sagledavanja života. 2. Gavrilo ATANASIJEVIĆ
Aleksandar Blok
Pesme
„Nolit“, Beograd 1965; preveo M. M. Pešić
RAZVOJNA LINIJA tema, motiva i lirskog izraza u poetskom delu Aleksandra Bloka jmteresantna je i karakteristična za rusko pesništvo koje je imalo svoj koren u prošlom, a granalo se prvih decenija ovog Veka. Najmarkantniji predstavnik simboliz.a u ruskoj poeziji, taj usamljenik iz Sahmatova, defimisan neodređenošću mladićčstva koje se produžavalo i onđa kađa je prestao da bude mlađić, posvećuje stihove prve zbirke, lelujave, lake, zamagljene, Divnoj Dami, simbolu večnog ženstva koje u svojoj žiži sažima i druge smisaohe komponente-religioznog uzbuđenja i luzvišenosti, ideala kome pesnik teži i koji oštaje nedosegnut kao one svetiljke u jednoj od Koroljenkovih kraćih proža, umetnosti koja po staje konačnost u beskonačnom, opsena i iluzija Opsenjenog. Iz svoga usamljeništva, prigušivanih jecaja jed. nog prođužavanog puberteta, Blok 5e okreće onima koji ga okružuju: bradatim drvosečama i poljodelcima sa malenog dedinog poseđa u kojima je onih dana 1905. gođine viđeo branioce otadžbine i snagu Rusije. Tako se laki dim mladalačkih maštarija gubi pred grubom svetlošću svakodnevice, ratnih i revolucionarnih gođina koje će opustošiti imanja-posledmja plemićska gnezđa zarad drugojačijih vrednosti, trenutno aktuelnijih, pa samim tim i pravednijih, 1 evo pesnika koji se drži dobrih trađicija ruskih Intelektualaca i koji živeći u jednom odveć uznemire• nom vremenu, i sam biva uznemiren i nadahnut, Nema licemerja u onom što Blok piše tih godina, njegova okrenutost masama Uu poetskom smislu i{5• krema je kao i Puškinov ođlazak u progonstvo, kao zatočeništvo Dostojevskog. Ruske poete shvatale su (možđa preforsirano i maivno) misiju pesnika estete kao zalaganje na relacijama opšte ljudskog i opšte potrebnog. Zato Bloka boljševički oktobar zatiče budnog, ne vređa u njemu sanjara, ne ođuzima mu pravo da govori, ne potiskuje ga na neko imaginarno ostrvee gdđe bi se reči gubile u nekoj vrsti samodovoljnosti; na protiv, snažni revolucionarni realistički simbolizam izbija još jednom. tt divnoj samopregornoj samožrtvenoj potrebi da se, razume, da se» izjasni. "Tako je nastala poema „Dvanaesštorica“. gde. je Blok virtuoz gde su žice realnog mategnute do bprskanja, gđe se pesnik sav povukao iza onih koji ga zastupaju, ljudima. Glasmi odjek Rkoračnice, ritam tugovanke, prokaženih i odbačenih, hitaju jednom cilju, svome TIristu, koji je izgubio oreol i još jednom sc vratio ljudima. Glasni odđjek koračnice. ritam tugovanke, iskiđani drhtaj govornog jezika smenjuje se u jeđnoj potmuloj savršenoj orkestraciji.
No Blok se ipak vratio onom što su bile teme n}egovih mlađićskih dana, simbolu Divne Dame. potvrđujući se opet kao asketa i vizionar, esteta i bOogočasnik, mada je elegičnost neodređenih trenulaka već bila đobila svoj dvanaestruki oblik od Krvi ı mesa.
Prevodilac M. M. Pešić đao je prepeve nejednake vrednosti. Neveština se pokazala tamo gdc je Blok bio najbliži nama i najuđaljeniji od izvesnih, reklo bi se, prevodiočev!h afiniteta, od čvrstog tla, tamo gde je Blokov prigušeni sjaj tražio drugojačiji, u svakom slučaju savremeniji leksički identitet. Prepev poeme „Dvaemaestorica“, ipak, čini nam se majuspelijim mo vrednosti jednakim-nekim Pešićevdm W\emadmašnim prepevima iz Jesenjinma.
Aleksanđar RISTOVIĆ
a a a a a a a aa Aaa a a a a A A
gao izbeći opetovanja, dok prateći od djela do djela nmjihove iđeje... moguće ih je daleko jasnije razlučiti.“ — Ovaj stav Giđe.· opravđava i tim· što š8#U to istovremeno „ideje psihologa, soclologa i moraliste, jer Dostojevski je bio istođobno sve troje ostajući u prvom ređu romansijer“. (str. 78) Piscu se nameće niz zanimljivih poredbi, koje istođobno osvjetljavaju njegove vlastite ukuse iznoseći one koji šu karakteristični za Dostojevskog.
Teško bi bilo, razumljivo. u ovom opsegu bprikazati niz kvaliteta i nedostataka ove knjige, bogate idejama i opažanjima, živim Wusporedbama i prodor nim osvjetljenjima no ponešto rasute i mekoherentne. Čuđi nas đa ovo djelo đosad nije preveđeno kod nas — iako je — nakon nekoliko gođina zastoja n posredno poslije rata — Andrć Giđe inače dosta prćvođen. Da li je mimoiđeno zbog Gideam ili zbog DOstojevskog? U svakom slučaju ma štetu obojice.
Pređrag MATVEJEVIĆ
AS NNN .
IO UP
Plašim se da će me i sopstveno srce izdati.
Pesnik je odgovoran samo za ono ' što nije rekao. Prećutkivanje je stvarni zločin pesnika.
Ljudožderstvo, to je bolja budućnost za tele. Budalu bi trebalo izbaciti čak i iz zatvora.
Ako. sam potreban otadžbini ja ću ponovo ostati živ. AAA AAA AAA AAA AAA AA AAA AAA A AAA AA AAA AA AAA AAA AAA AAA AAA
KNJIŽEVNE NOVINE