Књижевне новине
ji
Yi} , & | |
i
DRAMSKI PISAC, reditelj, jedan od naših vrsnih pozorišnih teoretičara i dugogodišnji istakmuti pedagog, Josip Kulundžić je besummje najznačajnije. ime našeg savrememog pozorišta. Gotovo da je i nemoguće dzdvojiti najznačajiju delatnost Kulundžićevu vezanu za maše pozorište, 'Kao dramski pisac zauzima jedno od prvih mesta naše dramaturgije, njegove bri'ljanbne režije ostaće kao veliki biser u istoriji mašeg „pozorišta, a nedavno objavljena ·knjiga: „Fragmenti o teatru“ svakako su značajan prilog budućim pozorišnim teoretičarima. Kroz 'klasu profesora Josipa Kulundžića, na Ajkadđemiji za pozorište, film, rađio i televiziju lu "Beogradu, prošli su' mnogi damas već istakmati pozorišni stvaraoci, a upravo ovih dana diplomuraće i druga klasa dramaturga.
BILO BI veoma interesantno da kao Drojesor dromaturgije ma akademiji kažete wu kojoj se Teri može maučiti veština pisanja drome?
NA TO PITANJE, koje se danas, u doba burnog razvijanja fantastičnih ostvarenja tehnike i nauci, postavlja. maročito u fehnički najrazvijenijim područjima zapadne hemisfere, pokušava se maći praktični odgovor putem eksperimentalnih „laboratorijuma“ za ispitivanje tehbike drame. Od hih „škola za dramske pisce“ (Skolu jedmog Džoma Pinrnsa Beikera, na primer, bošećivali su ı Americi mnogi danas već pozvati dramski pisci), pošli su i drugi teoretičari dramske umetnosti pri, univerzitetima kao i. na posebnim, kursevima. Oslanjajući se ne samo na Drvo sistematizovano izlaganje principa dramske tehnike na svetu, na Aristotelovu „Poetiku“, koja je još i danas predmet proučavanja i tumačenja, — tako da gotovo i ne postoji teoretičar drame koji. svoje postavke o dramskim konvenmcijama ne opravdava prinoipima Aristotela — mego i na činjenicu da dramski pisac mora da. može naučiti probise za ostvarenie tekstova za scenu, baš kaa što i muzičar i kompozitor mora da mnaui fehniku muzike i komponova– nia. učitelji dramske, tebnike mahom su na stojali da sistem»tizuju iskustva, koja ie stekao i svom stvaralečkom. postupku poneki najzna-
čajniii „dramatičar svoie evohe i.na taj.način
stvorili „zamntski priručnik“ za pravljenje dramwih komađa. .
ZNAČI LI TO da se poznavanjem tehnike drame postaje i dyamski pisac?
SVAKAKO da ne znači, Poznavanjem tehnike
drame ne postaje se dramski pisac. Za tu VOkaciju potrebno je da kandidat za dramskog bisca ima stvaralačkog dara, talenta, bez koga niko nije ostao umetnik. Ono što se može naučiti studiranjem dramske tehnike to su pravila ili bar uputstva o tome koie su konvencije potrebne da'se' postigne glavni zadatak pozoYišnmop komada: njegova komunikativnost sa publikom u teatru.
IT SVOJOJ KNJIZI „O pozorišnoj tradiciji. Žan 'Vilay ištiče da dramski stvaraoci više misu pisci već reditelji. Ko je bo vama cemtralna. stvaralačka ličmost savremenog teatra?
VEĆ POSLE prvog svetskog rata probijao se ređitelj na prvo mesto pozorišne hijerarhije, potbomoghut gledištem da je u modernom teatru ·ređitelj centrala stvaralačka ličnost, i đa om, iprema tome, daje svoj individualni pečat me' samo predstavi nego i celom teatru. Rediftelj je, naravno, prigrabio i funkciju dramaturga u tom smislu što je on, kao najautentičniji tumač autorovog dela, jedini pozvan da određi~komad koji: bi trebalo da. režira.
NIJE" LI TO ·bio slučaj i sa pozorištima parishog kartela, koji su vodili režiseri-guumci, Dilen, :Pitojev, Žuve i Bati?
U PRAVU STE. Oni takođe nisu imali svoje Gramaturge (iako se dramski pisac Marsel Ašar može smatrati dramaturškim savetnikom Žuvea). Međutim, istini za volju treba reći da su ti članovi kartela bili u stvari odlični dramaturzi. . Treba .samo pročitati eseje Luja Žuves o dramaturškim kvalitetima i glumačkim mogučnostima igranja Molijera, ili teatrološke detjmicije povodom obnavljanja Ibzena kod Pitojeva, ili Dilenova razmišljanja o dramaturškim kvalitetima kod. Pirandela — pa da se viđi ja takvim dramaturzima ne trebaju još i neki profesionalci. ; ı
DALI BI moglo biti od. štete pozorištima to što reditelji sami, biraju komade za repertoar?
TO, 'NARAVNO, ne bi bilo od štete pozorištima, kada bi intelektualni kampaciteti i široko poznavanje dramske literature režisera bili ravmi ovim: odlikama kod stručnog. dramaturga. Međutim, režiseri se pre određivanja komada %a veperkoar služe tuđim, kritenijumima i SVOjim roediteljskim ambicijama.
obi ,
NA KOJI način?
RRBŽISERI bi naprosto viđeli na nekoj (najčešće. inostranoj) pozornici nei komad, čiji bi špektakulavni kvaliteti odgovarali njihovim ambicijama da se. kao. režiseri stave na prvo mešfo.u predstavi. Taj komad bi preporučili svojoj upravi, koja bi ga, uvažavajući stručni sud Vog istaknutog saradnika, a prenebregnuvši votpuno svog dramaturga, stavila na repertoar.
0. Glavni i odgovorhi urednik Tanasije Mladenović. Sekretar 00.8; Izniptović. Momo: Kapor. Dragan; Kolundžija. Velimir Luk vo dzlavi evakhe druge suhote. Pojedini primerak 50 para (50 dinara) Godi | 5 'dvoštruko. List izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće „Književne novine".
___KNNŽEVNE
Razgovor sa
Josipom Kulundžićem
Tu odluku obično ne menjaju ni pozorišni savetnici, poštivajući autoritet režisera kao „najkompefentnijeg stručnjaka u teatru“.
AKO TIM PUTEM na repertoa stignu, dela bez pravilne tematsko-idejne osnovice, bez zmačenja za savremenog gledaoca, da li će se tada krivica, sručiti na Yeditelja?
NA ŽALOST neće. Krivica će se u tom slučaju sručiti na upravu featra, koja se isuviše pouzdala u dramaturško znanje svog režisera,
POŠTO JE režiser stekao ovako predđominantaW, noložaj w savrememom teatru, 2mači li to da je om u mogućmosti da izbegava postavljanje domaćih, tekstova ma repertoar?
RIMDITELJ je obično nepoverljiv prema domaćem tekstu, pogotovo modemom. Takav tekst posmatra·sa podozrenjem i uglavnom ga smatra anemičnom masom od koje će on da stvori punokrvnu pokretačku snagu Wcenske radnje. Često, negirajući umešnost, pa čak i kompetentnost pozorišnog dramaturga, on usvaja sebi pravo da uputi autora u dramaturške prosedee, kojim će postići savršeniji, sadržajniji i formalni kvalitet svog teksta, a gde to ne može da sprovede, on sam vrši preinačenje, rekonstrukcije, skraćivanja i dopunjavanje teksta, izmene u fabuli i vođenju toka radnje u karakterološkoj strukturi likova, u konstrukciji komađa i, najzad, u stilu i žariru izvođenja piščevog dela.
DA LI SE iz» ovoga što ste rekli može izvući zaključak, da režiser vlada scenom savremenog teatra?
DA, SVAKAKO. Međutim, treba u odbranu takvog tipa režisera dati nekoliko obrazloženja.
”
intervju intervju intervju intervju | intervju intervju intervju ~ „inferviu intervju intervju lej intervju Momumnikativnost sa publikom u tfeatru
Činjenica da savremeni režiser u svom stVavalačkom postupku ne polazi od analize teksta za stolom, može se objasniti ugledđanjem ma režiserski postupak u kulturno razvijenim s&sredinama. U tim sredinama je glumac samosvojni stvaralac, koji do tančina stručno poznaje svoj zanat. Kod mas, međutim, postoje glumci prema kojima se režiser mora odnositi pedagoški, tj. mora im tumačiti, na pnimeru ulogu koju ostvavuju, i to me samo teorijski mego i praktički (predstavljanjem), dok je za jednog na primer engleskog glumca, dovoljno nekoliko instrukcija na osnovu kojih će on moći sam đa ostvani lik, koji će režiser docnije, na rasporednim probama, modificirati samo onim Forekturama koje su u saglasnosti sa celokupnom režiserovom notacijom predstave.
U POSLEDNJE VREME često imamo prilike da na mašim, scenama vidimo kako je glumački izraz ma izvestan mačim, premebregmnut u korist vizuelnih, elemenata. Da li to može đa buđe štetno 2ža predstavu?
SCENOGRARIJA. često može da se učini tako nametljivom da izgleda kao da guši auditivni momenat na sceni, pa čak i onaj vizuelni momenat, koji je vezan za ličnost glumca, glavnog faktora u teatru, Postoji pogrešno mižšljenje da čarobna iluzija mođerne scenografije može da sakrije kvalitet teksta drame ili nedostatke ostvarenja tog teksta na scemli, U stvari, scenografija koja živi na sceni svojim istaknutim kvalitetima, kojima se ona ističe iznad svih drugih elemenata predstave, može da Uumanji kvalitet ne samo autorovog teksta, nego i dobro glumačko ostvarenje drame. Najbolji
dokaz su sve one velike muzičke revije (Šou-i“) koje predstavljaju raskošne svečanosti za oko, ali koje svode na ništavnost sve elemente dramskog teksta. Zato nije čudo đa je na ovakav tip scenografije, koja u stvaralačkom postupku mnogih modernih režisera zauzima dominantno mesto, došla kao reakcija — prazna, mračna scena, na kojoj još jedino dđiferencirano osvetljenje označava oku bilo ambijent mesta igre, bilo jeđan psihološki akcenat u emocionalnom {foku glumačkog proživljavanja,
Miodrag Petrović
tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribina tribi
ANONIMINI „PREVO! „Sc pižaC bc
UKOLIKO MISLITE da je za prevođenje po> frebna jedna Knjiga, jedan prevodilac i dva jezika: jedan s koga se prevodi i jedan na koji se prevodi, onda verovalno niste detaljnije upo-
znati s praksom u pojedinim izdavačkim pre-
duzećima i redakcijama. Događa se, češće no što se obično pretpostavlia, da se tekstovi do te mere prilagođavaju publici kojoj su namenjeni da se takvi zahvati više ne mogu smatrati redaktorskim ili lektorskim domenom rada. Tekstovi napisani ekavskim pretaču se u ijekavski, ili obratno, na takav način koji bi se skoro mogao nazvati prevođenjem. Za takav postupak, naravno, nalaze se i izvesna opravdanja: fizionomija jedne publikacije ili jedne edicije imperativno zahteva jezičku jednoobraznost i jednoglasnost. To se osobito često čini s tekstovima namenjenim najmasovnijim sredstvima komunikacije (dnevni i nedeljni listovi), ali se često zalazi i u ona područja koja bi od takvih eksperimenata morala biti neprikosnovena. Ako se, uostalom, i prihvati potreba da se jedan deo štampanih tekstova (na primer vesti ili kratke informacije) i prilagođavaju opštoj fizionomiji lista, ostaje pod znakom pitanja može li se na isti način postupati i s tekstovima. koji idu u viši red žurnalistike, a da
| i ne spominjemo napise s određenim literar-
nim pretenzijama.
eee przipismuzauanru en umurSiauneruuimani unesene si aiiErrGinimiurnuzrni iu Ornuurmruurnamapiti rise rurpuu menu nrsn iii mu srpspıniurrrariinarusrsurresrpmuiie smi perrı rare cira remen PONOVNI SUSRET
. Lo ... % hieeveeČ –
Mogu se pri tom uočiti i takvi zahvati koji bi se bez preterivanja mogli nazvati falsifikatom. Recimo, knjiga stranog pisca prevedena je ekavicom, i u stilu i jeziku prevoda zapažaju se neki nedostaci. Pogovor istom delu, iz. pera samog prevodioca, napisan je ijekavski, sasvim korektno. Međutim u knjizi nalazimo samo jedno ime prevod'oca, ime čoveka koji je romau sa stranog jezika preveo na naš, iako se bez oklevanja može reći da je posredi dvostruko prevođenje. Razume se da takvo delanje izlazi iz uobičajenih normi u literarnom stvaralaštvu | izdavačkom poslovanju, a naivna želja za približavanjem (zapravo, rekao bih, podilaženjem) publici ne može biti opravdanje za nespretno i nesretno kršenje spisateljskog i svakog drugog ferpleja.
Stoga se u vezi s ovom pojavom može postaviti više zanimljivih i aktuelnih pitanja:
1. Pitanje moralne odgovornosti pisca za tekst koji je tako prevođen i adaptiran. U kolikoj je meri autor doista autor teksta koji je prošao kroz ovakve prepravke? Da li bi se pisac u slučaju eveniualnog spora oko teksta mogao odreći auforstva, pošto tekst ne predstavlja više njegovo delo? Ovakvih slučajeva,
usled materijalne zavisnosti autora od izdavača njje još bilo, ali ne znači da ih neće i biti.
„Mogućnosti“
objavljen je autori-
9. Poznata je činjenica da savremena Žurnalistika inklinira literarnom načinu izražavanja, a literatura, tražeći kontakt s čitaocima. sve više naginje Žurnalističkim oblicima kazivanja (feljton, kratka novinska priča ili humoreska, novinski esej). Ukoliko budemo odobrili ovakvu preradu tekstova pojedinih vrsta, gde postaviti granicu šta se može, a šta ne može prevoditi i adaptirati?
3. Da li se istim aršinom može meriti samov zamenjivanje različite refleksije nekadašnjeg „jata“ kao i potpunije zamenjivanje leksike koje vodi prevođenju u drugu varijantu našeg jezika?
.4 Konačno, iako ovo ne bi možda trebalo ni spominjati, đa li se izmene ove vrste mogu vršiti bez odobrenja autora?
Ili, može biti, ako bismo se složili s ovakvom praksom, treba zahtevati da se pored autora polpiše i prevodilac ili adapfator teksta, kako bi i on poneo deo odgovornosti pred kritikom i čitalačkom publikom?
Ostaje još jedna mogućnost: da ovakve 8* daptacije, na zahtev izdavača, učini sam autor. Uwostalom, Stevan Sremac je svoje istorijske legende („Iz knjiga starostavnih“ )pisao ijekavski, jer mu se to činilo adekvatnije temi. Ali u svakom slučaju o fome mora odlučivati onaj ko je najpozvaniji — a to je ipak autor, pisac, a ne lektor ili redaktor.
Ivan Šop
učno-fantastičnog filma. Svi uče
reči koje na sebi nose tragove ·
akt u:e I m ois?t.i.
|) DANA _ ~'P#
Nastavak sa 2. strane
sle rata donele su buran razvitak, i tehnički i programski, radio, a kasnije i televizijske mreže, a SsObom: i uspešne poduhvate na saradnji pojedinih studija i mogućnost uzajamnog preplitanja jugosloven= skih nacionalnih kultura. Jubilej Rađio-Zagreba, koji je i jubilej jugoslovenskog radija i televizije, na taj način ima jedan ozbiljan podtekst, jedan značaj mnogo dublji nego što bi na prvi pogled moglo
izgledati.
uuu enueranzuenazaIne eee va verao a euzn er ee un ona uuen arena
redakcije Bogdan A. Popović. Tehničk ič, Aleksandar Petrov, Predrag Protić. išnia pretplata 10 novih dinara Beograd, Franeuska 7. Telefoni: 627-286 (redakcija)
SA TOMASOM MANOM
SAVRZ KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJM i Geteov institut iz Minhena organizuju u Beogradu izložbu posvećenu životu i delu najvećeg nemačkog: pisca prve polovine dvadesetog veka, Tomasa Mana. Na izložbi, koja se otvara 16. maja 1966. godine, biće izloženi rukopisi, fotografije, različita dokumenta ko il predstavljaju svedočanstvo o Životu i radu velikog Yomansijera i pružaju mogućnost svim poštova– ocima Manovog književnog dela da se upoznaju sa pojeđinostima iz Manove javne delatnosti koje im nisu, možda, bile u dovoljnoj meri
poznate.
NOVI MOMENTI
PO MNOGOČEMU ovo je vreme novih istina. Stare se oživljavaju ili iz osnova menjaju. Evo još jednog podatka fome u prilog: u aprilskom broju splitskog časopisa
o-umetnička oprema Dragomir Dimitri}ević. Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Mosta 'Pimutiyević i Petar Volk. List (1.000 slarih dinara), polugodišnia 5 novih dinara (500 i G26-020 (komercijalno odeljenje i administracija). Rukopisi
zovan prevod profesora dr Fehima Bajraktarevića, objavljenog u jednoj spomenici koju je izdalo Tursko lingvističko društvo u Ankari, Đod naslovom „Tursko-islamska kulturna baština Južnih Slavena“. U tom tekstu kaže se, između ostalog, i ovo:
„...Mora se odmah naglasiti da upravo u jugoslovenskoj nauci Dpočinje preovladavati mišljenje da Turci u osnovi njsu silom proveli ni islamizaciju Balkana, niti su narod opteretili preteranim porezima (osim, možda, u doba propadanja), nego da su u zemlju doneli razne dobre strane islamske kulture, naročito ,u gradskom načinu života i ophođenja. Što se u nas još i sada Turcima priznaje jeste to da su za vreme svoje vladavine, kao SsVOjedobno Grci, Rimljani i Vizantinci, ujedinili Balkan i povezali gu sa starom kulturom Orijenta“.
TALITUM 204 I DEČACI
OVIH DANA smo svedoci uzbudljivog slučaja, koji nije ništa manje zanimljiv od bilo kakvog na~
Redakcioni
se ne vraćaju. Tekući račun broj 601-1-208., Štampa „Glas“. Beograd, Vlajkovićeva 8.
ali %
(e, })
odbor:
slarih dimara). Za
snici su tu: naučnik Bela. Kovač, dečaci koji zabunom kradu opasnu igračku, uzbuđeni reporteri, Org SUP-a. Glavnu ulogu igra radio aktivna buba, ukradena sa Izložbe pronalazaka i tehničkih dostignuća u Beogradu, gde je bila izložena kao eksponat.
„Glavni sanitarni inspektor ST bije dr Petar Popović“ — piše „PO litika“ — „objasnio je da je prema njegovoj oceni pronalazač — Bela Kovač izneo radioaktivni izvor beč znanja Službe za radiološku zašlitu Instituta u Vinči, koji je bi? dužan da od sanitarnog inspeki0" rata, prema postojećim „propisima. zatraži dozvolu za transport i izlaganje“. U istom broju „Politike“, prona” lazač Bela Kovač izjavljuje da imao odobrenje Instiluta za nuklearme nauke u Vinči da može izla" Sati svoj pronalazak.
„Prethodno sam u Institutu izvršio i demonstraciju“, kaže Kovat
Sve ovo podseća na dečju igrU „Gde se bruse makazice?“
Dobro je što nemamo atomsku bombu — jer dečaci bi i nju sigu no ukralj! ' rupe E
Požiđar „PFožović. Dragoljub
inostranstvo