Књижевне новине

POEZIJA

Lojze KRAKAR

Antipesma

... I jednog dana, dok sam u reci gleđao svoje lice, iz povesma misli

u očima je štrčala dlaka,

košutac mi rastao po srcu.

SA ŽALOŠĆU SLOVENCA U PUTNOJ TORBI

dođoh do reke da Kkrstim, misao kojoj imema ne znam, a već je dugo nosim kroz ledene hramove šarki potajno kao pagamku. Misao raste

i Ja je zovem: ti moj amđele crni,

ti štapu prognanika, ti zastavo

vesele domovine mojih jutaYa,

ti pomodrelo truplo moje Yađosti,

što su te oskvrnili i bacili u bezdam,

ti najsvirepija smrti majmanjeg mrava iz mog mravinjaka, ti opelo

za one što su se madali, za one

koji će u smrt Doći istim, putem,

fi glasu tajamstvemog zvona iz reke kojoj sam, došao da krstim, žalost.

TAKO SAM MOLIO I IZ REKE SE

i PODIGOŠE sve moje oskvrmute Yadosti, seđoše

do mene u travu pa mi ispričaše

otkud, zvona zvone. I kome.

U tvojoj mladosti, one mi rekoše,

bilo je zabranjeno misliti ma sreću.

A sreća je žema, slična izvoru

koji po šikari traži žedam, drvoseča.

Sreća je kamen kojim, možeš ubiti šarku, sreća je britva koju ne smeš imati u tamnici, sreća je puška koju možeš odbaciti

pre mego ustreliš čoveka ili pticu,

sreća je soba, potrebna čoveku

kad, ima šesnaest godina.

jA SF OTADA SEĆAM SAMO KRALJA s pasjim, ušima i onih, što su stajali

Sunce je dobilo uši, rekoše.

Ostrižite ga i pažljibo pobacajte njegovu kosu wu vatru, Yekoše.

A pametni ih me poslušaše, doduše stražama piće i potajno odmesoše sunčano zlato maložnicam, Kkraljevim, a sebi kupiše ostrva u večnosti.

i na livadi oko uplakamog sumca.

Mene su ponduri opili žalošću,

pa sam izvikao majdražoj miljemici

svog kralja goyčinu, neuslišanih, . i pljunuo na žezlo, zaboravljeno u postelji.

BILO JE žEZLO VBLIROG MOGULA. Veliko žezlo velikog mogula. ·

Nije me ubio: svojim, lađomau,

poveo me sa sobom i svima svojim, milosnicam

naredio da nam pevaju

pesme Sumčevih kćeri, a između meveTa

učio me wrrati s lavicama

i moju mostalgiju častio zdyavicama.

O velika laži velikog: mogula! a

Jednom, smo, to znaš, na istom, vašnjaku,

pasli nađanje i ja sam tvojim,

večima verovao i od toga umro.

|JMRO SAM DA BIH USKRSNUO ZA ; OSKVRNJENJE

lika svoga, da bih video

parenje pasa, da bih čuo

njihove lajave litamije.

Najpre je Yekla pasja majka: Ti pasji sine! — Ti pasja dušo, zalajalo je mjeno šteme, sisajući iz mjemih praznih grudi reči.

Ti pasji Yodu, siktao je na, mene grom, pored, puta, i obrijama majska trava mirisala

ko pasja dlaka, wa, vlast.

U asjoj vlasti sam u večnoj trci s vremenom prokurjačio sva svoja osećanja, ba za žeme počeo uzimati vučice.

I jednog dama dok sam u Yeci gledao svoje lice, iz povesma misli

u, očima je štrčala dlaka,

košutac mi Yastao DO SsTCu.

ZATO SE ČESTO VRAĆAM RECI · i mislim, ma lađe. I mislim, na Yadosti

velikog mogula koji mi peva opelo

na, našem, pašnjaku. U opelu mastupaju

sunce i psi i Wučice maložnice

i trava što raste u srušenom, gradu.

Ja sedim ma ivici srušemog grada.

i bacam opiljke svojih misli u reku.

Zabranjeno je, znam, putovati lađameo

koje su davno već megde potonule.

Zabranjeno je voditi pse wu hramove,

gde se govori kako je u večmosti.

I zabranjeno je štampati Kraljevstva, zakome

koji objavljuju svemirsku svYeću

ĐPRICZA BO NI_JBŽ E W7 NI BH-H ' NIOW7 BINI ZA

i SVOVAJG ~

i saita

4 TA DA VAM KAŽEM, društvance u malom mjestašcetu kao što je naše, čisto i jasno: antiromantika. Prozori su uplju-

vani, napolju rovit, porozan snijeg, pred otapanje je. Mokro. Sjedimo i ćutimo. Da nas neko pogleda sa strane mislio bi đa smo časkom svratili na čašicu sa kakvog pogreba. Neko šljapka. U nas se uvlači magla i vlaga. Pritoplo je. Rakija grije. Tačno kao u fojničkim pričama Zije Dizdarevića. Ovdje se skrasimo, gledamo, dosađa. Čama. Čujemo da sutra neko — lijeni smo da pripitamo ko, a zar je to ionako važno ~ putuje u Sarajevo. U bolnicu, poslom. Sad svejedno. Autobus ide dva puta dnevno i dva puta dolazi. Poneko čepa na stanici, „Politika“ dolazi tek u šest naveče. Tek u šest naveče, kad gotovo opuste ulice, „bistrimo“ politiku. Tako gotovo svaki dan.

Druga rakija. Postaje još toplije. Kravimo se. Poneko od nas pogleda kroz prozorče i vidi komad ulice pod snijegom, svijet pred Namom, nekakvo konjče, a povrh svega crne šume narogušeno gledaju negdje prema vunastom nebu. Zatim staklo odvugne od topline i opet Dpotonemo u kafansku sparinu.

Sjedđiš i misliš kud bi olišao i šta bi činio od sebe, samo neka te ne jeđe i ne glođe čama i neka nešto ođ sebe činiš. A kud bi, šta bi? Kod kuće se podžaveljaš sa ženom za sitnicu, galame dječurlija, tvoja i komšijska, žene dolaze, kafenišu, odlaze, biju papuče, nikad i nigdje mira. Svega ti je dosta. Zbilja, upitaš se pa zašto živiš i da li je svugdje na svijetu ovako sivo, monotono i nezanimljivo. Da precrkneš od dosade. Dan se vuče kao premlaćena mačka, život o da oko tebe stoji, drevan, nakrnjen, prozukao. Prođe Jovo Krnjatak iz Hubjera sa konjčetom, nekoga traži, nešto treba, Sjeđimo nepomični. Ne vuče nas da saznamo koga treba i zašto, Svratiće ako je hića. Pušimo, Ruke nam žute. Zrak mekovlaknast. svilen i kao paučina. Ovija nam lica i čini ih rasplinutim. mlakim. OSa smo nckako sami sebi, žutnjikavi, boesni. Bivši glumac, naš zemljak, sađ u penziji DOvukao se već nekolike godine. škripi reumatičnom nogom koju stalno povlači amo-lamo pod stolon, i Io nas na neki način smeta i nervira,

— Hoćeš li prestati, upita neko bezvoljno. sve mi zube čupaš.

Glumae, koga smo nekada cijenili kad je bio po drugim gradovima i fuđim mjeslima, glas mu se hrapavo | škripavo čuo preko veselih večeri loliko puta, zausti da nešto svađalački odvrali, pa se pređomisli, Taman se nosio mišlju da otpočne već dozlabnga otrcecanu priču o Kelavi — on je krsti Elvirom iz nekoe čudnog razloga — ali osjeti da još nije vrijeme, pa oćuta.

KNJIŽEVNE NOVINE

TOC RRA

Risto TRIFKOVIĆ

Misliš da prije nego glumac otpočne sVOjU priču koju znaš već napamet da se digneš i negdje odeš, bilo gdje, ali i dalje sjeđiš i fupo prevrćeš u glavi jednu jeđinu jasnu misao: da više ne misliš svraćati u kafanu i da ti je svega preko glave, odšetaćeš na brijeg, prozračiti se, protegliti noge, sve je bolje nego ovo dangubljenje bez svrhe, nalik očajanju, osjećaš kako te omamljuje i zahvaća kao talog, vuče na dno, u vrilog, kako postaješ i sam dio ništavila, nekretanja koje zarobi dušu i više ništa ne činiš da se izvučeš, slatko je drijemati, opustiš se, omekneš, hmkaš, salijevaš rakiju i blaženo mljackaš bezubim ustima osjećajući kako se razilazi toplota po tijelu, pod kožom, zatim se, upaljen, razdražen, namečiš da zadirkuješ Jovicu Krnjatka, bivšeg žand. naređnika, sada u mirovini, kako je nekada glancao kamašne i ganjao napredne đrugove, a on se uzrujava i brani, skače i prijeti da će tužiti za uvredu, zatim se'i drugi umiješaju, stanu da Vas razva-

odđevemu, Wu, sivu zatvoreničku konfekciju. O velika nesrećo crmog bivola! ,

O PEVAĆU NESREĆU CRNOG BIVOLA koji ne zna za dobrotu velikog: mogula,

opevaću prvog čovekoljupca

odvikmutog da puca u vanjenike,

opebvaću Žene, naslikane ma vlakatama,

što me moraju i u Kkrevetu ispoveđati

državotvoYmošt,.

i guslare, koji zenicamoa prstiju vide što ne smeju da vide pesnici,

i prvog političara koji ma moju tugu neće u štampi odgovoriti brojevimd.

EDNOM SU ME OPTUŽILI DA SAM OSKVRNUO

svojim vYođenjem, čast dželata od, zanata. Na konju je kroz moje misli divljao suđija iz policije. I svedoci

su sveđočili, Krivo o Yadosti iz neke daleke, smevame domovine bezubih, algi, tako da iz zakonika, povrbeše crvi, kad rekoše: kriv je. Pokazah im crve. A suđije pogledaše u sabrane spise mevinih, i Yrekoše me. Onda me osudiše na mač, obešen nad glavom belog matva iz mojih slutnji. Veliku čašu ispile su sudije u čast slobode i zmijski otrov je brizgao iz mjihove vrYiske pod, moju ćeliju u čašu Smnti.

NA” · ŽITO. Noć je sa mnom tnošla na put. Al svaka moć ima, belu bradu mudrosti,

priča mi priče o ljubljenoj zemlji.

Sad bi je morao gmojiti, kaže,

pođi, napiše prstom, u pomoć.

Noći, odgovaram, vesak je žito

moje zemlje. U kamen se zbije

u SsYcou, i Yaste, Yaste u pustimju velikih stena i pritajenih, ambisa. Čeka te grob tvojih pređa, čita mi

moć iz sećamja. Legli su u zemlju

što je rodila i travu i ptice,

pođi, njihov grob je mekam, kao gnezdo. Ustani, još jedmom zapisa, Wu, sivu, prazninu, noći, onda ode susedu,

čujem, je kako otvava veliku, knjigu stave istine o zemlji YTodmoj,

vidim, je, crnu, kako me izgoni

ma poslednju laču iz kužnog grada.

puTEM DO VEŠALA MISLIO SAM

UTOM GRADU OSTAJEŠ, PROGNANIČE SLOVENAČKI, ne misli ma lađe.

Zabranjeno je i zapoveđemo, Poslušaj opelo

đaju i tobože mire, a Jovica ni da čuje, zadđre i joguni se i hoće da mu svi svjedoče kako je javno šikaniran i ponižavan i kako će o ovome svemu i sud imati posla, a zatim glumac otpočne da davi svojim beskrajnim ponavljanjeni kakva je bila Elvira kad ju je, navodno, prvi put obljubio na nekakvim sanducima i zastavama iza kulisa, sva tvrđa a teška, sve je kmečala i pištala a kasnije ga je proganjala i jedva je od nje ostao živ. Takve — veli supijanho takve, ljudi moji, ženetine nije bilo niti će ikad biti,

Pođjaruju ga da' priča detalje, glumac skače crven u licu, oznojen, priča sve skarednije, sve sablažnjivije; ljudi, ko god se zatekne u kafani, topoću ncgama, uživaju, plaćaju rakiju, a Elvira, sada pokojnica, u stvari matora Kelava, u glumčevim pričama postaje čudo od žene, nekako naraste, obraz joj je obao i svijetao i kao pun mjesec, bedra kao u najteže junice, a bila je nezasita i pet muškaraca kad se raspomami bivalo joj je kao malo.

Ljudi se krevelje, hihoću. Starkelje bulazne, naravno, Pomamilo se to pod starost, eto kako misle.

Sjediš i znaš da će sve biti isto. Pišeš i polako ti težina silazi u noge a snaga omekšava i u glavi se diže topao talas fantazije i, počinješ da zamišljaš koješta, na primjer, šta bi bilo da se digneš i otputuješ na nekoliko dana, da odeš na more, ili u Mostar, sad je tamo jugo, tamo le romantika, život, ljulja se more i plače kod tvojih nogu a ti ga gledaš i upijaš u srce i od njega bivaš aekako duševniji, istinskiji, svijest o životu postaje ti uspravnija i zatim polagano odlaziš da sjedneš na molo i izlažeš lice suncu i zaklopiš oči i odmah vidiš svoje i kafanu i društvance na istom mjestu i o istom zaluđnom poslu i svjestan si da nemaš kud i da i ti na neki način pripadaš tamo, samo tamo, ovdje si

TILUST ROVAO

HALIL

TIKVEŠA

svom nadanju i satri u, svojim, mislima, uži, Jer uši će večno živeti l + š naše je vreme trka u dizanju hYyamova | njihovom, svetom, Yodu. : 4 u hramovima je zabyamjemo ubijati kumite i hođati mag između magih bogova i ili boginja. Mogle bi da začnu, 1 onu, majsitniju, misao, da moramo suncu, opet pustit} kosu da raste, ili srušiti štamparije koje štampaju. zakone o syeći za kraljeve waložniće, ili zabraniti psima da laju ma povorku očajnih — o budućem životu mŽmea nebesima.

'&,

EZIMENA POĐI SA MNOM dalje, ljubljena vagamko, odđlazimo iz ovog hrama ka movoj reci, možđa ću stići s tobom jednom, na ono sumce, koje je moj prijatelj, s tobom, ću možđa nmaći mesto, gde pušku, smeš odbaciti pre nego pucaš; moli za mene, mriva Yadosti, zvoni za mene, žvono iz reke, vw javmoj kući potražiću, kralja, što mene usliša, lađu, odavno potopljenu, pretvoriću u crkvu sreće i u mjojž blagosloviti tugu krstom svoje domovine.

tuđ, neprihvaćen, sve tvoje je tamo i samo tamo i zažališ što nisi sa društvom i što ne učestvuješ u uobičajenim seansama ćutanja i đosadđe i sve ti iz daljine izgleda nekako lijepo, ozareno, čisto, Ustaješ i vraćaš“se.nazad. Jedva čekaš da vidiš kako se pomaljaju krovovi, tarabe. 1I tek kad ih vidiš opet fe spopadne čamotinja i pokaješ se što si išao nazad. Vrzino kolo, krug. Sapet si. Ipak, čovjek se mora dići i nekud otići, par da prošeta. Da bi se odbranio od dosa de koja guši i pritiska kao čađ, misliš na udo-

vicu, komšinicu, koja navraća kod žene na katu i koju ti želiš i čudno gledaš i kažeš joj to a, ona tebe čudno gleda i sve što možete jeste da se u prolazu uhvatite za ruke i čvrsto stisnete, a po noći se prevrćeš i ne možeš da zaspiš, po nebu putuju mrko natrpani oblaci, ojužilo je, pucketa krov i mijauču mačke, i ii misliš na uđovicu koja, siguran si, takođe ne spava i misli kako je ti sad sanjaš i sve je uzalud i spopađa te očajanje, zar je zaista sve uzalud i zar je nikađa nećeš imati, a tu je, desetak koraka svega, zid do ziđa, dlanom pritisneš hladan kreč i glađiš ga umišljajući da gladiš nju po bu finama, po nalivenim, teškim butinama i po stegnima i naviše, tz gole ruke, preko malčice prosutih dojki, do pod vrat, uzdrhtiš, ne, Ovo ne možeš podnijeti, izludjećeš naprosto, vruće ti je, digneš se i dugo stojiš uz prozor sa čelom na oknu i gledaš u nebo i u mokru ulicu i čini ti se da je život čudna igra bez prave svrhe i da nikada nisi znao kako da s njim izađeš na kraj, uvijek si promašio, i tu uđovicu mlađu od tvoje žene dvadeset godina, nikađa nećeš imati i sve je to samo jedna tvoja bolna tlapnja i najbolje bi bilo da baciš sve dođavola i da se pomiriš s tim i da lijepo legneš i sve će biti kako će biti i bez tebe i sa tobom, sve će proći, kao ovaj čas što bešumno prolazi, vječnost, noć, istorija, ljudska sudbina, kako je to sve dodirljivo, čini ti se, opasno, na samom nekom rubu. neshvatljivo a ipak pod rukom, eto tu, i ti učiniš taj pokret rukom i najposliie si svjestan da od svega nema ništa, valja leći, tišti te na lijevoj strani, izđaje srce, ludovanje valja bataliti. Skrhan — vidiš sebe — vraćaš se u postelju, brojiš i nastojiš đa zaspiš. U glavi ti se vrzma pitanje: zašto živimo, zašto, zašto? To kljuca, kljuje, razdire te. Zašto? Gluvo. Noć u malom mjestu i ti buđan u njoj i pitaš se je li još iko buđan i je li se još iko pita takve besmislene stvari noćae, igdje u svijelu? Nekud loneš, u hekakav sulud vrilog, oko febe se sve ljulja, zamišljaš opet udovičina topla pazuha i kako je obujmljuješ a ona ti se daje i misliš kako joj je koža glatka i pomalo kiselkasta i kako žza trenutak, u njoj, prestaješ da postojiš. Rvird ba praaos par rala Mlumae 6. bbogio 4 se, ona ie na leđima. oša-– mućena, gola Drsa joj se dižu. izbezumljeni glumac joj kida gaćice. a čitavo vrijeme iupo. iza zida, hoda dežurni električar, valregnsac, nekakav mamlaz, a Elvira se nogata, kulise se tresu, nezaboravho... ji

Ljudi topoću nogama, krevelje se.

Osjećaš se pomalo stidno. uvaljen u nekakav vrtlog koji te mami sve dublje, sve dublje... Rakija ti se 'julja pod tjemenom. muka... Dokle?... Treba najzad nekud olići, lelurav, nn svježinu noćnu, ispišati se makar. «ve io mamefnije, nego to balavljenje, tu, noćas, jučv, quđn

Treba otići, treba otići...