Књижевне новине

LIRIKA U IPIRIEVOJDĐUJ

Paul Vins

PAUL VINS (Faul Wiens) rođen je 17. VIII 1922, u Kenigsbergu. Piše liriku, pripovetke, knjige za decu i filmska scenarija. Zbog svoE porekla morao je da beži pred nacistima, tako da je školovanje započeto u Berlinu nastavio u Lozani i Ženevi. Međutim, pošto se vratio u Austriju, pao je esesovcima u ruke i bio u logoru od 1943. do 1945. Posle vata bio je prvo pomoćni učitelj u Beču, 1947, se preselio u Berlin, gde je radio kao prevodilac i. urednik izđavačkih preduzeća, a sada Živi kao slobodan književnik. Dobio je 1956. nagradu Sindikata, 19509. Državnu nagradu, a 1062, Hajneovu nagradu. Njegova najpoznatija dela su zbirka pesama „Vesti iz irećeg sveta“, scenski oratorij „Spomenik za Dašu“, duže novele izdate u posebnim knjigama „Koža PFariza*“ i „Lucia Teni ili odloženi smak sveta“. Prevodđio je pored ostalog Majakovskog, Aragona, Nazima Hikmeta. Ove godine izači će u njegovoj ređakciji antologija savremene bugarske lirike. Vins trenutno radi na pripremama za izđanje antologije jugoslovenske lirike od 1941. do 1966. u izdavačkom preduzeću „Volk und Welt" koja bi trebalo da izađe do 1968. godine.

Pesma

ODNESE ga protekla godima sneno. Novo proleće donese movo zeleno. I ne prosi. Vedro nosi movi wetar vetrenjače krilo... Sad, se samo još pamti što nekad zaplamti milo.

Seo mam je za sto Yado pozdravljem, a isto tako brzo i zaboravljen,

svoj teret bTYost

uze gost sa sobom ma puteve daleke...

Ka zvezdama? Kuda?

Izgubi se luda

uz Druge meke.

Dela, plaovi, sve što si ubio, usne koje si mekada ljubio, svaka mržnja i stva?, ljubav i day propadaju sada u mrak... Živi, blista pesma čista, njen zrak.

Stvaranje

JUBAV: svetlost, prva ?eč.

Ja a 26

mi. saznajeno kaže sebe Ču SNy e i izgorimo

sporo

i smrti dajemo

sa životom

2as

— i kraj...

Umetnost

KOLE, brzo se tope ki v “ me drže se duže

od jedmog kristala snega... Ali posle mnogo

i mnogo generacija putuje, dejstvuje, sve menja zrak pogleda jednog novog.

ZAŠTO govore moja usta Zašto piše moja vuka? Šta je moj poziv?

Gledanje sam ja, gledanje 5400, jednog drveta, jednog deteta, jednog čoveka, jedne žeme.

Otišli su oni bez mene.

Niko me drugome me pozajmljuje.

Moram da se MKrećem, ” da bi me videli — nputuj, svetlosti!

Ja sam, tvoja semka, a ti,

ti krećeš dalje bez meme,

jer sam taman...

AM zar ti ja me pokazujem tvoje dno i poreklo sumca?

Preveo Ivan Ivahnji

BON: SERAVORO-|

—

S VUEE

PIŠU: LADISLAV NINKOVIĆ, BISERKA RAJČIĆI

ALEKSANDAR POPOVIĆ

INDIAN LITERATURE

| Moderna indijska književnost: mit ili realnost?.

BROJU (januar-mart) indijskog časopisa „Indian Literature“ Lokenat Batačarja Dpostavlja pitanje ispisano u naslovu ovog teksta. Pokušavajući da odgovori na to pitanje, kaže on, čovek dolazi u iskušenje da pruži tri, sasvim kontradikiorna, odgovora: indijska literatura postoji; indijska literatura ne postoji; i, indijska literatura, ponosna na svoju slavnu prošlost, ima još vedniju budućnost, Nastavljajući svoje razmatranje Batačarja polazi od drugog odgovora: da indijska literatura ne postoji. Budući da se od nacionalne književnosti s pravom može očekivati da bude odraz nacionalne kulture, da beleži njen intelektualni ij mo ralni senzibiliteš i da predstav lja izraz nacionalnih rasnih karakteristika ili njenih raznolikih individualnih tempera menata, i da sve to beleži jezikom koji razumeju svi stanovnici, negativan odgovor na pitanje da li postoji moderna indijska Književnost ne začuđuje, pošto je komunikacija iz među pisaca i čitalaca u indiji još daleko od zadovoljavajućeg stanja. Razlog tome treba tražiti ne samo u ogromnom broju nepismenih nego i u ogromnom mnoštvu jezika raznih indijskih etničkih grupa. Inđijskim ustavom četrnmaest jezika je prisnato za nacionalne jezike. Sve su to nezavisni jezici — ne dijalekti ili varijacije istog jezika — na kojima je pisana sasvim specifična literatura. Može li se onda ozbiljno govoriti o indijskoj literaturi? pita se Batačarja. Međutim, odgovor na ovo pitanje, kaže on, ma koliko prividno jednostavan, DOstaje beskrajno komplikovan kad se čovek u njega potpunije uđubi, kad počne da ga traži ne u raznovrsnosti jezika, običaja, odeće, religija, duhovnih stavova ili fizičkih Osobenosti indijskih naroda, ne go u skrivenom, podzemnom objedinjujućem toku, koji teče mnogo dublje od percepiivnih predela običnog opažanja i koji je od Indijaca stvorio jedno stanje duha. A ako

· književnost nije samo pitanje

jezika, nego i svedočanstvo duha, onda se može govoriti o indijskoj književnosti.

Uprkos jezičkim razlikama, književnost u Indiji nije samo odražavala zajednički pogled na život, nego je neprestano, u svojoj slikovitoj istoriji, izvražavala iste impulse i teme na raznim jezicima, u manje više istim formalnim obrascima. Drugim rečima, i tematski i formalno, razni indijski jezici razvili su književne tradicije duž paralemih linija. Pobožne pesme koje su pisali u XV veku mnogobrojni svecipesnici, recimo, odražavaju tu tendenciju. Ono što je, na primer, Sankaradeva pisao na asameskom, pisao je i Čandidasa na bengali jeziku. Viđapati na maitiliju, Narasi Mehta na gudžarati jeziku itd, itd. Takođe nije beznačajan ujedinjujući uticaj epova i purana, prevoda i slobodnih adapcija koji su predstavljali jedan od glavnih fokova Kknjiževne delatnosti na svim indijskim jezicima. „Ramajana" i „Mahabharata“ su prevođeni ili prepričavani na mnogobrojne indijske jezike i to svedoči o snazi sveindijske tradicije, koja je vitalizovala književnost zemlje mnogo pre nego što je Indija postala nacija u mođernmom smislu te reči,

Epovi, blade, romanse i mistička poezija bili su glavni izvori indijske literature u srednjem veku. Moderni period je počeo uvođenjem u in diji britanskog obrazovnog sistema, 1800. godime, kad su otvoreni prvi koledži i štampa vije, To su bili začeci stvarne revolucije ideja, počeci odlučne promene jednog vekovno starog lica, socijalnih Yeligioznih, književnih i političkih mena koje je donelo novo doba. Ingleski uticai bio je najsnažniji u Bengalu, i benga;i književnost odigrala je pionirsku ulogu u indijskoj knji-

ževnoj renesansi, Među značajne vidove te renesamse spa daju a) 'kultivisanje i cvetanje proznog medijuma b) uvođenje zapadnih književnih oblika, kao što su roman, kratka priča, subjektivna i svetovna lirska poezija, književna kritika i drama u zapadno orijentisanoj formi c) razvoj nOVOgE nacionalizma i svest o novom, ogromnom svetu izvan neposredno vidljivih horizonafta d) potvrđivanje individualnog du ha u svim književnim nastojanjima. Ovaj duh, koji je zah vatio sve ogranke bengali književnosti, uskoro se raširio na ostale regionalne jezike. Zadržavši se podrobno na imenima onih pisaca koji su bili zatočnici mođemnog literarnog: duha na raznim. nacionalnim jezicima, Batačarja završava svoje izlaganje tvrdeći da savremena indijska književnost nije suštinski različita od ostalih književnosti u bilo kojem delu sveta, održavajući ljudske aspiracije i poraze ljudi koji, mada prvenstveno Indijci, smatraju da pri

zzoe uuIununI Luisa uu unum irure nana ure una——I

DIALOG

OL ou o a e n Čekajući Vernihoru

ZA MNOGE je na premijeri Beketove drame »Čekajući Godoa« otkriće i novost predstavljalo to da se u toj drami ništa ne događa. Nema radnje, nema fabule, na kraju drame smo u istoj tački kao i na početku. Pa ipak napetost od početka do kraja traje. I ne samo to, ona prelazi sa Dpozornice u salu, jer se u drami događa u stvari jako mnogo: Godo i Didi čekaju. Po mišlje nju pozorišnog, kritičara, Konstanti Puzine, koji svoj člamak (aprilski broj »Dijaloga« upravo posvećuje toj vrsti drame uprkos odomaćenom mišljenju Beket nije pronalazač drame bez radnje. Još devedesetih godina prošloga veka fakvu dramu je otkrio Meterlink i nazvao je statitična drama. Njegovi »Slepci« (1891) su fakođe drama čekanja, samo što Slepci čekaju nešto

zi — smrt. Pa ipak: dramska”

napetost je manja nego u »Čekajući Godoa«. Posle Meterlinka tu dramsku strukturu obrađuju dva vrlo raz-

aju, sve više, jednom zbuOleee bezgraničnom svetu, Govoreći uopšteno, ova književnost je više ili manje asimjlovani proizvod tri razmolike kulture: stare indijske regionalne i „uvezene“ zapadme, Sadašnja slika indijske književnosti Vero odražava suštinsku dvosmislenost modernog Života. Ona poseduje onu smelost i ono očajanje ko je čovek može očekivati od svake moderne književnosti. Najprešniji zadatak s kojim se danas suočava savremeni indijski pisac jeste stvaranje smisaone sinteze između književne iradicije svoje zemlje i novih vrednosti modernog sve ta, sinteze koju još nije uspeo

da postigne. Pošto živi. u vre~

menu i zemlji brzih i ogromnil

promena, on mora da bude ve

ran tumač svoje preobražene zemlje i ljudi. Njegovi horizonti su se ogromno proširili, i on mora da prilagodi sebe i svoje prošle stavove novim, proširenim horizontima.

(L. NJ).

nebratstva naroda. I da ako se želi da pobedi treba slomiti te granice. Samom Vispjanjskom ta ideja nije strana jer se i sam oženio seljankom iz istih razloga, a gOSti na svadbi su njegovi najbliŽi prijatelji, istomišljenici. Kroz čitav prvi čin dva sveta pokušavaju da se sporazumeju. Pred kraj čina MladoŽenja pripit poziva na svad-

bu čitavu prirodu pa i Hoho-

la, žbun ruže uvijen zimi u slamu, koji podseća ma neku čudnu lutku. U drugom

činu raspoloženje je napeti-

jie. U kući se pojavljuje Hohol] i kaže da će tu doći i drugi neobični gosti. Posle ponoći ljudi prestaju da se vesele i razilaze se, na svadbi se umesto njih pojavljuju aveti. Izrastaju iz podsvesti jumaka, ali uskoro prelaze u bića-simbole, bića koja su prisutna u narodnoj a.vesti, koja su legenda, poezija i umetnost naroda. Te pojave, u stvari, demaskiraju slabost i nespremnost za oslobodilačku borbu. Na kraju postoji samo to što mora doći.

što obaVeznb dola- 'Godo?wDa, Gođo. Vernihora

"je “polulegendarni ukrajinski ~

junak iz XVIII veka, simbol plemićko-seljačkog saveza. On predaje Domaćinu rog, čiji zvuk treba da podigne mase ma borbu. Sviće, svi su sanji-

ličita pisca: Čehov (»Tri sestre«) i Vispjanjski (»Svadba«). Kod Čehova jedini događaji, u mnoštvu ne malih i ne nevažnih događaja u

svetu, jeste odlazak u Moskvu. I čitava drama je to Ce-

kanje, koje kao kod Beketa

nikada neće nastupiti. A što

se tiče drugog pisca, on je WP

našoj publici vrio malo poz- 4 7

nat; to je poljski dramski pisac i slikar Stanislav Vispjanjski. On, je još 1900. godine upotrebio istu strukturu u svojoj drami »Svadba», U »Svadbi« junaci takođe čekaju čudo, mada je to čekanje zatvoreno u gačijem krugu problema. Kod Beketa se ono odigrava u egzistencijalističkom planu i tiče se ljudske sudbine uopšte; kod Čehova tiče se. konkretno ruske inteligencije na prelomu vekova i odigrava se na psihološkom planu; kod Vispjanjskog se međutim odigrava na političkom planu i tiče se situacije poljskog naroda na pragu našeg veka. Sto godina pre toga on je izgubio nezavisnost i čitav XIX vek proveo je u borbi za nezavisnost. Ali svi žive u očekivanju čuda, tj. kada će pobediti. Ta politička, zagušljiva, nepokretna atmosfera, atmosfera zatišja uoči bure; koja će doći — to je materia poetica »Svadbe«. U prvom činu to je samo Veselje, muzika, »privatna drugarska senzacija«. Tj. u seljačkoj kući pored Krakova ic svadba pesnika iz grada sa seljančicom. Na svadbi su scljaci, pesnici, slikari, političari, novinari i SVi Se, mada malo nesoretno, trude da pro-

biju led. Kuća pripada in.

telektualcu, koji se pre nekoliko godina takođe oženio seljankom, sestrom sadašnjc mlade. Da li je u pitanju snobizam, moda ili nešto drugo? To je ideologija. Gosti na svadbi smatraju da su dotadašnji ustanci propadali zbog

vi, pijani, svi čekaju, osluškuju kao Godo i Didi, čekaju čudo, oslobođenje, Godoa. Ali znaka nema, čudo nije došlo. Umesto Vernihore ponovo sc pojavljuje Hohol. On dajc znak da se dalje igra i svet umoran od čekanja polako sc ponovo predaje igri. Zahvaljujući igri može se izdržati do jutra, a možda će i Godo ipak doći. Upravo zahvaljujući Godou »Svadba«, koja se dugo smatrala ncprcvodliivom na strane jezike, suviše poljskom, danas se već čita ne samo kao politićka drama već kao drama nuvmoći, strasnog očekivanja nečega što neće nikada doći. Znači, danas »Svadba« prestaje da bude ecgzotična drama, ona dobija univcrzalan značaj. (B. R.)

DIE ZEIT

Omladinska knjiga % Istoku i Zapadu

NA OSTRVU MATNAU u Be.

denskom jezeru održano je od 13. do Ž1. aprila Dvanaesto međunarodno zasedanje o omladinskoj knjizi. Tim po. vodom Horst Kineman (Kiin. nemann) piše da su u refera. fima i sednicama po radnim grupama u Živim diskusija. ma učestvovali, docenti, bi bliotekari, vaspitači, izdavači i autori i da — za divno čudo — nisu držani ni ideološki monolozi ni propagandni go.

vori. Posle principijelnog u.

vodnog referata koji je pod. mela profesor Kiselova, šef. lektor »Mlade Leta« u Brati. slavi, mogle su se ustanoviti

čak i znatne saglasnosti. Nje.

no predavanje o putu omla. dine u svet sutrašnjice poka. zalo je da postoje problemi koji se ne drže ni nacional. nih ni ideoloških granica,

Vaclav Stejkal, kritičar | uticajni teoretičar u Držav. moj izdavačkoj kući dečijih knjiga u• Pragu pokušao je, pomoću »novog talasa« u škoj dečijoj knjizi i pomoću lektire za odrasle, da prona·. đe dokaze za to kako se tim problemima prilazi kroz lite. raturu. Opet je dotaknuto staro pitanje koliko treba omladinska literatura da se dotiče društvenih tabua, ra. zorenih porodica, seksualnog vaspitanja i dokle dopiru sposobnosti umetnika da te osetljive. teme literamo u. obliči, dajući time pomoć i odgovo?.

Kineman kaže da su pro šlih godina na Mainauu spe. cijalisti nailazili na specijaliste, koji su, poput »molitve· nih mlinova«, jednoobrazno uvek isto ponavljali. Ove godine je to izbegnuto, već i zbog raznovrsnog sastava učesnika i njihovog nacional. nog porekla. Prema predstavnicima iz Jugoslavije, Nemačke Demokratske Republike i Sovjetskog Saveza našli su se zapadnjaci iz Savezne Republike Nemačke, Danske i Švedske stalno primorani da objašnjavaju„svoje stavove u itanjima književne kritike i ične političke angažovanosti. ' Konfrontirane su i vrednosti i nedostaci oba sistema —, veli Kinemoan. Tako, na primer, državna izdanja mogu neuporedivo više da Pposreduju političkim i umetničkim idejama, dok na Zapadu, pored obilja dobrog i Uupoftrebljivog, svoj uticaj na decu ı omladinu zrače masč manje vrednog i šunda, komike i sumnjivih magazina. Profesor Alfred Klemens, glavni referent Zapada, tačnije Savezne Republike, autor dc la »Svet komika« (Die Welt des Comics) nije izbegavao da konstatuje snagu i slabosti zapadnog privrednog si stema i njegovo delovanje na duhovni konzum mladih čitalaca.

Na simpozijumu o širenju omladinske knjige po omla dinskoj ceni u raznim zem;: ljama, Sovjetski Savez, koji nije vezan za međunarodna copyright-ograničenja, poka zao se kao producent gigant skih izdanja: za devet godi: ma samo Državni izdavački zavod dečijih knjiga izdao Ni 900 miliona dečijih i omla' dinskih Knjiga. Promena Pu tanja honorisanja — kačč Kineman — paralisala bi prč vodnu literaturu u Sovjet skom Savezu. »Mi ne plaća: mo ništa!« — rekao je Serge) Mihalkov, ali ie dodao da al for kao posetilac, gost ı pr" jatelj može da raspolaže znatnim iznosima rubalja. E

Mogućnosti zajedničkih 1 danja sagledanc su baš ko stručne literaturc, jer jedna knjiga o šumskim pticama lil navikama domaćih životinji ne {iraži da bude obojena DI po »socijalističkom« ni O »idealističkom«e veltanšauum su. A nisu sc obilazila ni kri lična ni alergična mesta. St ri razgovori su naslavlicni, a mnogi novi kontakti uspo slavljeni. Kada će sc nastavi ti živahni istočno-zapadni dl jalog, to je nmecizvesno., jer M" sudbina »Međunnrodn:h Ma inau-sastanaka« protekomn ve godinc zapečaćena. Tue godine dvorac Mainau vec nč će biti na raspolaganju. Da li će sc dotlc u Saveznoi KČ mublici. ili na Zanadu ili ISi0 ku, pojaviti naslednik za OU panizovanic ovog saslanka, t0 ie zapisano negde u zvezdi ma omladinske litecature završio jc Kineman. š

. (A. P,)

KNJIŽEVNE NOVINE