Књижевне новине

ORO a: „Sıaı ZS Sılar SSakov yoo aa

a e, —

—

~ o e e == e <=—

23 __--

· RAZGOVORI NA TEMU o položaju pisaca u našem društvu, o materijalnoj situaciji i izdavačkih preduzeća i biblioteka i pisaca i prevodilaca, o putevima: da se njihova situacija reši na zadovoljavajući način, postaju sve češći i češći. Ono što onoga Moji prati te diskusije može da ohrabri jeste činjenica da ti razgovori postaju sve konkretniji i konkvretniji, da se daju jasne i određene sugestije na koji način bi mogao da se popravi materijalni položaj pisaca i da se reši čitav niz alhtuelnih problema sa kojima se Ssuočavaju oni koji žive od knjige i koji stvaraju kulturu u ovoj zemlji. Sve manje je otpora zahtevima pisaca da se njihov materijalni položaj reši. Vulgarno ekonomističko shvatanje da pisci zahtevaju privilegovan položaj za sebe u našem „društvu, što je nespojivo sa principima samoupravljanja sve više ustupa mesto shvatanju da pisci svojim zahtevima, u stvari, traže da svojim pravima i dužnostima budu izjednačeni sa ostalim neposrednim proizvođačima u našoj zemlji. Ono što posebno ohrabruje jeste činjenica da su u tome saglasni svi od pisaca do odgovornih

„#lrušivono-poliličkih radnika, od izdavača. do bi-

bliotekara, od prevodilaea, do -organa kojima je “društvo: poverilo brigu i staranje o kulturi. Raz·Bovori koji se vode u jednoj prijateliskoj atmosferi, bez uzaiamnih optuživanja i besmislenih odbrana. dobili»su neku vrstu svoga vezimea i na sastanku u Udruženju književnika Srbije održanom 14. aprila 1966, godine.

Poboljšanje položaja biblioteka bitan uslov za popravku položaja pisaca i izdavača

Princip nagrađivanja prema radu je opšteprihvaćeno načelo u našoj zemlji. Jedino su do sada pisci nagrađivani mimo tog načela, ukoliko se uopšte ono što su pisci dobijali za svoj rad, moglo nazvati nagrađivanjem, Prema jednoj statistici, ođ svih radnih ljudi u našoj zemlji, najslabije su plaćeni pesnik i prozni pisac; Dpesnik 40 dinara na čas, prozni pisac 80. Krug zatvoren jer izdavači nisu u mogućnosti da iz svojih sredstava povećavaju autorske honorare. Knjiga je skupa i ona se u najvećem broju slučajeva izdavačima ne isplaćuje. Istovremeno, sredstva kojima raspolažu biblioteke isuviše su mala da bi one mogle da otkupljuju, ili ukupne ili procentualno najveće, tiraže knjiga i da se knjige preko biblioteka šire u publiku. Broj onih koji kupuju knjige je isuviše mali da bi oni mogli da otkupe sve knjige đomaćih pisaca koje im izdavač nudi. Krug se zatvara još na jednom mestu da bi se otvorio novi krug problema, Izdavači nisu u mogućnosti da izdaju sve one knjige koje im pisci nude i koje bi svojim kvalitetima mogle da uđu u izdavačke planove. Usled nedostataka materijalnih sredstava ji one knjige koje ulaze u izdavačke planove izlaze kasnije no što je to izdavač predvideo, Istovremeno, zbog male potražnje. izdavač je prisilien da štampa knjige u relativno malim riražima što još više povećava njegove froškove. Štamparije posluiun po principima ekonomske računice ı nastoio da svojim uslugama daju ekonomske cene i da povećanjem cena usluga rešavaju prob!eme sa kojima se suočavaju. U isti mah sredstva koJima raspolažu biblioteke jedva mogu da pokriju izdatke za lične dohotke. a za nabavku knjiga ostnie minimalan deo. U Surbiji postoji veliki broji biblioteka koje godinama nisu u svoje fondove prinovile ni jednu novu knjigu. jer zajednica nije bila' u mogućnosti da im obezbedi potrebna materijalna sredstva,

Gde je izlaz iz situacije? Ono što smo malopre rekli kao da dobrim delom sadrži odgovor na ovo pitanje. Izđavačima je svakako stalo da im knjine koje izdaju idu: piscima je do toga stalo. ako ne u većoj, a ono svakako ne, u manjoj moeri no Šlo je stalo izdavačima. U interesu je biblioteka da imaju što bogatije knjižne fondovc da bi mogle da obezbede što više čitalaca, Rešenje se, dakle. samo od sebe nudi. Treba obezbediti bibliotekama veća materjinlna sredstva, da bi one mogle da nabavliaju knjize i đa otkupljuju najveći deo postojećih tiraža. Na taj način izdavač ne bi morao da strahuje za sudbinu knjige koju pušta na tržište, i bio bi zainteresovan

KNJIŽBVNE NOVINE

Jedan zaključak, dakle, neodoljivo se nameće,Bibliotfeke treba da postanu obrazovne ustanove, freba da im se obezbede materijalna srede stva, da mogu da kupuju knjige domaćih pisaca i da istovremeno šireći knjigu i popularišući domaću književnost zainteresuju i čitaoce da i sami potraže knjige kod knjižara i izdavača.

Materijalni položaj pisaca

Da pisac u našoj zemlji ne može da živi is-' ključivo od svoga književnog rada činjenica je koju smo malopre istakli. O tome se raspravljalo i na ovom sastanku i podaci koji su navedeni upravo su poražavajući. „Poezija se takoreći i ne plaća, rekao je u svojoj uvodnoj reči. Mladen Oljača... kritika se malo plaća.. pozorišni tekstovi se mizerno plaćaju... pa čak i na televiziji koja ima milionske tiraže veoma malo plaćaju umetnički tekst. Pred izdavačem, pred pozori-

komentar komentar komentar komentar komentar komentar komentar komenta

Položaj pisaca

u mašem drušivu — položai aAaulture u mašoj stvarnosti

KOMENTAR UZ SASTANAK U UDRUŽENJU KNJIŽEVNIKA SRBIJE

da izda šta više knjiga kojima su'kupci obezbeđeni. Tai način, istaknuto je u diskusiji, bio bi mnogo efikasniji od one administrativne mere koja se danas nužno primenjuje — a to je dotiranje pojedinih knjiga ili edicija u okvivu izdavačkih preduzeća. Uostalom, sam, način dotiranja govori i o jednom posebnom vidu privileg'ia. Za knjigu jednoga pisca može da se dobije dotacija, dok drugi pisac tu dotaciju za knjigu ne može da očekuje. Pisac čije knjige dotiraju nalazi se na taj način u privilegovanom položaju u odnosu na druge pisce, što nije nimalo u skladu sa osnovnim principima samoupravljanja i naše socijalističke demokratije.

Predlog Blaža Šćepanovića o povećanju DOmoći bibliotekama iznet svojevremeno na Kongresu Saveza književnika naišao je u diskusiji koja se vodila u Udruženju književnika na punu podršku. „Mi se zalažemo da se biblioteci prizna status obrazovne ustanove, koji se priznaje osnovnoj školi, i da komuna misli o toj biblioteci isto tako kao što misli i o osnovnoj školi“, rekao

"je u svom izlaganju Mladen Oljača. „Za mene je podatak priličio katastrofalan da se za boslednjih dvadeset godina u Srbiji nije podigla ni jedna zgrada za biblioteku, kao što je i podatak sam za sebe to da je naš Savezni parlamenat samo jednom za poslednjih 20 godina raspravljao o bibliotekama... Ja ovde ne kritikujem nikakve društvene faktore, nego one pisce koji su sedeli u parlamentima dvadeset godina i koši za dvadeset godina nisu našli za potrebno da o tome 8Sovore“. U istom smislu izjasnio se i Puniša Pavlović, direkto» izdavačkog preduzeća „Kultura“, smatrajući da bi se dotacijama biblioteci „automatski obezbedio deo tiraža i omogućilo se da više objavljujemo domaće pisce“. Predstavnici bibliotekara dali su ovom predlogu punu podttšku kao što šu u tome smislu govorili i ostali učesnici diskusije.

Trena VRKLJAN

M ISLIM na %0a5, koje je vrijeme ostavilo kao plavi crtež podneva ma mom, stolu,

jedan kvyatak trenutak zametem tugom, mislim, na, bas,

u prestrašenom sYvouw, mog oka,

mislim, ma Vas,

znam, često sam, strahovala za Yiječi,

da li će biti blage hao ljudi, kao dmugovi

u kome želim da budete uwsmula,

mislim ma vas, : i samo vas još mogu bozdrawiti,

nikada cblik ove boli koja se pretvara

od, sjećanja, mislim, ma vas, i željela bih. još malo ostati.

kišnih, i toplih redijela mladosti, sačuvajte me bar kao dio sjeme nagmWute mad wašom mlavom,

NA ODLASKU

što samotno žUpi hao s kvaja mekog svijeta koji mije više Oj, maonje moj od dimenzija prostora u kome još dišem

na jednostavnu dobyotu koja je maselila ovo jutro, iscypljeno·od duge. duge zime u kojoj vas mije bilo, niti pokušaj vašeg dolaska, sada odjednom tako oštro ocYtamog

što se slučajno nalaze w ovom zatvohenom krugu avada, kroz koji prolazimo tako često bez vazumjevanja za druge, za vreli dan kada i Yijeke počinju da teku

prema nejasnim. i dalehim, obalama jednog ljeta

i bezoremenska uspomena ma svoju Rajljepšu sliku, nesebično maslonjemo, o visoko mebo koje me odmosi nekamo gdje vas više meće biti, možda nikada,

u tommu, veliku i okvugiu moć sa svojom putanjom od utre,

bayem, kao meka znana i poznata Yiječ sa vjetrovitih,

štem, pred televizijom smo nemoćni, predstavljamo slabiju stranu bez društvene zaštite, čal bez sindikalne zaštite“. Autorski honorati su dojsta mali i zahtevi da se oni povise i do pet slotina odsto nisu nimalo preterani. Na propagandi knjige ne radi se dovoljno i Dpisci su dobrim delom prepušteni slučaju, da li će se njihova knjiga prodavati ili ne. Iako se smatra da kultura nije ventabilna i da na njoj, neminovno, mora da se gubi u materijalnom pogledu da bi se dobilo u jednom drugom, mnogo značajnijem vidu, ipak su kulturi poslovi, poneki put, vrlo unosni za one koji su posrednici između pisca i čitaoca i između izdavača i onih kojima su njihova izdanja namenjena. Ako se ima u vidu poražavajući podatak da poštanske usluge staju izdavača gotovo onoliko koliko i autorski honorari, da od poskupljenja ne samo hartije nego i vode i osvetlljenja troškovi štampanja skaču, i da sve. te Žrtve podnose pisac i izdavač, onda kultura za po nekog može da postane i Vrlo rentabilan i unosan Dosao na kome se često lucenjivačkim i zelenaškim postupcima mogu ostvarivatiz i ostvaruju se prilično krupni:prihodi. | i

Ukazano je! đa Tadio' i televizija, "pogotovu televizija, ne daju piscima onu pomoć koju bi morali da im pružaju. Pisci se retko pojavljuju na televjizji. nagrade za tekstove koji se emituju na nadiju i televiziji, ako nisu manje, nisu ni u kom slučaju veće od autorskih honorara koje plaćaju listovi i časopisi čiji je materijalni Doložaj neuporedivo slabiji no što je to materijalni položaj radija i televizije. Nije samo u pitanju način nagrađivanja. nego istovremeno i nešto drugo, a to je moralna podrška piscima. Tako su možda intervencije nekih učesnika diskusije bile preterano subjektivne, one su ofkrile činjenicu da televizija, iako je njen masovni uticaj van svake diskusije neosporno veliki. nije uradila gotovo ništa za popularizaciju pisaca i njihovih dela. Kada se ima u vidu, na primer, šta je televizija uradila za popularizaciju pozorišnih umetnika i njihovog rada. onda postaje jasno koliko ništa nije učinila za popularizaciju Kknjiževnosti. sačuvajte smijeh, u. sbom, svakodnevnom, pokretu ruke prema oblacima, je» trajati ću, tada malo dulje od svog. tijela,

biti ću i dalje s amd, ugasla svjetilika koja još samo u pamćemju go?Yi.

Autorska agencija i Zamp saradnici ili eksploatatori

Izlaganje Mladena Oljače odnosilo se dobrim delom na Jugoslovensku autorsku agenciju 1 ZAMP koji, po njegovoj oceni, i po oceni još nekih učesnika diskusije, ne samo da nisu odgovorili svome osnovnom zadatku, nego su izneverili sva očekivanja. U posredničkim poslovima sa inostranim izdavačima umesto da štiti interese naših pisaca Jugoslovenska autorska agencija na našim piscima zarađuje. Istovremeno sredstva od honorara umrlih pisaca, za koje bi bilo normalnije da ih koriste udruženja i društva književnika u Jugoslaviji, a ne autorska agencija, prilično su velika i odlaze u svrhe koje su daleko od toga da budu namenjene, isključivo, kulturi.

Ovo gledište pokušao je da ospori direktor Jugoslovenske autorske agencije Miodrag Stamatović. Stamatović je tvrđio da Oljača nije dobro obavešten i da bi on bio neobično srećan kada bi Jugoslovenska autorska agencija raspolagala tako velikim materijalnim sredstvima kao što se fo poneki put misli. Provizija koju uzima Autorska agencija, po Stamatovićevoj oceni, toliko je mala da Autorska agencija jedva životari, a usšluge koje ona čini piscima u svakom slučaju su veće no što to Oljača i neki drugi učesnici diskusije žele da predstave.

Bez obzira na to ko je u ovom slučaju u pravu (ili se istina nalazi negde u sredini) očigledno je da Jugoslovenska autorska agencija dobrim delom nije ispunila očekivanja koja su se za nju vezivala. Da li su za io krivi oni koji su očekivali od Autorske agencije više no što je ona mogla da im pruži, ili Autorska agencija nije u punoj meri štitila interese pisaca i sticala na njihov račun neopravdano visoke materijalne dobiti, stvar je koja bi trebalo da se raspravi i jedna diskusija o radu Autorske agencije na Osnovu dokumenata i pouzdanih informacija svakako da bi dala određene rezultate. Ako Autorska agencija nije u stanju da u punoi meri štiti interese pisaca, onda to treba raznim merama da joj se omogući: ako Autorska agencija živi na račun pisaca, onda to treba, opet, zakonskim merama, da joj se onemogući. U svakom slučaju posle diskusije ostale su mnoge dileme koje ne smeju da ostanu nerazrešene.

I posle svega — optimizam

Ono što je bilo naročito interesantno tokom cele ove diskusije jeste jedno u priličnoj meri oplimističko raspoloženje koje je diskusiji davalo ton. Dobija se utisak da posle dužeg Vremena zahtevi pisaca počinju da nailaze na razumevanje kod određenih društvenih faktora koji treba da vode brigu o kulturi. Predsednik Saveznog odbora SSRNJ Lazar Koliševski, kako je učesnike diskusije odmah na početku obavestio Mladen Oljača, obećao je piscima punu Dpodršku ove najmasovnije političke organizacije u borbi za ostvarivanje njihovih prava. Na isto razumevanje pisci sve više i više nailaze i kod Saveta za kulturu Srbije i kod ostalih političkih i društvenih institucija i organizacija. Osta– je samo da se sa razumevanja. pređe na delo, sa obećanja na konkretne akcije, i ša platonske podrške na stvarno rešavanje problema kojih je svakog dana sve više, na raščišćavanje situacije

.koja svakoga dana postaje sve neizdržlji:vija. Da

li će se krenuti sa mrtve tačke, ili će se stenogrami ove diskusije sa nizom sličnih stenograma naći u arhivi ili u košu, ispod kancelarijskih stolova: da li će se opravdani zahtevi pisaca i svih onih koji vode brigu o knjizi, što znači o jugoslovenskoj kulturi u elementarnom značenju le reči, ispuniti pokazaće najbliža budućnost. Na saslanku od 14, aprila 1966. godine čule su se reči obećanja i reči ohrabrenja. Bilo bi dobro da se ta obećanja što pre ispune i da se češće donose rešenja no što se održavaju sastauci ma kojima se rešenja traže.

P. P-ć

VRADŽBINA

U SILOVITOJ pomrčini koja se otkida od mog srca, u, vreloj elipsi dana što dolazi iz jedne daleke zemlje, pred kojom, smo bespomoćni jer me prepoznajemo maše vrijeme,

u suncu koje će se ispružiti Do ismošemim, pragovima mojih žalosnih, kuća, u nekoj riječi koja je ostala da se Maže, možda prijatelju koji tek tyeba da dode,

u haljini koju ću obući, u kruhu, čaši vode,

neka me ostame, meka ne bude uspomena ma tebe.

U blizini plemenite vatre koja će mekog da gYije, u žamoru malih trgova što putuju ma polodimi ovog gradd,

koji nas je šlitio kao da smo nešto krivi, u bistro) sjemi pijeska što nlovi za brođovima. bile su sve to maše hule, igre i %WQ%i.

u sobi koja se meće promijeniti, na jastulau, u mojoj Yuci, nm staklenom sjaju Ydazgledmice koja je ostaa na stolu, meka noma, neka ne bude wspomene feboe.

U izvorima iz kojih će metko žedam piti, u \hom pokvetu vrata prema izdajničkom 1)hO020?71, što kao: neki čovjek amnire od zime i stida,

u koracima koji će se uspeti ma beskonačno stepemište

onog drugog dama. M grlu koje psuje ili plače,

o koliko obustošemih obala još očekuju -byodolome, u ogrlici koju volim, u bijelom. šalu, dimw cigathele, neka me postoji, neko me bude uspomeme ma tebe.

}

U tajanstemom disanju trepavica na koje pada prašmma. u oku koje će mekopa pogledati. m Mmjigama koje ćemo čitati, obmanijivajući sebe i slova, w vrtovima Kkyvoz koje ćemo

prolazili, bez imalo vazamjevanja za liepotu cvjeta, u kamenu koji će se otkotrljati pyema vavnodušnom proljeću

iza kojeg miruje moć u kojoj još mišta me postoji,

na, mom, licu, wu, madi koja uvijek ostaje, u kosi, „ anojoj uspomeni meka me bude wspomeme ma tebe i

AAA VV Vi -

~

Pi M a, =-

aaa – M OCA POBLUE Y

IE-a _B-

u ZO MA L__C- Li ala u meet — ai

„We a aa LEV Lu

KK.” _. —