Књижевне новине

ŠTA JE FUNDAMENTALNA POETIKA?

Svetozar

Sa kolokvijuma zagrebačkih filozofa i pozorišnih radnika

VAN SVAKE JE SUMNJE da fenomenološka ontologija Martina Hajdegera postaje toliko popularna kod nas da njeni protivnici mogu biti apsolutno zadovoljni u očekivanju suprotnog procesa, Valja sc samo setiti da je odveć laki uspon jednog proizvoda duha predznak njegovog odveć brzog i spontanog pada, što je verovatno u skladu sa čudnom ljudskom navikom da sc gubi interesovanje za sve Ono što je izborilo svoje mesto i svoja prava, sa navikom da se zbog ecpigona često prestaje verovati velikim prethodnicima. Kako da se drukčije misli o spomenutom prodoru fenomenološke ontologije u sistem mišljenia mnogih naših intelektualaca kad se zna da je nedavni kolokvijum zagrebačkih filozofa i pozoTišnih radnika bio posvećen primeni OVOg metoda u iznalaženju osnova za jednu poetiku koja bi se zvala fundamentalnom? Bez obzira što visoko cenim napore i u osnovi blagotvotnu potrebu Hrvatskog filozofskog društva da se bavi temama koje su van okvira nastavnih programa, meni ovaj pokušaj spuštanja jedne veoma složene i, u najlepšem smislu te reči, veoma problematične filozofije na nivo javne diskusije izgleda podjednako romantičnim i ncepraktičnim. Kako bi se drukčije moglo protumačiti ćutanje i nemo dosađivanie pozorišnih radnika na ovom skupu gde su filozofi preuzeli na sebe ulogu uvodničara u buduće razgovore o našoj pozorišnoj situaciji?

Ali, da vidimo šta jc fundamentalna poetika i kako se o njoj raspravljalo na ovom skupu. a

Vaspitan, očigledno, u duhu klasične nemačke filozofije, ali privržen principima fenome-

~ nološkog metoda istraživanja, Vladan Švacov,

asistent zagrebačke Akademije za kazalšnu umjetnost, podneo je opsežan referat kojim pre svega želi da climiniše »toliki broj prakličnih poetika, teorija književnosti svih boja i smerova... počevši od američkog kruga... pa sve do evropskih duhovnih zbivanja« koja se »vrte u jednom začaranom krugu«, jer »jedva da su poznati pokušaji da se fundira mogućnost mišljenja o problemima poetike«. Po nicmu, Velek i Vorn u drugom delu »Teorije

književnosti« raspravljaju osnovno pitanje fundamentalnc poetike — način postojanja umetničkog dela — da bi na kraju »došli do

jedne sasvim svjesne... skepse, do jedne neo-

iz slarih dana

baveznosti«, umesto da ovo pitanje podignu na nivo nauke. Ričards je takođe DooDay1an »u odnosu na estetska i filozofska rješavanja osnovnih problema«, on obožava. da psihologizira. A Etien Surio svojom knjigom »Dvjesto tisuća dramskih. situacija« samo potvrđuje da se pitanja fundamentalne poetike uglavnom uzgred rešavaju. S druge strane, međutim, pisci koji se bave tim pitanjima — Nikolaj Hartman, Roman Ingarden — ostaju nemoćni, na primer, pred načinom postojanja vrednosti. Tako Hartman utvrđuje sedam slojeva jednog pesničkog dela — 1. govor ili grafički znak, 2. predoćavanje pokreta, radnje, lica, 3. namere lica u radnji, 4. formiranje karaktera, 5. njihovo životno opredeljenje, 6. ideje koje otuda proističu, 7. opšti zakoni ljudskog postojanja — ali mu ipak izmiče samo biće tog dela. Jedno od preostalih utočišta razmišljanja o fundamentalnoj poetici Švacov vidi u Hajidegerovim analizama vremena i govora, iz kojih izvlači još dva osnovna problema: mogućnost klasifikacije pesničkih dela i bit bića pesničkog govora. On zaključuje: »Fundamentalna poetika je još uvek zadaća, ne zbilja. Problemi koje ona postavlja, međutim, temelj su koji omogućuje izgradnju Kritike i interpretacije... Svaki drugi put vodi samovolji impresjonističke kritike koja ne može postavljati zahtev za dignitetom znanosti«.

Određujući tako polje interesovanja fundamentalne poetike, Švacov je, lišen ma kakvog sistema — što je više puta·i podvukao — ostavio svojim sagovornicima foliko široko polje za razgovor da nije ni čudo što se sa postavljenog problema vrlo brzo prešlo na opštce{ilozofske razgovore. Milivoj Solar je odmah primetio da »svaka poetika pretpostavlja jednu egzemplarnu umjetnost na kojoj se onda određuje«, a kako danas takva umetnost, to jest književnost, ne postoji, prvi problem fundamentalne poetike bi bio prema čemu da se odredi, uz napomenu da je uz to neophodno izvršiti reviziju pojma literature kao i da se »uspostavi nešto što ću ja nmazvati fundamentalnom povješću literature«. Danko Grlić nije pristao na kompromis i odmah je postavio pitanje koje dovodi u sumnju svaki Yazgovor o poetici: da li mišljenje kao pojmovno uopšte može pristupiti tumačenju umetnosti kao nečemu „što bitno nije pojmov=-

no“ jer jedna drama će mnogo više reći o problemu drame od svih poetika OJ su do danas napisane.« Njegovoj ideji o smislu poetika pridružio se i Vlado Gotovac, tako da su nastojanja Danila .Pejovića i Vladana švacova da se vrate temi kolokvijuma najposle izmamila reč i Ranku Marinkoviću, u kome ja nisam hteo da vidim predstavnika ćutljivih pozorišnih radnika, već čoveka koga Ppitanja poelike prisno interesuju kao stvaraoca. Pa ipak, on je i nehotice izrazio mišljenje ćutljivog dela skupa ovim rečima: »Dok je kolega Švacov čitao referat, ... nekako mi se uvek činilo kako ja dok pišem kao da mi neko stoji iza leđa. Pa se neprestano mislim: ma ko je taj' koji mi iza leđa stalno stoji kad nisam osećao nikad nikoga da stoji iza mene, nego sam znao da ja to nekako iz sebe radim. Ja nikakav bitak nisam osjetio da me tera na nešto, nisam se osjećao robom toga jednoga bitka, koji je sada mene uzeo kao neki tu-bitak. Hajde, 'Tu-bitak, sad piši! jer ja hoću da izrazim to što mene u ovom času zanima!.. Ne znam, možda bitak deluje u meni, možđa sam ga ja negde popio, negde uzeo u hrani, u piću, ali... ne znam kako, to mi je neobjašnjivo pitanje. ..«

Eto, u takvom stilu je završeno ovo, inače, zanimljivo veče, uz najavu sledećeg sastanka na kome će se govoriti o našoj pozorišnoj situaciji. Ako uopšte razgovor o pitanjima fundamentalne poetike može prethoditi procenjivanju nekih pojava našeg pozorišnog života onda tu prethodnicu valja videti samo kao putokaz pozorišnim radnicima ka ozbiljnim problemima, primer kako strast i entuzijazam (pre svega V. Švacova) mogu na osnovu samo nekoliko napabirčenih elemenata pokretati kapitalna pitanja. Valjda u prisustvu filozofa, koji su bar spremni da priznaju svoje skromne mogušnosti, plućna maramica pozorišnog života neće biti preosetljiva i valjda se u njihovom prisustvu neće postavljati kružna pitanja kao što su: umor i neveselost junaka domaće drame, bekstvo u mit ili kako potkresivati i doterivati mlade pisce u staklenoj bašti našeg pozorišnog rasadnika. Drugim rečima, valja verovati da će pozorišni radnici sticajem okolnosti biti prinuđeni na viši nivo razgovora. A i to je, ponekad, dosta.

Zvonimir KULUNDŽIĆ |

Još iednom o prvoi zagrebačkoi šiamparili

PRED nepunu godinu dana, pod naslovom »PIva zagrebačka štamparija«, iznio sam u ovom listu (u br. 255, od 7. VIII 1965) neke nove činjenice, koje jasno dokazuju da krajem XVII stoljeća izv. Isusovačka štamparija nije mogla raditi prije osnutka Vitezovićeve štamparije, koja je proradila negdje na početku god. 1695, na temelju zaključka Hrvatskog sabora od 11. studenog (novembra) 1694. Iz prezentiranih, ranije neuočenih i neuvaženih podataka, još jasnije proizlazi da tu nije radila u to vrijeme neka dosad nam nepoznata, (možda ambulantna) štamparija, u kojoj bi bila štampana knjižica »Sermo funebris« to jest »Žalosno govorenje« najstarijeg kanonika zagrebačke stolne crkve, njenog kantora i apostolskog protonotara Pavla Českovića, kao što se to dotada u nauci iznosilo.

Tako su na toj knjižici? na dnu naslovne stranice, na dnu na mjestu gdje se redovno nalazi tvz impresum, nalazi oznaka »Vu Zagrebu, na 30 rožnja (ti. maja) meseca, Leto 1690«, što se dotada u nauci uzimalo kao oznaka mjesta i godine štampanja, iz podataka koje sam iznio u tom članku, jasno proizlazi, da se taj datum ne odnosi na dan štampanja še

'knjižice, nego na dan kad je taj govor izrečen;

na dan sahrane kneza Jembriha Erdđedija, koji je toga dana svečano sahranien, nakon što je dovršio preko osamdeset godina.

Nakon prezentiranja dane dokumentacije iz koje su se ti zaključci nametnuli sami po sebi, konstatirao sam: »Ostaje otvoreno pitanje, tko je štampao knjižicu »Sermo funebris«, to jest »Žalosno govorenje«, u kojoj štampariji je to učinjeno i kada?«

Odgovarajući na fa pitanja rekao sam:

'«Knjižica »Sermo funebris« štampana je nekoliko godina kasnije nego što se dosad mislilo, u vrijeme kad je u Zagrebu, u najtješnjoj suradnji s biskupskim dvorima, proradila Vitezovićeva štamparija. Očito je da je Česković kao najstariji kanonik, kao primas kanoničkog kora, pri tome morao imati znatnog udjela i da je ta štamparija proradila i njegovim zala-

panjem; ili minimalno njegovom benevolenci-

jom. Isto onako kao što je četrnaest godina

kasnije, i opet u prvom ređu njegovim zalaganjem, štamparija oduzeta Vitezoviću«. Analizirajući razne okolnosti koje bi nam mogle pomoći da se više približimo pravoj historijskoj istini i nađemo odgovore na postavljena pitanja, rekao: sam: »Ako uvažimo sve okolnosti pod kojima je Vitezović živio — u što se ovdje zaista ne bi mogli dublje upuštati — kao i činjenicu da je on bio ono što se kaže »vješt čovjek«, »okretan čovjek«, nameće se sama po sebi pretpostavka, da je Vitezović htijući se na neki način odužiti Českoviću što mu je bio pri ruci u akciji preuzimanja štamparije, predložio da štampa neko njegovo djelo, a ovaj da je nemajući što drugo, ili zbog foga što mu je to bilo najdraže, sjetio SVOE »Žalosnog govorenja« na Erdedijevom pokopu — i da mu je dao to. Možda su, štoviše, Vitezovićeva obećanja Českoviću, da će mu štampati tu knjižicu bila ono što mi danas nazvamo slimulans, da ovaj poradi da se Vu

—_—---— -- ——

* Sliku ie naslovne stranice vidi u gorespomenuiom broju ovog lista. Mi | ea POR

tezoviću na upravu preda štamparija .To su dakako sve finese koje nemaju nikakav esencijalni značaj i predstavljaju u prvom redu stvar. ukusa i shvaćanja pojedinih ljudskih postupaka«. ;

Na tako nabacana pitanja i postavljene probleme, svakako da bi najbolji i neosporni odgovor trebali potražiti u grafičkoj analizi slova i cjelokupne opreme te knjižice i uspoređivanjem rezultata te analize sa poznatim nam djelima za koja znamo da sigurno potječu iz Vitezovićeve štamparije, jer je u nauci za stare knjige općeprihvaćeno, da takav postupak daje definitivan odgovor.

To sam u međuvremenu i učinio i pokazalo se, da u konkretnom slučaju, nije ni potrebno neko dublje analiziranje, jer se već ovlašnim uspoređivanjem knjižice »Sermo funebris« s Vitezovićevom „knjižicom »Croatia redivivia« npr. — za koju je neosporno da je štampana u Vitezićeyoj štampariji god. 1700. — ustanovljava, da se tu radi nesumnjivo o produktu iste štamparije: isti slog, isti stil preloma, iste margine — sve je to stručnjaku već na prvi pogled sasvim jasno, a ubrzo postaje ı laiku, kad mu se objasni.

Štoviše, krupni dekorirani inicijali na čecima obje knjižice — u »Sermu funebris« slovo :P, a u »Croatia rediviva« slovo C. tječu očito iz iste serije, kao što su tri cvijetića u završnoj vinjeti ma maslovnoj stranici »Croatiae rediviva«, identična sa cvijetićima iz kojih je složen frontispis na početnoj strani feksta »Šerma Funebris«. Sve je to tako očito, da tu zapravo i ne bi bilo šta za dokazivanje, jer je najneugodnije dokazivati, pa čak i pi sati naučnu raspravu o tome, da je dva puta dva četiri. Zbog toga ću se ograničiti samo na jedan primjer,

Ako u dvije različite knjige nađemo ma samo i jedno slovo za koje se po nekim njegovim karakteristikama (npr., neka griješka u samom obliku slova, karakteristična ogrebotina ili kakvo drugo lediranje) može dokazati da potječe od istog slova (tipa, iste prizmice) to se uvijek uzima kao definitivni dokaz, da obje knjige moraju potjecati iz iste štamparije.

Dakle, ako uzmemo Českovićevu knjigu »Sermo funebris«e i obratimo pažnju na slovo O u početnom retku njenog naslova (koji OV25 reproduciram točno u originalnoi veličini SERMO

FUNEBRIS,

pa ga ušporedimo sa slovom O u prvom retku Vitezovićeve knjižice, štampane u njegovoj

štampariji god. 1700, pod naslovom · »Croatia rediviva« (kojeg ovdje reproduciram isto tako u originalnoj veličini

CROATIA

REDIVIVA;:

zapazit ćemo već na prvi pogled, da otisci tih dvaju slova O, moraju potjecati od istog slova (tipa, prizmice). Griješke na koje ukazuju strijelice, tako su karakteristične i tako očite,

Time je, smatram, definitivno dokazano ono što sam suponirao u svom naprijed spomenutom članku u ovom listu, a to je — da je knjižica »Sermo funebrise štampaua u Vite-

da moramo smatrati kao sasvim isključeno, da bi se one mogle nalaziti u tom savršeno istom poretku na dvama različitim štampar-

skim slovima. ON

RO,

zovićevoj štampariji, nekoliko godina kasnije nego što se to dosad mislilo; godine 1965. ili koju godinu kasnije. ;

ij komentar komentar | komentar U ime Novosadskog dogovora

OVAJ TBKST, PO ODOBRENJU AUTORA, PRENOSIMO IZ PRVOMAJSKOG BROJA NOVOSADSKOG „DNEVNIKA“

|V}

RAZMAHALI se filozofi i lingvisti i pustili ma, ha svojim do sada potiskivanim genijima, do kazujući činjenice koje smo davno u školama učili i kao takve, prihvatili, Jer su, se Potpuno poklapale sa našim laičkim jezičkim osećanji. ma. A sva ta šuma kopalja, tako, prašumski izukrštana da se prikriju pravi ciljevi kojima su ona upućena, puštena je pod zaštitnim zna. kom Novosadskog dogovora, -.

A taj Novosadski dogovor, na koji se pe vaju svi današnji jezikoborci, još jednom e ko zna po koji put u kulturnoj istoriji naših naroda — utvrdio da je jezik kojim se govori od Krapina i Brežica do Zaječara i Bujan i od Subotice i Srpske Crnje do Cetinja i Bara, jedan te isti, srpskohrvatski ili hrvatskosrpski, sa dva izgovora, razume SčČ, 'ijekavskim i ekav. skim, i dva pisma, ćirilicom i latinicom. Važ. nije je ono, što je posle ove konstatacije usle, dilo: da su i ti izgovori i, la pisma potpuno rav. nopravni, što znači da” ih možemo upotreblja. vati ko hoće i gde hoće na celom navedenom

odručju. 1 još Je važnije ono što iz toga pro. izilazi: da treba odlučno stati na put postavlja. nju veštačkih prepreka prirodnom i normalnom razvitku našeg književnog jezika i da treba sprečiti pojavu »prevođen,ja« tekstova poštuju ći volju pisaca.

Duh Novosadskog dogovora, dakle, prokla. muje slobodu jezičkog izražavanja svakog trudbenika pera, otvara bogate riznice našeg jezičkog blaga za sve književne stvaraoce i Osu đuje budžaklijske račundžije u njibovim na. zadnim nacionalističkim i šovinističkim pla novima i, ponekad, čak i ispadima.

A onda su se pojavili vitezovi 1 advokati na. še pisane reči, na Petom kongresu Slavističkih društava Jugoslaviie, sa tezama o varijantama u srpskohrvatskom (hrvatskosrpskom) jeziku — beogradskom i zagrebačkom, a bogme (i zašto ne?) i sarajevskom, titogradskom, novosad. skom i dubrovačkom. Ali gde su danas dubro vački pisci da brane »đubrovačku varijantu«, i kako mogu nejake snage Titograda stati ravnopravno na borbenom polju sa zmajevima iz Zagreba i Beograda? Ostadoše iako, u finalu, samo dve, beogradska i zagrebačka, suprotstavljena jedna drugoj. Kad nešto krene, onda ide, Više to i nisu zagrebačka i beogradska, nego srpska i hrvatska varijanta. I više jezičko blago nije zajedničko, nego strogo omeđeno gra· nicama ovih »varijanti«. I više nije poželjno mešanje leksike, nego treba strogo voditi ra čuna šta je »moje« a šta »tvoje«. I kada se ide dalje, a ide se i dalje i, sve dalje, traži se obra· zovanje jezičkih komisija koje će »očistiti« je dnu varijantu od nanosa iz druge. ~

Tako se razvija »naučna« diskusija po na· šim listovima i časopisima, informativnim, na· učnim i stručnim. Tako se »razrađuju« i zaključci Novosađskog dogovora na koji se svi pozi vaju.

Odjeci diskusije sa lingvističkih vrhova prodiru i dalje i šire, a nalaze duboke odzive upravo u ovim tamnim krugovima našega društva koje sunce socijalizma nije uspelo da osvetli i zagreje.

Na memlu zaudara ovo naše »provetrava: nje« na polju jezikoslovnih raspri. Pojavili su se vampiri koji su čekali »svoj trenutak«. Načinila se divna zbrka, u kojoj i istaknuti predstavnici administracijc prave izvanredne glu posti. Tako smo prvo bili dobili novčanice sa· mo sa ćiriličkim natpisima, a sada ćemo dobiti druge na kojima će ta greška biti ispravljena na taj način, što će natpisi biti štampani na »četiri jezikae — na slovenačkom i makedon· skom, to nam je jasno, a osim toga — tako i> lazi iz izjave o štampanju novih novčanica na ćiriličkom 1 latiničkom jeziku. I kada znamo da u Poslovniku Savezne skupštine imamo, po red makedonskog i slovenačkog, ioš i srpsko hrvatski i hrvatskosrpski jezik, dobijamo pr lično jasnu sliku zbrke na ovom tako osetljt vom području našega društva. I sve io čita sto pedeset godina posle Gaja i Vuka, i čitavo stoleće posle Bečkog dogovora, i već jednu deceniju posle Novosadskog dogovora, A uz to još u ime Vuka i Gaja ı sa zaklinjanjem na Novosadski dogovor! Ponekad se čak potrže Ustav, kao najmoćnije oružje, u »raščišćaVa nju« Jezičkih problema. :

Pojahaše konje vrane naši lingvisti sa isto ka i zapada, sa severa i juga. Za njih je to Igra i zabava, možda· stručan rad i nauka, možda; društvena aktivnost i nacionalna angažovanost, možda. Ali oni se ne džilitaju na pustoj seosko) utrini, nego na poliu zaseJanom i obrađenom,

Ako u lingvistict nema drugih problema, vraćanje na ono što su pozvaniji i bolji već da vno raspravili i rešili može da nanese samo štetu. Ako neko smatra da treba izvršiti reV! ziju Vuka i Bečkog i Novosadskog dogovoT, dobro bi bilo da to i kaže. Neka nam se u imć Novosadskog dogovora ne podriva temelj nj govih zaključaka. +

I mi koji smo potpisnici zaključaka Novi sadskog dogovora i oni — a to je celokupna srpska i hrvatska javnost — koji su prihvatili i pozdravili te zakliučke voleli bismo videti na še jezičke stručnjake svih varijanata, svih cel” tara, svih područja na jednom zajedničkom poslu: ostvarenju svih zakliučaka ovoga zna LAN nog sastanka, a naročito za potpuno usvajanje duha tih zaključaka: duha slobodnog, nesmć tanog i ničim sputavanog razvitka našeg 74 jedničkog književnog jezika, na celoj njegovoj teritoriji, u svakoj pokrajini i u svakom U turnom centru. Velika reka narodnog govora ide svojim tokom; naši pisci joj pomažu da tal tok bude što pravilniji i bistriji. Ne bi bilo ni dobro ni pameino da neki naši lingvisti do" kihotski počnu razvoditi ovaj tok u rukavce,1 mutnjače, kao što se čini da hoće, jer su ta va nastojanja suprotna istorijskom procesu n šeg društva, pa, prema tome. i našeg jezika.

Živan Milisavaćč

KNJIŽEVNB NOVINF