Књижевне новине

—

O BG OURS 1 OSI NES KOLA

a O

POVODOMI STERIJINOG POZORJA

. ı OKO POZORJA

KAKAV SMISAO dati svemu onom što se dogodilo na ovogodišnjem Sterijinom pozorju ? Ako ciljevi još uvek nisu dostignuti, čemu im se suprotstavljati? Ko je nezađovoljan postojećim odnosima u našem požorišnom životu? Zar konzervatizam i apologija postojećeg nisu najbolja odbrana stečenih vrednosti? Otkud tako uporna želja za promenom? Ne učestvuju li u igrama i avangarđisti novog teatarskog izraza? Može li bunt biti prirodna pojava kada i sama pozorišta nastoje da produže kontinuitet svoga delovanja?

U ovako heferogenoj atmosferi dramski pisac počinje da sumnja u svoje stvaranje i protivureči vlastitom delu. Ako svoju sudbinu mota da podređuje prolaznim raspoloženjima treba li mu zameriti što u njima ne nalazi svoju pravu scensku egzistenciju? Kapitulantska odluka da se zvanična konkurencija ne Ograničava više samo ma izvođenja

POZOJUSTIB

savremene domaće dramske literaTure smrino pogađa svakog bisca. Zbog toga se i mora ući u; razloge i posledice ovakve odluke: Pozorje u bolećivoj stagnaciji više ne vetuje piscima.

Ođ sada svaki dramski auto? može tačno đa predvidi sudbinu svoga dela. Kakav je to život koji se unapred lišava svake obaveze i nade? Nije reč toliko o afirmaciji, koliko sužavanju mogućnosti da se učestVuje u najvitalnijim teatarskim tfraganjima za novim scenskim oblicima. Da li je Pozorje ikada i do kraja verovalo domaćoj. originalnoj dramskoj literaturi? Problemi koji, se ovim otvaraju zadđiru u suštinu svih pozorišnih htenja. Jer, ova odluka donesena je upravo u času kada je postalo očigledno da se tradđicio-

nalnom, pozorišnom, izrazu, bliži kraj,,. i kada je na pozornicu sa velikim

optimizmom stupila impresivna generacija dvađesetpetogodišnjaka. Mladi domaći pisci upravo su se spremali da preuzmu na sebe odgovornost za delovanje ne samo featra nego i Pozorja. Ali, na žalost, snage koje stoje iza festivala, bez obzira da li su u pitanju akađemici, pisci, krvitičari, upravnici pozorišta ili pPolitički funkcioneri, nisu želele da same dokrajče jedmu ođavno izbledelu iluziju. U stvari, to je nemoć da se utiče na tok promena koje su tako snažno zapahnule sve maše sćene i na kojima su glumci i ređitelji konačno uviđeli đa bez domaće reči nema stila i čvršćeg vezivanja za one koji veruju pozorištu i u njemu nalaze potrebu svoga života,

Ovaj sukob je očekivan sa zebnjom već duže vreme. Pa ipak, pretpostavljalo se da će u njemu progresivne snage već na početku zađobiti

KRAJ ILI TEK POČETA!

odlučujuću prednost. Tako nešto se nije obistinilo na novosadskim susretima iz prostog razloga što su pre vladale tendencije kojima je cilj da se ustali i za što duže vreme održi postojeće stanje. Govorimo o revolu-

· cionarnosti, angažovanosti, umetnič-

kom sukobljavanju sa stvarnošću, estetskoj afirmaciji životnih ideja a činimo praktično sve da nam se ohne same ne suprotstave. Zaboravljamo da je za pozorište domaći autor isto što i zemlja za čoveka; inferiorno koketiramo sa beketovcima celog sveta, ali se gnušamo i strepimo pred pojavom svakog pravog i izvornog stvaraoca. Otud i oni najnoviji zahtevi da Sterijino pozorje ne bude naklonjeno avangardnoj drami — da u svemu neguje kompromise, da lomi i obezbeđuje svaku istinski naprednu sćensku misao.

"Naše pozorište ima danassda biray:

domaćeg autora ili podređenost stra. nim normativima, sistemima mišlje-

nja, koncepcijama izraza i načinu delovanja. Svaki kompromis je na štetu prave umetnosti. Bez sopstvenih ideala teško da ćemo ikađa Uspeti da poverujemo u proklamovane festivalske i pozorišne ciljeve. Starija generacija pisaca, sa izuzetkom dvojice ili trojice, praktično se odrekla teatra, nije u stanju da sledi njegove zahteve i ćudi. Od već afirmisanih pisaca srednje generacije na ovogodišnjem Pozorju prisutan je jedino Marjan Matković — ali po svojim koncepcijama. pozorišta, stvaralačkom senzibilitetu i shvatanju angažovanosti daleko je bliži mladima nego starima, On se bori pro tiv predrasuda o čoveku, pa i teatru, i zato je njegovo prisustvo dragocena Pomoć „Aleksandru Popoviću i Momi Kaporu—ličnostima o kojima se najviše sporilo na Pozorju. Oba pi-

sca uspela su da podstaknu svoje bozorišne mecene — ansamble da stvore bravurozne, originalne i nadasve nađahnute predstave. Njihova dela, ma koliko imali rezerve prema izvesnim subjektivnim stremljenjima ili ekstremnostima, nose pečat jednog novog shvatanja koje je drugačije od onog na koje smo navikli, koje apsolutno pripada mlađoj generaciji i avangardnom «shvatanju teatra kao umetnosti života. Krug pisaca kojima i sami pripadaju već je toliko proširen da obuhvata poznatije pozornice — a ohni sami nisu eksperimentatori već pravi autori čija dela kao estetske vrednosti počinju sve više da se konstituišu u jedno posebno stanje naše pozorišne sVesti. Njih je stvorio teatar i oni sada nastoje da ga preobraze i urede prema. svojoj slici i prilici. Na taj način featar je za ove mlade entuzijaste

i talente isto što i sloboda i životne.

mogućnosti, i u tom pogledu razumljivo je što odbijaju da robuju prošlosti ili da se prepuštaju neodređenim obećanjima. Kod sviju je razvijeno izvanredno osećanje za smisao delovanja, svi vođe računa o onome što je do sada otuđivalo pisca od teatra i nastoje da pronađu reč koja će ih sjediniti sa gledalištem, Saznanje da živimo u srećnijoj zajednici i povoljnijim životnim Uuslovima nije humaniziralo pozorišni život. Prihvatili smo angažovanost, građanskog teatra i razvili je đo kultnih formi u kojima izgleda da je evolucija praktično završena. Sve

. Što još možemo očekivati to je nme-

kakvo spoljno nadgrađivanje uzora i scemski egzibicionizam — dok one suštinske promene koje zadiru u strukturu duha nastojimo da što duže odgođimo. Umesto revolucionar– nosti mi smo za postepena preobra-

i papirnate figure, koje služe samo za prenošenje autorovih ideja.

Protivno autorovim ranije đeklariranimi sta-

vovima o pitanjima i stilu književnog stvaranja, to je komađ pisan na izrazito zastarjeli, faktografsko realističan način, 8 očitom tenmđencioznmošću u fretiranju iđejno-političkih problema. prikrivenom pseudofilozofijom nekog blitkog ontologizma. Autorova težnja ili opsesija pređimenzionirahja moralnih problema, koji izvimi iz deformiranih poratnih kompleksa „sumnje u svakog“ i „krivice nekrivih“ dovođi ga do neke mutne i neuvjerljive skepse filozofije apatije i ap surđa života, do krivo shvaćenih i interpretira. nih Camusovih sizifovskih teza, formuliranih u zaključku drame: „Možda se ne treba nađati. Možđa ciljevi nisu potrebni. Treba samo izdržati... Izdržati, to je ljudski. Ničega drugog nema“. Smisao je takvog nihilističkog skeptičkog životnog stava u mirenju sa svima ratnim neprijateljima i antirevolucionarnim recidivima jer: „da je sloboda koje ono (putovanje) pruža. lažna i đa je na postajama najbolje drijemati“. Treba dakle zaboraviti sve što je bilo, i rat i strahote fašizma (iako fo sve ponovo prijeti u još gorem obliku!), rreba samo „mirmo živjeti i kUpovati singerice i rađio-aparate“. To se naravno, odnosi na seoski ambijent, a za gradski se implicitno podrazumijeva, kao smisao i cilj života, kupovanje auta, televizije. vile i svih ostalih građanskih udobnosti života i unosnmog društvenog položaja, na kojemu se može „najbolje dvije mati na svim postajama“, Nađeđaiem i ono što je između redaka — na svim bostajama života, u borbi za mir i izgradnju sociializma,

Taj nategnuti pseuđodramski tekst, sa blitkim zaplefom, s neuvjerlilvo namještenim i nevješto mabačenim mohlivima, režireo je mladi rađio-dramski redntelj Nikola Vomčina, beyuspješno nastojeći da suhoj tadnii i simolificiranim likovima udahne sceneki život. Režija še osfala u granicama mlako faktoyra!lskoš t*alizma. koji je još više naglašavala ružna, nakrivo reali~

KNJIŽEVNE NOVINE

|

PHI apo TA) TOI [7 BEM || (IE -THHIMDYL

||PO4WNN|H| IIIMNITA |}

VINJETE IZRADILA LJILJANA PETROVIĆ

stički stilizirana inšcenacija od. Zlatka Boure-

ka. Brojni glumci uzalud su se mučili da u gle- ·

dalište uvjerljivo prenesu melodramsku patnju i neodređene psihološke karakteristike interpretizanih likova, kao i suviše očitu atuorovu konzervativnu i sumnjivu poruku o vječitim sumnjama progresivne ljudske, sumnje o pravim j

krivim ljudima. Vlado Mađarević

>.

..

Kazališno pismo iz Zagreba Kazališno

iz Zagreba

no pismo

Kazališ

ženja i zato se i zavaravamo da su teatar i Pozorje — oblici koji nam u svemu odgovaraju. Ne plašimo li se priznanja da naš teatar nije autentičan? Mogu li se nove vrednosti stva rati u svetu dogmatike? Avangardna dela kakva su nam potrebna mogu da se stvore samo u svesti o našem sopstvenom prisustvu i bez toga neće nikada postati oblik mišljenja stvar nosti u kojoj živimo. Ono što čini Pozorje, a s njim i neka pozorišta, zato i liči na odricanie od sopstvenog mišljenja — jer domaća drama je naša svest, sistem mišljenja, oblik duhovne egzistencije.

Međutim, naše pozorište je ograničeno svojom organizacijom, sistemoni vrednosti pa i samim Pozorjem. Ali, obaveza prema prošlosti ne može da bude tolika da bi lišavala obaveza prema buđućnosti. Zbog toga i ne-

| ma promena koje Valja očekivati sa

ravnođušnošću,; Predstave” novih de» la kao što su „Trula kobila“ Mome Kapora ili „Krmeći. kas# Aleksandra Popovića pokazale su da bpozorišta ne mogu da se odreknu 5VOjih iskonskih težnji. Zbog toga više i me možemo govoriti o krizi. Kraj predrasuđa je neminovan i Pozorje je to samo potvrdilo. Ne mogu se sačuvati koncepcije koje više nisu potrebne savremenom čoveku. Pogotovo što se od njega traži da živi u mođernoj civilizaciji, a da misli po pravilima koja su važila još početkom ovog veka. Bilo je stoga tužno gledati kako se talentovani glumci i reditelji usmeravaju na oživljavanje, modđernizovanje i oplemenjavanje naše literarne baštine — kao da je to najvažnije u ovom pozorišnom trenutku.

U nama kao da je nešto prokleto: odbijamo sve što je novo, ne verujemo ljudima Koji najadekvatnije odražavaju našu duhovnu stvarnost, a njene suptilne oblike materijalizuju na sceni, koji od pozornice prave vreme i prostor na kome svi do-

· gađaji i ljudski postupci dobijaju · punu autentičnost i istinitost. Reći

da su „mogućnosti teatra neiscrpne ne znači upravo ništa, jer to su parole kojima se Kkonzervativci i fe kako zanose. Svaki gest poniženja prema domaćem autoru — znači poraz teatra koji navodi na očajanje, pa Je. slika koju ostavlja Sterijino pozorje o nama samima više nego pesimistična. Ne treba se plašiti da pozorište neće moći podnefi nestamak tradicionalnih okvira. Bitno je samo kako će ih ono nadživeti i prevazići 5 da li putem osvajanja sopstvene izvornosti ili će potonuti u efemernost.

Ova pometnja zahvatila je zato ne samo pozorišne ljude već i kritiku. Svako optužuje drugog i u loj apsurdnoj situaciji zaboravlja na svoJu sopstvenu odgovornost. Nije li to razlog što odbijamo da prihvatimo aprirorno ono što se na Pozorju proglašava za pravilo. U tome je sadržan i zahtev da se ciljevi , festivala

svake sezone iznova potvrđuju kroz

afirmaciju „novih aufora, originalnijih , predstava i sadržajnijih · glumačkih ostvarenja.

Publika je najviše aplauđirala najmlađem autoru ovogodišnjeg Pozorja — talentovanom Momi Kapmoru. To nije slučaino i u ovom srdačnom gestu valja videli simboličan izraz poverenia u sve one koji stvaranje featra shvataju kno igru šopstvenož života. Zato krai nvogrlišniee Pnzovi možda znači i oDOčetnk novo?

teatra. Petar Volk

| Naravoučenije

FAUL

Bajika

„FUDBALER IGRA devedeset minuta i dobija nekoliko miliona zbog toga što dobro trči“ —

reče Pesnik s gnušamjem. — „Za knjigu koju ·

pišem dve godine dobijam stotinak hiljada. I to se zove: život!“ i

„Uzmi svoje pesme“ — reče Levi Half — „Uuzmi svoje pesme i stani na centar pa ih onda či-

taj. Izbroj one koji dođu da te slušaju. Znaš li.

ko će doći na stadion?“ „Ko?“ upita Pesnik.

„Niko!“ — reče Levi Half, pa dodađe: „Ljuđi ·

plaćaju da vide prave stvari i ja im ih pružam. Nikada nikoga nisam pozvao na stadion, a ipak, svaki put kada zaigram, nekoliko hiljađa njih ostane pred ulazom bez karata“.

„Lepo!“ — reče Pesnik, — „ali ne moraš se toliko praviti važan! Jedanput sam čitao pesme na mitingu poezije i park u kome se to dešava– lo bio je pun slušalaca. Ljudima treba poezija!“

„Zbog toga što niste naplaćivali karte!“ reče Levi Half. „Zbog toa je bio pun. To su bili še“ tači i dokoni prolaznigj. Svejedno im je da li stoje i slušaju tvoje D nekim spomenikom. Zbogom i opameti se već jednom!“ reče Half i pritisnu svom snagom Baš

e, ili šetaju i stoje pred .

svoga skupocenog automobila, zakači malo tro-

toar i malo Pesnika, ali ne bi zbog toga kažnjen, već samo malčice ukoren prstom od nasmešenog saobraćajca.

Pun misli, Pesnik pređe ulicu pola metra daleko od belih pruga i isti saobraćajac mu naplati novčanu globu, upitavši ga onako uzgred:

„Šta ste vi?“

„Pesnik...“ — reče Pesnik.

„Sram te bilo! — reče saobraćajac — „pesnik i: n a prelazi na nedozvoljenom mestu! Valjda dobio

inspiraciju ili šta?“

„Inspiracija ne postoji!“ — pobuni se Pesnik. „Postoji samo kabinetski rad, poetska laboratorija i alhemija smislova...“

„Nemoj da se svađaš!“ — razljuti se saobra-

ćajac. „Kad kažem da postoji, onda i postoji...“

„Sta to?“ — upita Pesnik.

„Inspiracija!“ — odgovori saobraćajac, „Da ,

nisu bili inspirisani poletnom igrom levog halfa, naši ne bi postigli onai briljantni prodor preko leve strane u šesnaestom minutu prvog Dpoluvremena“... ore

FP OMINA Fi

DA SU LEVI HALF i saobraćajac bili u pravu,

svedoči i činjenica da su pre nekoliko večeri ulice našega grada bile potpuno prazne u vreme televizijskog prenosa. jedne fuđbalske utakmice.

Po njima su jeđino lutali psi bez gospodara i po .

neki Pesnik. A, ako bi neko od Pesnika slučajno u to vreme na pitanje: „Hoćeš li da gledaš prenos?“ odgovorio:

„A ko igra?“ — mogao je biti na mestu linčovan. kasto — plava svetlost malih ekrana, svugđe je odjekivao baršunasti glas reportera, kondukteri u tramvajima, osećali su se kao mala deca, koju nisu odveli u pozorište lutaka, jednom rečju, nikada nam televizija nije bila potrebnija nego te večeri, i ništa nije pomagala moja unutrašnja želja da čitav grad odjeđanput ostane bez električne struje, kao što se to jednom dogodilo, za vreme emitovanja drzme.

Mnogo mojih sugrađana otputovalo je u jeđan daleki grad da izbliza prati značajnu utak-

miću. I siguran sam đa je među njima bilo mno-

go onih koji odlučuju hoće li Pesnik dobiti sto ili

sto i dvadeset hiljađa za knjigu pesama, Još nisam sreo nijednog živog ili mrtvog Pesnika koji

je putovao tako daleko da čuje kako recituje Žak '

Prever ili Eliot.

Ima nešto u toj masovnoj televizijskoj ljuba- :

vi za fudbal, Igra je u ielevizijskoj verziji fuđbala ogoljena do apstrakcije. Ne postoji plavo nebo iznađ stadiona, ne postoji frava, ne postoje prodđdavači Kkokte.

Iz svih otvorenih prozora prosipala se zelen-

Postoje samo obojene mrlje” koje pretrčavaju sa jednog kraia ekrana na dru- ~

gi u jurnjavi za gotovo nevidljivom' loptom, kao ·

u filmovima Mak Larena. To kretanje gra>

fičkih znakova, belih i prugastih, crmih i koc- ~

kastih stvara uzbuđenje koje ne poznaje nijeđna drama. Postaje mi sve više razumljiva izjava Žana Lika Godđara, koji kaže „da bi najrađije režirao dve stvari: neku Žirođuovu dramu i ne ku fudbalsku utakmicu. „Kođ nas naravno Žirodu se malo izvođi, ali je za uzvrat druga Godarova želja sasvim ispunjena — mnogo njih režiralo je utakmice, a neki su čak i preterali u tome, režirajući i njihove rezultate.

Moja dva sasvim privatna vjeruju

U SUKOBU između Fudbalskog saveza i televizije oko prenošenja utakmica, hoji je uzbuđio našu zemlju, izjavljujem da sam sasvim na strani Fudbalskog saveza, kada brani prenošenje ufakmica na televiziii. Vi naravno pogađate, da je to iz sasvim đrugih razloga!

Drugi vjeuju: Kažu da smo mi „ludbalska

nacija“. Ištog časa kada

tvrdnju, promeniću naciju. Ja naime volim — košarku!

. Obično pišem o televiziiskim dramama, i jćdini razlog što sam pisao o fudbalu, je to, što čitav slučaj sa relevizijom i tom plemenitom igom, smtaram čistom macionalnom dramom.

ı sea Momo Kapor

7

buđem uveren u tu ·

A «