Књижевне новине
Desanka MAKSIMOVIĆ
O poreklu ~
A ZNAM ko sam po 2D0NWU, što sa zadužbina nmemanjičkih Deva, po jasnmosti mjegova glasa, po tome što me od Studenice do Mileševa, pradedovi gledaju s ikonostasa i što svaki u Yuci drži hram.
Ja imam,
svetitelja oca i deda,
imam, svetitelja za kuma,
š ma mebesima |
Suhoj planini od, gromađa preko Sitnice do Rasa i Huma moja loza vlada.
Ja ziam, ko sam
i po mržnji besomučnoj
kojom, me zlopakosni gone od, vajkada, znam, po tome koliko sam, Ugru
pred, očima crm
i po tome koliki tm,
u sam, Vizamtiji moja moć zabada.
Ja zyam, ko sam
i po prijatelja svojih gospodstvu,
i po blagorodmosti mjihova lika
i slavi im, koplja i štita.
Sa svecima i Kkraljima ja sam, u srođstbu, o mom boreklu iz kmjiga starostavnih, alađar ma dalekom, duoTu,
i letopisac u, momastiru čita.
0 hijerarhiji
U OBLASTIMA carstva našeg sve mebo zvezdano,
svaki vatreni bYesto,
i mebuloza što beskraj plavi,
do najmanjeg ognja je preslikano.
Zna se svačija putomja i mesto i kad, ko izgreva u bunoj slavš i dokle mu traje plima,
zna se kojom svetlošću ko sija i od koga je prima.
Hao između, planeta
i zvezda pratilja
=o se između, pođanika i ćar& koliko je milja
i kojom, stazom, ko ići moya da ne đođe do suda?a.
I sebru, koji kao Kumova Slama meižbrojam,
i meođređem kao maglina. neumištipo iz zemlje izramja,
za se putanja.
Za vrline u mane prometnute
ZA ONE ŠTO SE zbog brYlime preterome, među, ljudima međozvoljeme, izopače,
za čoveka koga anđeo začne
a đavo dotka,
za isposnice
koje prirođa, hiljadurotka,
ljuto prokume
i u duži im, zapali poročne mašte: za one koji dugo, ćutke.
mutaju gorčiu,
kađa najednom iz njih grume otrovamih, reči lava;
za ljude mekađa tople i kyotke
kad, zlom, prevažiđu i sebičnjake; za premqaranja i glađovanja
očiju. srđaca i dijafragmi
da bi zatim, se prometnula,
u vukodđlake mezasićemosti;
za čoveka koji se mađljudski ođficao kad nožudmo potom stane da jagmi.
Za čobanku koja se po ocu ne ZOVEČ
Z A DETE kome se otac me 24, čije ime majka ne izgovara ni pred, licem sima, mi sveštenika. ni licem cara,
za otroka koji za ocem, čezne
i kada stasa do vojnika.
Za mejaka stvora
koga mati ostavi ukraj stoga vlasteoskoga sema, Wlastelskih, KYsti6, na milost i memilost tuđih duša.
za pbrečutanog velmože sima
kome se smiluje
uwbona kudđeljnica iz potleuša.
Za dete ničije
što bez nedra majke žibot poče,
kome ne ostavi otac štita,
za mahoče
kome mema miko da dvo, miko da mošti, miko da tepa,
samilosti!
Samilosti :
za čobanku koja se DO ocu ne 2006, koja me za čije je kosti,
čijeg mleka,
mi gde joj se očinski krovovi đime, >. tvog kopljanika koji slavi pomajke sebarke krsno ime.
KNJIŽEVNE NOVINE
TL ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI, u skupu kulturnih disciplina i dalje ostaje u rangu kolonijalne države. S jedne strane njome u znatnoj meri vlada individualistički psihologizam (naročito na Zapadu), gde se pitanje o književnosti nepravilno zamenjuju pitanjem o autorovoj psihologiji, a pitanje književne evolucije — pitanjem o genezi književnih pojava. S druge strane, uprošćeni kauzalni prilaz književnoj oblasti dovodi do jaza između one tačke, sa koje se posmatra književnost, a to je najčešće glavni, a i dalji socijalni red — i samog književnog reda. Stvaranje zatvorenog književnog ređa i analiza evolucije unutar njega nailazi stalno na susedne kulturne, životne, u širokom smislu socijalne redove, a time je osuđeno na jednostranost. Teorija vrednosii o nauci o književnosti stvorila je Opasnost proučavanja dominantnih, ali i pojedinih pojava i stvara od istorije književnosti neku vrstu „istorije generala“. Slepi otpor „istorije generala“ sa svoje strane je izazvao interesovanje za izučavanje masovne književnosti, ali bez jasnog teoretskog sagledavanja metođa proučavanja i prirode njenog značaja.
Najzad, veza istorije književnosti sa živom savremenom književnošću koja je dobra i potrebna nauci, nije baš uvek potrebna i dobra za knji« ževnost u razvoju. čiji su predstavnici uvek spremni da istoriju Kknjiževnosti prime kao normiranje ovih ili onih trađicionalnih zakona i „istoričnost“ književne pojave mešaju sa „istorizmom“ u odnosu na nju. Iz ovog poslednjeg konflikta rezultirala je težnja ka izučavanju pojedinih dela i zakona njihove konstrukcije van istorijskog plana (negiranje istorije književnosti).
II. Da bi najzad postala nauka, istorija književnosti mora pretendovati na verođostojnost. Svi njeni ier-
tivanju, a pre svega, sam termin „istorija književnosti“. Termin je neo bično širok, obuhvata i materijalnu istoriju umetničke književnosti, i istoriju slovesnosti i pismenosti uopšte; on je i pretenciozan, jer se „isto rija književnosti“ unapređ zamišlja kao disciplina spremna da se uključi u „istoriju kulture“, u vidu naučno-prepariranog ređa. A ona na to zasad nema prava.
Međutim, istorijska proučavanja razbijaju je s obzirom na ugao posmaftranja ma najmanje dva glavna tipa: izučavanje geneze književnih pojava i proučavanjie evolucije književnog rada, književne Dpro+ menljivosti.
Od ugla posmatranja. zavisi ne samo značaj, već i karakter pojave koja se proučava: momenat geneze u proučavanju književne evolucije ima svoj značaj i svoj karakter, ali svakako ne one iste kao pri izučavanju same geneze.
Osim toga, proučavanje književne evolucije ili promenljivosti mora prekinuti sa teorijama naivne Drocene,koja rezuliira iz mešanja uglova posmatranja: procena se vrši iz jedne epohe — sistema u drugu. Samo ocenjivanje se pri tome mora odreći svoje subjektivne note i „vred nost“ ove ili one književne pojave mora se fumačiti 'kao „evolucioni značaj i karakteristika“.
Isto se mora desiti i s takvim pojmovima (za sada vrednosnim) kao
što su: „epigonstvo“, „dil i . ili „masovna IG a i
Osnovni pojam stare književnosti — „tradicija“, u stvari je neosnovana apstrakcija jednog ili mnogih književnih elemenata jednog siste= ma u kojim se oni nalaze na istom „domenu“ i igraju istu ulogu, i njiho+ vog povezivanja sa istim takvim elementima drugog sistema, u kojem se oni nalaze u drugoj ulozi — u fiktivno-jedinstveni red, „prividno celovit.
Glavni pojam književne evolucije jeste smena sistema, dok se pitanje o „trađiciji“ pomera u drugu oblast. III. Da bi se razradilo to osnovno pitanje treba se unapred dogovoriti o tome da je književno đelo — sistem, i da je sistem književnost. Samo uz takav osnovni dogovor i mogućno je stvaranje nauke o književnosti, koja ne bi razmatrala haos raznorodnih pojava i redova, već bi ih proučavala. Pitanje uloge dodirnih redova u književnoj evoluciji time se ne odbacuje, već, naprotiv, postavlja.
Vređelo je obaviti analitički rad nađ pojeđinim elementima dela, sižeom, stilom, ritmom i sintaksom u prozi, ritmom i semantikom u stihu
mini moraju se podvrghuti preispi-
2Fevedemi ese
itd., da bi se uverili da je apstrakcija tih elemenata dopuštena u izvesnoj meri kao radna hipoteza, ali da su svi ti elementi međusobno povezani i međusobno deluju. Proučavanje ritma stiha i ritma proze moralo je otkriti da je uloga jednog te istog elementa u raznim sistemima različita.
Povezanost svakog elementa književnog dela (kao sistema) sa drugim, a to znači i sa čiravim sistemom, ja nazivam konstruktivnom funkcijom datog elementa.
Pri detaljnom proučavanju otkriva se da je takva funkcija složen pojam. Elemenat se vezuje u isto vre me: s jedne strane prema redu sličnih elemenata drugih dela — sistema, pa čak i drugih ređova, a s druge strane sa drugim elementima datog sistema (auto-funkcija i sinfunkcija). Tako se leksika datog dela vezuje i sa književnom leksikom i sa razgovornom leksikom, s jedne strane, a s druge strane sa drugim elementima datog dela. Obe te komponenfe, bolje reći obe funkcije istog delovanja nisu ravnopravne. (...)
Pogrešno je otkidđati od sistema pojeđine elemente i povezivati ih van sistema, tj. bez njihove konstruktivne funkcije sa sličnim ređom drugih sistema.
IV. Da li je mogućno tzv. „imanentno“ proučavanje dela kao sistema, van njegove veze sa sistemom književnosti? Takvo izolirano · proučavanje đela jeste opet apstrakcija kao i apstrakcija bojedinih elemenata đela. Ona se vrlo često uspešno primenjuje u kritici, u odnosu na savremena dela, jer je veza savVremenog dela sa savremenom Kknjiževnošću u stvari prećutna činjenica, koja je unapred ustanovljena. (Tu spada veza dela sa drugim delima sšutora, njegova veza sa žanrom itd).
Ali i u pitanju savremene literature više nije mogućan put izolovanog proučavanja.
Postojanje činjenice kao književne, zavisi ođ njenog diferencijalnog Kvaliteta (tj. od veze ili sa književnim ili sa vanknjiževnim redom). Drugim rečima — od njene funkcije.
Ono što je za jednu epohu Književna činjenica, za drugu je pojava razgovornog, svakodnevnog jezika i obrnuto, u zavisnosti od književnog sistema u kojem je data činjenica.
Tako na pr.: prijateljsko pismo Deržavina jeste Životna činjenica, prijateljsko pismo Aramzinove ili Puškinove epohe — književna činjenica. Uporedi na pr.: literarnost memoara i dnevnika u jednom sistemu književnosti i ne -literarnost u drugom. Proučavajući izolovano delo, ne možemo biti sigurni da li pravilno govorimo o njegovoj konstrukciji, o konstrukciji samog dela.
Postoji tu još jedna okolnost. Aufo-funkcije, tj. veza nekakvog elemenfa sa redom sličnih elemenata drugih sistema i drugih redova, jeste uslov sin-funkcije, konstruktivne funkcije datog elementa.
Stoga nije svejedno da li je neki elemenat „izlizan“, „nejasan“ ili nije, Šta je to „izlizanost“, „nejasnoća“ stiha, metra, sižea itd? Drugim rečima, šta je to „automalizacija“ ovog ili onog elementa?
Navešću primer iz oblasti lingvistike: kad „bledi“ predstava znače~
T. TINJANOV
0 KNJIŽEVNOJ
[:2 214/443
nja, reč koja izražava predstavu postaje izraz veze, odnosa, postaje službena reč. Drugim rečima, menja mu se funkcija. Ista stvar je i sa automatizacijom, sa „nejasnoćom“ bilo kog književnog elementa: on ne ne staje, samo mu se funkcija menja, postaje službena. Ako je metar u pesmi „izlizan“, na njegov račun postaju značajniji drugi elementi stiha i dela, a on dobija druge funkcije.
4]
VII. Evolutivni odnos funkcije i formalnog elementa jeste pitanje još potpuno neispitano. Naveo sam primer: kako evolucija formi izaziva promenu funkcije. Mnogobrojni su primeri kako forma sa neodređenontı funkcijom izaziva novu, i određuje je. Postoje primeri drugog tipa: funk cija traži svoju formu,
Navešću primer u kome su. se složila oba ova momenta.
20-tih godina u književnom praVcu arhaista nastaje funkcija visokog i pučkog eposa u stihu. Veza književnosti i socijalnog reda dovodi do velike Dpoetske forme. Ali formalnih e-
lemenata nema, „potrebe“ socijalnog
ređa nisu jednake „potrebama“ književnim i ostaju bez podloge. Počinje traženje formalnih elemenata. Katenjin 1824. god. daje oktavu,kao formalni elemenat epopeje u stihu. Vatrenost diskusija oko neke skromne oktave baš odgovara tragičnoj usamljenosti funkcije bez forme. Epos kod arhaista nije uspeo. Kroz 6 godina tu formu Ševirjov i Puškin koriste u drugoj funkciji — za razbijanje četvorostopnog jambnog eposa i novog, niskog (a ne „visokog“), oprozaičenog eposa („Kućica u Kolomni“). Veza između funkcije i forme niije slučajna. Nije slučajno ni usklađivanje leksike određenog tipa sa metrima određenog tipa kođ Katenjina, a kroz 20—30 gođina kod Njekrasova, koji verovatno nije imao pojma o Katenjinu.
Promenljivost funkcija ovog ili Onog formalnog elementa, rađanje ove ili one nove funkcije kod formalnog elementa, njegovo učvršćenje za nju — sve su To Važna pitanja književne evolucije i nije tu mesto da se ona rešavaju i proučavaju.
Samo ću reći đa, od daljih prouŽavanja zavisi čitavo pitanje o književnosti kao o ređu, o sistemu.
VIIL. Nije baš sasvim pravilna predstava o tome đa se povezivanje književnih pojava odvija po sledećem tipu: delo se utiskuje u sinhronistički književni sistem i tamo „Obrasta“ funkcijom. Sam poiam sinhronističkog sistema koji stalno evoluira — proftivurečan je. Sistem knji ževnog ređa jeste pre svega sistem funkcija književnog reda u neprekidnoj vezi sa drugim ređovima. Redovi se menjaju prema sastavu, ali diferencijalnost ljudskih aktivnosti ostaje. Evolucija kiniževnosti kao i drugih kulturnih ređova, ne poklapa se ni po tempu, ni po prirodi (usled specifičnosti materijala kojim operiše) sa ređovima, s kojima je u vezi. Evolucija konstruktivne funkcije odvija se brzo. Evolucija knjiŽevne funkcije — od epohe u epohu, evolucija pak funkcije čitavog Rknijževnogz reda u odnosu na dobivene ređove — vekovima.
IX. Pošto sistem nije ravnopravno uzajamno delovanje svih elemc-
nata, već pretpostavlja isticanje grupe elemenata („đominanta“) i deformaciju ostalih, delo ulazi u književnost, stiče svoju književnu funkciju urpavo tom dominantom, Tako mi povezujemo stihove sa poetskim redom (a ne proznim) ne po svim njihovim karakteristikama, već samo prema nekim Ista je stvar i u odnosu na žanrove. Mi povezujemo roman sa „romanom“ sada prema elementu veličine, prema karakteru razvijanja sižea, dok su nekada to činili prema postojanju ljubavne intrige. Postoji tu još jedna zanimljiva činjenica (sa evolutivnog stanovišta). Delo se povezuje sa ovim ili onim književnim ređom u zavisnosti od „odstupanja“, od „diferencijacije“ upravo u odnosu na onaj književni red, na koji se nadovezuje. Tako na pr.: pitanje o žanru Puškinove poe+ me neobično aktuelno za Kritiku 20-tih godina, postavljalo se zato što je Puškinov žanr bio kombinovan, mešan, nov, bez gotovog „naziva“, Što su oštrija razmimoilaženja sa onim ili ovim književnim redom, više se naglašava upravo onaj sistem u kojem je To razmimoilaženje, diferencijacija. Tako je vers libre istaknuo elemente stiha u vanmetrič kim momentima, a Sternov roman sižejne elemente na vanfabulskim momentima (Šklovski). Evo analogije iz lingvistike: „promenljivost baze primorava da se na njoj skoncentriše maksimalna izražajnost i izVodi je iz mreže prefiksa, koji se ne menjaju“. (Vandries).
X. U čemu je veza književnosti sa dodirnim ređovima?
I dalje, kakvi su fo redovi?
Odgovor nam je svima spremah: živof.
Ali, da bi se rešilo pitanje o vezi književnih ređova sa životom, moramo se pitati: kako, bo čemu je po-
OzuMG MS VPTAGO MWOIOMNOJ GNALUMOM.LSNOM VIIORTIOAM
vezan život sa književnošću? Jer, život je po strukturi mnogostruk, mnogostran i samo funkcija svih njegovih strana specifična je u njemu. Životje povezan sa književnošću pre svega svojom govornom stranom. Ista je veza književnog reda sa životom, Ta veza ostvaruje se govornom linijom; književnost ima u odnosu na život govornu funkciju.
Postoji kod nas reč „orijentacija“. Ona označava od prilike: „stvaralačku nameru autora“. Ali, dešava se da jc „namera dobra, a izvršenje loše“. Dodđaćemo: autorova namera može biti samo ferment. Operišući sa specifičnim književnim materijalom, autor, potčinjavajući mu se, odstupa od svoje namere. Tako je „Nevolja zbog pameti“ morala biti „visoka“ ili čak „veličanstvena“ (pvoma autorovoj terminologiji, ma'o drugačijoj od naše), ali je ispala politička, „arthaistična“, pamfletska komedija, Kako je „Jevgenije Onjegin“ morao isprva biti „satirična“ poema u Kkojoj je autor „grcao u žuči“. A. radeći na IV glavi, Puškin već bpišs: „gdje mi je satira? ni traga ni glasa od nje u Jevgeniju Onjeginu“.
Konstruktivna funkciia, poveza» nost elemenata unutar de!a, preivara „autorovu nameru“ u ferment i ništa više. „Stvaralačka sloboda“ jeste optimistička parola, ali ne odgovara stvarnosti i ustupa mesto „stvaralačkoj neizbežnosti“.
Književna funkcija, povezanost dela sa književnim redovima, završava stvar.
Izbrišimo teleološku, celovitu oboje nost, „nameru“ iz reči „orijentacija“. Šta dobijamo? „Orijentscija“ Kknjiževnog dela (reda) postaće njegova govorna funkcija, njegova veza 58 životom.
Orijentacija „ode“ Lomonosove, njena govorna funkcija jeste otra torska. Reč je „orijentisana“ na izgovaranje. Dalje, životne a= socijacije bile bi: izgovaranje u velikoj dvorskoj sali. Do Karamzinovog doba oda se književno „bohabala“. Iščezla je ili se suzila u svom značenju orijentacija,
Nastavak na 8, strani
i