Књижевне новине

Dr Krešimir GBORGIJEVIĆ

ljudi i godine ljudi i godine ljudi i

SFĆANJE na pesnika Vladimira Nazora prili-

kom jubilamog datuma nije samo običan akt pijeteta. Reč je o jednom pravom pesniku i o

pesničkom delu koje je živo i prisuino u našoj ·

književnoj sadašnjici. Pesničko delo koje "je stvarano u razdoblju više od pola veka, u toku više pesničkih generacija i književnih pokreta i struja — počevši od Hrvatske Modeme pa preko ekspresionizma, socijalne poezije i poezije narodnooslobodilačke borbe — ostalo je uvek na umetničkoj visini, uvek vezano za SVOju zemlju i narod, uvek svoje, naše, hrvatsko, jugoslovensko i ljudsko u najboljem smislu reči. Pred balkanske ratove i prvi svetski rat, Nazor je mentor nacionalne omladine, u ioku borbe protiv fašizma pesnik herojskih uzmaha, napora, patnja i pobeda naših naroda. Takav je bio uvek: u „Slavenskim legendama“, u „Hrvatskim kraljevima“, u „Šikari“, u „Pjesmama partizankama“ — uvek uz svoj narod. Da nije bio takav kao pesnik i čovek, ne bi u staračkim godinama pošao u neizvesnost partizanskog ratovanja, bez kolebanja se priklonio na stranu koja je bila u neravmoj borbi s daleko nađdmoćnijim neprijateljem. Ali to je bilo u samoj suštini njegova pesničkog sveta i bića: u njemu se uvek vodila borba za pobeđu nad nepravdom, nasiljem, za pobedu svetlosti nad mrakom, stvaralačkog dela nad razaranjem. Nazor je bio i ostao veliki pesnik optimizma, zdravlja, sunca i života u svevladnoj prirođi.

Takav je bio od malih nogu. Izišao je iz atmosfere knjige, poezije i muzike u rodnoj kući na otoku Braču. Njegov otac — samotan, ćutljiv i povučen mali činovnik — bio je filozof sanjalica, voleo je Homera i Vergilija, Tasa i Ariosta, svirao na starom spinetu (klaviru), pa ije i mali Vladimir zavoleo to isto: knjige i poeziju, ono što je u njoj snažno, junačko, uzvišeno, Takav je pošao u realku (talijansku) u Splitu. O tom polasku u školu zabeležio je u „Pričama iz djetinjstva“ kako mu je na brodu stric govorio da mu je otac fantasta i sanjar, da su mu u glavi uvek neki Vergilije, Horacije, Milton i Dante. „Trati (gubi) vrijeme sjedeći uz staru spinetu i proučavajući stare muzičare. Uči mnoge jezike da može više čitati. Sve je to lijepo, ali čemu sve to? Međutim mu se kuća ruši nad glavom. Slabost je to čitave vaše loze, sjedjeti i sanjariti... Ali ima nešto što je danđanas duša svemu i sva-– čemu: brojevi, I ima jedna nova boginja, hladna ali pravedna, škrta u riječima a nepogrešiva: Matematika! Uči računati pa ćeš mačiniti palaču od stare kućice svoga oca..." Mali sinovac se tada uhvatio za jarbol i povikao: „Ne idem! Hoću k ocu! Meću brojeve! I neću onu matematiku!“ Morali su ga silom ofrgnuti i povesti u grad, u školu.

Nazor je počeo pevati još u srednjoj školi, ali najpre na ftalijanskom jeziku, dok ga školski "drug Milan Begović nije nagovorio da piše hrvatski. Osećao je velike teškoće u pisanju hrvatskih stihova, jer je bio rođeni čakavac, bodul (otočanin), vaspitan u ftfalijanskoj Kkul-

turi. Ali je uporno učio jezik kao niko dotle ·

u našoj književnosti, otkrivao bogatstvo narodmog govora, ispitivao smagu naše reči, mu-– ziku našeg akcenta. Kađ mu je kritika zamerila nepoznavanje štokavskog akcenta, bacio

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej

„. . OPRIRODI

PETROV

RITAM se realno može ustanoviti i u jeziku proze, konstatovanjem elemenata koji ostvaruju ritmičnost proznog jezika (učestanost sintaksičkih i intonacionih pauza, paralelizmom «5sintaksičkih grupa, intonaciono jedinstvo, uticaj kompozicionih faktora), ali postojanje tih elemenata ne mora, po pravilu, da izazove osećanje ritma. To se očigledno može videti na primeru: . .

I što pogledam /sve je pesma/ i čega god se taknem /sve je bol/. ON

Dobija se utisak da ritmičke pauze dele ovu proznu rečenicu u četiri pravilna stiha, svakako ne metrička. Ali se može ustanoviti približna akcentna simetričnost: tri sintaksičke grupe imaju po dva akcenta, dok jedna grupa ima tri, U parnim grupama akcenat pada na drugi slog, u neparnim na prvi. Može se uočiti i intonaciona simetričnost paralelnih grupa: paralelne grupe imaju silaznu, odnosno uzlaznu intonaciju. Ostvaren je i simtaksički paralelizam paralelnih grupa: simetrija naporednih i zavisnih rečenica. Čak su i zavisne rečenice iste vrste: deklarativne. Kompozicija ovog zapisa zasniva se na anafori, i to na unutrašnjoj amafori: paralelne grupe imaju iste početke: i, i; sve je; SVE je. Izrazita i višestrana ritmičnost ovog zaplsa nije ni u najmanjoj meri obmana sluha.

O imaginativnim kvalitetima pojedinih poetskih zapisa u »Ex Pontu« već je dosta govoreno, tako da nije nužno i ovaj zapis podvrći takvoj analizi. Može se ipak reći da jc ovaj zapis jedan od mnajimaginativnijih u »Ex Pontu« majliričnijih. Utiče li lirizam ovog zapisa na doživljavanje njegove ritmičnosti? Tomaševski je kao pretpostavku izneo misao da lirizam proznog teksta stvara spontanu asocijaciju na ritam stiha. Da ritmičnost ovog za-

KNJIŽEVNE NOVINE

se na teoretsko proučavanje stiha i metrike, na lingvistička dela i rečnike, Maretićeve prevode antičkih epova. Tako je ovaj rođeni bodul i čakavac postigao vanredno muzikalan stih, posebno u nekim čakavskim pesmama, a rečnig mu je bogat, zvučan i melodičan,'i oratorski i liričan. IT ostao je pesnik do poslednjeg kucaja Svog srca. Nije se wpleo u hladne mreže brojaka, nije se poklonio novomitskoj boginji Matematici; ostao je veran starim bogovima svoga rodnog doma! „Ponio je sa sobom sve svoje sne-i fantazije i ostao vjeranm slabostima svoje loze, — kaže Begović, — Ostao je sanjar i fantasta. Pjesnik do u najskrovitijoj svojoj stanici (ćeliji), do u najosjetljivijoj kapliji svoje krvi, Toliko pjesnik koliko dosad kođ nas još niko nije bio.“ Uvek pesnik odgovorne pesničke reči. Nikada njegova pesma nije dokolica, razbibriga, uvek je ona izraz osećanja, uzbuđenja, doživljaja. Ona je i sveđočanstvo,

· dokumenti, tako o zločinima izvršenim na na-

šem narodu („Majka pravoslavna“, „Abdulah ore“ i druge partizanske pesme). Njegova proza na mnogim mestima puna je lirike čiste kao suza, prave poezije („Anđeo u zvoniku“).

Veliki pesnik? Kako je teško meriti veličinu pemikovu! Sećamo se kako je B. Popović merio veličinu Zmaja kao pesnika. Još kad sam bio student pročitao sam članak Sime Pandurovića o · Zadruginom izdđanju Nazorovih pesama („Lirske pjesme“, Bgd. 1925); u njemu je on izvršio čudnu bo. metodi, formalističku analizu Nazorove poezije, navodeći prvu strofu od dvadeset pesama s ciničnim zaključkom da je Nazor „u književnoj današnjici.., nesumnjivo naš najbolji pesnik drugog reda“ („Razgovori o književnosti“, Bgd. 1927, 51—"70); to me je duboko zabolelo i toga članka sećam se do danas. To je napisao pesnik prema kome je kritika bila mepravedna, maćehinski raspoložena! Ni pesnici nisu najpravedniji kritičari! V. Nazoru pripada kao pesniku priznanje i slava ne po zemaljskim i posmrtnim počastima, nego po}istinskom pesničkom nadahnuću u mnogim njegovim pesmama (uzetim u celini, a ne samo olkinutim početnim stftrofama!), po foplini pesničke reči, po muzici stiha, po istinskoj vezanosti za prirođu, po krvi našeg naroda koja teče u njegovim stihovima, po bilu zemlje koje se čuje iz njegove poezije.

. Nazorovo pesničko i književno delo, u stfbu i prozi, veoma je obilno i bogato. Za pola veka pesnik se neprestano razvijao, „prođubljivao teme, proširivao granice poezije, osluškivao kucaje svoga srca, kucaje bila svoje zemlje, povlačio u sebe da bi potom pokazao svu dubinu osećanja koje ima za patnje i tegobe svoga narođa, zasužnjenog pod tuđinom, da bi napokon u vreme NOB zakliktao i đao svoj đoprinos

SEMJUEL TEJLOR ' KOLRIDŽ

e”

— PEPSI

pisa nije nešto što se ne može dokazati, mislim da je utvrđeno. Izgleda mi na mestu misao Tomaševskog o mogućnosti, čak i spontanosti takvih asocijacija. Ali za doživljavanje ritma one nisu presudne, zato što su elementi koji mogu izazvati ritam realno prisutni u ovom tekstu. Tačnije bi bilo formulisati pitanje: utiče li lirizam da se već realno prisutni elementi aktiviraju, da stupe u dejstvo, da se osete kao funkcionalni?

Bitna odlika poetskog ritma je njegova funkcionalnost. Mislim da je ta definicija Tinjanova najpreciznija od svih definicija poetskog ritma koje poznajem. Ali i u poetskoj prozi, kao što su to poetski zapisi »Ex Ponta«, ritam se oseća kao funkcionalan. Ne samo zato što su elementi koji izazivaju ritam prisutni u poetskom proznom tekstu, već i zato što je taj tekst poetski. A svakako je isto tačno, vice versa, da se prozni tekst oseća kao početski, zato što su u njemu prisutni elementi koji ostvaruju ritam.

Ritam proze može se osetiti jedino ako u proznom tekstu igra. određenu f unkcionak nu ulogu; funkcionalna uloga ritma nije zavisna samo od određenih znakova već i od konteksta, od onog što je Tomaševski nazvao »lirizmom«. U jeziku proze mogle bi se pronaći rečenice slične onoj koja se gore analizirala, slične i po sintaksičkoj, i po intonacionoj strukturi, sa sličnim elementima koje sam nazvao kompozicionim, a na takve se rečenice često i nailazi, samo što se one ı ne o600EJDK i me saznaju kao ritmičke, kao kompoziciono organizovane. Posredstvom »lirizma« oseti se realan ritam i realna kompoziciona konstrukcija takve rečenice. S. druge strane, kao što sam rekao, i kompoziciona struktura i intonaciono jedin-

VLADIMIR NAZOR

u borbi za održanje i slobodu svoje zemlje i naroda. · Počeo je sa „Slavenskim legendama“ (1900), s legendama iz slovenske mitologije, o bogovima, junacima i vilama, u doba „kad se ponajviše sjetno sjedjelo u sjeni ruševina naše prošlosti, a u pjesničkim gajevima su tekli potoci suza...", kako to sam kaže: a završio je bjesničko delo pesmama o legendarmim podvizima naših naroda protiv okupatora. U njegovim prvim stihovima izbijala je sima žeđ za životom, za svetlom i suncem u prirođi i životu, za zdravljem i snagom. Nazor je uvek umeo da osluškuje fajanstvene glasove i zvukove prirode, da joj odgovara i da se potajno sporazumeva s njom. Njegova Knjiga o sloven= skim bogovima bila je himna proleću i svim dobrim bogovima koji ljudima donose plodove i zdravlje: . Prolaze mašeg života veseli damci ko somak, oblak ko rumeni, ljetno dok zapada sumce, ko milo proljetho doba.

U ovim legendama Nazor je epski pesnik, s epski zamišljenim fabulama; no to je samo naoko, jer se kroz objektivnu epiku stalno probija pesnikova ličnost, njegova duboka simpatija sa životom slovenskih naroda, sa zemljom i prirodom koju oni naseljavaju, To je zapravo bila poezija rodnih polja, livađa, humaka i gajeva, simfonijska muzika njihova. Za pesnika priroda je izvor života, iz nje se pobedom živih sila nad mrtvima rađa proleće. borba Živane s bogom tame i zime Črtom završava se njenom pobedom („Živana“). Za razliku od setne i mehanholične poezije Hrvat-

ske Moderne — Domjanića, Nikolića i dr. Nazorova poezija bila je· puna vedrog životnog optimizma.

Međutim, u njegovim stihovima odjeknuli su i tonovi olpora protiv meprijatelja našeg naroda u Dalmaciji i Istri: to je knjiga „Hrvatski kraljevi“, knjiga otpora protiv Mlečića i talijanaša, knjiga borbe i snage koja izvire iz naroda, zemlje, naše prošlosti. Nismo mi samo nemi galijoti (galijaši), koji okovani vozimo fuđe galije i u škrgutu zuba proklinjemo svoje gospodare Mlečiće („Galiotova pesan“); mi smo borci, divovi kao legenđarni Veli Jože. u našim žilama teče krv uskoka i hajdđuka, sta= ra buntovna vruća krv. To je bio vrhunac na=cionalnog optimizma, vere u neiscrpnu snagu naroda koji se bori za slobođu. Međutim, ti vedri usponi smenjivali su se u trenucima klonuća, padanja, kriza, u doba prvog svetskog rata: mrtvi ma frontu, u pozadini glad. U „Pjesmama u šŠikari, iz močvare i nađ usjevima“, nastalim tada, puno je gorčine i jada, razočaranja i sumnja u ono što je bezgramično voleo, Nema više divova, kraljeva hrastova, koje su posekli osvajači tuđini, ostala je po kršu

stvo, i sintaksički paralelizam, znatno doprinose da se takva rečenica doživi kao imaginativna celina, a ne kao istrgnuti fragment. Ova ista rečenica sasvim bi drukčije zvučala i imala bi sasvim drukčiju imaginativnu vrednost da se nalazi uključena u neki kontekst. Kompozicioni i ritmički elementi sadejstvuju da se Jedna jedina rečenica doživi i oseti kao celovit ı kompleksan zapis.

Mnogi teoretičari stiha ukazivali su na važnost grafičkog znaka. Kao realno izgleda mi tvrđenje da već sama činjenica stiha podstiče osećanje lirizma, uslovljava aktivnost imaglinacije, izaziva njeno progresivno-regresiVno dejstvo. TI u BOBIBNOTI zapisu o kojem je reč važnost grafičkog znaka od prvorazrednog je značaja. Činjenica da je rečenica izdvojena i da tako izdvojena predstavlja ceo poetski zapis svakako je činjenica koja deluje kao faktor koji koncentriše pažnju, izvodi je iz stanja »automatizma«; a to je preduslov za doživljaj. poetskog dela. Grafički znak može kao uslovni refleks da podstiče aktivnost imaglnacije. Roman Jakobson u poetskom jeziku pored ose izbora konstatuje još i osu kombinacije. Elemenat konstrukcije prvorazredno je značajan za poeziju upravo zbog, progresivno-regresivnog rada imaginacije. Reč u poeziji konstruktivno je podvrgnuta različitim progresivno-regresivnim dejstvima, i horizontalnim i vertikalnim. Definicija poetskog jezika Viktora Šklovskog kao »teškog, otežanog i zakočenog« stoji tek kada se konstruktivni faktori koji otežavaju i koče jezik poezije doveđu u vezu s progresivno-regresivnim dejstvom imaginacije. Ritmički i konstruktivno neorganizovan jezik proze ne ostvaruje to sadejstvo jezičke strukture s aktivnošću imaginacije, odmosno

DEVEDESETOGODIŠNJICU ROĐENJA

godine ljudi i godine ljudi i godine ljudi i godi

sitna šuma, šikara. Otuda s gorčinom, ali i s izvesnim olakšanjem peva: Šikaro, tebi mek? je čast! — Uzmakwuše pred jačom silom divi; · ab zemlje maše ti si onda pokrila, tlo Yodmo i kam sivi, i tmje svoje ti si posvud prosula, i svuda plot si digla...

Šikara ima simbolično značenje: kad su Mlečići posekli visoka stabla, izrasla je šikara i zaustavila dalji pohod prema istoku; u alegoriji, narođ. naš, bez vođa i velikana, Drosuo se i olporno se pripio uz zemlju, uz grudu, ne daš tuđinu da nadire dalje prema istoku, da ga uništi...

Vrhunac Nazorova životnog optimizma nalazi se u ciklusu „Ditirambi“ i u „Dionizijskim pjesmama“. „Ditirambi“ su slava životu, suncu, nebu i vazduhu, slobodnom neograničenom prostoru. Među njima se ističe „Cvrčak“, pesma u kojoj pesnik iskazuje svoju opijenost sumcem, zdravljem i životom. Sve je u toj vanrednoj pesmi usklađeno, sve peva u jedinstvenoj muzici: i strofa, i ritam, i slik, i stih — sve to slobodno kuca i klikće, u potpunoj saglasnosti s nabujalim pesnikovim čulima, s uzavrelim osećanjima i emocijama:

I corči bez prekida, i šiba teškim ritmom... I pjeva: „Slava zemlji i suncu i talasu!... I pjeva: „Suv'jet je lijep, a život dar ja

s neba...

... Oh, sunca, sunca, sumca!“

Nije to jedina himna suncu, jedini sunčani ditiramb: fakav je i ciklus „Podne“ iz ranoz periođa njegova pevanja. Kako je sam govorio, razabirao je govor stvari, rastinja i ŽžiVOtinja onog komada zemlie gde mu se činilo da sam i napušten živi. Odgonetao je zvuke slavujeva pevanja, i tako je nastala jedinstvena pesma „Notturno“, noćna pesma slavujeva, puna čežnje i tuge, noćna elegija malog slavuja:

Momu, bol đa svoju kažem i da radost svoju dam? ...

I ja pjevam, pjevam, pjevam zuv'jezdim

sjaj. Uz tu pjesmu maslanjaju se „Šuma spava“, „Sunčev pjevač“ i dr., a isto tako i ljubavna poezija, erotika. Ljubav kod Nazora nije nikad sentimentalno sanjarenje i fantaziranje, u njoj nema ni senke dekadđentskog umora s kraja XIX. veka. Čitava njegova „Lirika“ (na čelu s „Erotikom“ i „Eterikom“) zapravo je samo poletna himna ljubavi, koja zanosi, opija, koja je neiscrpno vrelo uživanja. Ona je svuda prisutna, ima je i u „Biblijskim legendama“ iz starog zaveta, u bujnim i raskošnim ditirambima, u dionizijskim pesmama. Svuda je tu Nazor „pjevač silne, strastvene, opojne ·ljubavić (Barac). Ali on ume da osluškuje i šapat i govor večnosti, tajni jezik vasione: — Sve teče, — sve dršće, — sve titra, — u okrug se nemirno kreće... Tako u skakutavu ritmu odgoneta sta ro Heraklitovo Panta rei... I to pokazuje koliko je bogat i obiman volumen njegove poezije, kako su neiscrpne njegove teme i motivi, kako bavljenje u njegovu pemičkom svetu

pruža čiste i istinske rađosti i uživanja.

esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej es

ostvaruje ga na širokom i pretežno semantičkom planu. Pojedinačna reč u prozi nema ono funkcionalno dejstvo koje ima u jeziku stiha, Konstatacija Jakobsona povodom poezije Majakovskog da je to poezija osamostaljenih reči može se uopštiti u manjoj ili većoj meri. Kolridževa gledišta o poeziji danas su još uvek veoma aktuelna i veoma diskutovana. U delu »Biographia literaria« Kolridž raspravlja o Vordsvortovom stavu o nepostojanju bitne razlike između jezika proze ı jezika stiha i osle veoma razložne analize dolazi do zakljuka da »može postojati, postoji,itreba da postoji bita razlika između jezika proze i m»tričkog sastava«. Kolridž je smatrao da se metrom piše zato što se želi upotrebiti jezik

· drukčiji od jezika proze, a đa su zadovoljstvo

i pažnja koju izaziva metar, sam po sebi, kako je smatrao Vordsvort, uslovljeni ostalim elementima poezije, jezikom uzbuđenja, osećamjem, samoniklim nagonom, uobraziljom. Između metra i ovih elemenata poezije mora biti stvorena unija: »Prvo, đa kao što elementi metra duguju svoje postojanje stanju Ppovećanog uzbuđenja, tako i sam metar treba da bude praćen jezikom uzbuđenja. Drugo, da kao što se ovi elementi veštački uobličavaju u metar, voljnim aktom, rađi stapanja zadovoljstva s emocijom, tako i tragovi te volje treba da buđu srazmerno uočljivi kroza sav metrički jezik. Oba uslova moraju biti izmireni i prisutni«,

Očigledno je već iz ovih razmatranja da Kolridž na metar gleda' kao na nešto što je pridođato, nešto što se udružuje s »elememtima«, a što nije sam elemenat poezije ili me-. dijum koji omogućuje ostvarenje poezije. Ali u jednom drugom pasusu Kolridž kao 98 prevazilazi takvo shvatanje: »Treće, iz svih uzroka drugde naznačenih izvodim postavku da je metar pravi oblik poezije, i da je poezija nesavršena i defektna bez metra. I zato što je metar najčešće i posebnom skladnošću udružen s poezijom, to i sve drugo što je sjedđinjeno sa metrom, mora, i ako samo nije u suštini poetsko, ipak imati neko svojstvo zajedničko sa poezijom, kao neki posrednik u afinitetu, neka vrsta (ako smem da se poslužim poznatim hemijskim izrazom) morđanta između sebe i priđođatog metra«. Uprkos tome, Kolridž spise Platona, episkopa Tejlora,

Bernetovu »Theoria Sarca« prvu glavu »Isaije«, smatra poezijom »u najizrazitijem smislu«, a i kao dokaz da poezija najviše vrste može postojati bez metra, pa čak i bez osobemih ciljeva poeme.

Mastavak na 8. strani