Књижевне новине
KAO POSEBAN OTISAK iz 341. knjige „Rada“ Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, neđavno objavljena studija Nikole Milićevića o Vladimiru Čerini ide u red onih dela o kojima se niti vodi dovoljno računa u izdavačkim programima, niti obraća dovoljno pažnje u književnoj javnosti. Ne našavši, verovatno, izdavača koji bi jednu naučnu književyno-istorijsku monografiju objavio u okviru ređovnih izdanja, Milićević se odlučio da svoj rad ustupi letopisu najuglednije hrvatske naučne ustanove, opređeljujući se unapređ za to da rezultati njegovih dugogodišnjih istraživanja o životu i radu Vladimira Čerine ostanu u relativno uskom krugu naučnih radnika, književnika i istoričara Književnosti, kojima je „Rad“ JAZU dostupan, mada i Čerina, kao književna pojava izuzetnoga značaja i dejstva,i Milićevićeva studija, kao vređan prilog književno-istorijskoj nauci, zaslužuju daleko veći publicitet.
Jedan od vođa napredne nacionalističke omladine, koja je delovala uoči prvog svetskog rata, urednik borbenih omladinskih časopisa „Val“ i „Vihor“, čije su ideje bile usmerene ka Kkulturnome i političkome jedinstvu jugoslovenskih naroda, Vladimir Čerina (1891 1932) se, kao i mnogi mladi pisci njegovoga vremena, raspinjao između političke retorike, estetičkog pozitivizma i melanholične osećajnosti. Kao organizator omladinskog pokreta i nacionalni borac živoga temperamenta, Čerina je za nekoliko godina književnoga. i publicističkoga rada pre rata objavio više članaka, polemika, pamfleta i ogleda („Beograd bez maske“ 1912, „Janko Polić Kamov“ 1913), ne uspevajući da u poeziji, koju je pisao u predasima političke borbe („Raspeće“ 1912. ciklus u „Hrvatskoj mladoj lirici“ 1914), odnosno u izbegličkom pofucanju bolešću već načetog političkog emigranta za vreme rata („Osama“, pisana najverovainije između 1912—1921, a objavljena u „Forumu“ 6/1964) ostvari vrednosti adekvatne svome bujnome falentu. U početku sputan konvencionalnošću kasne Moderne i njima pesničkoga kruga okupljenog oko A. G. Matoša, Čerina je tek posle rata, koji je proveo u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj uspeo da dš poleta svojoj mašti i da ostvari nekoliko antologijskih pesama, koje svedoče o njegovim nerazvijenim mogućnostima. ometanim i sputanim političkom borbom, žučnom publicistikom i dubokim unufarnjim emotivnim i intelektualnim krizama, koje su dovele.do prerane Cerinine smrti u samoći šibeničke duševne bolnice.
Posmatrajući Čerinu kao pisca koji za sobom nije ostavio vidnijega fraga u hrvatskoj književnosti, ali koji je, u svoje vreme, bio jedna od njenih najmarkantnijih pojava među mladima, Nikola Milićević se našao u nedoumici da li da o Čerini sudi na osnovu toga kako je on nekad izgledao, i šta je nekada značio, ili iz aspekta stroge estetičke objektivnosti, koja ne priznaje ništa drugo nego kvaljtet dela koje ostaje. Svestan da bi svaka isključivost mogla da dovede do pojednostavljivanja i neadekvatnog fumačenja Vladimira Čerine, Milićević se opredelio za treći, kompromisni i
DUGO SMO ČEKALI pravi savremeni roman koji će angažovano i bez predrasuda da uroni ı probleme savremenog života, da ude u tajne koje ih stvaraju i u nas u kojima se nesporazumi plode i krupnjaju. do rasprskavanja. Sada je taj roman pred nama kao dokumenat i kao mogućnost za samokonverzaciju. za monološku analizu nas u vremenu i naših međusobnih odnosa. Prema tome, ovaj roman ima pretenziju da govori o čoveku sa sociološkog, etičkog i psihološkog aspekta. Da bi sagledao čoveka u svakom od ovih polova. Beno Zupančič je došao do zaključka da io ne može da ostvari kroz klasičnu strukturu romana, pa se prihvalio jedne izuzetno nove i originalne tehnike koja' mu je pružila mogućnost da dublje pogleda u život i da uspostavi intimniju konverzaciju sa ljudima, da neposrednije govori o našem čoveku uopšte. Prema tome „Meglica“ je roman u kome su Ostvarene slike najrazličitijih životnih procesa u današnjoj Ljubljani. Ritam života je toliko brz i složen da je gotovo nemogućno epski ga široko isfabulirati i grupisali oko jednog bitnog problema i videti njegovu integralnu suštinu; zbog toga pisac mora, hteo ne-hteo, fragmentarno da hvata najrazličitije detalje i đa ih zrupiše u jednu heterogenu mozaičku celinu. Zato i kažemo da roman „Meglica“ predstavlja veliki i složen mozaik priča o grupi mladih ljudi zavijenih u maglinu svakodnevnih briga, koji traže u zavitlanom ljubljanskom dinamičnom životu životni prostor za sebe. Roman govori o njihovim strastima, snovima, o nadama i beznađima — o onome što su bili i što jesu. Sve te priče nisu fabulativno čvršće povezane između sebe, ali su povezane u svojoj suštini, žele da izraze stanje svesti čovekove u najrazličitijim njegovim situacijama. To je jedan od razloga da je Beno Zubančič u romanu prikazao život u Ljubljani samo u toku jednoga dana — od jednog do druS8og jutra. Grad je i kao etička i kao sociološka i kao psihološka kategorija veoma kompleksan i nikad do kraja dokučiv. Svaki rrenutak u njega donosi po nešto novo; ljudi na svakom koraku preživljavaju nevidljive \ranslormacije. To nam dokazuje da čovek nikada nije i ne moŽže biti zaokupljen samo jednom jedinom misli; neprekidno susretanje sa ljudima i stvarima dežintegriše njegovu misaonu i emofivnu koncentraciju i on neprekidno lebdi između pojave i Dojave, između događaja i događaja, sna i sna, između onoga što jeste i onoga što nije, Tako shvatajući ulogu pisca, Beno Zupanžič je uspeo da sagleda celog čoveka, uspeo je da vidi ljude u jednom običnom danu kako ponekad konfuzno Vide sebe u prošlosti, kako zamišliaju sebe kao Prometeje. Ima trenutaka, i to su najbitnija SVojstva ovoga romana, kada se ljudi suočavaju sa suštinom današnjeg života, Oni intenzivno osećaju snagu i kompleksnost naših dama i 5 mnogo strasti se unose u njihove iokove, ulaze u maglinu života s nadom da će ga oplemenif', iako svesni da je to ipak neizvesnost, da se u maglini mogu roditi i sumnje, da se može Dpojaviti i strah od neizvesnosti. Međutim. u ZuDančičevoj viziji tih protivurečnih životnih odnosa đominira uverenje da preporod života leži u smelosti da mu se suprotstavimo, da tražimo
KNJIŽBVNE NOVINE
NII:00
shvata-_
najprikladniji put. Naučni pristup time je bio obezbeđen: sagledati pisca u celokupnosti njegovog delovanja i u sklopu opštih društvenih i književnih prilika njegovoga doba; naći njegovo mesto u kretanju tih prilika i, na kraju, iz današnje perspektive odrediti vrednost njegovoga dela. Idući tim putem, Milićević je na-– ročitu pažnju posvetio osnovnim preokupacijama Vladimira Čerine i ispitao sve tri glavne oblasti njegovog delovanja: .društvenu aktivnost i publicistiku, poeziju i književnu kritiku, rekonstruišući, uzgred, veoma zanimljiv, buran, protivrečan, nesređen i rasut životni put Vladimira CČerine, čija je biografija čitav jedan roman o ranoj zrelosti i suviše brzom, strasnom življenju i izgaraniu generacije mladih in-
telektualaca — revolucionara s početka dvađesetog veka. . . Tumačenje društveno-istorijskih zbivanja
uoči prvog svetskog rata, kao platforme na kojoj je izrasla politička detalnost Vladimira Čerine i njegovog pokolenja, bilo je, međutim, samo. uzgredna i sporedna oblast Milićevićevog istraživanja. Zadržavajući se uglavnom na 'poznatim podacima i uobičajenim kriterijumima, Milićević se nije naročito trudio da u čitavome spletu okolmosti, iz kojih je izrastao Čerina, iz kojih je, zajedno sa Mladom Bosnom, izrasla čitava Mlada Hrvatska, da širu istorijsku projekciju i da u toj perspektivi sagleda komplikovanu. nedovoljno uobličenu psihičku i efičku strukturu mladog intelektualca — borca koga su raspiniali i gušili bezbrojni naponi. Rekonstruišući Čerininu biografiju, Milićević je utvrđivanjem nekih do sada malo poznatih. ba čak i sasvim nepoznatih podataka, indirekino pomogao boliem razumevanju društvenoga i političkoga rada predratne napredne intelektualne omladine, ali je celinu omladinskog pokreta ponešto zanemario u korist osvetljavanja same ličnosti Vladimira Čerine.
Analiza političke publicistike i književne kri tike, čime se Vladimir Čerina jedno vreme aktivno i uspešno bavio, zauzima u Milićevićevoj studiji više mesta nego ijedan drugi viđ Čerininog rađa. Tu Milićević, između ostalog, potvrđuje podatak da su se omladinski pisci ono-
od njega više, da smo neprekidno nezadovoljni njime. To je taj preporodilački nagon „koji nosi čoveka iz sna u san, a ponekad iz razočaranja u razočaranje. Svemu ovome Zupančić ne prilazi megalomanski; on je analitičar, svestan je da je svet heterogen i da su odnosi među ijudima heterogeno složeni. Čovek pre svega mora da poznaje svoju prošlost da bi intenzivno osetio sadašnjost — i nešto više; ako je čovek sadašnjosti neaktivan, ako podleže deformacijama, on izobličava svoju budućnost. Zato ne treba biti okrutan prema onome što smo bili već to treba supeniorno .pokazivati, jer, kako kaže pisac, prošlost nam je uvek za petama. Istina, mi Je možemo:' odbacivati kao okrutnost, ali to negiranje nije poricanje već je menjanje njenih osnovnih oblika, prilagođavanje našim zahtevima, to Je njeno etičko prečišćavanje — to je u biti naša borba sa nama samima, naše nastojanje da prevladamo staro u nama i u našem životu. Bitno je u svemu ovome za Zupančiča, da kada analizira neku određenu situaciju ili neki određeni problem, on nastoji da život te situacije ili tos problema vidi i u globalu i u detalju: on nastoji da bude što neposrednije suočen sa procesima koji se zbivaju u društvu i u samom čoveku, on hoće da ih posmatra sa više strana i iz raznih perspektiva.
Pored nastojanja da razdrma i fiksira odnos?» u našem današnjem društvu Bemo Zupančič, je imao za cilj da se obračuna sa ostacima prošlosti u našem životu. On nosi u sebi uverenje da pored snažne dinamike našeg trajanja živimo pomalo u zabludi, da smo vrlo čosto ispunjeni papirnatim rečima i da se utopimo u frazama, da ne priznajemo poraze koji nas prate. To je izvesno, naše bekstvo od nas samih bekstvo je od stvari koje su nam ostale nerazrešene od davnina. One nas progone i ne puštaju u novo dok 'ih ne razrešimo.
Benho Zupančič suprotstavlja po dijalektičkoj uslovljenosti u svome romanu dva sveta: onaj stavljanje nema za cilj poricanje jednoga od njih, već pisac nastoji da jedan svet prožme drugim i da iz njih izvuče ono što je trajno. On po-
lazi od činjenice da u shvatanju sveta ireba da
Studija o delu Vladimira Cerine
Nikola Milićević:
„VLADIMIR. ČERINA“, JAZU, Zagreb 1965.
Traže životnog prostora
Beno Zupančič: „MEGLICA“, „Mladinska knjiga“, Ljubliana 1966.
ga vremena u svome kritičkom rađu i delovanju razlikovali od zvaničnih stavova najuglednijih tadašnjih kritičara, Kao i pisci Mlade Bosne, koji su, uvažavajući Skerlića kao nacionalnog radnika, odbacivali neke njegove književ ne stavoveiideje, ni pisci Mlade Hrvatske, kojoj je Vladimir Čerina bio jedan od vođa, nisu strepeli od autoriteta. Suprotstavljali su se 15ftovremeno i Matošu i Skerliću, što ih je. u Vvelikoj meri, činilo samostalnijim i nezavisnijim. Deleći, s pravom, Čerinin književno-kritički, pa i pesnički, rad na dva razdoblja, do početka prvog svetskog: rata i od 1914. do smrti, Milićević je u Čerininom delu video mnoge nesklade i neujednačenosti, koje nisu mianoišle ni druge njegove vršnjake i prijatelje, i koje su čitavu fu zanesenu i romantičnu generaciju predratnih mladih intelektualaca ostavile rasfrzanom i nedovršenom. Lutanja od jedne književne ideje do druge, od jednog uticaia do drugog, bacanje u najbučniju maticu borbenih nacionalno-oslobodilačkih pokreta, žudno upijanje evropske duhovne klime onoga doba, plaćanje duga svome vremenu, svojoj sredini, svoOme poreklu i svojim mladalačkim ambicijama — sve je to bilo isuviše veliki teret za nejaka pleća jednog pokolenja sanjara i buntovnika, u kome je Čerina, kao motorna snaga i praktičar. bio i ostao jedna od najaktivnijih i najdinamičnijih, ali istovremeno i najprotivrečnijih ličnosti. ı Jači i sigurniji u publicistici i kritici, Čerina se, kao pesnik, nije naročito izdvajao iz opšteg proseka ondašnjeg pesništva, i nekoliko njegovih pesama, koje već godinama ulaze u sve antologije, više su nagoveštaj o onome što je on kao pesnik mogao da da nego što su svedočanstvo o zrelosti i dograđenoj pesničkoj ličnosti nervoznog, nestalnog i presenzibilnog pesnika, koji je vrlo dugo pevao u standardnom maniru ondašnje pesničke mode, bez većih i izrazitijih ličnih akcenata. Iduči od pesme do pesme, Milićević je podrobno ispitao .tu poeziju, u kojoj ima mnogo daha i osećanja zajedničkog mnogim mladim „pesnicima onoga vremena. U tome smislu može se samo zažaliti što je Milićevićevoj analizi promakla Čerinina
nje
dominira svest nad strašću, razum nad osećanjem, nadasve da dominira osećanje akcije za preporodom. To tim pre što pisac oseća da između generacija postoje izvesne suprotnosti. Mlađi koji nisu doživeli rat i njegove apokaliptične strahote ne mogu ponekad da shvate one koji su prošli kroz rat. Starija generacija koja je doživela rat smirenija je i rezigniranija, život ju je dugo lomio i u mnogo čemu slomio i zato se povlači u ćutanje. Međutim, mlađi su bučni, nose u sebi novi i nabujali mirnodopski ritam života pun strasti i snova: mladi ne žele da še sećaju teškoća oni hoće da žive punim životom i zato se suprotstavljaju starijima.
Jako je ovaj roman slika savremenog života, no ipak duboko zadire u vrtloge rala. To je jedna, rekao bih, bitna komponenta Zupančičevog pisanja, jer sve što je napisao iz posleratnog Života direktno ili indirektno prožeto je sećanjima na rat. Pisac kaže da je rat bio naša mladost, nešto što se ne može zaboraviti, što je etički dug i prema revoluciji kao istorijskoj kategoriji i prema onima koji su ostali u njoj. Pored toga prikazivanje savremenog života ponekad je uslovljeno analizom nekih ratnih trauma, jer čovek koji živi danas bio je i čovek rata. re ma tome, ako hoćemo sliku celovitog čoveka, a roman za tim teži, onda je razumljivo Zupančičevo nastojanje da kroz slike savremenog živoOta evocira sećanje na rat. Zato Lenart, jedna od glavnih ličnosti romana, direktor, bivši oficir, demobilisan istrošen čovek, neprekidno meditira o onome što je bilo; sav je potopljen u maglinu trajanja i svemu hoće da pronađe odgovarajući smisao. Sav je uronio u ratne reminiscencije, ali je isto tako angažovan u sadašnjem vremenu. Direktor je i sve što se u životu događa on doživljava kroz dva sočiva: kroz impresiie iz rata i kroz intenzitet angažovanosti u ostvarivanju ideja revolucije. On je nepomirljiv revolucionar koji ne može da se saživi sa intelekiualističkom agonijom, jer tako doživljava razna intelektualistička lutanja danas. Za njega su neki intelektualci buržuji koji sede u kafanama i trunu u svojim živim telima izmašljajući rekakve filozofije koje nemaju bitne veze sa životom. Ovim je Zupančič višesmisleno upozorio da proš-
~ »i U JM MED. Mi KO IVA VA daa
esma „Žaboravljena“, iz „Srpskog književnog
Klenike“ 1912. godine, koja je, izgleda, bila re-
zultab neke zajedničke stvaralačke igre ili dogovora pesnika Mlade Hrvaiske i Mlađe Bosne. pošto je, u isto vreme i na istom mestu, objavliena i mjoj vrlo slična pesma „Kula zaborava Miloša Vidakovića. Čerina:
„Ovde u dvorcu ona je 'Sve dane provela cvjetne, Svijeta nije vidjela, Mlađosti imala sreime.
A mulno đo u nedogled Pred dvorcem more se pruža, I dole u parku leže
Svenuli bokori ruža.“
Vidaković:
„Tu zatvorena pre hiljadu leta Ukleta jedna kmeginjica spava, Zaboravljena od celoga sveta, U staroj, staroj kuli zaborava.
I bezbroj staza u taj svet što vode — Tako se čini — vidi se i pruža,
I tamo vetri pređ večerom hode Puni mirisa i latica ruža“.
Podudarnost u ovim stihovima, koja je očigledma i svakako nimalo slučajna, pošto su obe pesme objavljene u istom broju istoga časopisa, možda govori i o tome da su mladi pesnici iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine po dogovoru pisali pesme na iste teme potvrđujući, možđa, i na taj način bliskost i srodnost svojih stvaralačkih shvatanja i poetskih preokupacija. I doista, njihovi nemiri bili su zajednički, kao što je bila zajednička i njihova psihologija, njihov doživljaj sveta, njihova ljubav, njihova mržnja, njihova pesma; rasli su i sazrevali pod istim nebom, učili iste škole, čitali iste knjige; vo= leli su iste stvari, imali zajedničke snove i zajedničke meprijatelje. Sumorni i tragični tonovi rezignacije, razočaranja i melanholiie u .njihovim stihovima. izmešani sa borbenim dinamizmom «revolucionarne akcije, kojim odišu njihovi politički članci i njihovi kritički spisi, upotpunjuju psihološki i moralni portret jednoga pokolenja, čija je mladost bila najlepša pesma koju su ispevali.
Izvlačeći ·'iz poluzaborava svetao književni lik Vladimira Čerine, jednoga od vođa toga naraštaja, Nikola Milićević je dao vređan doprinos našoj novijoj književnoj istoriji: osvetljen je torzo jednoga pisca Koji nije stigao da za sobom ostavi vidnijega traga u literaturi, ali koji je imao mnage i sposobnosti da pokreće duhove i da stvara istoriju.
\
Predrag Palavestra
,
lost neprekidno ide za čovekom. Time je on progovorio vrlo otvoreno o nekim bitnim pojavama koje deformišu naš savremeni život. Suprotstavio je snagu i strast revolucije malograđanskim strastima i protivurečnostima. Time je izražen odnos čoveka prema čoveku i odnos čoveka prema društvu — i taj se odnos završava činjenicom da je kreativno sloboJan čovek čovek misli, čovek akcije i analize.
. Tako Beno Zupančič u svome romanu anmalizira savremeni životi, iako je svoje mueditacije vezao za jedan dan od jutra do jutra iz 1962. godine, njegove analize nisu ograničene samo na taj dan i na tu godinu, već je imao za cilj da prikaže život čoveka uopšte. Jer, čovek nosi u sebi bogata životna iskustva, nosi lične i društvene drame, nosi radosti i tuče — napokon·.on je živa istorija koja iz njega govori kao vizija borenja za trajniji smisao života. Rat živi u nama, kao. da kaže pisac, tako velikom snagom da će te doživljaje moći da prevaziđu tek mlađe gemeracije koje će o njemu znati samo iz priča i sa časova istorije. U stvari ti doživljaji će se preobraziti u novi idejni i estetsko-etički kvalitet. Čovek koji je preživeo rat i koji je izbegao smrti radostan je što živi, šlo ioš hoda.i diše. Novi čovek traži nešto više i trajnije prošlost, kako misle mladi entuzijasti, bila je borba za budućnost. Zato ne treba bežati u samoću i očajavati, jer razloga za to nema; ako čovek ide u samoću, on onda treba da traži u njoj smisao i za sebe i za druge. Na taj način poriče alijenaciju i otkriva „nepoznati smisao života.
Posebno se u Zupančičevoj viziji savtemehog čoveka nameće briga o brzom i naglom tehnokratizmu života, jer tehnokratizam koliko govori o snazi čovekovoj isto toliko znači strepnju od njegove razorne snage, Ta osećanja mogu da odvedu čoveka u etičke deformacije, u strah od preživelog. od nemoći da buđemo ono što jesmo. To je put ka prestupu, ka samovolji, ka dogmi. Pisac. kaže: birokrata udara u socijalno obojene strune pred radničkim savetom, pred ljudima koji su do juče bili seljaci i koji još uvek nose u sebi egoističke ciljeve. Tu' bitokrata postaje vlastita i društvena inkvizicija. Time je pisac izrekao veliku istinu a našem životu, izrekao je protest protiv malograđanstva i birokratizma koji se duboko ukorenio. Drugim rečima progovorio je o jednom „novom vidu oslobađanja čoveka od zabluda, omogućio mu da izroni iz vlastite magline i iz msgline istorije i dana u kojima živi, jer ti su dani nabrekli od složenih i dubokih osećanja, ti su dani slični lađi koja plovi i na kojoj se putnici smenjuju. Koliko god se čini da je život besmislica čovek ipak nastoji da ga za svoje vreme učini lepim, makar '8a duboko potresaju osećanja prolaznosti. Čovek je ponekad smućen. unutrašnji nagoni u njemu podivljaju, razviju se kao kuga, lunjaju kao utvare, ali svaka generacija zna da se misaono i emotivno nastavlja u drugoj generaciji i time ovaj kompleks biva prevladan. Ali ostaje činjenica da se čovek nepr»kidno nalazi na razmeđi između biti ili ne biti.
Milivoje Marković 3 /