Књижевне новине

KRITIČARI privrženi tradiciji vole da definišu istinskog romansijera kao »stvaraoca ličnosti“. Kada izgovorimo ime Balzaka, odmah se setimo Čiča Gorioa, Rastinjaka ili Lisjena de Ribamprea; Stendalovo ime nerazdvojno je vezamo sa imenima Žilijena Sorela ili Fabrisa Del Donga. Pomisao na Dostojevskog vaskrsava u našem sećanju figuru Raskoljnikova.. Sve te ličnosti mi možemo da zamislimo: poznat nam je njihov izgled, karakterne osobine, poreklo i životni ciljevi. Klasični realistički pisci uvek su želeli da što tačnije i življe maslikaju svoje likove; oni su sadržavali u sebi i individualne crte po kojima su se razlikovali od ostalih ljudi, a i nešto opšte, po čemu su bili predstavnici socijalnih grupa, pojedinih generacija, svoga doba i čovečanstva uopšte.

Ali taj. tradicijonalmi pojam ličmosti kao karaktera ili tipa gotovo je iščezao kod najboljih romamsijera našega veka. U delima Prusta, Džojsa, Kafke, Foknera ne postoje junaci u klasičnom smislu reči. Šta se desilo? Kako je jedna individualizovana ličnost postepemo gubila svoja svojstva sve dok se nije pretvorila u simbol, u apstraktnog čoveka čije lice ne vidimo, čiju prošlost i ime često ne znamo, čiji su nam duševni sadržaji sakriveni? Da bismo shvatili ovaj proces, moramo uzeti u obzir razvitak građanskog društva i kulture. Čovek XIX veka osećao se kao gospodar svoje sudbine: oslanjajući se na svoj razum i volju, nametao je sredini u kojoj je živeo svoj sistem vrednosti; nije bežao pred preprekama. Društvo je najčešće bilo neprijateljski raspoloženo prema. njemu, ali to ga nije obeshrabrivalo; pošto je imao ubeđenja i ciljeve, pomisao na redaju izgledala mu je kao poraz i.kukavičuk. Junaci klasičnog realističkog. romana, kao izraz težnji prošlog stoleća, sanjaju o trijumfu. Razmišljanje je uvek uvod u akciju: svet se može pobediti samo smelošću i velikim planovima. Mit Napoleona ima upravo za Stendalove junake takav smisao: svi oni hoće da se ostvare u podvigu kojim će dokazati svoju izuzetnu vrednost. Okolnosti ih sputavaju, ali ništa ne mari: borba će im omogućiti da ioš strasnije uživaju u saznanju o svojoj moći 1 smelosti. Čak i onda kada padaju, oni nisu pobeđeni, — prepreke su jače od želja tih mladih, ambicioznih ljudi, željnih uspeha i slave. Njihove nade se najčešće izjavljuju, ali ih strast za borbom, želja za usponom ne napuštaju do poslednjeg daha. Uvereni su da u svetu treba nešto izmeniti i da je čovek taj koji je pozvan da mu da movi oblik i smer. Njihov optimizam izražava životni polet mlade građanske klase koja je zagospodarila istorijskom scenom. Izgrađivao se moral individualizma: čovek mora sam da izvojuje mesto pod ssamcem. U potvrđivanju svoje unutrašnje vrednosti, u društvenom i ekonomskom uspinjanju, moralnom i duhovnom usavršavanju, prirodne nauke su mu glavni saveznik.

Ali već Flober nagoveštava promenu — iluzije počinju da padaju jedna za drugom, poraz nije više nešto posle čega će doći ponovo dizanje: on je konačnost, slom iza koga mema ničega. Čak i onda kada su bivali pobeđeni, Balzakovi ili Stendalovi junaci osećali su da je život ispunjen smislom. Svet se prostirao pred njima i oni su znali kuda freba da krenu da bi ostvarili svoje namere. Činilac budućno sti pri tom bio je neobično važan. Kod Flobera, međutim, prošlost se javlja kao mračni oblak u predvečerje koji postupno „prekriva vedro i sunčano nebo. Njegovi junaci počinju da sanjare. Vreme nije više podstrek na akciju: ono postaje mora. Fređerik Moro u „Sentimentalnom vaspitanju“ oseća težak pritisak vremena koje je pokopalo njegove najbolje nade. Nije baš više društvo glavni neprijatelj: vreme, razorno, slepo, nezaustavljivo u svom proticanju, doživljava se u floberovskom delu kao mesreća, kao košmar. Ukoliko se budućnost ukazuje neizvesnijom, utoliko detinjstvo oživljava kao poslednja uteha i sreća. Floberovsku ličnost obuzima nemir i strah: moderni roman dobija u »Sentimentalnom vaspitanjuc i »Buvaru i Pekišeu« svoga preteču.

Marsel Prust usvaja i produbljuje Floberovu koncepciju: vreme doživljeno kao mora, koja je načela Floberove junake, ne dovodeći ipak u pitanje njihovu moralnu i psihološku celovitost, razara glavnu Prustovu ličnost: ona je žrtva prolaznosti, nemoćna da se suprotstaVi proticanju i smrti. Marsel, glavna ličnost Prustovog dela, predstavlja simbol modernog Čoveka onakvog kakvog su ga videli i naslikali najdarovitiji pisci građanskog sveta. Sa snagom nanadmašenom do današnjeg dana, Prust raščlanjuje raslojavanje ljudske psihe. Marsel beskrajno i duboko analizira svoje postupke, svoje misli i osećanja, ali ne može da dođe ni do kakve čvrste osnove; on neprekidno tone, gubi se, završava u očajanju. Socijalne teorije ga ne zadovoljavaju. Uspeh u druŠštvu ispunjava ga prezirom, ljubav je plod slučaja i nesporazuma. Samo umetnost može da da smisao zbrci u kojoj živi i zato joj se on predaje. Prust prvi ističe misao da čovek nije u psihološkom, moralnom i intelektualnom smislu celovit. Karakter podrazumeva zbir određenih osobina: škrtosti, pohlepnosti, sebičnosti, vlastoljublja, plemenitosti, hrabrosti... Ali kakav je Marsel? On sam kaže da je izgubio osećanje jedinstvenosti svoga bića. Tok Vvremena razdrobio ga je, iskidao liniju njegovog razvoja. Marselovo sećanje na prohujalu proŠlost nije ništa drugo do grčevito nastojanje da se životu razbijenom u paramparčad da jedno značenje. Balzakov Rastinjak mije mikad ramišljao o problemu homogenc ličnosti. Pisac ga je portretisao kao jasno određen lik. Prustov Marsel zapao je u sumnju i više ne Veruje ni u ljubav. Ljubavno osećanje davalo je, a i još uvek daje, najsnažniju potvrdu čovekovog postojanja; čak i onda kada ljubav prođe, oštaje uspomena. Prust osporava OoVvO opšteprihvaćeno mišljenje. Njegov Marsel, usitnjep ma više bića koja pripadaju različitim

YPNAXŽEVNB NOVINE

POJAM STVARNOSTI JE DOBIO NOVO ZNAČENJE

eriodima života, me seća se nekadašnje ljuBavi, Posle mnogo godina možc da kaže da je Albertinu voleo jedan vid njegovog bića koji više ne postoji: nema dakle ni Albertine. Ovo krupno i okrutno otkriće Prusta predstavlja najteži udarac klasičnom shvatanju čoveka i književnosti. I da bismo mogli shvatiti sve ono što je doneo moderni roman, moramo prodreti u prustovsku koncepciju čoveka, NavešŠćemo jedno mesto iz »Ponovo mađenog vremena« koje uzbuđuje svojom sumornom lepotom: »Ako mi je tada misao ma smrt zasjenila ljubav kako smo vidjeli, sjećanje mi je na ljubav već odavno pomagalo da se ne boJim smrti. Jer sam shvaćao da umrijeti mije ništa novo, nego, naprotiv, da sam od djetinjstva do danas već mnogo puta umro. Ako se osvrnem samo na svoju majbližu prošlost, zar mi nije do Albertine bilo više stalo nego do života? Jesam li onda mogao zamisliti svoju osobu, a da u njoj ne traje moja ljubav prema Albertini? Ali, Ja je sada nisam više volio, nisam više bio ono biće koje ju je voljelo, nego drukčije biće koje je nije voljelo. Prestao sam je voljeti onoga trena kada sam postao netko drugi. Ali nisam patio zato što sam postao netko drugi, što nisam više volio Albertinu; za cijelo, činjenica da jednoga dana neću više imati tijela, nije nikako mogla izgledati nešto tako tužno kao što mi se nekad činilo to što jednoga dana neću više voljeti Albertinu.ć

Gubljenje identiteta ličnosti nalazi se u središtu Prustovog dela, ali ne samo njegovog. To je vladajuća tema modernog romana uopšte. Put od pouzdanja do razočaranja relativno je brzo pređen. Građanska svest se otreznila od prvih iluzija; sve više ju je obuzimala sumnja. I razvitak nauke je doprineo preobražaju predstave o čovekovoj suštini. Razum je izgubio dominantnu ulogu. Otkriće podsvesti presudno je uticalo na dotadašnju sliku o psihičkoj strukturi ·ličnosti. Nagonski mutno, iskonsko pokuljalo je napolje i izbrisalo racionalne pregrade, otežavajući na taj način svako portretisanje ličnosti kakvo je bilo uobičajeno u realističkom romanu XIX veka. Džojsova Meri Blum gubi se u haosu erotskih slika dok njen muž, Leopold Blum, izražava na sličan način stanje

bezoblične pasivnosti i potčinjenosti podsvc-

snim silama i haotičnom spoljnjem zbivanju.

Đerđ Lukač smatra da je raspadanje ličnosti i slike sveta u njemoj svesti osnovno obeležje moderne književnosti. Videli smo kako je došlo do raspadanja ličnosti kod „Marsela Prusta. I Miroslav Krleža je opisao taj proces dekomponovanja sa snagom ravnoj snazi velikih pisaca našega doba. Slično Prustovom Marselu, i Filip Latinovicz razmišlja o identitetu svoje ličnosti; šta je subjekt, u čemu se sastoji njegova koherentnost? Filip je opsednut »idejom o infemalizaciji stvarnosti«. Njega mu či »ideja o tome da pojave u životu zapravo nemaju nikakve unutarnje logične ni razumnc veze!« T dalje: »Da životne pojave leže i da se odvijaju jedna pokraj druge istodobno: kao ne-

ka vrsta paklenog simultanizma ma priviđenjima Hijeronimusa Boša ili Brojgela: jedno u drugom, jedno pokraj drugog, Jedno nad drugim, u metežu, u bunilu, u nemiru, koji traju od početka«. Svet modernog romana predstavljen je u košmarnom obliku. I sama ljudska ličnost podlegla je darmaru, raspala se, raslojila, izgubila svoje korene i granice. Krleža piše: »Već dulje vrijemena primjećivao je fFilip, kako se sve stvari i dojmovi pod njegovim pogledom raspadaju u detalje... Filip se gubio u detaljima, te mije nikako mogao da tim detaljima oko sebe udahne meki smisao.« Celina se, dakle, raspala: lica i pojave našli su se u vrtlogu. Balzakov svet je stabilan, jasan i drži se na jednoj dubljoj životnoj uzročnosti. Foknerovski svet, na primer, podseća na meprekidnu halucinaciju. Krležina analiza svesti modemog stvaraoca ukazuje baš na iracionalnost i haotičnost kao na suštinu moderne umetničke vizije.

Roman koji govori o istorijskom košmaru i o jedinki koja se u njemu našla ne može biti napisan klasičnim realističkim sredstvima. On je postao težak i složen kao svet koji opisuje. Čuju se česti prigovori da je moderni roman nmečitljiv, preterano komplikovan i mutan; da se udaljio od ljudi i od života, da je izgubio zanimljivost. Lišen intrige, karaktera, opisa sredine i običaja, roman se okrenuo samom sebi, svojoj estetskoj suštini. Da li je on, međutim, prekinuo svaku vezu sa stvarnošću, sa našom epohom? Potvrdan odgovor na ovo pitanje odveo bi nas u pogrešnom pravcu. Najznačajniji romansijeri ovoga veka misu se udaljili od čoveka; pisali su o njemu iz drugog ugla i, drukčijim metodima. Prust je to Jasno izrazio: »Uostalom, svi osjećamo da zauzimamo sve veće mjesto u Vremenu, pa me

Radoslav VOJVODIĆ

Lice Narcisa

| MA NEŠTO tamo, lepo, što me budi,

u sam dođe meko, mežno, pa me bodiže,

Otkrije me, i legne na grudi, Da se penje, gore, dahu bliže!

Ljubičicom, usne mi zatvaYa, sam mi uzme, i svu moć me Vodi. Ja se, lomam, w milju YazaYyam, · i me mogu da se oslobodim!

Moje oči, i moj osmeh ima, moju glavu, i kosu, vasutu.

//7

•

je ta wniverzalnost samo mopgla obradovati, Jer sam morao nastojati da rasvijetlim istimu, istinu koju svako naslućuje«. Postavlja se osnovno pitanje: možemo li mi prepoznati sebe u »junacima« modernog romana? Čitamo li poznata dela, koja se zovu »Ulis« »U traganju za izgubljenim vremenom«, »Proces«, »Mučnina“, „Stranac“, ravnodušno kao neke knjige u kojima jie reč o nekom svetu dalekom od našeg? Postoji li, maime, mogućnost poistovećivanja sa Jozefom K., sa Mersoom, sa Rokantenom? Prepoznajemo li svoju sudbinu u njihovoi? Svaki onai ko unapred sumnja u saopštljivost, razumljivost i opšteljudsko značenje velikog: modernog romana, trebalo bi da pročita Kafkin »Proces«. Tu ma prvi pogled nejasnu priču o nesrećnom čoveku koga optužuju za nepoznatu krivicu i na kraju ubijaju, istorija nije opovrgla; štaviše, ona je dobila svoju potvrdu u ratovima, koncentracionim logorima, atomskoj bombi. Kafka se ne zalaže deklarativno za ugroženog čoveka, suočenog sa nadmoćnim neljudskim silama, ali jeza koju osećamo čitajući njegovo delo budi u nama bratsko saučešće. A to je jedna od najvažnijih funkcija literature: da u srcu čitaoca podstakne saosećanje sa ljudskim bićima dovedenim u stanje bezizlaznosti.

Promenila se tehnika pisanja i pojam stvarmosti je dobio novo značenje, zahvaljujući krupnim istorijskim preobražajima i novim dostignućima naučnog saznanja. To ne znači da je književna tradicija mrtva. I danas se pišu daroviti romani sa fabulom i junacima po ugle· du na klasični realizam. Ali najsnažnija ostvaremja proznog izraza prevazilaze davno usvojene strukture. Ona izražavaju nemire i neizvesnosti modernog čoveka. Kafka postaje pesnik epohe nad koju se madvila opasnost od potpunog uništenja. Ali Kafka, iako ne vidi izlaz, ne likuje zbog toga. On nam stavlja do znanja da je proces protiv Jozefa K. zao, surov i besmislen. Od umetnosti se ne može više ni zahtevati, ako želimo da ona ostane umetnost.

Čovek je od nekadašnjeg borca postao žrtva. On traga za svojom ličnošću koja se osipa i gubi; spopada ga strah i očajanje. Nema više celine, postoje samo odlomci. A to saznanje da se Živi usred sveta pretvorenog u zbrkano mnoštvo odlomaka, detalja, u nedovršenost i osakaćenost, stvara osećanje nemoći. Miroslav Krleža je ma primeru Filipa Latinovicza sa kritičkih pozicija podrobno analizirao ovo stanje. Postavlja se, međutim, pitanje: da li ovaj proces raslojavanja ličnosti znači samo privremenu krizu ili kraj čoveka? Je li vera u čoveka besmislena ı zastarela? Ima li uopšte više smisla govoriti o humanizmu povodom modernog romana? Kami i Sartr nisu nikad sumnjali u humanističke pretpostavke i ciljeve književnosti. Ali za neke pisce Koji su se javili posle, u izmenjenoj klimi duha koju karakteriše pojačana sumnja, sam pojam humanizma doveden je u pitanje. Mislilac Mišel Fuko, autor mnogo komentarisane knjige „Reči i stvari“, za koju mnogi kažu da je najbolje filozofsko delo u Francuskoj koje se pojavilo posle Sartrovog „Bića i ništavila“, izražava krajnje sumorno mišljenje o humanističkoj koncepciJi kulture i književnosti. On tvrdi da je sa smrću Boga, koju je objavio Niče, umro i čovek: »Smrt Boga nije značila pojavu, već iščeznuće čoveka; značilo je to da su čovek i Bog bili u čudnim odnosima srodnosti, da su bili blizanci ili otac i sin i da je čovek, budući da je Bog mrtav, morao iščeznuti ostavljajući iza sebe odvratnu nakazu«. Prema tome, problem čoveka izgubio je svako značenje. Modema literatura (Fuko mavodi imena Rob-Grijea, Malkolma Laurija, Borhesa i Blanšoa) je oblast gde čovek ne prestaje da iščezava u korist jezika. Težište se, dakle, pomera sa egzistencijalne na formalno-lingvističku problematiku. Ako se razvitak modernog romana posmatra iz ovakve, fukoovske perspektive, i Sartr i Kami učiniće nam se ljudima XIX ·veka, što, uostalom, Fuko i otvoreno kaže. Fukoovo gledište je samo jedan karakterističan primer za neke današnje antihumanističke orijentacije u oblasti kulture. Ona je neprihvatljiva jer proklamuje smrt čoveka kao gotovu činjenicu koja je očigledna već pola veka. Ako mi ravnodušno utvrdimo da je ljudsko biće iščezlo, da sc pretvorilo u senku koja može svakog trenutka nestati, šta u tom slučaju možemo naći u jednom romanu? Ako je čovek umro nije li onda i roman osuđen na smrt? Kriza čovekove ličnosti koju slika veliki moderni roman ne znači kraj ljudskog sveta. Svet je sa estetskog stanovišta zanimljiv samo dok Je čovek u njemu prisutan, makar i u agoničnom stanju. Nas uzbuđuje sudbina Jozefa K. ·dok se protiv njega vodi proces; posle njegove smrti nastaie prazna zona gde umetnost romana nema više šta da traži.

Krv» mi pije, i snagu otima, i glavu mi mosi, otkinutu! I u jutro, miluje mi vamu,

poljubi je: tu spava bo danu! 1966.