Књижевне новине

| : F # n.

ui Sećanje ipreij} afte)Ljjm

PREMA POVRŠNIM, slabo fundiranim utiscima i zaključcima. lična sudbina Aleksandra Aleksandroviča PFPadjejeva bila je izvanredno srećna. Svojim prvim obimnijim delom — izvrsnim romanom „Poraz“ — on je zasluženo zauzeo jedno od najistaknutijih mesta u sovjetskoj umetničkoj prozi. Istina, pojedini kritičari, ne baš naročito pronicljivi, vežbali su se nekad u iznalaženju zamerki tom potresno istinitom i majstorski napisanom delu (a jedan od njih, pridđajući sasvim određen, lako odgonetljiv smisao uklanjanju navodnica, objavio je članak pod naslovom Poraz A. PFadjejeva), ali „Poraz“ je ubrzo pobedio svoje protivnike. I postao za naiširi krug čitalaca — ne samo u SSSR nego i drugđe — klasičnim „ostvarenjem sovjetske književnosti. (U našoj zemlji objavljeno je dosad deset izdanja prevoda Fadjejevljevog romana) Vrlo veliku popularnost stekao je i ratni roman Aleksandra Aleksandrovića PFadjejeva „Mlada garda“. On je dramatizovan, filmovan, uzet kao osnova za operu u autorovoj zemlji.

Nekadašnji učenik trgovačke škole u Vladivostoku, član partije već u svojoj osamnaestoj goodini, učenik „građanskog rata, afirmisao se na području umetničke reči kao stvaralac kadar da prihvati i samosvojno ovaploti velike poruke ruske klasične proze, i to prvenstveno Tolstojeve. Iz godine u godinu rasli su tiraži „Poraza“ i „Mlađe garđe“ — ogromni, višemilionski tiraži dela unetih i u oblast školske lektire. Njihov slavni autor, član Centralnog komiteta Partije, dugo je rukovođio organizacijom sovjetskih književnika...

Međutim, iza svih pomenutih i nepomenutih činjenica uspona nikle su i vremenom postajale sve složenije dileme, unutarnje kolizije i drame Aleksandra Fadjejeva — čoveka i pisca. Doista, nečeg uzbudljivo bolnog, čak tragižnog bilo je u toj sudbini, tako blistavoj na prvi, letimični i varljivi utisak! Okrutno preteći književnikovim težnjama i predstavi o sopstvenom udelu u stvarnosti i stvaranju, bezobzirno ugrožavaiuči živce, rovareći sve većom žestinom, krize neprimetne čak za prijatelje Aleksandra Aleksandroviča — ili samo donekle slutljive — vršile su toliki pritisak da je on, pre deset godina, oduzeo sebi život.

Od PFadjejevljeva samoubistva do đanaš znatno se povećao opseg esejističke, monograf-– ske, biografsko-dokumentarne i druge SsOVietske literature o njemu, a naročito su zapaženi radovi V. Ozjerova, FP. Knipovič, S. Preobraženskog, L. Kiseljove. Svojevrstan i zacelo važan doprinos toj literaturi pruža obimni zbornik „Padjejev. Uspomene savremenika“, nedavno objavljen u Moskvi. (Sastavljač K. PlJatonova. Izđanje „Sovjetskij pisatelj“, 560 stranica.) _ Kao i uvek u knjigama ove vrste, tekstovi novog zbornika nisu ni izdaleka jednaki po snazi zahvata, književnoj i čišto dokumentarnoj vrednosti, stepenu delovanja onoga što je saopšteno čitaocu. Važno je, međutim, đa od trideset napisa (koliko ih je ukupno publikovano) nijedan nije suvišan. Pred nama su neosporno autentična svedočansiva ljudi koji su se družili s autorom „Poraza“ i koje je njegovo samoubistvo pogodilo kao velik, vrlo težak lični gubitak. Pretežnim delom tekstovi su napisani za zbornik kojem je na području memoa?nske literature o Fadjejevu prethodila jedna knjiga objavliena 1960. godine u Vlađivostoku. Kroz zbornik promiču sve faze Padjejevljeva života, počev od godina školovanja na Dalekom istoku, borbi građanskog rata, prvih, mlađićkih prodđora u umetnost reči... Obuhvaćen je vrlo složen i raznolik materijal stvarnosti u kojoj je Aleksandar Padjejev dejstvovao, afirmirajući se kao jedan od najvećih posleoktobarskih ruskih prozaika.

Čas jače, čas manje intenzivno, prema kreativnim mogućnostima samih memoarista i „5pe“ cifičnoj težini“ njihovih materijala, osvetljavaju napisi zbornika PFadjejevljev lik, a neki od ' njih — i guste, tamne senke kriza, nedoumica, dilema na tom liku. Ovo poslednje se naročito odnosi na uspomene književnika Viktora Važdajeva i mađarskog pesnika i romansijera Anfala Hidaša, Kao i ostali saradnici knjige o Fadjejevu, ova dva pisci satlvjaju u prvi plan njegov izvanredno razvijeni smisao za prijateljstvo, uvek aktivno, svesrdno, spremno da hrabri, teši, otklanja nevolje. Fadjejev je na mahove mogao đa bude nedovoljno uzđržljiv, prekomerno oštay, čak nepravičan u nekim zak ljučcima (kažu pojedini memoaristi), ali to kod njega nikad nije imalo obeležje namernog, si stematskog omalovažavahnja. wUviđeti sopstvenu grešku — značilo je za Padjejeva ispraviti grešku, po mogućstvu odmah. Okupiran mnoštvom obaveza — i njima u znatnoj meri odstrahjen od stvaralaštva — on je ipak nastojao đa nađe vremena za sšsusrete s ljudima kojima je bio potreban. I sam je osećao vrlo veliku potrebu za ljuđima, druženjem, atmosferom prisnog ra zumevanja.

- Utoliko teže badalo je Padjejevu mnogošta u periodu od početka Staljinovih čistki do smrti Staljina, Uviđao je da mnogi zaslužni, čestiti ljuđi strađaju bez ikakve krivice, a nije mogao to: da spreči. Istina, zauzimao se kad good i gđe god je mogao, ali... Književnik Jurij Libedin= ski (1898—1959), čije su sadržajne uspomene objavljene u zborniku, bio je isključen iz Partije, mada je Fadjejev tvrđio da nikakva „krivica Libedinskog“ ne postoji. Ne jednom se T'adjejev obratio tužilaštvu, 'sugerišući da se preispifaju optužbe i osude. Pomagao je porodice osuđenika. Kađ je Antal Hidaš bio — kako on sam piše — „daleko od Moskve“, tj. u logoru za osuđenike, Fadjejev je zahtevao reviziju Hidaševa „slučaja“. Zajedno s Fadjeievim to su tražili Aleksej Surkov, Stjepan Ščipačov, Aleksandar Žarov i tri književnika koji više nisu u životu — Vladimir Stavski. PFijodor Panferov i Džek Altauzen. U ono vreme kaže Hidaš. — to je bio herojski postupak, Godine 1944, pušten iz logora, pij još nerehab litovan, obreo se Hidaš u Moskvi. (Do njegove rehabilitacije došlo je tek 1955. god.), Odeven kao t

· vizijama protkao je romane

svi ljudi iste sudbine, bez novaca, bez stana, potražio je Fađjejeva — i naišao na najdublju srdačnost. Hidaševa supruga Agnesa, kći Bele Kuna, nalazila se tađa u evakuaciji, a usled vatnih prilika evakuisana lica mogla su se vra= titi u Moskvu samo na osnovu posebnog poziva. Takav poziv PFadjejev je ubrzo „organizovao“ za Agesu Kun...

Ne manje ubedljivo svedočanstvo o tome šta je značilo za Fadjejeva prijateljstvo nalazimo u tekstu L. Krasavine „Veran drug“. Njena seća= nja delimično vođe za pola veka unazad. Tada se ona, mlada radnica, upoznala sa Sašom Fadđjejevim, učenikom trgovačke škole, Zajedno su izvršili na Dalekom istoku nekoliko partijskih zadataka. Nekoliko godina kasnije, u Moskvi, Saša je dugo odvajao veliki deo &vog slobodnog vremena za opismenjavanje Krasavine koja nikad nije pohađala školu, a. došla je da se upiše ·

ALEKSANDAR FADJEJEV

na „rabfak“ (radnički fakultet). I uspeo je da njegova dvadesetogodišnja učenica ovlada ne= ophodnim minimumom znanja... No, OVO je. samo prvi deo priče. Onaj drugi donekle se pboduđara s Hidaševim sećanjima: E:

... Sedam godina Krasavina je izdržavala kaznu kao „narodni neprijatelj“. Raniji pozna nici okretali su glave pri susretu sa njom. Štaviše, dok je Krasavina tamnovala, pričalo se da je stteljana... zbog špijunaže u korist Japana. „Nikakva nevolja nije mogla biti veća i groznija od ove.., — piše Krasavina. — I, eto, Saša Padjejev, saznavši da sam se vratila, Dpozvao me je u svoj dom. Dočekana sam najprisnije, sa radošću, kao što se dočekuje neko najbliži... Osetila sam toplinu u duši koja se bila skamenila od bola...“

Zar je mogao drugačije postupiti TFadjejev čiji su odlični drugovi iz mladosti Bilimenko i Nerezov stradali 1937. godine u čistkama? On se duhovno formirao kroz istinu i pravednost revolucije. Njenim đuhom, ljudskim smislom, „Poraz“, „Mlada garda“, „Poslednji iz plemena Udege“. Utoliko teže je doživljavao, nema sumnje, susrete Ss ispoljavanjima Staljinove okrutnosti, sa praksom berijevštine. Ma koliko da je nastojao, Verovatno, ubediti sebe da su posređi samo pojeđinačni „slučajevi“, ovo je prodđubljivalo Padjeievljeve krize i širilo njihovu sferu.

Lav Zaharov

Kurt HOHOF

(Nastavak sa 5, strane)

početnici skoro debituju, upućuju na završetak takvog odseka. Sledeći korak vođi ka neoklasicizmti. Jedmostavnost Krolova je za-

panjujuća:

KHyeđom,

povučema srća, sage počinju izmova da kucaju, da svetle ma zidu.

Vraćaju se &tare osnovne teči iz prirode. =razmerno je to mali broj bojmova, S njima pesnik građi poređenja i metafore, Na putu u tamnu fuđithu one imaju funkciju signala. Svi omiljeni pojmovi 'Krolova crtaju mežnost, pokretnost i svetlost: libelu, zenicu, travu, VOdu, cvrčka, čoveka što pije, prašinu, projekciju, rez makaza, nebo što se preliva. Gotovo imipresionistički izraz se halazi i u slikama koje Krolov pPronalazi: „korpa puna rukoljuba“, „pličiji let reči“, „radoznalost oblaka na kišu“ i, najzad, jedno metaforično poređenje:

Svaki glas čini da usta kreča: na zidu postanu, bleđa.

Krolov odvodi čitaoca iz svakidašnjice. Jedva da je slučajnost što se pojavljuju imena dva muzičara: Henrija Persla (Henry Purcell) i „Alesandra Skarlatija (Alessandro Scarlati), Londonca i MNapolitanca. Rimski pesnik Katul se imenuje zato što je pišao nežne, linske &like,

|| JE JEV inosfrane [07013 |

" buđu u što bližem

Pismo iz Salcburga

TURISTIČKO-UGOSTITELJSKA mpodđduzeća u Salcburgu sa svojim snalažljivim stručnim kadvrovima pokazuju za Mocarta danas kuđikamo više razumijevanja negoli nekadašnji kneznadbiskup zajedno s uvaženim mještanima staroga grada na rijeci Salcah. Vješti propagatori | suvremenog. turizma pofrostručili su za posljednjih triđeset godina broj gradskog stanovništva, i — kao da žele barem na ovaj način ispaštati grijehe svojih dalekih pređaka —- sada ma Vveoma imosan način sve jače povezuju cjelokupni život narođa s uspomemom na čovjeka koji je sa svojih 628 muzičkih djela udario temelj i otvorio sjajnu perspektivu salcburškom (i dobvim dijelom bečkom!) turizmu, Ali mudro rukovodstvo ovoga grada pruža istovremeno i gostima iz cijeloga svijeta izuzetno zadđovoljstvo: da upoznaju ili da stupe u prisniji kontakt s neshvaćenim muzičkim genijem koji je u nekoliko mavrata bježao iz rodnog građa, da bi se nakon bezbrojnih i mapornih putovanja u „rasklimam kočijama „marjjaterezijanske ere konačno smirio u prosjačkom grobu carske prije stolnice...

Marljivi i veoma pristojni turistički eksperti pobrimuli su se, dakle, da njihovi dragi gosti dodiru s familijom Mocart. Građ od 190 tisuća žitelja ima oko 180 hotela i pansiona. Tu vas na Mocartovom trgu čeka veliki brončani spomenik prerano umrlog majstora tonova. Ako se tome djelu Ludviga Švantha-– lera (1849) budete divili u 7,11 ili 18 sati, s obližnjeg tornja Tnga reziđencije oglasit će se znameniti Glokmšpil 1:35 zvona pod kontrolom Tunovog mehanizma (1702) otkucat će menuet iz „Don Huana“, fragmente iz „Čarobne frule“ i GF, Program se mijenin svakog mjeseca.

Život i prosperitet građa je danas sigurno Ččvršće nego ikada ranije vezan uz ime „čuda od djeteta“. Nisam mogao, doduše, ustanoviti da li su domaćini uz izdašnu duševnu hranu igmislili kakav svinjski kotlet ili barem palačinku š la Mocart, ali mocartovsku porciju sladoleda („mit Mozartbecher“), možete sasvim sigurno dobiti preko puta kavane „Mocart“ U njegovoj rodnoj ulici. Lik salcburškog majstora vidjet ćete na razglednicama, plakatima, na ukrasnim svijećčama i vinskim čašamn, ma fabakerama, pepeljarama i sličnim suvenirima., 7 mnogim trgovinama možete kupiti „najljepši snalebuški dar“ — 3Mirabelove „Mozartkugeln“ čokoladme Mhuglice u kutijama raznih oblika, veličina i. dijena, sa kojih se dobroćudno smiieši Rkolorirani genij, a samo 450 šilinga stoji minjjaturni klavir đdžepnog formata, koji navijen svira III stavak iz „Eime kleine Nachtmusik“. Svjetski renomirano Kazalište lutaka daje „Otmicu iz Seraja“, „Čarobnu frulu“ i dr, a u kinu „Mocart“ prikazivan je pikaninf film „Seitensprunge“ sa seks-bombamn te nekakav napeti vestern u kojem se junaci kolju tako često i žestoko, da je „mlađeži pristup zabranjem“. Izlozi su puni knjiga, biografija i notnog materijala plodnog Volfganga, kojeg „Tri sestre“ pođ Karajanovom palicom leže uz uđačke kvartete i Rekvijem kraj Pramofonskih stereo-ploča Iva Rorića, Modđunja i kvarteta čupavih engleskih lordova-električara,

U prošlosti je narod ovoga mjesta imao sreće zahvaljujući pameti kneževa-hadbiskupa koji su znali stolječima sačuvati strogu neutralnost

SAVREMENA NEMACKA

čija „svetla tela se pokreću u našem. zraku“. Ali Krolov otkriva i nešto novo, jednu terra imcognita, divljinu sveta snova, koju pesnik sam sebi stvara i stvarati mora, jer

zla su vremena >», kristale.

Mineraloška struktura krista:a znači onu vr stimu koje danas migde više nema, jer se sve rastvorilo u tonove ptica, migove anđela, zvižduke lađara, a i „samo vreme je postalo osetljivo na paprat“. Ovu vrstu lirike Krolov na=ziva „porozna pesma“ (...) .

Nadrealizam Krolova mogao bi izgledati kao zakašnjenje. Svi motivi — politički, kulturnokritički, ali i ljubav — propali su. Sve postaje igra za pesnika, On ne zna ko je i gde je, on je membrana. Tu se brže vidi da je sve što se kreće samo senka tela čija stvarnost se Yaz“ rešila. Taj postupak, obestelovljavanje, kao put ka čistoj pesmi, kod Krolova ima još jednu stanku, pre nego šio se pesma surva U gramatičku i sintaksičku igrariju. Pri svoj ređukciji stvarnoga, kod njega ostaje nešto: miris prazne flaše, pesma ptice, od noći ostaje san, od uživanja uspomena, od geometrijske ravni horizoht; pejzaž biva opet otkriven u kupinastim očima zeca. Reči i slike, dakle, nisu igračke koje se samovoljno mogu razmeštati.

Tiealnost nam kod Krolova klizi iz ruku, u tome se sjedinjavaju njegove prednosti i njegovi nedostaci. On je literarno bio pod. pritiskom visoke ponude, a našao se kod nadreali-

E al

POHODE E) nepogrešivom ~

zemlje. Osiguran jakim utvrđenjima Što su se gradila od 1077. god. (naročito marljivo ođ 1620, do 1644)), ovaj gradić u sklopu tađašnjih njemačkih đržavica sretno je izbjegao divljačka razaranja i pustošenja triđesetogodišnjeg rata, 'Kneževi-nađbiskupi su mepristrasno i bezbrižno mogli “trgovati s katolicima i Pprotestantima, pretvarajući centar pitome kneževine postepeno u jedam od najljepših barokmih spomenika Evrope. Nakon vestfalskog mira (1648) dobri narodni pastir Leopolda PFrejher fon PFirmian je svojim patentom o emigraciji (1831) protjerao iz zemlje više od 20 tisuća protestanata. Oni se. ljaci koji su se nastanili u Prusiji uspjeli su zahvaljujući branđenburškim intervencijama — vratiti jedan dio opljačkanog dobra, ali je u Salcburgu i poslije toga ostalo još uvljek toliko blaga, da je nmađbiskup prekrasnim barolmim ukrasima na crkvama i palačama mogao dođati još pokoji ormament u stilu rokokoa i ta. ko podati građu đanašnju ljepotu i čar, A sudbine onih progonjenih jadnika inspirirale su Getea za pjesničko djelo „Herman i Dorotea“,

Tako u ovo doba gođine vrvi od turista, Salcburg je relativno miran i veoma čist grad, be huligana (ukoliko misu „uvozni“). Na ulicama i trgovima ne igra se nogomet, dernjava ljuđi se me čuje ni danju a kamoli noću, na te{urave pijance nisam naišao. TLjuđi poštuju pješačko-saobraćajne propise (i one nepisane!) u gradskim trolejbusima vlada uzoran red i disciplina, gužve nigdje nema. Na ulicama ćete rijetko mprimijetiti pušača, kamte za odvoz smeća su vješto sakrivena, polijevanje ulica vrši se u moćnoj tišini, a pokoja sočna psovka može se čuti samo na stranom jeziku. U svakom lokalu #li dućanu osoblje je tako pristojno i susretliivo, da vas njihov način ophođenja ukoliko niste na to maviknuti — može samo zbuniti. Ljudi nemaju vremena za privatne razgovore, oni rađe i — zarađuju. T pozdravljaju učtivo gosfa, usluže FMa i zahvaljuju bez ob-

zira ma količinu ostavljemnog novca. Možđa bi frebalo maše kvalificirane lgostifelie — OJ uvjetom da zmait niemački — poslefi na neku

vrst više mpeciializacije ıı Salcburg. Neka Be kako se od gosta i na pristojniji način može itvući movac!

Tpak sam iz skromnog Mocartovom prvo stana ižašao s osjećajem tegobe. Osiećao spm se nekako prevaremim, iako smui sakrili onu iz ložbemu lubanju o kojoj mi je nedavno ben pradski prijateli P. S. mašinoko nisan, Skloni su je zajedno s omom slikom, koiom osrednil umjetnik s puno mrijeteta prema velikom mur?ičkom stvaraocu prikazuje zablaćeno štene kao iedinog pratioca na njegovu poslednjem vutu 1! besplatno dodijelienom lijesu — do počivališta amonimnih egzistanciia, Nema više ni ono skupociemog sata sa 200 dijamanata što pa je 15-godišniem Volferlu poklonila carica Marija Terezija (1771), L,ežao je u vitrini kraj pramena kose uz s&vileni prazan movčanik, Prvi put nestao je odmah posli|e rata, a vraćen je Muzeju 1963. godine uz otkupnu oljenu od 10.000 šilinga. Koncem januara ove godine našao se još jedan „ljubitelj starina“ i sada za lopovom ra" ga Interpol pomoću foto-kopija po čitavom svijetu.

Branimir Rupnik

sta. Uzori su kod Hansa Magnusa 'Encensbet“ gera mnogo jednoznačniji i mnogo manje skr!” veni nego kod Ajha i Krolova., Encensberget je rođen 1920, pa je za pola generacije mlađi. Treći Rajh je doživeo kao dete, a godine učenja i studija su mu zaključene promocijom: Urastao je u bujan život nemačkog privrednog čuda, a kako je fu realnost — nezahvalnošću bogatih sinova — smatrao po sebi razum]ljivom i poročnom, on se razvio u kritici našega VIP mena, Uzor njegove kritičke slike sveta je Dč samo Bert Brebt, nego i Odn (Audem, Štefan George, Helderlin i MHoracije, jer EncensbeT ger, taj poeta đoctus, poznaje velike delove lirske literature svih vremena, TincensbergernV jezik je parodijski eleganfan, a fon moraln0 razgnevljen, Ali se u niegovom jeziku istovre” meno oslobađa nešto neizgovoreno, Ono se 09 grava, ne podaje se, a stihovi se kroz te poža” gonećuju.

NIKO NE PEVA

Niko ne peva, ali ko ga i sluša

što olujnog jezika, sveftleća mahovinm

mu lice, okreće, i crta

svojom, Yukom, od morske trave moćne

i mapada ih, truležom potopljeme H

njihovu zaboravljenu, strvodersku slavu | preteći

ribljim, glasom om zove istinu,

koji sbe sna. mihko. om se smeje almonste

kose, školjkastih usta, smeje se u gu"f0m" mulju

KNJIŽBVNE NOVINE