Књижевне новине
POEZIJA
Blažo ŠĆEPANOVIĆ Ljubav poezije
R ASTERETIĆU ljubav u jedno gluho doba kada su svi bez lica, a jedna lažna zvijezda mami začarame vode, miluje moje snove.
Suve su prepisali od, mene:
i disamje i svemir,
dok sam spavao
tajno su Yaznosili moje poruke, sve su prepisali
i zaboravili riječi.
Zato lista, stijeme
i fosili me ljube, :
fosili kamene suze lju
ma mojim, dlamovima,
obećao sam,
da ću za mjih, spremiti veselje u jednom, zabramjenom, zvuku od koga se ljubav topi.
Bježite iz meme,
tražite drutuo wmebo,
pustiću, čistu javu
— tražićete pjesmu, mjesto hljeba dok buđem, pretvarao kosti u, frule, dok me probude
uz sve počasti sunca.
Lažu da postoje nesrećni, pjesnici,
kad oluja mamese smrtnu, pjesmu
oni se zbune i više ih, niko me poznaje. Jedino pjesmwiku godi svoja tama,
u, njoj drži ljepote i strasti
i mema hrabrosti da završi pjesmu.
Poljubac svjetlosti
Pp OD JEDNIM drugim, nebom, procvjetaće opet maše Yuke kod, se move zvijezde Yode. Mjesto tvojih usana biće poljubac svjetlosti i ove stijene pretvoriće se u oči. Da li je to život ili se sjaj toči s kraja wa kraj svoje samjive lepeze. Duva crveni vjetar iz divljeg srca — i to se ljubav 2ž09bDe; a ljuba negdje kao majljepša glava traži svoju uplašemu, pticu, jer zbog jedme greške u, vidu postoji moć. Ipak će te ruke opet mirisati ma mekoj dalekoj planeti, ali još me vidim dabP su zagrlile zjenicu, svijeta. Kada java zaspi a sam se probudi iz crvene ljekovite vode odjekmuće pjesma, svaki će čovjek mjesto boga biti ma jedmoj mebeskoj grami, daleko | izmad prašume svojih, riječi. Budi se budi iz mene tajna moći, zmam da sam w tvojoj ljubavi jači od okeama. Budi se budi! Planeta dobija dušu, podzemmoa, silo iz moje glave. U mirisu mjemne tuge svemir se Yazlistava, budi se budi orgamska Yužo života.
Poslednja pjesma — 232. VIII 1966.
Lazar VUČKOVIĆ ·
Akvarijum
| DEM ka izgubljenom, moru iz ponoćne sobe, Jer biti izvan, metra, preslikon biti cuvet blagoslov je klet. Munja osvetljava put kiši I ona stonoga preko lišća ide.
Kao moj boraz velika je tišind.
Pa silazim, s uma do nmeviđenog mo?6,
Tu obala peva — pesnici da se postide, I moja ćutanja dvaput od mene gora. Idem, ka izgubljenom, mo?u,
Jer biti izvam, etra, preslikam, biti
blagoslov je Klet.
Ne otkri mi svetlo zore,
To vreme što w odori sjaja jezdi.
Ko da mi vati izgubljeno more —
Obalu dve tame gde se bore
Oko jedne senke koja pripada sYcu ili zvezdi.
Idem, ka izgubljenom, mo?u.
O, predeli dobrodošli u ovo lutanje: Tajne su nenadmašni vYazlog da se živi I sluša svoje ćutanje
Dok dam kao prerezamo olovo me bDOSsivi Kao mož srebrni u otrovnoj gljivi.
Idem, ka izgubljenom, mo?u. A u stvavi čekam, da me iz sobe oslobode Nevidljivo da vidim, — sjaj dubina
cvet
I prvu ljubavnu, moć zemlje i vode. Jer biti izvam, metra, preslikan, biti cvet Blagoslov je klet.
Arheopteriks
N*: pola puta · Između svoje nemoći »ı svih puteva Rekam,a sličan što gmižu pume neba
Velika ptico u jajetu,
Ti u vreme visokih paprati Ja u ovaj đam od odsjaja Na pola buta.
Ikar koga je volela zemlja š
Kao što je on, voleo nebo
Leži ma dnu mulja.
Glava Tu u, najlepšem, sazvežđu boravi.
WO
___INIOC KNJK
Čedomir Minderović
Tragovi Indije „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1966,
KADA JE ČEDOMIR MINDEROVIĆ pošao u Indiju da obavlja jeđam administrativni ali istovremeno i bpolitički posao, atašea za kulturu, verovatno ni on sam nije mogao da pretpostavlja da će se tako intininmo, tako duboko i iskreno osećajno opredeliti za razumevanje pejzaža, ljudi, svih tokova života velike prijateljske zemlje.
Između monsuna i zamora pod vlagom indijskog neba, između Tadž-Mahala i života parija, između miza običaja koji su nama, Evropejecima još uvek gotovo samo u sferi turističke interesantnosti i, na drugoj strani indijske misli, — Čedomir. Minderović uspeo je da senzibilnošću umetnika, određenošću sebe kao čoveka i kao komuniste, — oseti i do kraja iscrpi zajedničke imenitelje ovog podneblja strave i lepote. I da nikada, čak i onda kada bi bio naiviše lirski raspoložen, ne bude ilustrativno zaspoložem, da nikada ne ostvari zapis koji bi ličio ma turističku razglednicu i koji bi išao samo tokovima baalnilh površina i plitke putopisne proze.
Pre bi se moglo reći da je na tlu Indije Minderović doživeo i jednu renesansu svoga najintimnijeg umetničkog bića i da je ostvario onaj deo svoje literature koji je možda najviši po svojim umetničkim vrednostima i ma kome neizbrišivo stoji utisnut Žig Indije.
Od osećahja socioloških pulsova do razumevanja indijske umetničke misli u tokovima vremena, Minderović je ostvarivao svoje putovanje po ovoj zemlji, "ro je putovanje pesnika koji ume da oseti i đa oblikuje veliku istinu da apstraktno u doživljaju jeste, istovremeno, uslov za najkonkretnije u realizaciji jednog teksta koji se pamti, koji može da sc voli i da se pamti, upravo zbog voljenja, pre svega kao pesnička istina i pesničko svedočanstvo jednog odlaska u veliku nepoznatu zemlju. Odlaska koji je postao stalni povratak za pesnika, njegovo stalno vraćanje toj Zemlji u kojoj je i završio svoje bitisanje.
Bio bih nepravedan alo bih prećutao da višć VOlim Minderovićeve pesme napisane u Indiji nego Pputopise, tu mjegovu putopisnu lirsku prozu. šira deskripcija, ma koliko ona bila lirska, ljudski topla i autemtična,' šira deskripcija same prozne prezentacije — očigledno je manje odgovarala Minderoviću od pesme, često sumanuto-tragične vokacije doživljaja Indije. Ali i ovđe, u ovoj prozi, prisutna je jedna nostalgična nota koja je prisulna i u poeziji: to je nota stalnih vraćanja na svoju zemlju, poetskih reminiscencija, jednog stalnog drhtaja koji je postojao u Minderoviću, emocionalno raspetom između Madrasa i Pruške Gore, između monsuna i beogradskih jeseni. U svakom slučaju — sigurno je jedno: dobro ie što je pred nama ova knjiga zapisa iz Indije, knjiga mudra i plemenita, koja dolazi kao neko aposteriorno objašnjenje Minderovićeve pesničke „indijske faze“. Ova knjiga, zbog toga, ima vrednost ne samo Dutopisa po sebi i za sebe već i vrednost naknadnog proznog objašnjenja zemlje u kojoj su nastale možda najnađahnutije Minderovićeve pesme.
BRANKO PLIC
Rudi Supek Sociologija i socijzmlizcarr
„Znanje“, Zagreb 1966
NAJNOVIJA KNJIGA Rudija Supeka „Sociologija i socijalizam“ je zbirka eseja koji su usredsređeni, uglavnom, na tri različita predmeta, U prvu grupu dolaze eseji u kojima se raspravlja o mestu sociologije u socijalističkom društvu, u drugu oni čija Je problematika humanizacija rada i potrošnje i, najzad treća grupa kojoj je autor dao naslov „Ličnost i kultura“. Sami eseji, čak i u okviru svake od maveđenih grupa, misu pisani s namerom da će, možda jednog dana predstavljati jednu celinu —d ali, zahva–
NJSPRISVIRIDJENJE, IKINJJIKVOJE
Indro Montanelli
Damte e il sueo seCOIO
Rizzoli, Milano, 15066.
NEMOGUĆNO JE nabrajati sva djela koja su, u Italiji 1 u ostalom svijetu, objavljena u povodu 700-8odišnjice rođenja Dantea Alighijerija o slavnom. autoru Božanstvene komedije. Ima jedno djelo, međutim, koje nam se čini izuzetno po svojim koncepcijama i Wvalitetima, te bi, zbog tih vrijednosti trebalo da buđe pristupačno svima: „Dante i njegovo stoljeće“. Piorentinac Indro Montanelli, novinar, romahnopisac, putopisac i esejist, autor tridesetak knjiga, uspio je napisati na preko 500 stranica jednu od najbriljantnijih biografija Dantea (knjiga se čita kao romam) a istovremeno rasvijetliti situacije, događaje i društveno-politički život Firence, Italije i Evrope Dantfeovog vremena. Ovdje sc stroga altribija istraživača spaja s ležernošću stila i kazivanja, te dobivamo demistificirami lik glavnog junaka: Dante silazi sa sVOga prijestolja, čovjek sa svim svojim manama i vrlinama, i upravo zbog toga nam je bliži, draži, razumljiviji. Odbacivši svu retoriku, mistifikacije i glorificiranja, Montanelli je uspio da vrati Danteu botrebnu ljudsku dimenziju, koju je bio izgubio u stoljetnom usponu (u nama) njegovog velikog djela. Nakon Što je pročitao ovu knjigu, čovjek tek zaželi da čita Dantea. i postaju mu jasne mnoge stvari koje su do sada filozofi, lingvisti, drugi naučni radnici i umjetnici zapetljali u opskurnim stuđijama i raspravama, Italija u tamnim stoljećčima; Duečenio; Pustolovina hrišćanske savjesti; Firenca 1265; Obitelj, dom i ulica; Učenje i prvo nastupanje; Campalđdino; Između Cerchija i Donatija; Bonifacius: Pristaša, devijacionist i izbeglica; Posljednja nađa: Mir nakon oluje; Nakon Dantea; Danteologija, Mto, to su poglavlja knjige u kojoj Montanelli govori, uz put, i o Jadranu, Balkanu, Bomwumilima. Dunavu, Prankopanima, Zadru i drugim nam bliskim stvarima. Ali prije svega, tu jie pred nama istinski Dante, lišen sva– ke dekorativnosti i akademske službenosti. Ima u Ttaliji ljudi, kaže auto knjige, koji su čitav jeđan život istrošili da bi objasnili jednu Danteovu fercinu,
1jujući tome što je dobar broj ovih eseja „ u ovom izdanju prerađen“ i što su napisani čak i potpuno novi delovi upravo zato da se tekstovima da „više pečat cjeline, a ne razmrvljemih ogleda“, ona deluje celovito. U tom pogleđu najcelovitije đeluje drugi deo, „Humanizacija rađa i potrošnje“, koji je, po mom mišljenju, pisan najmanje publicistički,
Ono što bi za eseje u ovoj Knjizi trebalo reći jeste da se u njima nalaze sve one izvanredne OsObine autorove kao pisca, naučnika i erudite koje su mu omogućile đa zauzme tako značajno mesto u našem kulturnom životu, Gradeći na vrhunskim dostignučima savremene mauke i teorije, on je razvijao svoje koncepcije koje su u mnogočemu veoma originalni i značajni prilozi rešavanju problema kojima se ovde bavi, Otuda, uprkos publicističkom karakteru većine eseja koji se objavljuju u ovoj knjizi, ona će naći svoje čitaoce čak i među onima koji sec profesionalno interesuju za ovu problematiku,
Ima, međutim, jedna stvar koju, mislim, da bi ovde takođe trebalo istaći, a to je da je nekim pitanjima o kojima. se u ovoj knjizi raspravlja dat isuviše vcliki značaj. Ovde u prvom redu mislim na pitanic o mestu sociologije ı socijalističkom društvu. Nagoveštaji o jednom movom tretmanu sociologije u SSSR, koji se nalaze u jednom referatu sovjetskog sociologa PFedosjejeva, zatim raščišćavanje ideoloških osnova staljinističkog odbacivanja sociologije kao na.uke i sl. nemaju za našeg čitoca nikakve praktične vrednosti, čak ako se i prihvati pretpostavka autorova da među našim. sociolozima još i danas ima onih kojima je jedna dogmafska koncepcija sociologije bliska. Bez ovih eseja ili delova eseja, ova knjiga bi, možđa, dobila mnogo više, i fo ne samo u svojoj celovitosti i aktuelnosti nego i u sažetosti.
ALEKSANDAR A. MILJKOVIĆ
Friđeš Karinti
Cereka se Čitav razreci
„Forum“, Novi Sad 195; preveo Pedor Šešun
SIGURNO JE da našoj čitalačkoj publici nije poznato ime Pridješa Karintija, plodnog i svestranog mađarskog pisca koji je uspešno pisao: fantastične romane, novele, stihove i humoreske. Ali, značajno prisustvo u svojoj književnosti prvenstveno ie obezbedio kao humorista. Zna se koliko malo ljuđi vole Emeh i podsmeh na svoj način, izrugivanje na njihove svetinje, mane, nepisane zakone, njihove anđele i đavole., Ovom prilikom Karintija nećemo upoznati kao takvog, OŠštrog i duhovitog satiričara. Naprotiv, na nekih stotinak stranica bićemo svedoci jedne svojevrsne poezije koja znači povratak u školske klupe, među đake koji tek stasavaju za život,
Tiho, sasvim tiho prikrada se svom davno napuštenom razredu, sada već odrasli i poznati pisac Karinti. Seđa na svoje staro mesto i zaranja u uspomene, zahvačen nostaigičnim sećanjima. Na počctku knjige obećava da će tragati samo za onim što budi raspoloženje, humor i lepe uspomene. Zaboraviće senke, neprijatnosti, male i velike đačke tuge, prestrogu disciplinu sterinske škole, Karinti to obećanje ispunjava, iz stranice u stranicu pesnik smenjuje hu moristu, đačke zgode i nezgode, snalaženja i nesnalaženja propraća oplemenjenim, blagonaklonim smeškom, sa širokim razumevanjem čoveka koji je prešao isti put. Humor nadmoćan i, istovremeno, ne-
' žan i prefinjen. Lišen bodiji koje povređuju, nije bu-
čan ali osmeh uvek izmamljuje.
Velika dragocenost ove male knjige nalazi sece u pronicljivom i tačnom registrovanju svih nemira us-– ftalasalih mladih duša. Kako samo usplahirenmo tuče, maleno đačko srcc, kad zakasni, kad ne zna, kad zgreši. Divne li pobedničke radosti kad opasnost od prozivke prođe, kad se vešto snađe, kad jedan drugom podvale. Zamišljene li su i ozbiljne oči kad se nađu pred tajnama i zamkama sveta koji otkrivaju. Bilo kad su u pitanju oni opiti iz fizike ili otkrivanje misterije koja okružuje njegove vršnjakinje, ništa na mjima naročito, a opet im se ukazuje puna pažnja, njima mazama, plačljivicama, guščicama. Velika se tu tajna krije, da li će je otkriti kad odraste?
Osnovali smo pošebne sveučilišne katedre na Osnovu interpretacije jedne jeđine Danteove alegorije, Učinili smo Dantea idolom koga nitko ne smije da dira. Takvog fetiša, međutim, mi ne volimo. Draži mam je onaj Dante koji sam govori o sebi, bez tumača i posrednika, Dante ljubavi i mržnje, strastven i nježan, Dante nostalgije i žaljenja, veliki svjedok i tumač njegova vijeka, pjevač ali i zarobljenik liudskih strasti. I samo pođ ovim znakovima on može i dalje biti najživlji od svih pjesnika. To veli Montanelli knjigom „Dante c il suo secolo“. Mislim da jc postigao cilj.
Autoru bi sc moglo možda prigovoriti što je smijestio Dantea u preširokim okvirima. Treba međulim reći da je sam Dante — neobjašnjiv izvan okvira vremena u kojima je odrastao i djelovao, dok su već drugi prije Montanellija opširno' pisali o raznim. hipotezama i interpretacijama, većinom apologijski. Autoru ove knjige je stalo do čovieka, njegovog karaktera, emocija, strasti. Pokušao je i dobrim dijelom uspio da približi Dantea ljudskoj inteligenciji, širokoj publici, a pri tom nije se nikada uđaljio od najegzaktnijih postavki i utvrđenih dokumenata povijesti i književnosti.
GIACOMO SCO'T"TI
Brana CRNČEVIĆ
Dođu 1i do čitaoca uspeće ove uspomene u njemu da probuđe bar malo pesnika. Nabrojanim kvaliteti. ma pridružuju se prevodilac Fedor Šešun i ilustrator Zuko Džumhur; prvi lepim đarom da prenese bogat. stvo Karintijeve rečenice; drugi da pokaže neposu. stalost svoje mašte.
EMILIJAN PROTIĆ
Bela Ahmadulina Wioj rodOSIOV
„Bagdala“, Kruševac 196; preveo dr Sava Penčić
POBMOM „Moj rodoslov“ Bela Athmadulina traži pesnički odgovor o svom poreklu. Čitava poema izgra. đena je Krož preplitanje teze i antiteze, neumitnog toka koji je pretke vodio k njenom rođenju, a s dru. pe strane mogućnosti da se slučajnom igrom taj sp|et veza i odnosa, susreta i ljubavi poremeti i da pesni. kinja ostane nerođena. To preplitanje postaje očigled. no kroz dijaloge pesnikinje s dalekim, nepoznatim pretkom Igrekom, koji starački namrgođeno reaguja na njena uznemiravanja. Ključno pitanje poeme iz. rečeno je stihovima:
„Al jedno nisam uspela da shvatim
da tako dugo ostanem u sehni,
da tolko ljudi i žena propati
rađajuć pretke heophodne meni..." |
Ima u ovoj poemi ljubavi prema životu i ljudima, raspevanog ditiramba i revolucionarnog nerva, ukrat. ko cela poema prožeta ie sunčanim bojama. Tmumi tonovi tek mestimično izbiju na videlo, da bi odmah zatim bili prigušeni i nadvladani osnovnim motivom,
stihovi ove poeme muzikalni su i raspevani, kao što su gotovo uvek kod ove pesnikinje. Pesma njenog pretka Italijana verglaša, zatim tatarska pesma, ulaze u sklop poeme i proširuju lirski spektar njenog kazivanja. Pesnikinji nije stran ni humor; ona se služi i grotesknim predodžbama. Pesnička {raza je jednostavna i jasna, bez suvišnih ukrasa.
Pored poeme „Moj rodoslov“ u knjizi je objavljen i ciklus „Strune“. Može se raspravljati da li baš cvakav izbor majbolje reprezentuje pesnikinju, mne bi li, možda, nekolike druge pesme predstavile jugoslovenskim čitaocima Ahmadulinu u pravoj boj, No sve se to, u krajnjoj liniji. čini suvišnim, To nije poezija Ane Ahmatove, Marine Cvetajeve još manje. Ahmadulina ostaje u daleko skučenijim granicama, njena vizija sveta nema originalnosti i unlverzalnost, a mjen poetski senzibilitet u blažim je vale rima i manje izražen, mađa pretenzije ove lirike nisu male — vidljiva je narcisoidnost svojstvena nekim predstavnicima” generacije sovjetskih pesnika kojoj Ahmadulina pripada. Međutim, i pored neujednačenosti ova lirika je dopadljiva i prihvatljiva, susret s njom nije ni neprijatan ni suvišan,
Prevod Save Penčića nije na podjednakoj visini u svim pesmama. Na uspelijim mestima ništa “e ozZbiljnije ne bi moglo zameriti. Ali ima stihova, strofa, pa i čitavih pesama u kojima preovlađuje ton karakterističan za prevođe s ruskog. Možda upravo usled bliskosti našeg i ruskog jezika prevodioci ponekad izbegavaju da se udalje od originala, da se upute u književno rešavanje problema koji su pred njima, ostajući na filološkom terenu. A onda se jšVljaju posledice takvog prevođenja: nečiste rime (koje u ruskom glasovnom sistemu imaju posve drukčiji zvuk nego na našem jeziku) i sakaćenje reči/(kod Penčića: Taljanm,. kolko, tam »itd,., Dodajno još da za pojedine greške ne, možemo. zaključiti da hi su naštale tokom prevođenju ili štampanja, da li su greška prevodioca ili slagača i korektora (ne rođen umesto merođen, skoncentrisati umesto koncentrisati).
IVAN ŠOP
Genadij Samojlovič Gor
— -– Sveućcilisnman obala „Znanje“, Zagreb 1966; prevela Maja Mulićč
GBNADIJ GOR, sovjetski književnik, najviše je PO" znat čitalačkoj publici po svojim uspelim pripovelkama. Stekao je veliku popularnost izdavanjem roman siranih biografija slikarskih majstora P. Fedotova 1 V. Petrova.Gor se ogledao i u pisanju romana. Ali, nama se čini (bar po ovoj jedino prevedenoj knjizi u hn85) da ovaj inače talentovani književnik nije imao mnogD uspeha u ovom proznom medijumu.
„Sveučilišna obala“ je delo iz koga se vrlo teška saznaje pravi razlog njegovog nastanka. Ne možemo se oteti utisku da je roman više pisan kao ekspe“ rimenat, kao pokušaj da se pronađe nekakav novi vid literature. Neosporno je da u ovome romanu ima divnih mesta ali, ona se gube u mnoštvu podataka, rečenih tako da zbunjuju čitaoca, pre no što ga Upu" čuju u jedan svet ljudske delatnosti — u ovom slučaju u svet nauke. Naime, roman je čitava jedna studija u šest delova, koja Yaspravlja o problemu klbernetike u današnjem svetu. Međutim, mi iz OeloE romana o kKkibernetici saznajemo upravo toliko koliko smo znali i pre čitanja knjige, A to će reći, da je t0 nauka koju je započeo još 1848. godine američki naučnik N. Vener, i koja je našla svoje mesto i u lite raturi. : . „PI
Delo „Sveučilišna obala“ svojim. više nego bio nim likovima, nedorađenim karakterima, prc Dodsi" če čitaoca na pitanje otkud da baš ova knjiga bude prevedena u oedlciji sa Stejubekaom i Homingve?)om, kada se zna. da Je Gor, požnjeo svoje uspehe pravi pisanjem pripovedaka. PREDRAG DRAGIĆ
SNAZNO, USS NNNSNNNAJ TO SNAO IN
PIJU III
U našem Jeziku ima više predloga nego što sam lako-
verno mislio.
Životinje su najopasnije kad se u njima probudi
čovek.
Život je nezadovoljan svojim čovekom. I veliki ljudi imaju mali mozak i mali ljudi imaju
veliki mozak.
_ < 0 | Odlikovan sam više puta drugom stranom medalje.
AA AAA A NI NA ZAVNAAVA AMA MA AAS AAAAANAAAA AA AAN AAA VA AAA MASSA SSNANANAANANNNANAAANO SASA NT STANARI SSNAAAA NT NSK TVTATAAACACAACAZ,CA,CAAOATACAICA CA ~
KNJIŽEVNE NOVINE