Књижевне новине

e ~

: SIBINOVIĆ

DANAS, KADA SE U TRETMANU mnogih književnoistorijskih problema evropocentrizam postepeno razbija, neće biti naročito jeretička tvrdnja da su se na Istoku elementi renesanse osetili skoro vek i po pre nego u Italiji. I to ne samo u književnosti, već u svim oblastima društvenog života. Upravo ovih dana je u Sovjetskom Savezu objavljeno i jedno ovakvo mišljenje Alekseja Tolstoja: »Za vreme obilazaka Gruzije razgledao sam spomenike gruzijske arhitekture, freske itd. Moram reći da sam se, videvši te spomenike iz X i XI veka, uverio da je Gruzija stvorila sve preduslove za renesansu i dala dela ravna Djotovim dva veka pre Djota.. Onda kada je u Zapadnoj Evropi ioš uvek vladao mrak srednjeg veka Istok je zapalio baklju kulture, na osnovama nasleđa iz antike stvorio je mnogo svoga i, čim se za to ukazala prilika, obasjao svoj život svetlošću renesanse«. '

Jedna od centralnih ličnosti ovoga pokreta je gruzijski pesnik Šota Rustaveli. Gruzija je Dpočetkom XI veka ujedinjena u snažnu feudalnu državu čiji je ekonomski prosperitet uslovljavao jačanje svetovnog. duha i suzbijao uticaj crkve. Na račun crkvene književnosti, koja se razvijala još od IV veka, od vremena kada je u Gruziji primljeno hrišćanstvo, počinje nagli procvat svetovne literature. Tako je XII vek postao zlatno doba starogruzijske književnosti i vreme u kome je stvorena gruzijska junačkofantastična pripovetka (»Amiran-Derdžanijani«), roman (»Visramijani«) i pohvalna poema (štaftelijev »Abdul-Mesija« i Čahruhadzeova »Tamarijani«). Rustavelijevo delo predstavlja najpuniji izraz upravo ove epohe.

Sudeći po nevelikom broju podataka Koji su u retkim dokumentima, sačuvanim posle mnogih srednjovekovnih i poznijih pustošenja, pronađeni — teško bi se moglo reći da su savremenici Rustavelija smatrali veličinom. Zna se da je rođen negde u Gruziji, a. školovan u Vizantiji. U drugoj polovini XII i početkom XIII veka bio je dvorjanin gruzijske carice TaTare. A zatim je nestao. U narodu su ostala brojna predanja o Rustavelijevoj sudbini. Prema jednima — on je nastradao zbog ljubavi prema carici, druga kažu — izgubio je život jer je odbio caričinu ljubav, a treća —/ došle su mu glave spletke zavidljivih dvorjana i ozlojeđenog sveštenstva. lako o njemu nema mnogo biografskih podataka, jedino sačuvano delo, poema »Vitez u iigrovoj koži«, daje OSnOVĆ da se bez. dvoumljenja zaključi da je on Jedan od najobrazovanijih Gruzinaca svoga VrICmena i jedan od najznačajnijih pesnika s kraja XII početkom XIIL veka, vaspitan na tekovinama kulture kako Istoka, tako i Zapada.

»Vitez u figrovoj koži« je, u stvari, spev O podvizima: plemića. Ali i ne samo to. Rustavelijevo-delo je, pre svega, poema koja slavi pr!i· jateljstvo!"i !jubav. Upravo” takav. pristup “ŽIVofnoni materijalu, "izvlačenje u DrVI plan ljudske ličnosti sa njenim osećanjima i Jeste onO novo što je gružijski pesnik uneo u književnost. U osnovi zapleta poeme je otpor jedne princeze protiv udajc za carcVica koga JOJ je otac izabrao i želja da pođe za plemićavazala. Rustaveli: brani slobodu ljudskih Oscćanja i želja, pravo muškarca ı Zene na OVOzemaljsku sreću, ı timc se duboko razlikuje od hrišćanskih klerikalaca. Međufim, takođe ic veoma karakteristično i značajno što, glavni junaci dela, na čijoj je strani sva pesnikova naklonost; uopšte nisu hrišćani — Tarijeli Neštana — Daredžana. su Indusi, Afltandil i Tinatih Arapi. dok je Pridom +—- Iranac, svi: muslimani. Ta činjenica je mnavodila na papin da je Rustaveli za svoju poemu uZeoO Sao o legendi sa područja iranske kulture. Čak i o tekst direktno upućuje na takvi pretposlav ku. U uvodnoj pesmi poeme na jo O stu stoji: »sedoh ja sam, Rustaveli, /Staru p

| (Nastavak sa 1. strane)

\ ma og vetrovi. sve to”blešti pred nama, Ghia trenutno, haotično, Simbolika

_ poeme fe složena, ambijent zamišljen i predstavljen u. shu, sve Što bi ličilo ma 'javu prognano je za navek. To mije 7 - nos jave, već plod noći, košmarni pr por, stvarnost hekog drugog 1 iuđeg SVE . ta, razigrana podsvest. koja slavi. svoj ir. Predratna. poezija Milana_Dedinca, So njegovomt vlastitom priznanji, bi a ie diktirana, u većoj ili nanjo] meri, S | lici između njegovog 1 o ž OOU Tfuđi. On je tu razliku POOR bljivao sve dotle dok nije u »Javno] P 2 - ci« progovorio glasom RL i krajnj i ordog:subjektivizma. »Pesme 1 i zarobljenika broj 6U21J« napisanćč u za robljeničkom logoru, Ve : | ) 2bd0. U lepoj uvodnoj belešci napisano] ' toplo i plameno kao nek skog bratstva, Oto pesničku tematiku KOJU | | 000 svog pesničkog stava. » ~ bude bilo tt iN CO pesme, u srcu da ih Ču} jil o ni ja Se zastideti neću, Tit biti. sramota što Sam. ispevao« — piše Dedinac. iza bodljikavih žica;

svojim zavičajem. Covek leži DP i zapomaže

nesrećnom položaju glasovi tuge, prokletstva,

aa [ii MEMORIAM!

pesničkog ja e iz dnevnika

i mahifest ljudističe drukčiju

duje i novi obradu] ko dh da odjeknu OVĆ kao njihove da će me ih u prvom licu Ljudi čame sremski pčelar tu-

je za F oro, Bosanac — za guje za Fruškom B' : 3 ida od nesreće ai OSa SO + e nođu ljudima, stešnjen, ponižeh, U i: LOS | kao i ohi. Čuju Sč nade, sve Se

—

ču u stihove da nanižem ko korale«, da bi za nekoliko stihova dalje to bilo i objašnjeno: »Ovu persijsku priču, na gruzijski prevedenu /Treba čuvati ko bisere na dlanu;/ Ja je nađoh i ispričah stihovima...< Međutim, istraživačima ipak nije pošlo za rukom da pronađu iransko predanje koje bi odgovaralo Rustavelijevoi poemi, iako svaki iole značajniji sižč na iranskom području obično ima i po više varijanata. Za priču o Jusufu i Zulejki, recimo, samo na iranskom jeziku (ne računajući turkmenski) našlo se trideset raznih varijanata, dok je istorija Leile i Medžnuna doživela osamnaest iranskih i deset turkmenskih obrada. S obzirom na to, s pravom se postavlja pitanje da li je onda moguće da jedna tako interesantna i lepa legenda kao što je »Vitez u ligrovoj koži« ne ostavi baš nikakvog traga u persijskoj književnosti? Teško je na to odgovoriti potvrdno. Zato je mnogo prihvatljivije gledište onih koji se nadovezuju na objašnjenje cara Vahtanga VI iz prvog izdanja Rusta-

velijeve poeme, štampanog 1712. godine: »Ove ·

priče u Persiji nema, nego su Persijanci umeli da sastavljaju lepe stihove, pa je carica Tamara u svojoj blagosti i veličini poželela: kad toga ima u tuđim zemljama, zašto da ne bude i u Gruziji — i naredila je Rustaveliju da sastavi skladne stihove na gruzijskom jeziku. I

zato on kaže da je prevodio s persijskog. A na persijskom ove priče nema. On je i priču sastavio i izneo je u stihovima, a zbog toga što ju je sročio na persijski način i veli da ju Je preveo s Ppersijskog«.

Karakteristično je da se crkva prema Rustavelijevoj. poemi odnosi kao prema jeretičkom delu. Čak je u XVIII veku istaknuti gruzijski kulturni radnik i pisac, prevodilac Aristotela, katolikos (patrijarh), Antonije I sakupio osamdesetak primeraka Vahtangovog idanja »Viteza u tigrovoj koži« i naredio da se bace u reku Kuru jer je to »knjiga štetna za čitaoce«. Međutim, i muslimani, kao i hrišćani, ne bi nikako ovo delo mogli priznati za SVOje. Iz spleta elemenata hrišćanstva i muhamedanstva u poemi još snažnije izbijaju na površinu paganski motivi. Oni su, u stvari, i najjači. Bog kod Rustavelija nema ni crkvenohrišćansko, ni muslimansko, već najpre pagan-

SOTA RUSTAVELI (PRESKA IZ KRSTOVOG MANASTIRA U JERUSALIMU)

sliva u opšti žagor zarobljenika. Poezija se našla na izvoru zajedničke patnje. · Kako pevati ako me tako da reč bude svojina i izraz svih? Te pesme zapisanč na raznim listićima, tajno, sakriveme tu zemlju gde ih je načela vlaga, sadrže nmajčistije poetsko jezgro Dedinčeve stvardlačke ličnosti; načinjene su, tako reći, od zajedničkih suza i uzdaha, od isprekidanih krikova i neugasivih plamenova Ve? u slobodu. Osnove pesničke reči se prosiruju, biće njenog tvorca se umhOogost?tičava. Govoreći ja, Dedinac hoće. da kaže mi. U zarobljeničkom ciklusu provejava prisni duh ljudske zajednice. Pesma u prozi »Gledam. Ali ko je gledao nekad isto ovako...« jedna je od majimprestvnijih stvari koje je Dedinac uopšte napisao. Jadikovka sužnja pod oblacima i maglom izvija se puna majtežeg bola, lebdi iznad svih krajeva w kojima su ljudi porobljeni, teši sva srca nadom. Ona je kao jauk, kao drevni plač, vekovno OoSsećanje roba, drugarski poziv ıl pomoć...

San je uvek zauzimao istaknuto mesto u poeziji Milana Dedinca. U prvom, predrattom periodu, košmarnt san je sačinjavao sastavni deo madrealističke tehnike pisanja i bio spona sa podsvešću, upravo njen izraz. U okvirima tako shvaćenog sna, pesnik je stvarao SVOJ SVet. San je dobio punu autonomiju, još više: našao se izdighut iznad stvarnosti i JOJ suprotstavljen. U drugom periodu stvaranja, vezanom za zarobljenički ciklus

WMIILAN DEDINAC

i pesme o Crnoj Gori u prvom redu, svet sna je uključen u obuhvatniji „prostor Zivota,

Od naročitog značaja je bio susret Milana Dedinca sa Crhom Gorom, koja je postala pesnikova opsesija, heiscrpno poetsko gradivo njegove zrele stvaralačke faze. Ciklus pesama o Crnoj Gori sav je potekao iz jake inspirisanosti kamenom, travama i mebom, iz oduševljenja planinskim predelima Durmitora; poneseni ton i „ovde još traje. Crnogorski pejzaži prižili su mu bogat materijal za pesničke uzlete. Ciklus presama iz zarobljeništva primer je kako se činjenice društvene stvarnosti preobražavaju u poeiske wizije. Pesnički putopis o Crnoj Gori » zraka i mraka Pbrepune su zenme« pokazuju način ma koji pesnik daje subjektivni doživljaj prirode iz koje uzima elemente za svoje simbole.: Uporedo sa istimskom poezijom, nailazimo, međutim, i na preterano dekorativne stihove — izveštačene i reforičnme.

_ Milan Dedinac je liričar koji se inspiriše ljudskom osećajnošću i koji traži istančanu reč da tu osećajnost izrazi. Autentičan je pesnik po svojoj toploj reči, melanholiji i čovečanskoj osetljivosti za Tude patnje. Njegove pesme koje će se najviše pamtiti napisane su jasmo i uzbudljivo, lepim jezikom i stihom; one zrače svežinom i istinitošću osećanja, zaGOLO, Po yo a razumevanjem drt-

„ kao i Jom da i fi i i Oro OBU a i fi drugi pesnika

Poe

KNJIŽEVNE NOVINE

sko filozofsko značenje. Za jednog od junaka bog je »celina svega postojećeg«; bogu se za pomoć obraća zli narod »kadži«, a pozitivni junak Aftandil, pred polazak na put moli se planetama-božanstvima. Paganska filozofija. dolazi takođe do izražaja u strukturi i sistemu slika junaka poeme, čija je osnova u kultu sunca kao prapočetka celokupnog života. Rustavelijevi »solarni likovi« mogu se dovesti u vežu S njegovom filozofskom koncepcijom, izgrađenom na učenju neoplatonovaca, ali im, u isto vreme, izvore treba tražiti i u gruzijskom narodnom stvaralaštvu kojc je svoje omiljene junake određivalo epitetima upravo takve pri rode. . !

Rustavelijeva poema sadrži sve one elemente koje je evropskoj književnosti donela trubadurska poezija. Ali i ne samo njih. Princeza Ti-

' natin će prva otkriti svoju ljubav. zaljublje-

nom vitezu Aftandilu; Nestana — Daredžana će učiniti to isto, pa će onda nekoliko puta pozivati na odgovornost svoga izabranika zbog toga što joj se činilo da se on nedovoljno odlučno bori za njenu ruku, da bi ga najzad, nagovorila i na ubistvo zaručnika koga joj otac nameće. Dakle, Rustavelijev ženski lik nije samo pasivni predmet ljubavi, nego je, u ISto vreme, ličnost koja se uporedo s muškarcem aktivno bori za ostvarenje svoje sreće.

Ljubav u »Vitezu u tigrovoj koži« po mestu koje joj je dato, kao i po njenim čisto OVOzemaljskim motivima i idealima, nije u skladu sa hrišćanskim asketizmom. Međutim, Rustavelijevoj. koncepciji ljubavi je isto toliko tuđa i erotičnost, koja je tako vidna u Dpersijskoj poeziji. Iskrenost, čestitost i vernost — to su elementi istinske ljubavi koja, PO

Rustaveliju, uzdiže čovekovu ličnost i daje . Joj »snagu sunčevog. sjaja«. Sudbina Nestane — Daredžanc ima izVE-

snih podudarnosti sa odnosom Nizamijevih. junaka iz poeme »Leila i Medžnune, jer obe obrađuju, tipičan za iransku Književnost, D1Otiv »bezumnog« od ljubavi. Međutim, dok. je Nizamijev junak zaista poremetio | pameću, Rustavelijev je pre samo u ljubavnoj ckstazi: Kajs i kad su sve preprekc uklonjene nije u stanju da ostane kraj voljenc Lcile, već, sasvim poremećen, beži od sveta, a ona umirc od tuge, dok se Tarjjelove i Nestanine patnje završavaju srećnim brakom, Nasuprot Nizamijevoj filozofiji ljubavi, po kojoj, uz zaljubljenost ide i nesreća — Rustavelijeva slika je daleko optimisličnija.. Prepreke na koje mailaze njegovi junaci su samo privremene tegobe koje se pobeđuju vernošću, postojanošću i hrabrošću.

Ali, po Rustaveliju, ljubav ipak nc donosi uvek sreću. Trgovkinja Fatima iz bogatog primorskog grada traži je u vezama sa putlnici-

ma — prolaznicima, zadovoljavajući Sc »irc· nutnim radostima«. Tako i dobra, humana i lepa — ona ipak ostaje usamljena i nezado-

voljna životom.

Još u uvodnoj pesmi poeme Rustaveli se, razmišljajući o ljubavi, dotiče teme prijateljstva. U stvari, te dve teme su kod njega nevazdvojno povezane. Prema pesnikovoj slici, bez Aftandilove prijateljske pomoći Tarijel ne bi pronašao Nestanu, a Aftandilu prijatelj Pridon pomaže da izgladi mesporazum s Tinatininim ocem. Karakteristično je da Rustaveli prijateljstvo stavlja i iznad ljubavi: Aftandil odlazi da pomogne prijatelju rizikujući da odlaskom navuče na sebe gnev Tinatininog oca i da se više nikada nc sastane sa svojom izabranicom. Žrtva za prijatelja dobija u pocmi čak potresne razmere: Aftandil, koji je sav oličenje čestitosti, vitez za koga je Fatima prema voljenoj Tinatini kao »crna vrana« prema ruži, ipak. pristaje da odc ma ljubav-

ni sastanak s Fatimom — samo da bi ušao u trag Tarijelovoj Nestani, pa »makar srcc "ostalo i s ranom«.

Tako će se, po srednjoveckovnom običaju, Rustaveli na početku poeme obratiti za Dpomoć u ostvarenju svoje pesničke zamisli bogu, ili će na jednom drugom mestu kroz Aftandilova usta zaključiti da čovek ne može ništa bez blagonaklonosti »proviđenja«, smisao njegove pesničke slike sveta je sasvim drukčiji: on propoveda trezven i aktivni odnos prema Životu. Tu svoju pesničku poruku, možda, jie najprecizniie baš sam formulisao aforizmom: »Čovek u životu bude ono ŠtO postigne sam«, zasnovanom ma svesti da svako ima »po muku«, ali da se nevolie savlađuju samo »čvrstinom«, pošto oko koje »krv plače« ne može videti izlaz iz »pustinje«. A takva poruka gruzijskog hbumaniste XII veka VOdila je pravo oslobađaniu liudske ličnosti od sredniovekovnih okova. Zato, ako fabula Rustavelijeve poeme čak i ne donosi toliko novina, takva njena sadržina, prožeta meuobičajenom za svoje vreme verskom tolerancijom, ispunjena čovekovim podvizima u liubavi i prijateljstvu — nameće nam se kao snažna poruka jednog ranog humaniste. Ovaj nesvakidašnji mislilac i virtuozni pesnik čiič delo zaslepljuje ekspresivnošću slike, zbunjuje složenošću kompozicije, duboko se Uurezuje u svest aforističnošću i osvaja milozvučnošću stiha — i posle osam stotina godina može da izazove naše interesovanje i divljenje.