Књижевне новине

LIRIKA

UJ |PTRTEM/OJĐUJ

Gijom Apoliner

POSLEDNJI FRANCUSKI ELEGIČAR i jedan od najvećih pesnika ıjubavi, Apo' linerova »Pesma nevoljenoga bolno je nervalovsko traganje za iščezlom dragom. Već je u toj pesmi iz 1903. godine došao do strofe od pet stihova koja bi s pravom mogla da sc nazove »apolinerska«:, upotrebom asonansi, neočekivanim izmenjivanjem pravilnih i nepravilnih rima, osećajnim vajanjem rečenice koja sc skoro uvek proteže od prvog do poslednjeg stiha, ostvario je strofe koje su isto tako blizu muzičkoj modulaciji koliko i govorenju. Tu, kod te muzike, Apoliner stoji između Verlena i Valerija. Zbog te muzike, a nc Zbog pesničkih novotarija po svaku cenu, izostavio je Apoliner interpunkciju u pesmama prve zbirke, »Alkoholie. Jer: »muzika pesme je njena najistinitija interpunkcija«. Međutim, mije mali broj pesama u slobodnoj formi — kao da je blistava granata

pala usred pesme, razorivši je.

izdvajanje osnovnih tema Apolinerovog j ic Apoliner pre svega elegičar, jer to ponavljanje redovito delu

udaljeni zov »lovačkog roga«, kao Žal za mladošću.

posmatran kao plavi vojnik sna“, rata, Apoliner je istovremeno i ljupka ı tragična pojavi

Ružasveta

UGO ı ispod trema kuće Gde uđe dama a tu damu

Sledio sam uporno 1luče Dva dobra sata po Amsterdamu

Prsti

ma bacah poljupce vruće

A! pusto beše šetalište I niko nije ugledao Poljupce moje što otkriše

Onu Dva

kojoj sam život dao dobra sata i Još više

Nazvao sam je Ružasveta

Da pamtio bih usnu njenu

U Holandiji koja cveta

I polagaho potom krenuh

U traganje za Ružom Sveta

Bolesna jesen

Kad

ESENI BOLESNA ti draga

Kada se pažljivo baci pogled na celokupno Apolinerovo pesništvo, otkriva se neobična povezanost između pojedinih pesama, neka sudbinska povezanost žena ponavljanjem stihova, ili stiha, iz nekog davnog, mladalačkog napeva u pesmi skorijeg trenutka. Pravilno shvaćeno, ovo ponavljanje ne može da podstakne pesništva. Ali, ono je još jedan dokaz da je bolno, kao

Posmatran kao nesrećni ljubavnik, večito u potrazi za istinskom dragom, uvučen u mračne događaje prvog svetskog a sa samog praskozorja

dvađesetog stoleća, pojava koja će i u predvečerje tog istog stoleća blistati, sli-

čnmo zvezdi koja se pojavljuje na nebu, deleći sa visine svoj ravnodušni sjal.

Umrećeš kad kroz ružičnjake zazvižđi

shep padne

Na vthograđe

Jeseni jadna

Mreš

u belini i izobilju i

Stega i zrelih plodova U dubini Heba Kopci krstare Nad lakovernim nimfama kosa zelenih I koje ljubile nisu

Na udaljenom visu Rikali su jeleni

Volim o doba tvoje Šumove sve jače Opale plodove koje niko ne zbira Vetar i šumu koja plače

List po list a jesen buhu mira

Tako

Lišće

Na stazi Vo Tutnji Živof Prolazi

uragan?

AJ LJUPKI MAJ u barci na Rajni

Gospe su gledale sa vrha brega ste ljupke al barka bega

Ko vasplaka rečne vrbe u bpotaji

Voćn

jaci se cvetni u daljini stišću

Opale latice majskih trešanja Nokti su one koju dugo saniah Trepavice hjene slične svelom lišću

Polako po drumu uz obalu reke Medveda maimunh i pas s ciganima Su Se Klatili uz kola što je vuklo kljuse ' Dok kroz rajhske vinograđe puste

Minu

Mai B?pšli,

pesma puka sa frule daleke

ljupki maj i ruševine osu anom čednim i obiljem resa

Vetrić s Rajne na obalu stresa Ive trske bučne i ocvalu lozu

LADOSTI moja napuštena Kao sasušeni venac

Evo već ie stiglo doba Preziranja i sukoba

Pejzaž je stvoren od kulisa

Gde lažna reka krvi cveta

Pod stablom što od zvezda blista Klovn je' jedini šetač

Hlađan i prašnjav zrak se splaza Niz dekor preko tvop obraza Revolverski hitac krik

U senci se nasmeši lik

Mazbijeno ia staklo slike Neodređeni lik se sklahnja Između misli i muzike Budućnosii i sećanja

Mlađostt moja napuštena

Kao. Bvo

sastišeni venac već je <ttelo đoba

Razbora i feskoba

Preveo Kolja MICEVIĆ

izra-

PIŠU: NIKOLA TRAJKOVIĆ, LJUBIŠA ĐIDIĆ, DRAGUTIN M. MALOVIĆ I ALEKSANDAR POPOVIĆ

o |,_———–I–G –Č A __—' -

LE FIGARO LITTERAIRE

Bog pred Sartrom ili Sartr pred Bogom

OVIM REČIMA katolički pisac Rober Kanters počinje Svoj prikaz kniige PFransisa Žžansona o Sartru. Govoreći o jednoj ničeovskoi temi (o smrti Boga) Sartr nije izneo samo opšta mesta, kaže Kanlers, već je iziavio da je suviše malo ako kaže da ne veruje u Boga, nego i da svesno zna da Bog nije nikad ni postojao. A kad je već tako, i mi se pitamo — kaže dalje Kanters — zašto onda i pokušavati da Sartra dovodijmo pred Boga ili Boga pred Sartra? Šta imaiu oni jedan drugom da kažu? Iak, Žanson to čini, i to zato da bi dao bolju sliku o Sartru, a takođe, i boliu ideiu o Bogu.

Pre svega, pozicija ove materije je jedmostavna, čak i simplicistička: smatrati Sarfra kao đavola, Slično tome, i Gabrijel Marsel. u trenutku Sartrove Nobelove magrads, nije se ustručavao da uzme ulogu Anitosa protivu Sokrata, i da iziavi. dobro mereći reči, da je Sokrat »okoreli klevetnik i sistematski bogohulnike... I sve bi bilo u redu — kaže dalie Kanters da mi već četvrt veka ne gleđamo Sartra kao »dobrog đavola«, čitamo niegove YO-

mame, gledamo niegove Kko-.

made i, buneći se. ne slažemo sa njime u svemu.

U isto vreme čovek je malo razočaran kada vidi u knji zi Kloda Tremontana »Kako se postavlja danas problem postojanja Boga«, naročito n onim dvema glavama koje su posvećene sartrovskom ateizmu, i u kojima pomenuti pisac analizira iskliučivo Sartrov roman »Mučnina«, kao i u brošuri Kolete Odri »Da li je egzistenciializam humanizam?« kako se potnuno zanemaruje iedno veliko filo-

. sofsko delo. „Zanemarujući protivnika, rizikuje se da sc zanemari i isfina. :

Gabrijel Tremontan je i pak otkrio kod Sartra jedan dokaz postojanja Boga. To je ono mesto kad Rokanten u »Mučnini« ima osećanje da je svet suvišan i apsurdan, i rezonovanje dalje sleduje: ateistička hipoteza je da je univerzum „nezamisliv, ali univerzum postoji. A ako se može žaliti zbog izvesne indiferentnosti sartrovske mi. sli prema nauci, zar se Sartru može prebaciti nešto na planu kartuzijanskog »Cogita«, a njegovo je pravo da bude dezainteresovan za pri rodne nauke, astrofiziku, fiziku, hemiju i biologiju.

Dokaz postojanja Boga u delu Ž, P. Sartra može da zauzme mesto u lepom društvu ostalih dokaza koje je opisao Andre Žid u romanu »Plodovi zemlje«. »Istina je da niko već davno nije više

prišao hrišćanstvu zbog at

gumentacije svetog „Bonaventure i sv. Anselma, ali ni jedan vermmik nije „napustio hrišćanstvo zbog suprotnih dokaza«, pisao je sam Sartr povodom . Žida.

Najoriginalnije je kad Rober Kanters kaže za Sartra da on po prirodi nije bezbožan duh, jer uopšte nije »duh«. Po Sartru, mi nismo »duh, osoba«, već smo »om«, prema rečima naših roditelja, dok nismo postali »ja« prema našim sopstvenim Yrečima: mi 'smo, samo »proizvod života, i to Života socijalnog«. Najveći deo Sartrovog opusa ispunjen je »raskrinkava·njem« čovekovog izvitoperavanja, njegove travestije, nje gove laži. A svet je vrlo vešt kad mu je potrebno da nas prevari. Kod Sartra uopšte ne dolazi u pitanie problem da se čovek predstavlja boljim, još manie problem ljubavi prema bližnjem, jer ta ljubav se obično pretvara u ljubav prema Bogu. Tai Sar trov stav čoveka prema samom sebi ne upravlja se ni prema ničeovskom madčoveku, a još manie prema ne

· kom bhožanstvu. |

Na kraiu svoje autobiogra fiie, Sartr kaže: »Ateizam ie podwhvat surov i širokog daha, i mislim da sam ga SDrTOveo do kraja.« Ali, da li je u

to on sasvim siguran? On se predstavlja kao neki Kjerkegor XX veka. Možda je to i zato što mi danas više i ne znamo upravo šta je to bezbožnik. A sve je toizato što ne znamo ni šta je Bog. Ako reč ireba da nađe svoju sadržinu, trebalo bi da su filosofi ti koji bi nas pomogli da to definišemo. A to definisanje veoma je važno za budućnost religile i mnjene sinhronizacije, Sigurno važnije nego kakva će biti, recimo, odeća kaluđerica — kaŽže Kanters na kraju svog članka, N. T.

ari aa ia

DIALOG

O posleratnom slovenačkom eseju i kritici

U 9. i 10. broju »Dialoga« Franc Zadravec je objavio deo pradiva iz rasprave O posleratnom slovenačkom eseju i Kkritici (1945 — 1965). Objašnienie koje se odnosi na način kojim je prišao Ovoj materiji pokazuie da je kritičar posebno obrađivao »izrazitiju granicu u slovenačkoj posleratnoi duhovnoj nadgradnji u godinama od druge polovine 1948. do 1952. godine i period koji dolazi iza ove godine. Napredna slo venačka estetska misao kaže Zadravec — nije usahmula ni u toku samog rata, ali nove razvoine mogućnosti otvaraju se tek posle 1945. One su prvi put zacrtane u »Slovenskom zborniku« stavovima Josipa Vidmara, Juša Kozaka, Filipa Kalana. Shvatanje da umetnost mora biti autentična, da mora sadržati realnost čovekove in dividualnosti i društvenog bi ća, biće veoma važno za dalji vrazvoi slovenačke Književne i estetske misli. Ali pored ovog načela javlia se takođe i poziv za heroizaciiom ČčOoVeEka, tako đa se u posleratnoj slovenačkoj književnoi misli trve dva „vidika: umetnička sloboda i tematizacija čoveka heroia. U slo bodan izbor građe stvarnog umetnika počeo ie da proviruje teoretski ocrtan obrazac. Sovjetska kniiževna itcotrija počela je da dobiia sve veći publicitet u štampi. Međutim, pored toga što je prihvaćen. sociialistički realizam nije bio veličan. IT ako

je 1947.u knjizi »Kniiževnost '

i demokratija« Lukač potvrdio — kaže Zadravec — »da nijedna uredba ni dirigovanje ne može umetnosti dati mov smer«, jer za to »jedino su sposobni umetnici, naravmo ne bez veze sa životom i društvenim „preobražaiem« (Brvin Šinko: »Laži i istine«, VND, 1951), onda je time opisao i tadašnje stavove Većine slovenačkih kniiževnika.

Jugoslovenskim ideološkim suprotstavljanjem SSSR-u ne će odmah doći i do kidanja sa estetikom socijalističkog realizma. Prvi autoritativni prigovor ždanovizmu sadržan je u govoru Kardelia decembra 1949.

Uskoro zatim „pojavljuju se i prvi napadi na dva slovenačka književnika kod kojih je čovek zasnovan na egzistencijalističkoj ontologiji (Vitomil Zupan, Edvard Kocbek). Knjiga Edvarda Kocbeka »Strah in pogum« biće neuporedivo dublja pojava u slovenačkoj literaturi i stvoriće prvi veći konrlikt po sle rata, prvi obračun izme> đu marksista i njihovih simpatizera na jednoj strani i hrišćanskog. egzistencijalizma i personalizma, na drugoj strani. Kocbekova teza o davaniu jednakih vrednosti delanju i odlukama pred istorijom — dakle teza kojia je stojala blizu tadašnie Kamiieve teze o dobru i zlu — bila ie svakako i zahtev za po: litički pluralizam i za ravnoTr avnost kulturno-političkih

'planova., Zadravec dalie ka-

že da su nosioci eseia i kritike u Slovenii od 195. do 1952. uglavnom bili stariji kniiževnici koji su umetničke kriteriiume stek: 30-ih godina. Izložena pritisku este· tike sociialisičknooe remnlizma. nvna weneracila hiće istnvrYemeno i sveđok završetka tog bor. zueXnog, Doižravanin sa umetničkom slobodom

Li. B.

unutrašnja ·

nosti, nego

VAPROSI LITERATURI

Oko socijalističkog realizma

VEOMA ŽIVA književna aktivnost uoči Četvrtog kongresa sovjetskih pisaca ogleda se i u mnogim diskusijama za »okruglim stolom«, kojs u ove pretkongresne dane organizuju redakcije „Kknjiževnih časopisa. Tako je u redakciji »Vaprosi literaturi« održan sastanak posvećen Ditarjima u vezi sa teorijom i praksom socijalističkog realizma. Materiiali sa tog sastanka obiavlieni su u oktobarskom broju ovog časopisa i iznose skoro sedamdeset strana. Ali pošto sam karakter razgovora za »okruglim stolom« nije imao pretenzije, kako kaže A. Dimšic, iedan od urednika »Vaprosi literaturi«, da bude »naučna konferencija ili široka mnogodnevna diskusiia«, razumljivo je Što u izlaganjima učesnika ima puno opštih mesta i ne manje improvizacija. Ono Što se lako zapaža to je da su svi diskutanti mnogo sigurniii kad objašniavaju šta socijalistički realizam · nije, nego što jeste. Poneki stavovi izazivaju čuđenje i nedoumicu kao ma primer tvrđenjie A. Dimšica da »tradicija socijalističkoz realizma ni je samo poeziila prvih proJleterskih književnika, „nego su to i Šekspir i Servantes, Puškin i Gete, Balzak i Dostolevski, Merime i Tolstoj, Zola i Čehov. Tomas Man i Hemingvei«. Bezmalo svi kla sici svetske literature! Zato nam se čini sasvim opravdamo pitanie V. Galinisa: »Do kojih granica se mogu širiti Okviri socijalističkog realizma, ako hoćemo da stavimo jiedne poređ drugih sve raznolike noiave savremene soviet ske literatvore, a među njima i one čiia je veza sa rTealizmom prilično sporna?« Nesumniivo da se dela soviet-

skih.-kniiževnika. danas, bitno.

razlikuiu od dela stvaranih pre jedne deceniie i ramiie, ona. su mnogo, šira, dublia, obuhvatniia, bez .doomatskih ograničenja, a vidljiv ie i formalni napredak: u njima su prisuine' sve nove tekovine. savremene svetske literature — uslovmost, refleksija, „unutrašnji |TiOnolog, asocilativnost, novi Vidovi psihološke analize, »rečiu — novo timetničko mišlienie i novi arsenal stvaralačkih sredstava«. (V. Galinis). Zbog svega toga izgleda u naimanju ruku mneobičma fežnja nekih Književnih teoretičara 1ı estetičara da sve ta dela etiketira|u kao proizvode socijalističkog realizma. B. Ššragin u svome oštro intoniranom fekstu misli da su uzroci takvog stanja u Pprimetnom zaostaia-

nju estetike za fokovima Ži-

vota, u njenom konformizmu i konzervativizmu u odnosu ma tekuće probleme. »Dovoljno je makar letimično prelistati, piše B. šragin, bilo koju knjigu ili članak o estetici poslednjih godina i uveriti se: novim, „»savremenim«, »avangardnim« se smatra Mmetnost desetih i dvadesetih godina našeg veka. Kasnija vremena se rastvaraju u magli skoro potpune neodređenosti i nepoznavanja«. Veliku smetnju razvoju teoretske misli predstavlja prilično čvrsto ukorenieno shvatanic da socijalističko društvo mne karakteriše borba protivurečharmonija koja se prihvata kao aksiom »da danas principiielno ne može biti nikakvih grešaka. Qslanjajući se na takvu osno-

vu i zavisno od stepena koliko im ostaje verna, estetika lišava sebe prava na nerešena pitanja. Ona je tim dalje od istine, što je manje sposobna da se uhvati ukoštac sa istorijskim razvitkom koJI joj sledi. Ona se gradi na pretpostavci da je savremenost vrh, venac istorije i zato predstavlja sve neophodno za konstruisanje apsolutnih teoretskih stavova. Druk. čije rečeno, teorija neizbežno postaje apologija savremenom stanja«.

Rezultate diskusije „sumirao je A. Dimšic u svojoj završnoj reči, okarakterisavši ovaj sastanak kao »koristan razgovor«, dodajući da je krug pitania u vezi s teorijom sociialističkog realizma neobično širok i đa se ne može u celini obuhvatiti na iednom ovakvom sastane, zbog česa su »mnogi problemi ostali neđodimuti, a drugi nisu ni izdaleka potpun osvetljeni. D. D. M.

e ——-- TI = WKHEILT UND WORT

JULU" TT Ga ono mr a iii Problem prenošenja literarnih dela na film

PTIŠUĆI O KNJIZI Alfreda TBistermanna »Prenošenie literarnih dela ma film, Aleksander Balđus kaže da ie o toj temi već davno očekivana jedna dokumentacija. Očekivali su ie ne samo Stručnjaci nego, pre svega, i zainteresovani alaici. wriiatelji filma, Jer bitno uslovljena nnizmenična delovania izme?u WDi• sanog dela (koie je iskliučivo umetnost reči) i filmske u metnosti (čiia vrednost i deJovanie počivaiu | uplavnom na slici) dosađ su međovoljmo jstraživana. a još manje naželno utvrđena.

Alfred Esterman ie — veli Balđus — na ovu temu obiavino omsežno delo: iednu začnđuiućom vrednoćom i uočliivom temelitošći pisanu đokforsku disertaciju. Kojoj je cili da skoro preobilno po• stoieća fakta fiksira i da ih čisto, maučno isfražuje. a ne ·dax nn već bilo koia osnovna 'pifeania--_pruži odlučan i konačan odgovor. Da bi pravično mogao oceniti i proceniti Estermanov ostvareni rad za čitaoca je — po Baldusu važno da ima u vidu sve pre{postavke ove vrste, jer BHsterman „je, posle različitih borbi s faktima, imenima. podacima i broikam" utvrđenim u pet opširnih poglavlia tek u šestom delu svoje knjige prešao wu odlučni i glavni napad na sam problem, u napad čiit uspeh mu, po jednoj naidiferenciraniloi dijagnozi, obezbeđuje i verodostojnu prognozu.

Ako, dakle, u prvi mah izgleda da je naslov knjige suviše uopšten i da je duboko zahvatio i da shodno tome pruža čak i lažnu predstavu, onda poslednji ođeliak kniige »Poetski jezik i optička slika — literarno delo i filmovanje« pogađa neposredno u ono osnovno, a iz toga ugla se brojna ustanovljenja „pokazuju kao nužne pretpostavke za zahtevano umetničko dejstvo. Ova tako trudnim sitnim radom dobijena sazna, nja u odnosu na bitno uslovliene . naizmenične odnose dostižu vrhunac u sledećem:

»Naglašeno oslanjanie ma jedno već postojeće delo iz neke druge umetničke oblasti prouzrokuje to da prenošenje na film ponajčešće postaje prosek filmske umetnosti. Ako je neka filmska verzija »dobra«, onda je ona to ne zato što je prenesena na film, „nego zato što je filmski rađena«. (To je, U ostalom, već i Bruno Relinger 1938. prepoznao i priznao u svome spisu »O pojmu filmski«) »Između te filmske verzije i njene podloge nema više zajedničkog nego što Klaistov Amfitrion ima s Molijerovim. Kriterij filmskog ije naibitniii moment ocenjivanja za filmove. Pri tome se iz toga tim oštrije konturiraiu filmovi koji to filmsko poriču u korist literarnog preobražaja. Oni zato samo u retkim slučaievima prave filmsku .* storiiu. Nju, kao i svaku i storiju umetnosti, pišu velika originalna dela.

Svoi prikaz Baldus završava konstatacijom da ova Obimna stuđija Alfreda Estermana pruža toliko bitnoga da se međusobno osvetliavanic ova dva stvaralačka rođa više ne može nje odreći.

A. P. KNJIŽEVNE NOVINE