Књижевне новине
KRITIKA
IAKO NOVA KNJIGA Radomira Smiljanića, po
nekim svojim osnovnim odlikama,
razvrsta u kategoriju ratnog romana očigloduo je da pisac nije želeo da mapiše isključivo knjigu o ljudima u ratu. Vreme rata i situacije u koje ono čoveka dovodi bili su samo nužni spoljašnji okvir unutar kojeg je ovaj romansijer sa nesumnjivim intelektualnim ambicijama nastojao, kao i u Svojim ranijim dvema knjigama (»Alkarski dan« i »Martinov. izlazak«), da postavi neka pitanja o ljudskoj egzistenciji i Peak stilizovanim · realističkim slikanjem judskih sudbina u određenim okolnostima. da odgovori na njih promišlienom jednostavnošću pažljivog posmatrača životnih zbivanja i neizveštačenom ozbil jnošću romansijera odgovornog pred svojim pozivom i pred onim intelektualnim iskustvima koja su mu omogućila da formira jedan dosledan i zreo pogled na svet.
'Dva osnovna lajtmotiva koja su vešto utkana u jednu svesno uopštenu i donekle obezličenu ratnu Istoriju, samostalno i u uzajamnom preplitanju, daju ovom kratkom romanu strukturalnu zaokruženost modernog (ratnog) moraliteta i intelektualnu zgusnutost romana: sa tezom. Posmatrana u širem. egzistencijalnom kontekstu priča o Pavlici, ratniku nedefinisane vojske koji svoje ratne dane provodi i klasičnim ratnim situacijama, izložen izdaji, 'izbegavajući zamke i obruče, bežeći od potera, da bi ih okončao najlogičnijom poentom svakog ratovanjJa — smrću, može da se shvati kao alegorična povest u kojoj se život posmatra kao strasno i jalovo nastojanje ljudske jedinke da potvrdi istinu o sebi u košmarnom i suludom kovitlacu životnog kruženja, u čijim se silovitim talasima bespomoćno ljuljuška; taj strasni
· put ka potvrčivanju svoje slike o sebi, na koji se. čovek otiskuje sa tvrdoglavom upornošću čija. izvorišta mogu da se protežu samo u beskrajnim prostranstvima ljudskih iluzija, podudara se u velikoj meri sa mahnitim bežanjem, gotovo ritualnim nastojanjem da se umakne poterama koje možda ni nisu za njim upućene, a koje ipak pokušavaju da skrše njegov integritet i ljudsko dostojanstvo, ili ugroze njegov žŽivot, da bi afirmisale svoju istinu ili, u najmanju
MI JJ g:JijaymŽžŽŽcmmŽZY cz GOO a IiR-_LUUULULUUUUUNNNNNNENIS
BRANISLAV GLUMAC se oglasio pre šest godina kao pesnik zajedničkom zbirkom pesama sa Alojzom Majetićem i Zvonimirom Majdakom, a odmah zatim i svojom vlastitom: »Otok«. Potom se javljao u časopisima kao kritičar i prozni pisac, a onda je 'objavio dve knjige pripovedaka. Prva je izašla prošle godine pod naslovom »Posljednji živi mrtvac«, a nedavno se pojavila iz štampe i druga: »Pohvatajte male lisice«.
Ova druga zbirka pripoveđaka svojim maslovom podseća na jednu dramu Lilijan Helman. Čini se da njen naslov nije slučajan, mada je to prvobitno bio naslov samo jedne od pripovedaka koje su ušle u zbirku. Kakve su to »male lisicee o kojima Glumac govori? To su sitni ljudi koji žive banalnim životom, sastavljenim od niza beznačajnih događaja, koji 'samo ponekad izrastu u nešto značajno, važ-
if uužvičeno, što bi moglo biti poučno za sve “dj de, . Karakteristična je u tom pogledu jedna rečenica koju Glumac uzgredno ispisuje u pripoveci »Napisat ću priču o danu punom Silnica«, u kojoj se opisuju stvaralačke muke. jednog pisca koji nastoji da prikaže svakodnevni život: »Život je zaista kolaž banalnosti i sitnica čiji se zbir, međutim, najednom zna preobraziti u nešto uzvišeno i dostojno da se ponekad zažali za tim, pa čak i zaplače za tim malim, prohujalim svijetom«. Polazeći i sam od takvog shvatanja, Glumac zapisuje banalne događaje i opisuje obične sudbine malih ljudi i iz tih zapisa slaže male mozaične slike, na kojima se vidi dosta od onog istog života koji se ogleda ma velikim freskama. Sve je tu prisutno, ali nekako umanjeno, da bi se jasnije gledalo i videlo u PRAVOJ veličini, bez uveličavajućeg stakla, pijedestala i sJajno osvetljene »životne scene«. + i; Svift je hteo da pokaže majušnost svojih sugrađana i savremenika upoređujući ih 5 div-junakom Guliverom. Ali Guliver je ZOSIALCO, kao što su zastareli Gilgameš, Ahil, Kraliević Marko i Rolan. Vreme div-junaka je prošlo i zato naša »optika« treba da bude podešcna da gleda samo obične ljude i đa njihov život vidi u pravoj razmeri. Glumac je otkrio xoptiku« koje nam omogućava da sitno gledamo kao HOT malno. Njome je on posmatrao ljude koji 2 ponašaju kao male lisice, obično nastojeći da drugima podvale, da se osete superiornijim 1 da bolje žive. Iz svojih malih jazbina oni PpO-
ruku, svoju predstavu o tome kakva ta istina treba da bude. | Ooo de" GR
Pavlica, čuveni ratnik kojeg, na početku romana, zarobljenog i vezanog, neprijateljski ratnici VOZe na faljigama od sela do sela i pokazuJu narodu da bi ga, ncočekivano, pustili na slobodu, pokušava da se domogne svoga. sela ne bi li dokazao da je vest koja se o njemu širi i koja Je po njega nepovoljna lažna; prvi pokušaj, mu
uspeva. Po povratku među svoje. borce, pošto
je nešto ranije u jednoj zasedi srećno izbegao smrt, saznavši da se o njemu ponovo širi lažna vest (jer svako ima svoju istinu), on ponovo kreće na isti put i na domaku cilja gine. I tada, kada postoje svi elementi da se ustanovi i proširi definitivna i realna istina, Smiljanić završava roman ironičnom notom. intelektualnog skepticizma: kada se prava istina zna, postoje razlozi da se ona ne otkrije.
„Nesumnjivo je da se ovom romanu može pristupiti sasvim drukčije i da zaključci o osnovnim piščevim stvaralačkim namerama mo: gu biti daleko uprošćeniji i jednostavniji. Oni s razlogom mogu biti takvi pošto je Smiljanić opšti, vertikalni plan svoga dela davao u jsdnoj obrnutoj, negativnoj, gotovo podzemnoj projekciji, provlačeći ga kroz mnogobrojne epizode
,
smatraju jedni druge i nastoje đa im doskoče, da ih nadvladaju, da im napakoste.
Podsmevajući sc jedni drugima, mučeći se uzajamno i koristeći jedni druge, obični ljudi »ubijaju« svoje vreme, a Život prolazi kraj njih i ponekad tako očepi da taj grdno strada, pa i umre. Tragedije ipak nema, jer drugi tog nekog ne žale, a on samoga sebe ne može više da žali. Uzaludne težnje za uspehom u životu, nesrećna ljubav, razočranje u sebe i druge, ludilo, pa i sama smrt, u svetu minijaturnih ljudi ne znači tragediju. Tragedije bi bilo da ima div-junaka koji ginu u nekom velikom poduhvatu, a ovde nema ni takvih junaka ni takvih pođuhvata. A što se nekom od »malih lisica« desi, desi se neminovnošću onih sitnih, gotovo nevidljivih komponenata koje, uprkos svojoj beznačajnosti, ipak određuju njihovu sudbinu. Sudbina za njih i nije ništa drugo nego skup pojedinačnih akcija kojima oni međusobno zagorčavaju život.
U ovim Glumčevim pripovetkama svi žive sivim i beznačajnim životom, i pisac (čak i pisac!) koji čezne za nepoznatom ženom .o kojoj kruže ružne priče, i turista koga niko nc prepoznaje u mestu u kome stalno letuje u pripoveci »Morski pas, morski pas, vikali su«, i čuvar stovarišta uglja koji ukrade nekoliko korpi uglja a zatim mora i drugima da ga daje u »Nekoliko. košara uglja«, i tehničar koji svoju sestru podvodi kolegi u »Drugarstvu«, i mali službenik koji svoj teški i nezanimljivi
Svako ima
svoju istinu · Radomir Smiljanić:
»VOJNIKOV PUT«, »Nolit«, Beograd 1966.
Pavlicina dva putovanja među svoje. Sva zbivanja koja ovom delu daju njegovu narativnu koherentnost imaju svoje logično objašnjenje. Na primer, Pavlicu njegovi protivnici ne puštaju na slobodu iz milosrđa ili nenadno probuđene humanosti. Tako javno tvrde da će jednoga dana »sve biti po starom« i oni su, prema tim svojim rečim, puni nepoverenja i skepse, i njih, kao naknadna misao, mori pitanje »ko zna šta će na kraju biti«. Kad odluče da mu vrate slobodu oni na umu imaju mogućnost da se događaji ne moraju odvijati prema meri njihovih želja i da, u tom slučaju, njima i njihovima ž vi Pavlica može da pomogne više od mrtvog Pavlice. (»A ti se postaraj za naše, ako ustreba. Ti si poznat... I mi ćemo se postarati za svoje, za ukućane, Mi smo zemljaci...«). Ali upravo skup tih događaja, koji posmatrani i izdvojeni i u celini, poseduju kvalitet arhetipski stilizovanih situacija, kazuje da se iza njih krije namera bremenita daleko ozbiljnijim ambicijama nego što se to na prvi pogled može da čini. Smiljanićev intelektualizam lišen je spoljašnjeg bleska. Ovaji pisac svoj tekst ne nastoji da nasilno intelektualizuje parafrazirajući mudrosti napabirčena u novinskim podliscima; kod njega se intelektualnost ne svodi ni na apstrakt-
Patuljci bez Gulivera
Branislav Glumac: »POHVATAJTE MALE LISICE«, »Naprijed«, Zagreb 1966.
život u kancelariji pokušava da ulepša imaginarnim putovanjima uz pomoć geografskih karata u priči »Smrt Petra Gazeca«. Tako je i u ostalim pričama. Svuda mnogo patuljaka bez Gulivera.
Pisac koji u Glumčevoj priči piše priču »o danu punom sitnica« izlaže Glumčevu poetiku u malom. Taj njegov dvojnik u svojoj imaginarnoj priči napisaće čak i onu rečenicu koja će postati naslov njegove druge, najduže priče i — čitave knjige. Misleći o onome što treba da napiše u svojoj priči i motreći na svoju unutrašnjost, on kaže: »Album slika i prizora mi je u glavi. Ali ništa od toga neće biti, javlja se neki glas: PROPUSTIO SI ONO NAJVAŽNIJE. A možda i nisam: život se mjeri malim utezima? I ovaj dan što će se uskoro pretočiti u jednu svježu noć kasnog ljeta zapravo je neizmjerljiv upravo zbog svojih sitnica i pojedinosti koje su upravo ONO u što bi trebalo uvući maštu i pero«. — I Glumac je doista i »uvukao« svoju maštu i pero u mnoštvo sitnica i pojedinosti i iz njih sastavio jednu koherentnu sliku života, koja po svojoj punoći i raznolikosti ne zaostaje za delima Pi saca koji život slikaju u širokim potezima, prezirući banalnu svakidašnjicu.
Polazeći od ovakvog shvatanja života i knjž
ževnosti, Glamac. je stvorio stil koji im u pot3
punosti odgovara. Svaka njegova rečenica ic jedna mala, gotovo neopažljiva crta na portretu koji predstavlja život. Svaka ova crta mo-
A AL ULJLJ|HU[—u(r{{rdjo1”F__
no umovanje, nego se nenametljivo pruža kroz ozbiljnu i predanu preokupiranost fenomenon života koji pažljivi posmatrači umeju da ponude čitaocu u jednoj višoj, smisaono bogatoj projekciji. . Tako pisac nigde ne kaže kojoj vojsci Pavlica pripada, on đaje dovoljno podataka. da. čitalac sam zaključi na čijoj se strani on bori i ko su ljudi koji pokušavaju da ga uhvate. Ta providna zagonetka, na kojoj pisac blago insistira, nameće se gotovo kao posredan način da se čitaocu kaže da se ne zadovolji samo pričom o Pavlici kao pripadniku određene vojske, niti samo o Pavlici kao čoveku u ratu, nego o njemu kao Čoveku. Time ceo roman »Vojnikov put« dobija kvalitet proširene metafore o ljudskoj sudbini, koju je u njenoj slojevitoj višesmislenosti, nemogućno tumačiti jednoliniiski uprošćeno. Već sama činjenica da je Smiljanić napisao ratni roman nagoveštava da se izvesne stvari o ovoj knjizi podrazumevaju; pre svega, da je njegovo delo antiratni roman, i to iedna od onih antiratnih knjiga koje svoju poruku grade pomoću ckstremnih situacija, koje istorija sebi svojstvenom izdašnošću nudi svakom pažljivom oku: u ovom delu na suprotnim stranama nisu samo zemljaci nego i rođena braća. Međutim Život je sam po sebi neprekidan rasadnik apsurdnih situacija, i one se u ratu javljaju jedino u zaoštrenijem vidu. Rat nije samo stanje nečoveštva nego i čoveštva i takva zaoštrenost upravo omogućuje da se do nekih opštih istina o čoveku dođe na direktniji i bolniji način. Stoga Smilianić nije slučaino izabrao da svoja egzistencijalna posmatranja vrši upravo u okvirima ratnog romana, i nije se slučajno opredelio za stilikovani postupak uprošćenog narativno-deskriptivnog pripovedanja. U Smiljanićevom romanu se i o užasima govori spokojno, bez grča i patetike, ljudi oko kojih rat besni posmatraju ono što se u njihovoi oolini zbiva ravnodušno, kao deo svoje svakidašnjice i kao prirodni ambijent svoga egzistiranja. Kroz slike i situacije ovo delo govori jednn=tavnim jezikom nenametljivog uopštavanja koje ipak nije lišeno ni životne plastičnosti ni ijud-
ske punoće. < O} Dušan Puvačić
ra da bude precizno obeležena da bi portret sastavljen od tako mnogo crta bio dobar. Glumčev stil je stil vrednog zapažaoca i marljivog beležioca. Njegova veština je u tome što, dok god slaže crtu po crtu na svojim slikama života, ima na pameti onu celinu koja se pred oči čitaoca pojavljuje tek na kraju, kad pisac doda i posledniu crtu. Čitalac čita njegov tekst slično putniku, čija se saznanja sporo šire, a ooda mu se odjednom otkrije širok vidik i on vidi opravdanie za čitavo svoje putovanje. I od čitaoca ove knjige traži se strpljcnje kao i od njenog pišca. Čitaoci koji vole velike poteze, teške reči i puno preokreta, neće u Glumčevoj prozi naći veliko zadovolistvo, ali će ga zafo naći oni koji dobro zaju da visac koji postupa suprotno više voli izmišljene »priče« nego istinsko životno iskustvo. Pripovetke Branislava Glumca imaju dosta opšteliudskog. Njegov Petar Gozec je figura koja kao da je izašla iz neke Čehovljeve pripovetke. Ali ima kod njega i boja našeg vrcmena ı podneblja. Ne mnogo. Tek toliko da se oseti da je to pisano ovde i sada, Ipak, njegova briga nije da verno nnslika našu sredinu, da pqkaže kako ima i kod nas »malih lisicae koie dobro prolaze. Više ga interesuje pcnašanje ljudi u prilikama u kojima se moral stavlja na probu. Bez dosadnog moralisanja, on nas oplemenjava svojim minucioznim zapažaniima o praznoj i nehumanoj umitrašnjosti čoveka visoke civilizovanosti. U trenucima suočenia egoizma i spoline ugl»đenosti savremenog čoveka i mi, zajedno s niegovim junakom iz priče »Stan«, koji je dobio komforan stan u novoi kući kraj neke barake, u kojoj takođe stanuiu ljudi iako oko nje šetaju pacovi, osećamo stid pomešan s bolom što je »čoviek u biti biće egoistično koje misli samo o sebi«.
U talent Branislava Glumca ne može se sumnjati. Ovaj mlađi pisac (rođen je 1938. godine) posvedočio je ovom knjigom intelektualnu i stilsku zrelost. Neke od jedanaest pripovedaka iz ove knjige ostavljaju snažniji utisak: »Drugarstvo«, »Smrt Petra Gazeca«, »Jedan drugi grad«, »Stan«, ali ni druge prinovetke nisu mnogo ispod ovih koje su najbolie. Bude li se razvijao ı dalie, od Glumca možemo očekivati značajna književna dela.
Dragan M. Jeremić
3 eš PRIČA O NAŠOJ posleratnoj priči manje J SGBSSTA jednu završenu inipovciku negoli na roman u nastavcima. Nekoliko tih nastav ww — raznovrsnih i ključnih —d sabrano je a voj knjizi, u kojoj se ČarPnBDSOPIEE OORIa Posleratnih pripovedača pojavljuju kao j ci »romana«. e 1 a Fe Jedan junak, međutim, „ne „pojavljuje. među O oicama knjige, „ali njegova žito | ipak pada na njene stranice, To Je — e Izgleda da se njegov stav prema prip veb sukobljava sa stavom većine spisate!) jase i e donedavno, ovi poslednji su {avoTiZOTa_ po man i poeziju, tretirajući pripove Oi yo peljugu. Naprotiv, čitaoci su se Pri Ori Te dovno družili sa ovom. Fer auch ) OS W dnevnoj i periodičnoj ila Dar isto toliko koliko i roman. Uostalom,. Pro: vetka je u neku ruku bila naš 2803 PSSSt žanr: po Bogdanu Popoviću, naša Khjić O Vrhunila je u »Gorskom vijencu« oD P: ei kama Laze Lazarevića. No, čak i kada Odd govali pripovetku, mnog! PISCI nisu usp' bMiee izbegnu ili da zaglade svoj, konflikt sara ocem; jer, čitalac je ostajao U oku Vi: i: pre svega — u vrtlogu savremenosti, ya Se pripovedači sve Če ODSOVON [Zao Ia Vremena. Oni su se O Ca. atdodlja i samim tonom ravnodušnosti ı non BlaDciJe tonom koji je njihovo pripovedanje jzyitoneravao eanpažovano i neinteresantno »OpIS vanje«. Nijhova reč je dobijala takvu. ihtona ciju usled mjihove esnafske, SspeciaAlža ij koja ih je navodila da relativnu. autonomi
KNJIŽEVNE NOVINE
umetnosti posuvrate u društvenu izolaciju umetnilka di čoveka. Čitav ovaj sukob dramatizuje radnju POEDUtOR »romana«, preobraćajući je u neku vrstu filma o našoj pripoveci danas. r ika: .
Ukoliko su dobili reč u ovoj knjizi, akteri »filma« pričaju o našem čoveku. u ratu i miru; otuda, parafrazirajući Dušana Vasiljeva, o njima bi se moglo reći: »Čovek priča' posle rata«. Gdekad, njihova priča pogađa živac posleratne problematike. Na primer, u prozi Slobodana Novaka, ona pogađa »ncuralgič-
Dilema pripovetke: čovek ili stvar?
»KNJIGA PRIPOVEDAKA MLAĐIH JUGOSLOVENSKIH PISACA«,
priredio Tode Čolak, »Mlado pokolenje«, Beograd 1966. .'
ni« problem odmazde za ratne zločine: ako se žrtva ne osveti zločincima koje sada gosti kao »mirne« turiste, oni će se još jednom osvetiti toj istoj gostoprimljivo) žrtvi. Onda, u satiričnoj »Zabavi« Bena Zupančiča (kaogod i u Copicevoj »Osmoj ofanzivi«), dotaknut je problem seljaka u socijalizmu: pošto je odigrao svoju ulogu u #rrevolucionarnom ratu, seljak se muči da se prilagodi novom stanju stvari u miru. I tako dalje. Ulkratko, akteri »filma« razvijaju priču o Jednom prelaznom periodu: o vremenu prelaza iz rata u
mir, iz starog društva u novo; u isti mah, sam »film« prikazuje nam prelazni period naše priče kao književnog roda.
U ovom svom periodu, jednim svojim tokom, ta priča zaseca nesumnjivo — ı neminovno — u najneposredniju, vrelu „gotovo presnu savremenost. Drugim tokom, međutim, ona zalazi u sferu trajnosti, gde se sreće
sa trajnijim »antropološkim« · „zagonetkama, kao što je kolizija društvenosti i samoće, zatim — odnos ljudskog bića i stvarni, ı tome
slično. Kako se čini, jednu od glavnih uloga u našem »filmu« imala bi tema o »metafizičkom« odnosu čovek—stvar. Pripovedači predaju jedan drugom ovu temu kao štafetu. Gotovo ı svim pripovetkama u sklopu ove iknjige, »stvar« figurira kao činilac ili simbol ljudske sudbine, a ponekad — kao fetiš i »junak« priče. Zadržavajući istu ili sličnu
-funkciju, ona menja formu iz priče u priču:
naizmenično, to je talas (V. Jelić), brijiač i četka za brijanje (V, Čolanović), kaimak (A. Isaković), stablo (S. Asanović), filmski plakat, sat i skije (A. Šoljan), kamen (F. David), ı tako redom. Tai lajtmotiv jugoslovenske savremene novelistike izgleda srodan onoj »predmetnosti« (Sachlichkeit), koju je najpre poclkušalo da afirmiše nemačko moderno slikarstvo, a potom i francuski »anti-romana«.
Ali, naši novelisti međusobno divergiraju u načinu na koji tretiraju opsesivnu »stvar«. Tako, morski talas u Jelićevoj prozi dobija
Nastavak na 4. strani
Radojica Tantović
3