Књижевне новине
„NOB u delima ~ likovnih · stvaralaca
OVO JE DRUGI PUT da Galerija Doma JNA u Beogradu, pozivajući slikare, vajare i grafičare iz naše zemlje, organizuje izložbu sa temom Narodnooslobodilačka bor ba. Revolucija, ta eroika naše novije istorije, koja je imala u svojim ređovima i svoje neposredne hroničare i tumače među književnicima i likovnim stvaraocima, revolucija, kojoj se i danas izvesni umetnici spontano vraćaju kao izvoru svoje stvaralačke inspiracije, treba i ovom prilikom da posluži kao podstrek i motiv i da u jednom širem obimu okupi stvaralačke snage, bez obzira na njihove različite estetičke stavove, estetska opredeljenja i idejno-plastičke preokupacije. Zamisao organizatora je zanimljiva, ali su i problemi pred kojima su se našli slikari, grafičari i skulptori, besumnje, složeni. To su problemi koji su. uslovljeni mnogim objektivnim okolnostima i koji sadrže niz pitanja pa prema tome i dilema u njihovom rešavanju. Uzmimo jedno odđ njih pitanie teme. U ovom slučaju to je centralno pitanje iz kojeg proizlaze, rekao bih, drugi, ostali problemi, odnosno posledice koje su u neposrednoj vezi sa plastičnim kvalitetima đela, sa samim delom. Reč je, naime, o jednoj određenoj temi, o revoluciji, koja sama po sebi, ma koliko bila široka, nije nešto izmaštano; to je tema pojavnosti, realnih događaja, istorijskih činjenica. 1 dok, na primer, u literaturi takva tema, kao i svaka druga, može postati medijum, može se stvaralački transponovati u ovom ili onom pravqu, kroz simbole i metafore a da se pri tome ne prenebregne njena suština, s jedne strane, i, s druge, da se ne zanemare, niti naruše, čisto literarne, dakle, umetničke vrednosti — u likovnim umetnostima situacija je drukčija. Moć i dejstvo slikarstva, ako je zaista ono pravo, bez obzira iz koje je epohe, kakvog je stila ili kome pravcu pripada, izvire iz mjegove autonomne, plastične strukture koja se po svojoj prirođi ne može baviti na direktan, očigledan način nikakvim detaljmijim analjzama — uzrocima i posledicama... — određenih poiava i stania, mada takva struktura kao plod liudskog doživljaja i osećanja, odraza ı izraza jednog vremena upravo sama može i treba da posluži drugima kao pređmet za takva razmatranja. Jedna konkretna tema činjeničnog značenja, dakle, teško se utkiva u strukturu slikarstva, što ne znači da ova pretpostavka potpuno isključuje mogućnost njene interpretacije u slikarstvu, ali pokušava, u skladu sa ograničenim prostorom koji ne omogućuje temeljnija razmafranja, da donekle ukaŽe na osobenost takvih poduhvata i njihovih realizacija. U stvari naičešće dolaze do izražaja dve altemative prilikom prilaženja sDbOmenutoj problematici. Ukoliko se autor drži neposredno teme i pretnostavi je ostalim elementima, autonomnom likovnom jeziku, u nje· ovom delu će se ogledati bukvalnost opservacije, uz to, ono će odveć imati deskriptivan, ilustrativni karakter. U drugom slučaju, kada se slobodnije prepusti svojoj imaginaciji i transpoziciji, kada se oslanja na vlastita OSecćanja obuzet i plastičnim problemima, Autor napušta okrilje teme zanemarujući njenu ulogu, čak zanemarujući i njenu aluzivnu usmerenost u užem smislu čime proširuje značenje slike, čineći je univerzalniiom, ali u krajnjoj liniji, u pogledu teme čini je manie »čitliivom« i »nepreciznom«. Treće, najređe i najteže, rćšenje ie ono u kojem slikar ne izneverava ni umetničku strukturu niti smisao i ulogu ic matike pronalazeći celishodne odnose, uzajamnu vezu između teme i plastičkog sadržaja slike. Ovakva rešenja su danas teža jer je u savremenom likovnom stvaralaštvu izmenicem mačaj teme kao takve, čime je ona, još više, kao »jasno odđređena« činjemica izgubila značenje. A posmatrati i prosuđivati ovai problem van savremenog konteksta značila bi zanemaYrivati, a timc, implicitno, i negirati, sve ofo što se danas dešava na umetničkom planu.
Prilikom prilaženja i ocenjivanja izložbe oranizovane na temu narodnooslobodilačka bor: a (vratimo se naizad neposrednije njoj) tre-
ba imati u viđu niz činilaca koji su van onih uobičajenih, subjektivnih, mogli da utiču i koji su uticali na ostvarenja učesnika ove manifestacije. Na toj vrlo obimnoj izložbi malo ima autora koji su uspeli đa premoste preTačke koje su im iskrsle. Među slikarima daeko je to naibolje učinio Krsto Hegeđušić, a zatim slede Milan Cmelić, Boris Held. Kiro Nunevski ı Miodrag Rogić; od vajara treba istaći Ota Loga, Ivana Sabolića, Milorada Damnjanovića, Momu Krkovića i Vidu Jocić, a od grafičara Mirsada Berbera i Branislava Makeša, dok se crtežima ističe Milić Stanković. Uz ove autore ima i onih čiji su rađovi i zanimljivi i kvalitetni, ali su van domena postavljene tematike. Međutim, naiveći broj autora zastuhbljen je deskriptivno-ilustratorskim rešenjima koje često prožima prenaglašeni patos. .
Na kraju bih samo napomenuo da ovde nije bilo reči o temi peneralno uzetoj niti o njenoi ulozi u likovnim umetnostima uopšte, već: o jednoj specifičnoj vrsti teme i njenom ad hoc primcnjivanju. O e:
) Vladimir Rozić
rt
6
Premijera filma »SAN« Puriše Đorđevića
U NIZU neobičnih filmova sa OVOgodišnjeg Pulskog festivala, film »San« Puriše Đorđevića je izazvao najviše nedoumica zbog svoje čudne vizuelno-dramaturške strukture, prividno neorganizovane i haotične, ali u suštini vrlo originalne, jer u mjoj prepoznajemo osoben način filmskog mišljenja kojim su na najboljinačin rezultirale izvesne autorove tematske preokupacije.
U izvesnom smislu, »San« pred-'
stavlja završnu fazu jednog ciklusa i konačno otplaćeni dug jednom periodu naše revolucije, za koji Đorđevića vezuju intimni doživljaj i emocija. Ta dramatična 1941. godina, na malom prostoru dva srpska grada koja su u vreme najžešćih nemačkih ofanziva na svim frontovima sanjala svoj slobodarski san, postala je za reditelja veliko stvaralačko iskušenje Koje traži da se proveri i dostojno evocira njena istorijska i revolucionarna suština. Zato »San«, u stvari,
znači svesni raskid sa jednim Uuo-
bičaisnim načinom umetničkog evo
·POE
-ciranjA tog periođa i pokušaj da se
REVOLU(I( TSKI SANOVNI
ispituju svoje želje u odnosu na
ronađu nove forme interpretacije oje Će patetično-revolucionarnoj emocionalnosti dati dostojnije umetničke poente. Puriša Đorđević se pre svega nadovezuje na SODPstvenć delo, na neke svoje dokumentarne filmove, a naročito na »Devojku«, koja takođe tematski izrasta iz kratkih filmova, a u montažnom postupku i vizuelnoj stilizaciji direktno prethodi »Snu«, »Devojka« je bio film dosledno sproveđene kamerno-vizuelne stili-
· zacije, primenjene na dramaturšku
fakturu u kojoj se smenjuju priče devoike, mladića fotografa i Nemca. Međutim, to nije bila rašomonska dramaturgija u kojoj četiri ličnosti iznose četiri različite Ve zije, već priča mozaičkog sklopa koja sve svoje sadržinske koordinate konačno sažima u završnu
emocionalnu poentu.
Svoju poetičnost i suptilnost »San« ipak postiže na račun stil ske čistoće kojom se odlikovala „nonikac, što ne znači da u »Snu«
ne uočavamo osnovne dramske tokove, već je reč o tome što se, na pojedinim mestima, mehanički OMOČ reza — napušta prepoznatjiva realnost i radnja situira U buđućnost, čime se, na izvestan način, narušava misaona nadgradnja filma. Racionalnijim i tehnički naglašenijim smenjivanjem realnih i irealnih tokova priče možda bi se dobilo u većoj čistoti doživljaja. i dramskom kontinuitetu. Ali Puriša Đorđević nije računao toliko na pravila iz dramaturgije, koliko na slojevitost strukture, baladič-
· nost forme i junake ove šugestivne
riče, koji nošeni ustaničkim viaorom, sanjaju zajedničke ciljeve borbe i u košmaru čelika i dima prenose svoje snove u budućnost,
da bi se znalo zašto se ginulo i
koja je cena bunta i otpora u kome je sagorela mlađost čitave iš•dne generacije. Dečak i devojka, DOlitički komesar i Lazar, kao i ostali junaci, žive i sanjaju upoređo SsVOje male intime, sa sveukupnom kolektivnom dramom, stalno pre-
5
NARNO –
san koji je uvek prisutan kao opomena i podstrek, ginu u plemenitom iskušenju istog sna, da bi svi, ma kraju, stigli na onu uzvišicu ispod koje, uz tutnjavu nemačkih detonacija, nastavlja svoj vijugavi put mali voz, simbol reVOluelie, Sabirajući svoja iskuštva iz Yanijih filmova (mozaička priča, Unutrašnji ritam filma lIntoniran ritmom m“elodijskih partitura, ljubavna tema Roja se uvek razvija uporedo sa dramom kolektiva, mon tažni postupak diktiran uslovnostima muzičke kulise ili teksta, dramskog fragmenta ili detalja itd.), Puriša Đorđević ostvaruje film izuzetne osećajnosti, revolucionarnog patosa i vizuelne poezije, Koristeći elemente stilizacije iz ruskih filmova, pri čemu su adsoćijaćije na Dovženka najbliže, dočarava nam , ambijent i psihologiju tog vremena, kada je trebalo najviše verovati i kada je cena sna bila najskuplja. · Zato: pred nama imamo kombpletan aatorski film koji ozmačava
proširenje Đorđevićevih tematskih preokupacija, pre Svega u psihoToško-poetskom smislu, ali takođe i na planu filmškog izražavanja. »San«, kao uostalom i »Devojka# koja mu je prethodila, rešava SvOju vizuemu fakturu po ugledu na »Kontrabase (vizuelna stilizacija, montažni princip), đok se muzički nastavlja na »Pesmu« u kojoj.je postojao melođijski sukob između naše revolucionarne i nemačke pesme. :
Muzika u filmovima ovog autora ima uvek stvaralačku funkciju i kao tema za sebe zahteva posebnu analizu. Uvek u nastojanju da sč dođe do prave intonaćije kojom će se postići ili dramška tenzija ili emocionalni kontrapunkt, muzička kulisa mora dramaturški da se razvija, đa bi se u montaži slila u zajedničku orkestraciiu s& dramskim sekvencama, dajući im snagu i intenzitet koje onć češto same po sebi nemaiu. To su uvek narodne i romantične revolućićname pesme koje oživliavaiu usšpomenu na jedno vreme čiie dje” zanose i prkose.. Puriša morao da. evocira uz osećanie ih: timnog duga i duboke unutrašnje potrebe.
Bogdan Kalafatović
Upeznajmo kulturu
• • Povodom vrv di BO PRZITIFPIĆO ez Menarta
TOKOM protekle dve godine »Književne novi ne« su objavile nekoliko razgovora sa slovenačkim piscima. Poslednji u tom nizu — sa Janezom Menartom — pokazao je da ta vrsta upoznavanja nosi vrednost neposrednog ulaženja u pesnikovu poetiku, ali isto tako da razgovor može da zbuni pa i ražesti čitaoca ako se o opštim i osetljivim pitanjima govori improvizovano, ne poznavajući ili prenebregavajući činjenice, ako se u naše zajedničke probleme unose neka lična razračunavanja.
Poslednja rečenica u uvodnoj napomeni voditelja ovog razgovora Ljubiše Đidđića glasi: »U uopštenim pitanjima, vezanim za odrečenu ličnost nalaze se interesantni pogledi i stavovi jednog savremenog slovenačkog pesnika o kulturnim i književnim prilikama«. Kako nam za razumevanje i objašnjavanje alogičnih tvrdnji — kao što je ova o nalaženju interesantnih Ppogleda i stavova u uopštenim pitanjima — Dpreostaje samo subjektivna interpretacija, dOzVO· lićemo sebi da alogičnu formulaciju tumačimo kao Đidićevu pasivnost u vođenju razgovora, a to opet znači da ćemo sa više prava smatrati Menartova mišličenja autentičnim.
U prvom delu razgovora Menart je izneo svoje estetičke stavove, trudio se da maksimalno objektivno, ukaže na one komponente koje su ga učinile najpopularnijim pesnikom Slovenije. Pozitivan odnos prema društvenoj odgovornosti jedan je od osnovnih ciljeva niegove poezije. Prema Menartovim rečima, u čitaocu treba »buditi volju prema životu, želju za saznanjem, htenje za istinom i smisao za le-
|| potom«. Sav u želji da razume čoveka i da
kao pesnik bude shvatljiv i razumljiv, da, dakle, uspostavi komunikaciju između sebe i društva, Menart ie ličnost u kojoj se sustiču intimna stremlienja i ona koja mu nameće funkcija predsednika Društva slovenskih kniiževni-
M kov.Ali baš zbogtoga u razmišljaniima o »kultur-
nim i književnim problemima, koja zauzimaju drugi deo razgovora, ne ogleda se samo shvatanje »jedmop šavremenog slovenačkog pe· snika«, već, makar i nehotice, stavovi »određene ličnosti« — predsednika Društva: slovenskih književnikov.,
Podsetiću na neka, po mom mišljenju, neodrživa mesta u Menartovom odgovoru na Ditanje o međurepubličkim literarmim odnosima. »Ne spađam u one, kaže Menart, koii smatraju da se u jednoj kulturmoj sredini piše premalo:
o tome što se događa u drugim. Gledajući na količinu događaja, piše se dovoljno, mada mislim da je sporno to o čemu i o kome se piše... Tako se, na primer, u Srbiji uglavnom ne piše o onim delima, ličnostima i događajima koji su najznačajniji u slovenačkoj kulturi, već o onim našim ljudima i njihovim delima koji u srpskoj kulturnoj sredini imaju najbolje (da budem kratak i jasan) »recipročne ekspoziture«... Na taj način se stvaraju lašne »ličnosti«. Da ne budem previše apstraktan: koliko mi je poznato, đanas u Jugoslaviji za slovenačke kulturne »ličnoštie važe nekih pet knji ·ževnika... na koje kod nas jedva ko ozbiljno pomišlja kao na istinske umetnike«. (Podvukla M. M.) O ovom problemu će se dobiti sasvim drugačiji utisak ako se, recimo, prelistaju pct poslednjih godišta časopisa «Izraz«, Savremenik« i »Delo«, što je minimum da bi se argumentovano BOVOrilo. j Veći deo prvog broja »Izraza« za 1961. po-
svećen je slovenačkoj umetnosti: Drago šega.
piše o slovenačkoi poezil, Jože' Pogačnik o Francu Prešernu, Stanko Tomašić o Kajuhu i njegovoj poeziji. Marijan Lipovšek o muzičkom, a Aleksandar Bassin o likovnom stvaralaštvu. Studije i eseji Jožeta Pogačnika (»Problem proučavanja starijih Kknjiževnosti«, »Misaona i
stilska dinamika slovenske književnosti kao radni program«, »Novija slovenska lirika«, »Stritarovi pogledi na Kknjiževnoste, »Lirika
Otona Župančiča«) takođe su dobile mesto u nizu brojeva ovog uglednog časopisa za kniižev-
nu i umetničku Kritiku. 'U istom časopisu
objavljeni su i eseji Josipa. Vidmara (»Gorki i neki problemi realizma, »Leoniđ N. Andrćčiev«, »O smislu naše književnosti«), Vladimira Kralja (»Knut MHMamsun«), Janka Kosa (»Anitomija romantizma«), Tarasa Kermaunera (»Spomenik bivstvujućem sećanju — uz Kkibarstvo Janeza Boljkče, »Val, stijena, toranj, drvo uz kiparstvo: Draga Tršarva«). Autora je bilo i sa srpskohrvatskog jezičkop područia: Husein Tahmiščič je napisao esei »Pripovedačka umet: nost Andreia Hinga«, Rađovan “Vučković »Novele Cirila Kosmača«, Marija Mitrović »Autobioprafski člementi w delima Juša Kozaka«, »Racionalizam kao osnova Strmišinog pe· sništva«, »Proza Pavla Zidara«. Prikazane su preveđene Knjige Josipa Vidmara (»Literarni
eseji«, »Za i protiv«), Strnišin „»Jednorog«, Cankareve »Vinjete«... i neprevedene Janeza Menarta (»Časopisni stihi«), Miška Kranjeća (»Ukradena ljubezen«), Kajetana Koviča (»Ne bog UN žival«), Nika· Grafenauera (»Stiska ićzika«). .
U »Savremeniku« su takođe, sem što je jedan ceo broj (br. 2 za 1965) posvećen slovenačkoj književnosti, objavljeni. radovi o Cirilu Kosmaču, Ivanu Minattiju, Lojzetu Krakaru, Vladimiru 'Kavčiču, zatim niz prikaza — Andrei Hing, »Samoće«; Dane Zajc, »Visoki ćrveni mesćc«; Tonć Scliškar, »Noč in Svitanje«... U diskusiji o romantičarskom duhu u današnjoj poeziji učestvovao je i Janez Menart (»Savremćnik«, br. 10 za 1966. g.)
U diskusijama o tokovima i strujama u Savremenoj literaturi i o savremenoj jugoslovenskoj prozi objavljivanim u »Delu«. slovenački stvaraoci istina nisu uzimali učešća (čijom Krivicom nije nam poznato), ali i u ovom čašopišu je, naročito u pošlednje vreme, žastupljena i slovenačka. literatura -— naičešće avangardna poezija najmlađih: N. Grafenaučr, T. šalamun, F. Zagoričnik, Braćo Rotar, I. G. Plamen; mađa se pojavljuju i imena Daneta Zaic&, Vena Tatufera, Gregora Strniše pa i Cirila Zlobeća i Edvarda Kocbćka. Jedno vreme (1965. i do sredine 1966) Ljubiša Đidić je prikazivao slovenačke časopiše za »Dćlo«. Nišu izostali ni eseji (o Hingu, Srečku Košovclu, o savremenoj slovenačkoj pripoveci). EC | »Kniževne novinče«, maročito u poslednje dve godine, objavljuju slovenačku liriku u prevođu (ponekad i u originalu), kao i prikaže nepreveđenih. knjiga (Janez Memart, »Semaf6ri mladosti«: Beno Zupančič, »Megplica«; Miško Kranjec, »Ukradena ljubezen«a; Kajetan Kovič; »Ogenivođa«; Niko Grafenauer, »Štiska jezika«#): _ Iako je osnovna Menartova teza.— da, na imć, nema sistema u obaveštavanju o kultu nim zbivanjima u našim republikama — tačna, ipak njegov apel za pobolišanje takve šilu“ acije osećamo kao praznu parolu iz više raz loga: Da bi plan međurepubličkog upoznavanja bio plodan, svesiran, nevezan samo za jedan pravac stvarno postojao kao poireba, a ne kao formalnost ı kao ograničenić, trebalo bi u punoj
meri da se angažuju upravo republička društva·
književnika, konkretno, pošto je reč o predstav: Nastavak na 11. strani
KNJIŽEVNE NOVINE
nodtević \
estetičkih shvatanja, i da bi uopšte.