Књижевне новине

Dragan KOLUNDŽIJA

Poziv |

LOBANJE NA KRAJU SVETA I NA POĆETKU MOGA SRCA VI STE RUŽE KOJE SE JAVE

U SEĆANJU UVEK POSLE KIŠE U NOĆI I POZIVA U DANU.

5

(Hobanja pesnika)

Oha bi nešto da kaže Gori čarthoj Zemlji teškoj

Ali nema nt Yečt

Ni grla ona hema | Noć da odbije | Dan da dozove

U sebe tzjedenu

O sebe ostavljehu Pod plahihom

Čna su stabla vukovi.

Ona bi nešto da poljubi (Iravu uprkos prijateljuna Kamen uprkos kiši Devojku uprkos gradu Su'oh uprkos konjaniku Zlato uprkos domu Vreme uprkos kralju)

Ali usana nema

Belh usana od lista pene,

Otvorite knjigu i naći ćete Njetu jedinu misao ljubavi.

#%:

(lobanja žeteoca) ·Ne lai pbohoćna fravo.

Ako je zmija Oma je satkata od zvezđa, |

Ako je rosa Ona je pala ha krv žita.

MIL JE JEDINI normalan čovek u našoj familiji. To nema nikakve važnosti, niti to iko primećuje, jer svi ostali su ludi. Tetka Ana je luda za leptirima, U proleće je niko ne može smiriti, a to pokušava samo naš rodični lekar, Ja mislim da je i doktor Pu r lud, bar sasvim malo. Majlo, malo. Tetka Ana juri po poljima, pušta da se „njeno krupno, mrko telo njiše levo i desno, šarena haljina jedva prikriva predimenzionirane obline, nežna, bledo ružičasta koža odiše tada naročitini sjajem, tako da čovek dobije želju da zarije zube duboko, duboko pod tu divnu materiju, dasosetbi ukusa. onoga. ispod. njC,..ŠIO: Joi daje život. Tetka Ana je jedina senzibilna žema u našoj familiji. Primetićete da svako u našoi familiji poseduie neku osobinu, koja je svoj stvena samo njemu.

Strina Kristina je pakosna, ima krupne zenice, oči su joj izbuljene, odmah vam je jasno da. je strina Kristina narkoman i da boluje bazedovljeve bolesti. Oko vrata uvek nosi ukusne šalove, od najrazličitijih materijala, počev od sitno dezeniranih škotskih tankih štofova, jarko oboienih fulara na krupne tufne, do pastelnih boja emona i ljupkih belih šalova od sirove svile. Pomoću njih prikriva svoju oteklu gušu. Njoj bi lepo pristaiala krinolina, jednako lepo kao haliina od svilenog žerseja boje duvana. Ona je jedini narkoman u našoj familiji, Droge dobija jednim kanalom, vrlo sigurnim, već dvadeset godina, od nekog pomor skog oficira, priiatelia kuće, \eftinije nego štO one koštaju na kontinentu. Nikada joj se nije desilo da ostane bez zaliha, Ne voli nikoga, a mrzi najviše svog muža.

Stric. Ahil je čudna mešavina domoroca i mršave krupnooke Meksikanke, koju, je Ahilov otac pronašao davno u krčmi, kada je hteo da

stane toreador, a zavr šio je kao kopač zlata, koje e je kasniic, uz solidno poznavanje OČE ja, advokat Melik ugradio u temelje naše; gatštva, tako neprimetno, da nam je pre o. u naviku da govorimo kako je sve to tu od pamtiveka. Stric Ahil je jedini slabić u našoj fa”

miliji.

Sedeli smo na terasi: Emil, tetka Ana, doktor Puhar, strina Kristina, advokat Melik, stric Ahil i ja. Proleće je bilo na izmaku i tetka Ana je već bila mirnija nego prethodna dva meseca. Osim leptira, tetka Ana je volela muškarce. Sitne, krupne, pegave, crnomanjaste, glupe, inteligentne, „duhovite, dosadne, stare, mlađe i, ukratko, nije bilo muškarca 'kojeg ona nije mogla voleti, samo ako je to htela. Doktor Puhar je posmatra zabrinutim izrazom lica, a ona očima guta jednog zgodnog mladića koji je radio na građevini preko puta naše kuće. Doktor Puhar je želeo da ga ona tako pogleda samo jednom, barem jednom u celom svom životu. Iz meni nerazumljivih razloga, ona je PERI njemu pokazivala gađenic, a činila je to tak O napadno da sam se pitala, ponekad, ne kriju li se iza toga neke sentimentalne taine. Strina

Kristina nas je ostavila i otišla u svoju SObu.

Dobrica ERIĆ

To baunica

s čarnim perjem zvuka svija dugu oko devojačkog struka.

Saže u svoj glas mađije zđravica: Razuzda u grlu u zglobu u peti razvigorce krvi i vrtoglavica

od kojih se svaki praznik raspameti,

KNJIŽEVNE NOVINE

HARMONIKA

Ako je lobanja f Ona je suncu oči poklonila. |

4,. (lobanja deteta) Ona nema oči od ponoći

O projo koja si je othranila : Zelena projo u proleće pokošema.

Kad šuma dobije bobice jagodnje Zghječeni će ošmeh izrasti u mladicu lica.

oi (lobanja čobanina )

Za njom sc u ratu Dizala prašiha kao za stadom. |

Probuditi je neće više Ti zlatno ZVORO,

6. (noć)

Iglo pala u travu

Noći u glavu

Otiče mleko čela

Niz padine niz planine Otiče Rebo moje

Perje golubije

Samo šuma iznad lobanje Samo šuma

Samo Kozara,

(dan)

Tzliveh u čaše 5a109&. Dan se ovaj hladi Sve dok he bostane Potonhulo zrho mraka Sve đok me postane Ljubavhik. lobahje.

Poznajem 85 anđela

Poznajem 65 anđela,

Malo bolje otvorite oči I videćete ih i yi pesnici.

Čitajti jednu knjižurinu Gođina i gladi.

Stae kad im spomehete vodu JI umiFna kad im bokažete svoje POH-deljhiKe:

Poznajem 85 ahđela. Srce, a koga ćePno sutra poznavati.

Jedan grob i fednu maranttt.

Ruža naših

Ne mogu da ćutiht, Pamtim telo Okupano gromovina.

Kozara Je Pustila suzu I sestra.

Pamtim poljupcč, Krugove ta vodi, Mili druže.

Dan je 17ao Dušu pomrčine.

Ne mogu bticu, Osmeh na licu, Zadržati.

Pamtim zimu. Dugu bolest T zlaton leš.

Dve ftoći Jedne ROĆI U stablu oca.

Dva: jušra Jeđnog jutra U zrnu Tiajke.

Lepe moje oči, Ne viđele više Smrt u krađi.

EPRRHICZAA IKE EE 7 NIH NOWIN ZA“

|| 110)

Elvira RAJKOVIĆ

|

parite yužti nhašth Koju, u proleće, . Prolece odozdo Šalje.

štkoavi za : spomenik

Oni leže pomešani sa zemljoHi, Pomešant sa vetrom, pomešani Sa tstorijomn. Vetar je ovde sada Jedini sused ı kiša jedina muzika.

Ovo esto shto preselili ı: svoje srce [ čuvali aspomenu.

”

Posveta

Onima koji su svoje OČI,

Uz strašan krik, dah pttcama MOO 1 u crvene pećine lobanje Se Odmah pustili mračne životinje.

Onima kojt sa more / rane drugova Osmatrali kyoz dogled ljubavi Kroz Svoje sfce,

Onima koji su, ne gubeći nađu, Ne gubeći ljupke ambicije, Smelo prekoračili prag živofa 1 SstgMrho ušli u Smrt.

Onima na koje Titislino

Kad vidimo Ytžu,

Ljubavhika sa srcem u zemlji, Kako se vetrovima udvara.

Onima kojima neće bodvaliti istorija Onima ispod nas, za dva sprata niže. Onima tad kojima oblaci pišu trageđije Oxvorite Yuže i dVorjšha.

April je jedini mesec godine,

jio pčele, Emil ie ćitao neke framcuske romane, advokat Melik je dobio našu zadnju par niću pomoću lažnog svedoka, tetka Ana je šetala uznemirena noću po hodnicima, ja sam se ujutru uvlačila u kuću, kosa mi je bila užasno neuredna, Svi smo bili naročito ludi početkom leta. Samo je Emil i dalje išao u sakou, bio je bled u licu i u sebi nesrećan što smo svi takvi, ali Emil suviše poštuje pravo svakog čoveka da bude ono što hoće ı ono što verovatno treba da bude. Videla sam u njegovoj sobi knjige o mladalačkom ludilu i o drugim. vrstama duševnih bolesti, svuda je bilo podvučenih redova, klasifikovao nas je, nisam sve razumevala; mislim da se ono o mladalačkom ludilu odnosilo na mene. Dobri stari Emil, Za

Vratila se kroz petnaest minuta i stigla tamam. da popije kafu. Oči su jo se sijale, bila je to uobičajena poslepodnevna. doza.

Stric Ahil je pričao advokatu Meliku nešto o vrednosti našeg vinograđa na Kosini, Emil je bio umoran, rubovi očiju su mu se: crveneli; Emil je jedini shvatao da smo svi mi ludi, osim njega, naravno; tresle su mu se ruke, možda. mu je bilo hladno. Prelistavao je novine i pogledavao, s vremena na vreme, u mene; bilo je u tom pogledu topline, pomućene saznamjem da sam ja svesna svakog pogleda koji mi se upućuje, da sam prenadražena svakom mogućom pažnjom. Možda me je viđeo noćas kada sam se vraćala pored ograde bašte; činilo mi se do. nikada neću stići do ulaznih vrata, morala sam biti oprezna, a bila sam nestrpljiva. · — Budimo budale svi mi zajedno, budimo to ako treba, ali ja ipak ne mislim da je to Dpotrebno, — to ie rekla strina Kristina; onda se počela histerično smejati i nastavila: — Ahile, Ahile, veliki moj, ti si sav od zemlje, ti si komad zemlje pun crva i drugih gamađi, rasplodan komad zemlje, budalo moja veličanstvena, moja duhovna nakazo; znaš li, mili, ko je bio Ahil. Tvoj stari je to znao, on je sve znao. Bio je to sjajan čovek. Ahile, strah me je da osećam mržnju prema. ljudima tvoje vrste, Od jedne vatrene žene i iednog mudrog i snažnog 56 veka — ništa, veliko ništa.

Stric Ahil ie pobledeo. Svaki dan smo u Ovo vreme slušali monolog strina Kristine, posle toga kriza prolazi, Doktor Puhar se tiho ob-

Svatove kitt đivlje konje preže u predeo gde se

berićet razleže.

Izbadi mrtve a žive aljuljka, Oprede moru — satka -Ćilim. osi karan Ljupka predvodnice. šarenog :Bogka

Kaži se bučno primiće ponoru!..

ratio advokatu Meliku, kao glumac na bpozornici, čiji se šapat čuje na drugoj galeriji:

— Da li ste videli novo izdanje telefonskog imenika?

— Ne, nisam. još, ali pretplatio sam se, Dobiću ga za nekoliko dana. Rekli su, najkasnije do petnaestog ovog meseca.

Emil se zagledao u daljinu i oči su mu zasuzile; njegove stare oči, koje sam toliko volela, Tetka Ana me je iznenada pomilovala po licu; učinila je to raširenih prstiju, svojom Velikom šakom, u znak osobite naklonosti sa njene :strane.

— Sanjala sam noćas nešto strašno. Zamislite, :sanjala sam bujicu i u njoj puno krvi i odsečenih glava. Mnogo glava sa šeširima, Svi su imali šešire. Muškarci muške, a žene ženske.

— Zar je bilo i žena? — upitao je sarkastično Emil, + bila sam u sebi ljuta na njega.

Duboko sam verovala u snove, u njihovu istinitost i lepotu, njihovu moć da podstaknu neku odluku, predvide događaj, ili učine nešto drugo, ali nikako nisam mogla pristati da verujem kako su to naučno objašnjene, isključivo realne posledice čovekovog života. Snovi, Ja sam sanjala najbolje snove kada me je tetka Ana primala, za vreme noćnih oluja, u svoj krevet, pritiskivala mi glavu među svoje Ogromne gruđi i šaputala mi fantastične pričice, jednu za drugom, želela sam da oluja besni makar godinu dana. Na ogromnim grudima tetka Ane odsanjala sam najlepše snove u detinjstvu. Volela sam tetka Anu zbog toga. Kada sam je počela zvati Nanom, svi su mislili da to činim iz milošte, a samo je ona znala da sam pročitala Zolinu »Nanu«, Ona je bila ta “tajanstvena, razbludna žena, stešnjena u našoj

rostranoj kući, koia je za nju ipak bila maa, puna sokova kojima smo se hranili. Tetka Ana. je upopaštavala muškarce kao mušice i niko je nije mogao poraziti. Emil nije odobravao tetka Anin uticaj na mene, ali šta može ie: dan pamelan čovek protiv dve lude žene. Ja

sam BRUBIB: u pubertetu, a tetka Ana se sme-

ila i strasno me liubila u vrele obraze i .Pored Emilovog negođovanja.

·Strina Kristina mi je poklonila Svoju OgTlicu od jantara, bio ie to moj znak žene, am blem, zastava; strina Kristina mi ga je obesila oko vrata, odmakla se nekoliko koraka unazad: okrenula se i otišla,

Doktor Puhar je kupio ružičastu košulju, mirisi u bašti bili su prejaki, stric Ahil je ga-

TLUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

rođendam sam mu poklonila sle; miša kojeg sam uhvatila i Nas: ha ŠVR sam te ne» đdelje čestitala rođendan. Strini Kristini sam poklonila čipkani šal, koji je bio strogo čuvan za mene, iz babine zaostavštine, Bilo je već zrelih smokava za to doba onie. Čak i grožđa. Sve je rano sazrevalo. Tetka Ana je bila troma, ali vrući, letnji. RO su je dovodili do ekstaze, advokat Melik je hodđao okolo u kratkim pantalonama. Emil se krio u svojoj sobi. Zamišljala sam. ga kako na velikim i čvrstim listovima hartije piše svoja zapažanja na temu: »Kako leto utiče na ponašanje duševnih bolesnika«, Što se nas tiče, on je o tome mogao zaista dosta napisati, Stric Ahil se kupao go noću u zaklonjenoj uvali, Videla ga je strina, Kristina. Mora crOS je stric Ahil strašno izgle• dao. Zaključujem to po tomu strina Kristine dok nam je pričala o tome u detalje, za vreme ručka, naročito kako se stric Ahil kretao po uvali i kako je bućnuo u more, zatim. U glavi doktora Puhara se rodila iđeja da treba spavati u šatorima, među maslinama, na toploj zemlji koja noću nadražuje telo čudnim isparenjima, migoljenjem sitnih stvorenja i tvrđoćom, posle koje je telo umorno ali zadovoljno, Šatore nismo imali. Spavali smo nekoliko noći pod otvorenim nebom. Stric Ahil se sedme noći ukočio. Sutrađan smo ga jeđva povratili. Tek oko podne je bio sposobam da se pokrene. Prešli smo u veliku mrku burad. Osećali smo se kao Bahusi, blago kiselkasto ie mirisalo po viTIU, čula se wnutra tutnjava kada bi se zapušile uši; otvori, oivičeni tamnim prstenovima, koji su se spram jarkog svetla činili još tam„mijim, bili su granica koju smo s mukom prelazili. Odvukli bismo se do obale i otkotri:žal rypaj kroz tanak sloj. mora sunce je bilo

fore, pržilo .je kao skupliemo ogledalom; izvlačili smo se i ponovo puzali ka burađima; strina Kristina je ugrizla strica Ahila, dok ie puzio ispred nje, zagrizla je niegovu uzanu petu i objasnila mu da je to simbolično. Po šljunku je ostao trag krvi, stric Ahil je urlao, strina Kristina je pljunula.

Emil je ostao u kući, Šteta. Ovde je mogao naći retke primerke svih vrsta duševnih poremećaja. Šta bismo mi to. krili i od koga, na pustoj, usijanoj plaži; pošto smo popili dosta litara crnog, gustog vina i izgubili svaku moć fizičke kontrole. Leto je dozrevalo u našim bolesnim glavama