Књижевне новине

Z(.

”

Isto, pa ipak... | 17106 KNJIĆA

Nastavak && 3, strane

dok je njena društvenost humama, ova humanost je umnogome erotičma, kao u Luja Aragona, koji je video sebe kako stazom sudbine korača u društvu sa Francuskom i — sa

. svojom draganom. U čitavom svom rasponu i

raspinjanju, od patriotizma i plebeistva do erotizma i čovečnosti, takva ljubav daje potencijalnu vrednost narodnoj, društvenoj i ljudskoj stvarnosti, iz koje Lazarevićeva vizija crpi vlastitu sadržinu. ya . ı samoj unutarnjoj strukturi Lazarevićedela dominirao bi oblik ·e sadržine, naime jedna poetska slika nalik na lirski akvaYel, Na nivou simbolike, ova slika stiče kvalitet nepatvorene savremenosti, razgovetan (na bprimer) u simbolu »crne ruže«. Slikaiući tai cvet kao znamen bola, pesnik se nikako ne ogramiva na »prefarbavanje« starinskih i uvelih pe-

sničkih »đulića«, već na nov mačim osmišljava .

i osvežava ovaj poetski simbol sreće,

Međutim, u delovanju. Lazarevićevog dela |

na čitaoca, označena dominanta se menja, U

. vreme prvog izdania zbitke, u tom delovanju ie

narodni i društveni sadržai manie-više preovla. đivao mad pesničkim oblikom. Deceniju i po kasniie, u trenutku kada se pojavliujie drugo izdanie, liudski smisao Lazarevićeve

iie zađobiia prevagu nad sadržniem o kome je reč. Razume se, tai smisao nije mogao ni onđa biti lišen svakog efekta na čitaoca; ali,

on ie tada delovao, poglavito, socijalizacijom

rođoliublja, recimo stihovima: »Devoike mude

: 22 novac pust — iorgovan plav — i kunu sud-

imu — crmu«. Damas. on deluje prvenstveno humanizovanjem društvemosti, čak i nekom svojevrsnom »kosmizacijom« liudskosti, kakvu nagoveštava Lazarevićev poetski humor kao »kratki spoja vasionskog i orizemnop: Ciga sanja da svog buđućep, ukradenog konia potkuje — mesečevom potkovom u vodi (»Potkovax«), Motivišući takvo deistvo ma čitaoca, i budući motivisan diialektikom liubavi, pesnikov stav prema sudbini maroda, dvuštva i drugog čoveka ne predstavlia toliko ni potvrđu saučešća in potvrdu ravnodušnosti, koliko iedmu iškrenu, delotvomu kritiku neučestvovania: »I idem ja tromo i godinama živim od zida do zida — a narod plače, — a narod rida«, I, kao što bol zbog gašemia' liubavi ponovo raspiruie liubav, tako se i ova kritika breobraća u reafirmanciju ameažovamja, na primer u objavu da »muklo škrine zubi o tammini«.

. Prema tome, ako Lazarevićeva »sviraika od zo-

vee niie vatetična ierihonska triba, ona zacelo mije ni idilična svirala što ćurliče za svoj proš, ne hniući za »lelek sebra« ni za »šktiou zuba«.

„Nicna svirka svedoči o stvaraločoi snazi »svirača«, — koji ie kađar da smarušenu sliku Lune oživi i razvije u mitski simbol ženstvenosti (»Bez uoeleda i časti«, 3), No, ima se utisak da ta raspoloživa snaga osetno premašuie svoju efektivnu upotrebu. Lazarevićeva umetnička ambiciia izgleda znatno skromnijia od miegove potencijalne stvaralačke enereiie, kola mu daje pravo na zamašniie poduhvate no što su ovakvi

'stihovi. Višak ambiciie nad emergiiom izliva se tu neđonesenom pesništvu koje niie autem-

tično. Ovde, pak, obrnuti višak ismoliio se u poeziii kola mije velika koliko bi mogla da. bude: ali, velika ili ne, ta poezija

prava, A'zlato je zlato, pa bilo grumen ili, zrnce, : i ik e · |.

Radojica Tautović

- NEPRIEVIRIDIRNIE IKNJICIH

'Abd 'Allah' al-Quwayri

Ginter Hofe 8 Crvemi smeg »Kultura«, Beograd 1967;

prevela Božana Milekić

U ROMANU »CRVENI SNEG drugi svetski rat gledan je očima Nemca antimilitariste. Na preko četiri stotine stranica Ginter Hofe slika vreme poraza nemačkc armije na istočnom frontu. Jntenzitet događaja u vomanu je snažno dramatičan. Uobličene naturalističkim potezima, pred čitlaocem doefiluju povorke mrtvaca. Hole prikazuje fizičku pogibiju vojnika, ali — pre nje! — i njegovu psihičku smrt. Izdrobljeni su životi pod razornim wejstvom Yata; čovek je ncizlečivo doveden do živčanog i duševnog rastrojstva. Tu su, pre svega, poručnik Helgert i njegova žena TIiza, podoficir Eberhard Baum i njegova verenica Klaudija Zanden,.. Pisac uverljivo motiviše preobražajni

luk političkih ideja i životnih stavova poručnika Helgerta;

disciplinovani oficir, pod težinom povređene časti i bolne armade pogibija mnogobrojnih prljatelja, uvidevši svu apsurdnost ratnih sukoba, — na kraju romana (liže belu zastavu... U likovima pukovnika Kruzemarka, kapetana Dernberga, poručnika Altderfera Ginter Hofc razobličava opake sile mističnog fanatizma i moralne ponore nosilaca nacističkih ideja. No, na stranicama romana ima i otpora silama fašizma, kako u pozadini tako i na frontu, u redo

'vima nemačke armije. Velikom snagom izbija piščeva sim-

U romanu »Crveni sneg« došla je do punog izraza pišćeva buna protiv militarizma, protiv besnila nacističke ideje. E | | Meksandar PEJOVIĆ

Spektator ! . Maya jučer i cianmsms · »Epoha«, Zagreb 1967.

'RAŠPOLAŽUĆI materijalnim dokazima i poznavajući kavakter i fizionomiju i, naročito, Tetode rada sicilijanske mafije, ' Spektator (poznati zagrebački movinar Ive Mihovilović) je obradio jedan delikatan problem savremene Italije, i ne samo Italije, stvarajući veoma zanimljivo čitalačko štivo, On jc, razumljivo, svoju analizu ovog problema zasnovao na. ispitivanju psiho-klimatskih i soci'ološkeo-istorijskih trauma koje su formiralc svest sicili. janskog čoveka, utvrđujući i to da jc mafija mogla da nastane i da se održi u sredini u kojoj ljudi okupirani ncpovorenjem prema vlasti, zalogu slobode i dostojanstva vide u potpunom ignorisanju društvenih normi. Nastajući

u jednom karakterističnom istorijskom trenutku, pridržava-

jući se »omela«+ (zakona ćutanja), mafija je uspela da razradi sistem kojim se nametnula Sicilijancima kao organizacija koja štiti široke slojeve narodnih masa, kao orga-

Spektator pokazuje jedno mođero društvo, rešemo da se obračuna sa zlom koje ga nagriza, jedno društvo koje u tom opsežnom poslu mailazi n3·mmoge prepreke. Jer, mafija je, očevidno, preraslo, granice Sicilije, to je mem talitet čija je ekspanzija već dugi niz godina problem kojim su zaokupljene mnoge zemlje, 10 jc, ukratko, internacionalni problem.

To su, kad se ima na umu Spektatorovo sšsbpisateljsko mumenje, razlozi koji knjigu »Mafija jučer i danas« čine HHteraturom prihvatljivom za čitanje, ali i štivom Koje, raspolažući wverljivim arpumentima, poseduje jednu slarmantnu snagu.

Đušan JAGLIKIN

QOita a mirmn* al=h. ul

'Dar 'al-watan, Tripolis 1965.

OVA ZBIRKA NOVELA (u prevodu: »Komad hleba«) mladog libijskog pisca Abdulaha al Kuvejrija jedna je u mizu pokušaja savremenih libijskih literata da se prozno iskažu, i da stilski i tematski „uzdignu ovaj za njih relativno novi književni rod, Njihova nastojanja da. se. potpuno afirmišc pripoveđački žanr obilno su pomognuta od strane časopis, al Ruvvad i Ministarstva za kultum koji putem konkursa i drugim vidovima stimulišu s»novi.pripovedački talas«, Rezultati tih akcija su već vidni i danas je, svakako, među Arapima prozno stvaralaštvo Libijaca. veoma zapaženo, .

Okrenuvši poslednju stranicu ove zbirke evropski čitalac, neupućen u psihe i naravi ovoga sveta, možć ostati i ravnodušan, ali i ne mora. Jer pre .svega, novele 81.Kuvejrija, koje uglavnom memaju.neke jače izražene dramske tenzije ili neki' bizaran sadržaj ji milje, nameću se svojom

· jednostavnošću,.plemenitošću. i Svojom „svakidašnjicom. kor

js čitaoca tiho ali sigurno navodi na razmišljanje. U njegovim novelama sve je životno, znano ali istovremeno i upitno i nedorečeno, U dobrom broju njegovih priča preovlađuje i nešto što bismo mogli nazvati sudbinski predodređeno, jer ličnosti novela se uzaludno upinju u svojini postupcima i namerama.

Zbirka počinje pomalo simbolično: pisac se muči tražeći nove sadržaje i nove junake, dok se istovremeno u njegov stvaralački napor upliće jedna obična bračna svađa, koja se u njegovu podsvest uvlači mravlje i napasno. U ovoj noveli, po kojoj nosi raziv cela zbirka, svc je dato nekako bestelesno, u jednom mestvarnom Krokiju i Yvomdu u kome se sve ponavlja i svc je drugačije. Al Kuvejri zna ponekad vrlo lepo da poentira, kao na primer u priči »Snovi u čaši« u kojoj jedna žena preslišava svoj život, i dospevši do nekog polusaznanja ona, cjađena razbija čašu i prezrivo otpljunuvši odlazi iz bara. Kao odjek za «njom idu barmenove reči: Sutra ćeš opet doći! U dvema novelama »Bitkae i »Dva ortaka«= om pokušava da filosofski razmotri neke probleme bića i bitka u okvimi običnih situacila. U »Bitkis om to mnogo bolje rešava, dok wu '»Dva ortaka«, u kojem je prisutan i motiv »moralnog uljezač, završava priču pobedom visprene etike. Novelć »Prsten«, »„Siroticas i »Nešto što ona voli« tipično šu arapske DO svojoj naravi, Bliska ovima, je i priča »Pevaj.Hava« u kojoj fma mnogo romantičavskog i sentimentalnog, iako je motiv radnje sasvim realan i surov: otac mosi greh Krađe ječma zavađ svoje gladne kćeri, Pevanje njegove Kćeri Hava odjekuje avetinjski kroz ceo tok pripovedanja i podseća na Sviranje Džubranovog mladića sa frulom Koji poziva ljude u planinu,

U pripovedačkom maniru al Kuvejrija može sc donekle zapaziti i izvestan uticaj Mahmud Tajmura, rodonačeMnika mođerne arapske mnovele. To se vidi u »Gasie i »Susretu ı nevreme. Prva je napisana lakim pritajenim. humorističkim izrazom, a u obema ima nečeg anegdot· skog.

Osnovni metodološki prilaz sadržaju kod al Kuvejrija je psihologiziranje, Ovaj psihološki metod za koji do skora mije znala arapska književnost sada je prihvaćen od velikog broja pisaca. Psihologiziranjem al Kuvejri je Dpostigao zapažene rezultate u ovoi zbirci, ali se često događa da mu se ličnosti i njihove misli otrgnu i štvče van konteksta radnje „rečima koje im nisu svojstvene ili wc mogu biti. Pisac je posebno slab kada želi psihološki da izrazi neka stanja, Al Kuvejri tada obično pada u sentimentalizam koji je takođe svojstven arapskoj prozi i naravi, Neuspelo psihologiziranje se najbolje vidi u pričama sRana#«, »Lica za šalterom« i još u nekima.

Svođeći ovaj prikaz zbirke »Komad hleba«, valja ištaći da je al Kuvejri ipak dao jedan ozbiljan doprinos razvoiu i popularišanju kratke priče među Arapima, U nekoliko slučajeva on uspeva da sasvim ozbiljno iritira čitaočevu mis&o i skrene je u tok svesti svojih jumaka i 88-

držaja. #4 Rađe N. BOŽOVIĆ

Fridrih. Šiler O izmpom

»Kultura«, Beograd 1967; preveo dr Strahinja Kostić

PISAC koji je pripadao periodu »šturm und dranga« (uz Getea i Herdera) Siler je protkao svoje delo osnovnint elementima koji su ugrađeni U temelje nemačke romantičarske školc,

Prisustvo u vojnoj akademiji (iako je želeo da postano sveštenik), gde je bio po volji virtemberškog vojvode Karla, ostavilo je tragove na SŠilerovom delu. Tako se kasnije sav posvetio književnosti, njegovim delima dominiraće izraz heroike,

Kao što je svoj najviši domet dosegao u »Viljemiu Telu«, »Valenštainu«, i »Mariji Stiuavt« (koju Gospođa dc Stal, naziva »najdirljivijom i najsmišlienijom od svih nemačkih trageđija«) tako i u svojmm filosofskim raspravama Šiler doseže do »najboljeg« što sc u njegovo vremc pisalo.

U knjizi »O lepom« — izboru eseja i studija, oseća sč

šilcrovo usvajanjc Kaontove filosofije, iako joj sc Šiler.

ne podređuje, već je prilagođava svome temperamentu. (Sšiler. na primer, iako moralista »odbacuje moral kao duž nost« — masuprot Kantu), U celoj ovoj knjizi oseća 56 težnja za harmonijom nekolikih moći razuma (što je najviše došlo do izraza u teorijskoj vaspravi »O naivnom i sentimentalnom Ppesništvu«), za nekim, određenim, opštim Osetćanjem dužnosti. U centru svih rasprava jesu čovek i umetmost, I dalje, ovim člancima dominiraju teze o vaspitanju »lep6 duše« — o tome dua sc stvori harmonična ličnost. Šilerova. estetsko-etička merila po svemu su u duhu njegovog vremena,

Kao profesor m Jeni, gde je bio pod uticajem muetafizičko-kritičke epohe, on #filosofira iz potrebc, pa tako i njegova mišljenja i tvrdnje moraju da se prihvate jedino kao vizija mekog doživljaja, Njegovi štavovi U »Pismima o estetskom vaspitanju čoveka« takođe su vizija u obliku fildsofskih razmišljanja u kojima pisac iznosi svoj doživljaj uloge umetnosti. Treba svakako naglasiti da u ovim pismima Šiler teži za apsolutnom slobođom, Vredno je pročitati ta shvatanja tim pre, što se zna da je Šiler, iako počasni građanin revolucionarne francuske, čak mameravao da javno digne glas protiv pogubljenja francuskog kraljaNaime, Šiler polazi od stava da se ne može Žitvovanjem doći do slobode; on poručuje da najbolji put slobodi vođi preko umetnosti koja mora da oplemeni čoveka, jer, jcdino oplemenjeni čovek može da primi kult slobode.

Naročito je interesanino VI pismo, pisano po pobedi Revolucije, u komc Šiler ističe da je čovek u drevnoj Grčkoj bio celovita ličnost a da ie tek «ocnijc došlo do otuđenja čoveka od samoga sebe, do podele njegove ličnosti na emocionalnu ji racionalnu. (Tokom devetnaestoga veka i Marks će prihvatiti problem otućenja čoveka), Ova Šilerova shvatanja svakako da su izraz jednc određene literature koja kao konačni vezultat sumira neku težnju ka Utopiji.

Rasprava »o naivnoj i sentimentalnoj poeziji« ima meču današnjim teoretičarima umetnosti važno mesto. Samo, ovi pojmovi misu imali današnje značenje u vreme kađa je pisao Šiler; po njemu, »naivna poezija« meposredno je Upućena na realnost, ona ic odraz» čoveka. »Sentimentalna DOezijaz pak, ide ka intelektualnom: to je literatura koja nečemu teži, ide od neposrednog doživljaja koji će inteTekt dograđiti, Savremenici misle da se ova dva pojma mogu (i u ftomc smislu javljaju se mnogi radovi) pri-

„bvatiti kao »realno« i »romantičnos u literaturi,

Danas, kada se ovi ogledi čitaju posle oko 178 godina, čini se da nisu mnogo izgubili od svoje svežine ı da, bar istorija književnosti, ne bi mikako mogla boz njih. |

Knjiga izdata pod naslovom »O lepom« sadrži ftasprave »O Bpmontu, Getcovoj ftragedijie (pisanoj 1788); »O Birgevrovim pesmama«; »O patetičnom“ (1793); »Misli o upotrebi prostog i miskog u umetnosti« (1793); »O ljupkosti i dostojanstvue (1793); »Matisonove pesme« — i dve rasprave o kojima smo opširnije govorili a svedoči o tomc da su meke Šilerove reči našle put i do današnjeg čitaoca,

Predrag: DRAGIĆ

Brana CRNČEVIĆ

na moru.

meno povećava. verovati u budućnost.

su nam: Ameriku.

Nećete valjda i leti ovde biti mrtvi, napravite grob

! Tiraninu nije dovoljno što je slobodan čovek rob, on od njega zahteva i da peva o svojoj slobodi.

Začuđen sam što se broj nezaposlenih i pesnika istovre-

Sve dok je lična sloboda veća od

Ne Kolumbo! Džon Kenedi i Martin Luter King otkrili

eee Srećko MUiana

>8 piesama > trpnji

Vlastito izdanje, Split 1967.

SREĆKO DIANA nam sc svojom novom knjigom stihova »28 pjesama o trpnjl« predstavio kao krajnje isključjy pe. snjk za koga, u OVOM slučaju, nema dilema. Sve stvari 9 ovde postavljene na svoja mosta (da li prava?); sva bu, tovanja i njihova ishodišta poznata šu, bez obzira kad i kuda 5c čovek u svojim traganjima zaputio. To čini da ove pesmc deluju kao jedan veliki, osmišljeni proglas, kay

„sentencije koje ne trpč prigovore,

Ono što najvišc sputava Srećka Dianu to je za nje bolna. činjenica «a »Prekriveni vremenom, zaista, smo / ne. moćni, a to jo za našu dramu dovoljno. »Ovakvo, poma|n jednostrano osećanje vremena, dovodi ga do mita manje obeshrabrujuće konstatacije; u Stvar, dovođi ga na Prag istinske drame, u koju ulazi sa već unapred položenim oružjem: »Imamo vrijeme, predaleko” 8mo, brodovi dotra. jali, / mrtvc stvari postaju šsvč „snažnije, više / za čitava koplje od duha pjesme...“ Znači, on čak ne dozvoljaya ni mogućnost drukčijeg razrešenja, Štaviše,.izgleda da sa

njega nema povoljnijeg ishoda u bici sa vremćnom. On

je isto tako isključiv i kad jć več o glavnoj temi oye knjige, o trpljenju, »Jer posjedovati trpnju,/ znači imati pravo na Život...

Arhitektonika pesme mu je čvršta, ali hladna, jer njtj veflektuje, niti propušta toplinu svetlosti u svoje središte. Više se može govoriti o sjaju, prigušenom i zamagljenom pesnikovim aoporim životnim iskustvom, što obliva oye metrički stamene građevine stiha, koje su, za Srećka Dianu, ma prvom mestu, svedočanstva istine, i to gorke, Pa tek onda igre duha i, konačno, ukroćene emocije.

Srećko Diana je pesnik čiju darovitost više ne treba dokazivati. On je, iz godine u godinu, iz knjige u knjigu, potvrđivao i još uvek potvrđuje svoj nesumnjivi talenat, A njegovu novu zbirku pesama »28 pjesama a trpnji“, treba prihvatiti i kao zanimljivi pokušaj poetske isključivosti.

Vladimir V, PREDIĆ

Dušan Belča Smrt jedne slike

Tribina mladih, Novi Sad 1967.

»SMRT JEDNE SLIKE« je knjiga koja nepravedno doči. ljava sudbinu onih izdanja o kojima se malo gzOVOri, gotovo ništa nc piše. Međutm, koliko je to štcta za autora (koji, hteo ne hteo — očekuje podršku ili osudu!), toliko je to i propust onih koji bi morali da u Dravom trenutku ošele pesnika, upozore na njega. Belča nije »novo ime maše po: ezijes. Njemu poezija niie usputno bavljenje literaturom, „Smrt jedne slike« je treća njegova Knjiga pesama, Po godinama relativno mlad (rođen jec 1938. godine) Belča je iza sebe stvorio naslove o kojima tek treba studioznije i kritičnije pisati.

Ciklusi »Aporije« i »Antičko pozorištce ukazuju na vrednosti do kojih Belča nije slučajno došao, U »Aporijamaza, naime, Belča »puste prostore« pesme podtejuju jed nom. »očajnom 1renutku#/;. taj trenutak, DO Desniku, jesti »izmišljena lepota« koju »ne može mi, vremc zatrlie. "Blča me poriče vreme, ono je za njega fenomen koji mu pomaže da razvije svoje teorije o životu, o pesmi, To dvojstvo pesniku donosi interesantne rezultate: mogućnosti za avan turu duha, za ekhsperimenat. Belča vrlo lucidno iz wpoepela žrtvenika« pronalazi svoje motaforč, svoje rečenice za pe smu. On me pripada onima koji su zaboravili običan ljudski trenutak, njegova pesma »grči se i gubi u toj svetlosti. »Antičko ppozorište« celina je koja imponuje svojom poslojanom namerom da sc \ večnom, antičkom, pronađe rešenje za tragično osećanic Života. »Svuda je pe peo — pusta svetilištas, ispisuje pesnik, ne bez jronkc; ne bez gorke tuge. U ovom ciklusu Belča je dao maksi malno; to je ciklus koji Belču osvetljava kao pesnika snage i talenta dovolipih da še upusti ukoštac sa te matikom koja je, možda, banalna, ali Nojoi pesnik zna đa pronađe neke nove momente i nove Yazloge za pesmu,

Knjiga »Smrt jedne slike« ie pesnička tvorevina koja dokazuje da je Dušen Belča od onih pesnika Koji posle svake nove zbirkc proširuju svoj pesnički krug; kako te

matshi, tako i Wvalitetom. na/flomir RAJKOVIĆ

A ae viri a ri.

PRIMLJEME KONIKGT, MIRKO PETKOVIĆ: »MTSTRAL ĐEZ SENKE«, »Matica srpskas, Novi Sad 1967. Str. 64, i i DR ĐURO ŠUŠNJIĆ: »POJAM ZAKOMA U SOCIOLOGII, Institut društvenih nauka, Đzograd 197. Str, 23. GABRIJEL ŠEVALITE: »KLOŠMERUL«, »Zora«, Zagreb 197. Preveo Dane Smičiklas. Str, 280. GABRIJEL ŠEVALIJE: »KLOŠMERL BAPBILON«, »Zora“, Zagreb 1967. Preveo Dane Smičiklası, Str. 288. CABRIBL ŠEVALIJE: »KLOSMERLSKE TOPLICE«, »Zorš, Zagreb 197, Prevela Ljerka Depolo, Beleška o piscu No vaka Simića, Str. 368, TULITA- NAJMAN: »ŠAPAT-, Str, 19. DOMINIK LAPIJER I LARI KOLINS: »GORI LI PARI? »Epoha«, Zagreb 1967, Preveo lvan Klarić, Str, 342. STANKO J. VRGA: NUĆUTKANI TREPTAJI“, izdanje 8ut ra, Bela Crkva 1967. Str, 104.

»Bagdala«, RKuuščvac 108.

lične svojine može se

KNJIŽEVNE NOVINE