Књижевне новине

...na sporednom nebu

Nastavak sa 3. strane

. Kad smo, dakle, govorili o mitu i legendi mislili smo na »natprirodni« život Sporednog neba. Prilično je jasno da to nije izmišljeni, sofisticirani mitološki svet koji bi, sam po sebi, nekakvim „podrazumevajućim svojim transcendentalnim clementima mogao da pomogne poeziji čiji puls počinje da jenjava. To je umctnički jedinstven svet, punom merom sugestivan, problemima ljudskog duha bremenit. To je svet stvarnog dobra i zla, nevinosti i grešnosti, života i smrti, borbe sa životom i sa smrću, borbe čovekovog duha sa silama mraka i ništavila i afirmacija tog duha, njegovog aktivnog, stvaralačkog suprotstavljanja. To je, u isto vreme, možda i više no ikad ranije, naš, realni, aktuelni život.

Kao malo koji pesnik u našem vremenu i u našem prostoru Vasko Popa je, prešavši sopstveni put saznanja, krećući se krugovima u kojima su mu se otkrivale tajne kojima se svet podvrgava, došao do sistema istima i o vremenu u kome živimo. Rekavši jednom da su pesnikovi darovi danas »praizvorni«, on je, između ostalog, morao imati u vidu njihovo iskonsko poslanje — da kao umetnički najkondenzovaniji vid verbalne ekspresije, budu delić večnosti čovekovog duha. Prešavši dug put, od kondenzacije sredstava pesničkog izraza do sinteze ideja, njegovo pesništvo je to poslanje ostvarilo. I zato, sa punom mierom odgovormosti pred značajem reči, mislim da jedno treba naglasiti: ako je simbol XIX veka, veka prodora nauke, mogla biti ličnost koja je žrtvovala svoju humanost da bi saznala Tajnu, da bi proniknula ključna pitanja života i smrti, depersonalizovana ličnost Popinog dela može da bude simbol našeg veka, koji je obelodanio i domašaje i posledice ekspanzije ljudskog duha. To je sada ličnost koja je saznala tajnu, odgonetnula zagonetku i odlučila da joj se suprotstavlja. Kao što je junaka XIX veka pokretala žeđ za saznanjem, ovog našeg pokreće skepsa prema saznatom. U pitanju su, u stvari, dva podjednako snažno motivisana stvaralačka nagona, oba namenjena afirmaciji ljudskog duha i aktivističkog principa. Ovom drugom posvećeno je celo Popino delo, nizom celina u njemu i misaonim kontinuitetom koji ih vezuje. Zato njegovo stvaralaštvo i smatramo svojevrsnim epom našeg vremena i našeg duha, epom čija je glavna tema i glavni podsticaj, koji se u raznim varijantama neprestano ponavljaju: »Ne zavodi me modri svode... ne igram«.

Bogdan A. Popović

NJEPIRJE V [BIDTSNJE, IK-NJJIKOJE,

L. A. Fotijeva

Iz Zivofzma W. Il. Ki.emjimza

Izdateljstvo polit. literaturi, Moskva 1967.

POSLEDNJIH MESECI ove godine, pariski, rimski i berljnski studenti demonstrirali su noseći Lenjinove slike pored portreta Karla Marksa, Roze Luksemburg, Če Gevare, Ho Ši Mina... Ova pojava obelodanjuje rencsansu lenjinizma i marksizma na Zapadu, gde se baš sad aktuelizuje i potvrđuje Lenjinova misao: da težište revolucionarne akcije mora biti na inicijativi samih masa (misao koju navodi L. A. Fotijeva). Pomenuta renesansa oživljava potrebu da se Lenjin ponovo osvetli ne samo kao mislilac i borac, već i kao čovek. Kao čovek na delu.

Izgleda da tu potrebu može, bar unekoliko, zadovoljiti i ova knjiga, jer ona sadrži lične uspomene i slike »iz života V. I. Lenjina«. Lidija Aleksandrovna Fotijeva ne rekonstruiše Lenjinovo delo, niti interpretira njegovo shvatanje, nego se zadovoljava delimičnom meprodukcijom njegovog života, — koji se, u uostalom, najin. timnije prožimao s idejom i akcijom. Ona pokazuie da je Lenjin isto tako strasno preživljavao svoju misao, kao što je mislio o životu društva, Pokazujući tu Iljičevu životnost, ona otkriva istu onu pritajenu, elemantarnu poetičnost koju su u Lenjinovom biću podjednako mazreli i njegova žena Nadežda Krupskaja i Miguel de Unamuno.

Evocirajući svoja lična sećanja, Fotijeva ne prezentira kontinuitet Lenjinovog borbenog života. U njenim uspomenama, Lenjinov ženevsko-pariski period do 1905. odeljen je upadljivim hronološkim »hijatusom# od njegovog petrogradsko-moskovskog perioda posle 1917. godine. NO, bez obzira na označeni »hijatus«, Lenjinova nekadašnja sekretarica uspeva da dočara onu prekretničku istorijsku situaciju i almosferu u kojoj se profilisao Jljičev ljudski lik, — i u kojoj je odsudna bitka između boljše-

vika i menjševika dramatizovala čak ji brakove, izazivajući sukobe među supruzima. U takvoj situaciji, "usred »najnemirnijih« događaja

svetske povesti, Lenjina je uravnotežavao mir samih stva-

ri u njegovu kabinetu, gde on nije trpeo promene usta

·ljenog rasporeda. Niegova uravnoteženost, međutim, podrazumevala je neobičnu gipkost, ispoljenu i u telegramu kojim je Iljič 2. marta 1921. godine pozdravio Sovjetsku Gruziju: ovom depešom, on je preporučivao »neprimenjivanje ruskog šablona“, dopuštajući komunistima čak i »blok sa Žordanijom ili njemu sličnim gruzinskim menjševicima, koji pre ustanka nisu bili apsolutno neprijatelj• ski prema misli o sovjetskom uređenju... .«. I u toj gipkosti i u toj uravnoteženosti podjednako se ispoljavala Lenjinova obilna životnost koja, bar na izgled, paradoksalno kontrastira krajnjem ograničenju njegovog privatnog života. Ova Žživotnost izlivala se, naročito, u Sspontanom i wzaraznom« humoru. Jedan drugi karakterističan kontrast opaža se između Lenjinove snažne subjektivnosti i odsutnosti svakog subjektivizma u njegovu stavu. Kako TFotijeva svedoči, Lenjin je dosledno insistirao da se sva pitanja rešavaju glasanjem, često pulem žestokih i slobodnih debata; ponekad je ostajao u manjini, bilo u CK ili u vladi. Ni u svom kabinetu, ni u prostorijama Sovnavkoma, nije dozvoljavano isticanje svoga portreta. Očigledno, ta moćna ličnost bila je živa negacija svakoga »kulta ličnosti«. Osuđujući poneku grešku ovog ili onog saradnika, Lenjin je i dalje uvažavao sposobnost i časnost čoveka koji je tu grešku počinic · Ova knjiga je jedan fragmentaran, ali verodostojan snimak izbliza. Izdaleka, Lenjin je pobuđivao, možđa, neku vrstu strahopoštovanja. Međutim, u prostornoj i đuhovnoj bIzini sa Iljičem, čovek se oslobađao svakoga straha, dok se u isti mah ispunjavao još većim poštovanjem. Radojica TAUTOVIĆ

1006 KNJICA

Tomislav Šipovac

MKovnica magneta »Veselin Masleša«, Sarajevo 1967.

ONO ŠTO PRVO i najjače pada u oči pri susretu sa ovom knjigom stihova 'jeste njena konfuznost, Koja očevidno izvire iz želje autora da zadre u područje većih i kompleksnijih tema kojima nije dorastao. Zaista je teško pratiti i povezivati poetsku misao Tomislava Šipovca, koja je, uglavnom, samo nagoveštaj, samo prasak koji se, ne buknuvši

u plamen, u osmišljenost, hitro rastura na sporedne, neva:.

žne koloseke, utapajući se u čistu glagoljivost koja, sem što stvara izvesnu atmosferu, ne govori mnogo. Tako ostvarena rečitost ovog pesnika postaje sama sebi, cilj, a to je premalo da bi se ovi stihovi mogli u celini ozbiljnije iretirati. · Bilo bi nepravedno kad bismo. prećutali da Tomislav

šipovac u svojoj »Kovnici magneta« ipak nagoveštava izvesne simbole koji bi mogli, uz malo više strpljenja i umešnosti, postati esencija njegovog poetskog sveta, ali brzo-. pleto i prelako izbačeni u. orbitu pesme, ti nagoveštaji, kao pucnji koji se utapaju u prazninu, ostaju bez većih odjeka.

Ako nije uspeo da razvije i uobliči svoj misaoni i emotivni aparat u jednu kompaktnu celinu, Tomislavu šipovcu je zato pošlo za rukom da ipak ostvari, u jezičkom i formalnom pogledu, celovitu i ujednačenu zbirku stihova. A to je, nesumnjivo, kvalitet koji se ne može pržnebregnuti. Najuspešniji je kad je daleko od velikih tema, kad je ma terenu koji najbolje poznaje, kađ peva o ljubavi, Tu je najiskreniji, najumešniji, tu je svoj. Spomenimo samo pesme »Rođendanska pesma“, »Kao što se diše... i više«, »Pet hiljada puta« i »Ona je izmenila svet«, koje nagoveštavaju da se Tomislav Šipovac može ražviti ako se ne bude prihvatao tema koje su mu, bar za sada, strane i nedostupne,

Vladimir V. PREDIĆ

Norman Majler Američki sam

»Matica hrvatska«, Zagreb 1967; preveo Antun Šolljan

NAJMLAĐI AMERIČKI NATURALISTA (rodio se 1923) Norman Majler svojim najnovijim delom unco je veliku radoznalost među stručnjake pa i čitaoce uopšte, Reakcija koju je knjiga »Američki san« doživela — bila je burna, nekad odobravajuća, nekad negativna. Manje-više, gotovo svi kritičari složili su se u kriterijumu po kome je najnovije delo američkog pisca okarakterisano kao „,iskrivljena, neurotična, prljava« literatura. Jedna od retkih izjava bila je ona Džona Oldriča koji je u odeševljenju izjavio da je knjiga »Američki san«, »enciklopedija naših tajnih vizija i želja«.

Moglo bi se reći da je čitava bujica rasprava i kritika, bilo za ili protiv, došla otuda, što Norman Majler uživa najširu podršku čitalačke publike, što je, na neki način, simbol i ideal te publike. Njegovoj popularnosti doprinela je najviše štampa pišući opširno o njegovim broinim brakovima, nmeuravnoteženostima, političkim ambicijama. Isto tako štampa mu je rado nudila svoje stranice koje je Norman Majler uvek punio senzacionalističkim | člancima kao što su »Natčovek u samoposluživanju«, propagirajući Kenedija; ili »Oglasi, za mene«. propagirajući sebe.

Šta nam u stvari donosi knjiga »Američki san#«, knjiga koja je pre kolaž određenih psiholoških stanja i zbirka grotesknih snoviđenja —'a manje literatura. Nije preterano reći da je Norman Mailer doista težio da d& Što jeziviju sliku koja će na najbolji način ilustrovati »taj, takav, američki san« — poraznu sliku društva u kome se bezglavo juri za novcem, za »progresom« koji je moguće ostvariti jedino posedovanjem novca i rasterećivanjem na najbestijalniji način.

Glavna ličnost romana Stefan Rojak, inače »prvi intelektualac u američkoj istoriji, koji je dobio orden za istaknute: zasluge u ratu«, koji predaje «egzistencijalnu psihologiju« kao nastavnik na nekom fakultetu, sav je u opsesiji za političkom karijerom. Ali, nju može postići jedino preko veza svoje bogate žene. Doživljavajući fijasko u braku, a nemajući dovoljno hrabrosti za samoubistvo, Roiak se rešava da izvrši zločin nad svojom ženom. Po samome činu ubistva, stupa u odnos sa sluškinjom, da bi se nakon nekog vremena vratio u sobu svoje žene i bacio je sa desetog sprata. Nakon toga sledi policijska istraga (za koiu mnogi kritičari tvrde da je najuspeliji deo u romanu), Rojakova ljubav sa jednom barskom pevačicom, kritika yorupcionog policijskog aparata i niz drugih događaja.

Već iz navedenih delova u knjizi može se naslutiti potpuno odsustvo kompozicije. Glavna ličnost nema punog psihološkog kontinuiteta i nije vođena psihološki dosledno pa reagiranja glavne ličnosti doživljavamo kao reagovanja na događaje koji egzistiraiu potpuno odvojeno, i što je najvažnije čini se da se pisac nije unosio u uživljavanje raž ljčnih duševnih stanja.

Tako je Norman Majler ovim romanom pledirao a jednu oštriju, sveopštu kritiku (u šta nas nije i uverio) mahnitog luđovanja za novcem i položajem u društvu, čitalac ipak zaključuje da je to piščevo htenje i ostalo na tome plediranju, i da se njegovo mišljenje O »degradaciji ljudskog« i O odnosu čovekovog unutrašnjeg sveta prema spoljašnjem, ne može opravdati rečima kojima je on branio svoju knjigu. A Norman Majler kaže da je želeo da »doveđe u perspektivu jednu podzemnu reku nekanaliziranih, krvožednih, usamljeničkih i romantičnih strasti, onu koncepciju ekstaze i nasilja, koja je podsvesni život ,— san

narođa«. jednog Predtag DRAGIĆ

Ivan Ceković |

v =etači lagannije

»Mlado pokolenje«, Beograd 1967.

DEČJA POEZIJA u nas i dalje nosi tragove dva toka lako uočljiva u njenom razvojnom luku od Zmaja do naših dana. S jedne strane okrenuta je lirskim trenucima, pevanju koje otkriva svetliju, oplimističku stranu detinjstva i dečjeg sveta, i u ovoj varijanti pesnici se obraćaju čitaocu neposrednije, teže da mu se približe najkraćim putem. Druga varijanta koristi se oporijim viđom humora, prilagođavajući ga iskustvu i vidokrugu najmlađih čitalaca. Primetno je da se kod nekolikih savremenih pesnika oba ova ioka ukrštaju i prepliću; takav postupak nalazimo i u pesmama Ivana Cekovića, mađa on u krajnjoj liniji ipak ostaje bliži lirskoj, ytradicionalnoj« liniji dečjeg pesništva. Zbirka »Šetači laganije« ispcvana je, u odnosu na glasnije i atraktivnije savremenike, u manje mnaglašenom tonalitetu, ali ovo ne bi smelo da nas zavara: Cekovićevi

stihovi nisu zbog toga manje značajan doprinos našoj dečjoj poeziji. Pesnik se kretao svojim putem, tražio i sa uspehom nalazio svoj izraz. Njegov dijapazon nije mali: varirajući nekoliko omiljenih tema, on je pevao sveže, inventivno, prateći svojevrsnu žicu blagog humora i komponujući samosvojnu, jednostavnu melodiju. Autor prezentira čitaocima svet blizak prvobitnoj, čistoj radoznalosti | deteta, pun pitanja i odgovora, sav u nemuštom dijalogu kakav dete vodi sa svojom okolinom. U. pesmi »Mama, kako ti je ime« mali Saša prvo je naučio da pita:

»I već danima ,

Njega posebno zanima

Zašto je baš bijela

Boja snijega.

I valja reći pravo:

Dok po snijegu

Očima žmirka

1 brčka rukom,

Sašu muči nekakav đavo . Kako bi presvuko |

Zimu u Dplavo.«

Ceković svojoj publici prikazuje panoramu svetlosti i boja, suptilnih pejzaža, i zanimljivih susreta, Dan, sunce, oblaci, vreme, vetar, čitav svet, sve se, povinuje autorovoj paleti. Pesnikove metafore pristupačne su uzrastu i iskustvu čitalaca kojima su upućene. On, međutim, nije sputavao svoj izraz, Već je nastojao da i čitaoce povede u novu avanturu, da ih na zanimljiv i duhovit način uvedc u pravila poetske igrc.

Antologijske tremutke Ceković je imao u pesmama »Na svim talasnim đužinama«, »Najnajpjesma«, »Zašto postoji sve«, a čini se ponajviše u pesmi »Kako vedre i oblače olblaci«. Prerano je još određivati mesto ove knjige u užem jzboru naše savremene dečje poezije, na polici Tećzervisanoj za odabrana dela, ali u svakom slučaju treba istaći da zbirka »Šetači laganije«- svojim najboljim stranicama ide u red takvih, izuzetnijih oslvarenja na ovom području.

Ivan ŠOP

Moris Merlo-Ponti

Oko i duh

»Vuk Karadžić«, Beograd 1968; prevela Eleonora Mićunović

OVA KNJIGA obuhvata pet odabranih eseja Morisa Merlo — Pontija, značajnog savremenog francuskog mislioca, čija izvanredna erudicija i svestrana zainteresovanost ukazuju na obimno delo raznovrsne tematike, no ipak prožeto iedinstvenom „misaonom potkom snažne filozofske ličnosti. Izbor Eleonore Mićunović zasnovan je na težnji da se jednom knjigom malog obima predstavi filozof koji je u stanju da u jednom svom escju uporedno raspravlja o pitanjima psihologije, filozofije, istorije, filozofije prava, odnosu između metafizike i scijentizma, lingvistike i fenomenologije slkarstva. Analizirajući primere iz ovih oblasti, Merlo — Ponti se kreće prema svojoj tezi, i briljantno povezujući rezultate govori svoju istinu. Nesumnjivo je onda, da je tako radoznalog mislioca koji je saživljen sa ovako bogatim oblastima teško prikazati sa pet, makar i najboljih, eseja,

Uvodni csej »Oko i duh« postavlja neke probleme lenomenologije slikarstva. »Svel slikara je svet vidljivog, isključivo vidljivog, jedan skoro lud svet, pošto jie potpun — budući ipak samo parcijalan«. Paradoks je po Merlo Pontiju u tome što slikarstvo izražava Biće čineći vidljivim ono što nije vidljivo u primarnom, »profanom smislu« te reči. Moć da se uzdigne do umetnika, da prevaziđe ponor između očiglednog i vidljivog sveta, da pruži onu istinsku viziju stvari, slikaru daje nadahnuće. »Ono što se naziva inspiracijom treba doslovno shvatiti: zaista postoji udisaj i izdisaj Bića, disanje u Biću, akcija i strast tako malo primetne da se ne zna više šta se vidi a šta je Vičeno, ko slika i ko je slikan«. Suština umetničkog akta je u tome da sc njime ili kroz njega izrazi Biće, Fenomen izraza razmatra Merlo — Ponti i u svom najdužem eseju u ovoj knjizi, »Posredni govor i glasovi ćutanja“, posvećenom Sartru. Analizirajući ovo pitanje on ustanovljava duboku srodnost između slikarstva i govora koja nije obična analogija. Poput Malroa on ih povezuje kategorijom »stvaralačkog izraza«, samo Šlo u tome ide dalje i dublje od njega. U oba slučaja događa «ec izražavanje sveta i to sredstvima koja su daleko od toga da budu samo, sredstva, kao što reč nije samo prost znak za obeležavanje smisla. U oba slučaja, pisac ili slikar teže ka ostvarivanju jedinstva svoga individualnog sa univerzalnim. No ipak »govor kazuje, a glasovi slikarstva su glasovi ćutanja.

U eseju »Metafizičko u čovekuc, Merlo — Ponti ide ka naglašavanju jedinstva između metafizike i nauke, ka usaglašavanju dva različita principa koji se upotpunjuju i proveYavaju, Metafizika, koja je stalno pitanje, ptotivi se konačnom i zatvorenom, postavlja se kao stvaralačka kritika prema samozadovoljnom krugu scijentizma.

Esej »Heroj, čovek« predstavlja pokušaj određivanja heroja našeg doba, koji nije ni Ničeov nezajažljivi junak koji teži za apsolutnom vlašću, ni Hegelov čovek" koji stvara, moralno potkrepljen verom u Svetski Duh. U šta da veruje čovek današnjice? Junak našeg vremena se pita, na izgled samo dvoumi, jer zna za poraz, za nemoć, no u suštini nastupa bez kolebanja jer »oseća kontingenciju budućnosti i slobodu čoveka«.

Vlastimir PETKOVIĆ

Brana CRNČEVIĆ

samo neprijatelj.

Naši krivci naš su pravac.

menja, sem njih.

Toliko imamo prijatelja u svetu, a u naše redove ubacuje se

Svesne snage nisu uvek oni ko

Jedni su za to da sve teče, sem krvi; drugi su za to da se sve

Svet je u stalnim promenama. Ponegde proletarijat izgubi svoje okove, ponegde okovi nađu svoj proletarijat.

Radovan PAVLOVSKI Elegija o ptičici na obali Dunava

Miodragu Juriševići,

Ne bejah ja na obali mora a dubinu mora Sa zastavicama vetra ugledđah u tvojim očima

Kao pyywu ljubav veličina zemlje u plodu i padi, Tako tebe ugledah kako me ostavljaš 1 Padu

Na velikoj obali sam sa vremenom U prostrahstvima pesme

Na tvojoj velikoj tvrđavi ' zapljuskivaha valovima ptičica peva

Ne bejah ja na obali mora a dubinu mora U tvojim plavim očima ugleđah

] tek tada kap kiše na putu svom Ispusti svoju dušu zimzelenu.

A A AV VV VV ei

—

Nove dezinformacije

ZA. VREME STUDENTSKIH DEMON. STRACIJA u beogradskoj štampi je ob. iavljem čitav niz dezinformacija koje su izazvale opravdan revolt svih onih koji od sredstava javnog informisanja traže is: | tinita obaveštenja. I posle okončanja studentskog štrajka, u razgovorima Za »Okruglim stolom« koji se vode u raznim . redakcijama sa učesnicima dynađaja, niču nove dezinformacije koje takođe izazivaiu uznemirenie i revolt.

U »Svetu« od 15. juna, u okviru razgovora sa učesnicima u studentskoj ak· ciji, Zoran Latković, student filozofije, rekao je i ovo: »Hteo bih da kažem ne· što o epitetu »avangarda« Koji su nam dale »Kniiževne novine«. To je rečeno vrlo dvosmisleno i mi se toga plašimo. Od takvog pisania mi smo se ogradili u nedelinom broju »Politike« (9. iuna)«,

Da se razumemo: Termin »avangarda« . upotrebljen je tako da u niemu nema– ničeg dvosmislenog. Rečeno je da su stu: denti »avangardni deo socijalističke omladine koja se politički aktivirala, odlučna. ·da sprovede u život sve opšteprihvaćene || principe koji su se često svodili na parole i da se rečiu i akcijom obračuna sa svim onim snagama koje koče pun raž mah samoupravnih odnosa i istinske de|| mokratije u našem društvu; da su »naj-"|| avangardnijii i naičasniji deo inteligen· OE O »Književne novine« br. 320, Str, e

U »Politici« od 9. juna »Književne novine« nisu ni jednom rečiu momenufe, pa nije jasno ko se to ogradio od njihovog pisania!

Ovo što ije rečeno o »Ioiiževnim novinama« samo je jedna od dezinformaciia koie su lansirane u razgovoru čiji je cili izgleda bio ne da pokaže snagu i revoluci· onamost studentskog pokreta, nego da, primitivnim montažama, stavi osnovni akcenat na ono nesocijalističko što je u studentski pokret pokušalo da se in·

filtrira. (SAL A OVO | MISAO eo PKV GS ZN PSOM SW JAO

(| NI ya

KNJIŽEVNE NOVINE