Књижевне новине

LIRIKA U IPIRIEVOJDU

Rasul Gamzatov

RASUL GAMZATOV sovjetski avarski pesnik, rođen je 1923. godine u selu Cada u Dagestamu. Sin je čuvenog avarskog narodnog pcsnika Gamzata Cadasia. Bio je učitelj, a zatim je (od 1945. do 1950) studirao književnost na Literamom institutu »Maksim Gorki«, Prve pesme je štampao već u 14 godini (1937), a prvu knjigu stihova (»Plamena ljubav i goruća mržnja«) 1943. godine. Sledeće njegove zbirke su: .»Moja zemlja« i »Naše planine« (1947), »Domovina gorštaka« (1930), »Godina moga rođenja« (1950), »Reč o starijem bratu« (19052), »Razgovor sa oceni« (1983), •Dagestansko prolećee (1955), poema »Gorštakinja« (1958), »U planinama je moje srćec (1959), »Visoke „zvezde« (196) i dr. Za knjigu pesama »Godina moga tođenja« nagrađen je Državnom nagradom SSSR-a, a za zbirku »Visoke vvezde« Lenjinovom magradom za 1963. godinu, Njegcva poezija je prevođemna na mnoge strane jezike 1 jezike naroda SSSR-a. Ovo je prvi prcvo poezije Easula Gamzatova na srpskohrvatski jezik.

Ja mMisam. smilje, ti fisi jorgovam, AP ubiće nas makar zvali u pomoć Beli baštovan po imenu dah, Crni baštovan po imenu noć.

Ti nisi pšenica, ja hisam ječam,

A štedeP nas neće — memaju il TIIOĆ Kosac belog lica po imenu dam,

Crna žetelica po imenu NOĆ,

Ti nisi košuta, ni ja jelen nisam, AL savladat lovačku strast neće moć” Ni beli lovac po imenu dam,

Ni crni lovac po imenu noć.

Da li će nas beli lovac otkriti, Da li će crni pucati ma mas?

A možda će prvom ruka uzdrhtati, A možda će drugi promašiti nas?

Opet je za mnom rodna zemlja,

A famo za rekom nije zemlja moja. Granica nije — ni polje ni šuma.

Granica otadžbine je — granica spokoja. Ali kađ se vraćam iz daleka,

Stežući drugovima tople Yuke,

Znam granica nije ni most, ni reka, Granica otadžbine je — granica rastanka.

Radost t bol ta bPutu sam srelao,

Smtej'o sam se, plak'o, a vreme je promicalo. f ta tugta se pretvaralo često,

To, što je u bočetku bilo veselo.

Bol se u pobede pretvarao,

Suze u osmehe... Čemu spo?iti, Na-sve?!u ne Postoji, ili. je me Vidimo, Granica između bola i radosti,

Svega se bojihH1,

Bojim. se da, možđa,

Neću moći da te zaštitim od uvreda,

Da ti, možda, poznanik meki, ili, možda, Prolaznik što he kaže, da te ne pogleda.

Bojim se, đa vetar, nezvan, iz daleka, Ne pokiđa među nama tanke niti,

Da staklena je sreća naša welika,

A veliko staklo lakše je razbili.

· Bojim, se, đa te more briga i bola

Ne zapljuste, he odnese na pučinu, I da talasi tog slanog mora

. Suze voje he odvuku ı dubinu.

\ %%3

Za tebi, Dagestane moj junačhi, m" Da se ne molim

Zar da te ne volim, .

Zar mogu, kao zdral od svoga Jata,

- Od tebe da se odvojim?

Sve što su mi hekad ljudi dali Sa tobom ću podeliti,

I svoje orđenje i međalje Na tvoje visove ću prikačiti.

Posvetiću ti zvučne himne

] reči pretvorene u stih, Samo mi poklohi plašt tvoje šuHle I belu šubaru vrhova tvojih!

'Reci, o more, zašto si slano? Mnogo je ljudskih suza M meni! Reci, o more, čime st obojeno? 5 U mojim dubinama S korali skriven:

Reci, o more, što si uzburkaho? . Na ·pučini su TROgi hrabri ginuli! Jednt su hteli da ne budem slano,

Da nađu korate drugi su ronili!

w. ni Pesma o ljubavi, velikoj Nikađa nije velika. Sićušna osećanja pohekad Rađaju dugu besedu.

Stepshi orao učini krug 1! ta nebo se vime, A vrabac samo doleće

Da celi dan cvrluće. Preveo BRANKO VUKOVIĆ

“

„. LES LETTRES FRANCAISES

Može li se biti danas komunist

POZNATI „marksistički estetičar i književni kritičar Pjer Deks, u poslednjem broju Aragonovog nedeljnika Les Lettres francaises, prikazuju ći najnoviju knjigu Rože Garodija, čiji je naslov ispisan na čelu ove beleške, kaže za ovop istaknutog savrememog mislioca da je za njega filozofirati isto ono što i za Pikasa slikati: to će reći biti u kursu svakodnevnog. On u novoj knjizi Garodija vidi vrednost, pre svega, jedne misaone provokacije. Za Oonog ko nije neće biti ni provokacije u "toj neobičnoi knjizi, nego samo određena pitanja i određeni odgovori, jer je Pprovokacija direktno filozofske prirode. Kako živeti, to će reći kako misliti kao čovek u Francuskoj u poslednjoj tre“ni XN veka? — pita se Garodi i odmah odgovara: »Razumeti moguće, raditi za niegovu realizaciju, to znači biti komunist«. Kniiga Garodijeva, saopštava Pjer Deks, počinje kao autobiografija a završava se kao široka politička perspektiva posle razmafrania svih aktueln'h oblika socijalizma koji se danas iavljaju u SSSR-u, Kini i drugde, ali i svih oblika savremenogz kapitalizma, uključuiući i četvrto poglavlie koie ie posvećeno temi državni monopolistički kapitalizam i žšovek. Ovo poglavlic, u stvari. predstavlja rezultat diskusile između Garodija s Mišel Fukoom povodom čovekove smrti i strukturalistom-komunistom Lujem Altiserom o teorijskom „antihumanizmu.

Pier Deks dalje kaže da ie Rože Garodi u knjizi »Može li se biti danas komunist« pokazao izvanredno enciklopedijsko znanje i poznavanič problema, ispitujući estefiku i teologiju, teoriju politike i ekonomsku teoriju, istoriju Kine i kineskog komunizma 1 svetlosti savremene politike Sjedinienih Američkih Država. Čitava knjiga ie pisana, kaže Deks, jednim ličnim stilom i tonom, Živo i izvanredno zanimljivo.

Međutim, ono što je najbitnije u knjizi »Može li se danas biti komumnist« jest, u stvari, poziv njenog autora na novo čitanje Marksovih

političar, čak,.

dela. Pjer Deks, možda malo preterano, tvrdi dalje za Ga· rodija, što je samo doelimično tačno jer nije bio jedini a svetu, da je on čovek koji je posvetio ceo svoj život marksizmu i da Je odigrao odlučujuću(!) ulogu na imtermacionalnom planu u Krjlici filozofskih grešaka i zabluda Staljina. Daleko smo od toga da prihvatimo u polpunosti ovakvo jedno gledi. Ste, jer je, kao što je poznato, manje ili više dosledno, manje ili više odlučno i do kraja, kritika staljinizma otpočela već 1948. godine, pa ic uloga Garodija postala znatna mnogo kasnije, a u Francuskoj zaista bila presudna i odlučujuća. Garodi već duže vremena poziva i na preispitivanie suštine partije i njene uloge u savremenom svetu, pa Je ioš i u svojim knjigama »Realizam bez obala« i »Marksizam XX veka«, u tom sm'slu, postavio zahtev da se ponovo prouče Marksova de la, naročito njegovi rani radovi koji su tako dugo (i ne baš tako slučajno) ostajali van damašaia pravog i studioznog ispitivanja. | Upravo zbog loga, i Garodi insistira na vraćanje Marksovim rukopisima iz 1844. i 1857—U1859. i »Kapitalu« iz 1867. godine, tvrdeći da je, na primer, za marksističku teoriju alijenacije »Kapital« polazna tačka kao što je i za formaciiu Marksove misli uopšte neophodno proučiti odnos između njegovih radova iz mladosti s »Kapitalom«. Dajući tako alijenaciju, istorijski re alno a ne spekulativno, centralno „mesto u marksizmu (što je u saglasnosti i s po· zitivnom revalorizacijom hegelovskih izvora marksizma i prekidom s altıiserovskim tumačenjem Marksa), Garodi u Toj svetlosti, dotiče u SsVOjoj knjizi čitavu seriju aktuelnih pitanja pre svega, i iznad svega, one najvažnije, kao što su; birokratska deformacija socijalizma i kriza savremenog državnog „monopolističkog Kkapitalizma. Mladen Milanović

ez Se=ai e eieyieaejaairar ae arne=gerpaa aaa e – aiuSitaaa ae aa aa ar aaa

VIDIK

ere aOkaa va era rrara er Oea ir aen er ara aaa aazie uu paz enu an ua

Novi hrvatski pesnici

PODUHVAT Tomislava Slavice, jednog od urednika ovog časopisa, koji izdaje Općinska skupština Saveza omladine Split, višestruko je zanimljiv. Peta ovogodišnja njegova sveska, naime, posvećena je »novim hrvatskim pjesnicima« i, iako u koricama jednog mesečnika, „koncipovana i publikovana kao antologija. Njeno osnovno, nastojanje je — tako Slavica misli i ıı svom opsegom skromnom i, uopšte, nepretemcioznom, predgovoru to i kaže — da pažnju čitalaca skrene na pedesete godine, u koji ma je takozvana krugovaška generacija, podržana neposrednim prethodnicima, napravila vrlo značajan zaokret u hrvatskoj poeziji i da ukaže na »još smionija otvaranja prema pjesništvu i svijetu« koja su _ispoljili „mladi pesnički naraštaji. Oni koji su stasali i afirmisali se u časopisima »Razlog«, »Polet« i »Vidik« i oni koji upravo u ovom trenutku stasavaju. Ukratko, njegova je osnovna težnja da prati aktuelne tokove u hrvatskom pesništvu, da da dosta prostora novim i najnovijim interesovanjima hrvatskih pesnika, da omogući mladim i najmlađim pe snicima da obelodane svoje domete.

Slavičina antologija je, pre svega, jedna od onih koja ako je suditi po tome ko ie a nju ušao a ko nije — neće isuviše uzbuditi duhove. Jer. gotovo da i nema pesničkog imena, među današnjim, Dosle rata afirmisanim | hrvat skim pesnicima, počeV od o· nih koji zaključuiu petu deceniju života do „onih koji ni drugu nisu zaključili, koje

'hova i ne

u njoj nije našlo mesta. Ako se tako nešto i dogodi to će mnogo pre biti zbog izrazito subjektivnog i pomalo meobičnog, što je sasvim razum:ljivo, izbora pesama pojedinih pesnika. No to, ni u kom slučaju, neće onemogućiti č taoca da stekme određene utiske koje je sastavljač ove anftologije i želeo da podstakne. Osim toga, Slavičin izbor može da bude zanimljiv i za izvesne komparativističke stu-

dije. On dosta upečatljivo |

može da pokaže šta spaja i šta deli, recimo, damašnju

hrvatsku i srpsku poeziju, ili |

hrvatsku i slovenačku (makedonska je izrazito specifična) već i samim tim Što izvesne karakteristične elemen: te pesništva kojim se bavi posebno naglašava. Sasvim površno gledajući možemo u očiti da pesnici Slavičinog izbora ne ftragaju za Atlantidama, Arabijama i MHeladama, da tragači nisu ni Orfeji ni Proteji. Pitanje delovanja i shvatanja pesničke imagi-

macije, sasvim očevidno, mo |

Žže se vrlo uspešno razmatrati. Isto fako, iako to. mogu da budu površinske, ali ne 1 beznačaine, oznake, uočiće se da Slavičini pesnici referiraju izvestan „wunutrašnii TItam i melodičnost svoiih sti i- podvrgavaiu hi strogim metričkim i ritmičkim shemama. Ukratko, omi dokazuju svoju „pripadnost određenim delovima savremenog teorijskog i stvaralačkog poetskogz iskustva. Imajući sve to na umu mi

i skrećemo zanimljiv mrlohvat.

socijalizma 1, !

pnžniu ma ovaj |

Bogdan A. Popović

AKZENTE

Neorealizam, nihilizam i idolatrija

PIŠUĆI u trećem broju nemačkog „dvomesečnika «AKkcenti« studiju pod” gornjim naslovom, Injacio Silone kaže da tendencije neorealizma, nihilizma i idolatrije (tu on misli na političku idolatriju) u literaturi i umetnosti doduše nisu sasvim novog datuma, ali su se poslednjih decenija pretežno pojavljivale u onim zemljama gde su se Odigrali socijalni preokreti. Naglašava da će pre svega go voriti o njihovim formama ıt zemlji koja mu je najbliža.

Ako se italijanski posleratni neorealizam — veli Silone — posmatra iz današnjice TCtrospektivno, on se pojavljuie kao pokret koji ima sva obeležja prinudnoga, premda se ne može reći da su sva literarni kritičari predvideli. U vremenu između oba svetska rata italijanski literarni istoričari su više puta raspravljali o uzrocima koii se malaze u osnovi male obdarenosti za pripovedačku prozu u istoriji njihove litera*ure. Došli su do tog rezultata da je reč O urođenoj mani duhovne strukture italijanskog naroda. Po mi šljenjiu te gospode darovitost Italijana ie po prirodi pre naginiala lirici, eseiu i rctorici negevo li pripovetki i romanu. Ali ovakvoi tezi je nedostajala istorijska osnova, a osim toga ona ni teorijski mije bila održiva. Pre svega: može li se uopšte govoriti o mekoj »prirodi duha«? TI mostoi li stvamo i narodna duša«?

TIniacio Silone kaže da ie fek neorealizam, posle sloma fašističke diktature, doneo ko načni dokaz o besmislenoj swnarodno{i« tezi. Imalo se upravo utisak kao da su posle iznemadne promeme državnom uređenja „mnevidliivi bedemi znamenite narodne duše Drobijeni i tradicionalni potočić pripovedačke proze sc u maj|kraćem vremenu pretvorio u rečni brzac.

Silone ističe da ie oznaka w»neorealizam« najpre upotreb liena kod prvih italiianskih filmova „kojima je svetu T1rc-

balo predočiti »novu stvam nost«, bez maske fašizma. Ali ta oznaka je odmah prešla i na pripovedačku prozu, Čijem nastanku je poslužio isti podstrek. Tabui srušenih diktatura bili su, razumljivo, prve obavezne teme nove umetnosti u Italiji. Tako su se filmovi i pripovetke italijanskog neorealizma odigravali poglavito o kolibama proleterskih četvrti ili na Jugu. Nisu slučajno Italijani sa Juga činili najbrojniju grupu među novito u kolibama proleterskih alizam bio prva literarna reakcija jednog društva koje je posle duge tiranije otkrilo sebe i svet, ne treba se čuđifi što se on pre svega služi istorijskim materijalizmom kao ideološkim osloncem. „Kako god se estetska vrednost neorealističke proze posleramog vremena bude procenjivala Silone smatra Wzrvesnim da ona u istoriji italijanske literature predstavlja epizodu zamašnog značaja.

Silone naglašava da ie prava meorealistička opijenost trajala samo četimi ili pet godina, jer jc taj pokret već kođ samog nastajanja mosio u sebi svoje granicc i razvojne crte. Ni film ni pripovedačka roza nisu mogli traino da žive od optuživanja, niti su mosli neposrednc dmevme dopađaje smatrati celoku» nom stvarnošću. Neorealizam se zato uskoro izopačio u manirizan. Usled sveea toga pbojam o slobodnom čoveku danas ima mnogo obuhvatnije ı komplikovanije značenie nego ın pro šlosti, ako slobodnim čovekom u moralnom smislu sma framo samo onog či mozak nije opterećen prednheđenjima i koji pred problemima svoga vremena zastupa uverenje diktirano razumom 1 čovečnošću. Oftuda razumljivo — zaključnje „Silone — što se jedan odeovornnsti svestnm čovek zbuni pred broinim Đrobhizmima koie društvena kriza nosi sa sobom.

Aleksandar Đ..Ponović:

NUOVA ANTOLOGIA

Knjige o pozorištu

U OBIMNOM NAPISU Đovani Marki daje pregled značajnih knjiga o pozorištu koje su se u poslednje vreme pojavile u latinskom svetu. Počinje sa knjigama Francuza, Leona Šansrela i Leona Musinaka, »Istorija pozorišta« i »Pozorište od početka do naših dana«. Šansrelova knjiga po mjemu ne predstavlja neki izu zetno značajan napor u smislu informacije i dokumentacije: to ioj se može upisati u mane ali može biti i vrlina — ne predstavlja jednu od onih knjiga koje se zasmivaju na biografijama pisaca i sadr žajima dela a zaobilaze samu suštinu pozorišnog fenomena i njegovu funkciju svedočanstva svog vremena. U »Istoriji pozorišta« Leona Šamsrela istorija je shvaćena kao ?Dojava koja služi živom pOZOrišnom fenomenu, kao praćenje onih iskustava koja su 'kroz vekove terala čoveka da kroz glumu otkriva pred društvom najimtimmije strane svoje ličnosti, nemire i ushićenja, radosti i patnje. Taj instinkt koji gura čoveka da postane »ličnost« je po SVOJoj prirodi dvojak: sveti, koji slobodno otkriva patetične, nesvakodnevne strane karaktera i koji je stvorio antičku tragediju, hrišćansku misteriju i koralne spektakle re volucionarnih epoha, i parodistički, koji u glumcu pod zaštitom šminke, maske i kostima oslobađa komični smisao i Želiu za šalom. Ali poslc primordijalnog oblika instinktivne manifestacije pozorištc postaje oblik umetnosti, podložan inspiracijama i pravilima. U ta tri clementa Šansrel vidi osnove čovekove pozorišne aklivnosti, u ta tri pravca upravlja svoja traganja i oko niih organizuie svO-

'iju knjigu: duh slavljenia, duh

ismevanja i literatura kao teatarT. Leon Musinak je poznaliji kao filmski kritičar, član mckadašnje grupe oko »Cahiers de Cinema«. 1 Knjizi »Pozoıište od početka do naših dana« ponxušao |c da zadovolji i zahteve ?'nformisanja čita-

laca i vlastitu želju da pokaže razvoj i kretanje »duha oblika« pozorišne umetnosti. Po ovom drugom elementu knjiga predstavlja značainiji USpeh i rezultat, pokazujući u Živom tkivu istorile nastalanje tipičnih struktura pozorišne umetnosti i njihovi kasniju evoluciju. Sa naročitom upečatljivošću uspeo je Musinak da pokaže i obrazloži društve ne i istorijske uslove rađamia i kasnijih transformacija dramaturških tehnika i interprefativnih koncepcija, scenografije i, u poslednjem periodu režije.

Povodom knjige Huana Gve rera Zamore »Istorija savremenog pozorišta« Marki posebno ukazuje ma činjemicu da nam najobimnija i najozbiljnija takva istorija dosad dolazi iz Španije: sa čefiri toma dosad objavljena i jednim u pripremi, sa već do stignutih 3.000 stramica teksta i ilustracija, skoro da se me može verovati da ie to posao iednog čoveka, čak ı kad se zna da je on tome poslu gotovo u potpunosti DOSVCtNO poslednjih deset godina Života. Zamora ie takođe pošao sa veoma smelim i originalnim, ali i sasvim jasnim idejama u organizaciji svoje knjige: prvo je predstavio autore koi su bogatsivom predloga, formalnih novina i moćnom čari svoih provokacija u na: šoi epohi potpuno obnovili tehnike i argumente DOZOTI Šta: od Žarija do Apmolinera, od futurista do madrealista, od Artoa do Geldroda. od Gar sile Lorke ao Valje Inklana, od Eliota do Beketa. Zatim ie od ovih samotnih nadahnu tih i često slučainih revolucionara ~ pozorišta nOoša0 do svesnih i izgrađenih teorćtičara i animatora, do šefova velikih škola modernog DO7"Yišta. od Strimdbersa do Pivanmdela, od Gordona Krelea do Apvie, od Čehova do Brehfa. Definifivna struktura ničgovog moduhvata još uvek ić zagonetka.

Tvrtko Kulenović

KNJIŽEVNE NOVINE