Књижевне новине
v Cove k... Nastavak sa 3. atrahe:i
svega Što bi dovelo do eventualnog konflikta pokaže da im je ne samo ravan partner-sagovomik već i više od toga, da ih svojim spoljnim blagim osmehom, a unutrašnjim proktivrazlozima koje obuzdava psihološki, intelektom prevažilazi. Ljubav koja se između starijeg Nenadovog sina i kćeri jedne od nemačkih porodica razvija dalja je potvrda KalićeVog opredeljenja za nešto Što je i prirodno, i Što omogućava da pozitivnim emocijama i njihovim rasprostiranjem otvore putevi razumevanju, solidarnosti, zbližavanju. Ljubav tako u Kalićevom delu dolazi kao nužni ljudski most za uklanjanje mržnje i dijaloga u
e se zaoštravaju i nastavljaju konflikti.
Smena sumornih dešavanja vraćenih sećanjem sa neposrednom stvarnošću ili dešavanjima uopšte u zavičaju i zemlji pre ili posle logorovanja, u Kalićevom romanu ostvaruje kompozicionu strukturu u kojoj neposredne pobude omogućavaju pamćenju i sećanju da rekonstruišu one životne punktove junaka iz kojih se spregom pršljenova sećanja i konkretne realnosti ostvaruje deo pređenog životnog puta jednog sredovečnog čoveku. Secćanje na dirljivo eksperimentisanje sa Rusom Koljom i njegovo mučenje u zatvoru, vešanje devojke, putovanje vozom preko mađarskih ravnica u povratku domovini i kratak senzualni zanos i plotski žar, susret sa nemačkim kapetanom na morskoj obali·i dijalog sa Nemicom Hildom ostaju kao čvršće i koherentnije slike, upečatljivije i ganutljivije epizode. Otresanjem svega naturalističkog, okorelog, ogavnog i drastičnog, Kalić je čoveka u domovini i slobodi vratio sebi i u tom povratku ukazao da je u otporu životu samospoznaja osnovna snaga i garancija opstanka i kretanja novim. pobedama i suočavanja sa novim teškoćama. Priroda i dodir sa njom doprinose da se mračne strane čovekove psihe i magle u duši razbijaju i bistre i čoveka upute perspektivi. Kalićev jezik je čist, slikovit i konkretan, stil prozračan, lepršav i lak, pričanje prirodno i tečno, te se kroz njegove prozne sadržaje kreće kao poljanom kojom prvi jutarnji zraci počinju da kupe kristal rose. Mestimične jezičke omaške, stilska skliznuća i labavije veze u tkivu poglavlja neznatno umanjuju vrednost ovom romanu punom obasjanja svetlosti, mladosti i lepote života, romanu koji je najpreporučljivije štivo omladini za koju kao da je pisan.
Dragutin Ognjanović OV VV VV, AA~
NJEPIRJEV RIDJRNJE KKNJIKOJE
Marek Nowakowski Gomnmitvva
»Czytelnik«, Warszawa 1967.
MAREK NOVAKOVSKI je rođen. 1935.-u' Varšavi. Završio je pravni fakultet. Bavi se pisanjem dd 1957. »Gonitwa« (»Trka«) je njegova šesta knjiga pripovedaka. Pripada zgeneraciji tzv. gnevnih mladih pisaca u koju se još ubrajaju Iređinjski, Briht, Čič. Ali kao što je to slučaj svih generacija i grupa i. ovoj je jedino zajednička umetnička orijentacija, idcjno-estetski ciljevi. I to u prvoj fazi, a posle svako ide svojim putem. Toj zajedničkoj polaznoj tački (periferija velegrada, obični mali ljudi, lopovi, prostitutke, pijanice, lumpenproletarijat) najverniji je ostao Novakovski. Junaci pripovedaka »Trke« kao i »Visoke temperature« i »Zapisae su buntovnici, sanjari, ludaci, nemirni. Jednom reči ljudi na marginama oficijelnog društva, Ima u njima nečeg od junaka Stejnbeka, Foknera, Babelja. A to nešto je sličan način izražavanja protesta protiv društvenih normi i monotonije života. Lektira proze Novakovskog. je jednostavna i zanimljiva, slična lektivi Babeljevih priča, U jednoj priči je sve: jedinstvo sveta, ličnosti, događaja i fakta.
. Đebi Novakovskog »Taj stari lopov« spadao je u debije koji su najviše obećavali, Za ono vreme (1957. godina), vreme socrealizma i pozitivnih junaka, debi Novakovskog je bio tako netipčan da ga je nemoguće bilo ne zapaziti. Iznenađivalo je da proza sasvim mladog pisca može biti tako. izvorna, rafinirana, stilski ujednačena. Još tada se videlo .da je reč o piscu koji izvrsno poznaje materiju o kojoj piše, piscu duboko angažovanom onim što piše. Najinteresantniji je piščev način tumačenja sveta, Nema tu ničeg egzotičnog kao što bi se to moglo očekivati s obzirom na izbor sredine i junaka. Pa ipak postoji nešto novo i neobično u toj prozi. Svojevrsni dokumentarizam, preciznost opisa, Da, to je bilo vreme procvata poljske škole dokumentarnog filma. To je bio opšti bunt protiv šemalizma socrealističke literature. Ponekad se u buntu i negaciji starog išlo u krajnost, kao što je to, na primer, bila sklonost ka tzv crnoj literaturi. Crno u prozi Novakovskog ne označava isticanje, nametljivost fascinacije, već obratno. Novakovski je pisac jedne jedine opsesije. Ti. jedna ista sredina, isti tip ljudi provlači se iz pripovetke u pripovetku, iz knjige u knjigu. Ali postoji nešto što ih razlikuje. A to je suptilna iznijansiranost. U pričama Novakovskog ima toliko ubedljivog očaja, izgubljenosti, snova, maštanja, opsesija. Jedan svet lišen tereta kulture, rafiniranosti civilizacije a preživljava tako veliku dramu, dramu savremenog čoveka. određena svešću o apsurdu m kome se čovek nalazi čitavom svojom egzistencijom. Novakovski je veoma konzekventan u odnosu na svoju viziju sveta, Čitavom svojom prozom on protestuje protiv umetnosti koja stvara iluzije. Junaci njegove proze su u odmosu na život bespomoćni. Svet je jedan ogroman lavirint, svet je bez boga. Analiza Novakovskog je demaskirajuća. Sve je protiv čoveka, protiv malog čoveka sa dna društva. Sve čega se lati donosi nesreću, bedu, poniženje. Tom čoveku ostaju jedino snovi: snovi o muladosti, lepoti, bezbrižnom životu, lepšim vremenima. Sve ostalo je pakao, realnost u kožu se on nikada neće moći da uklopi, U poljskoj savremenoj prozi nema okrutnije i istinitije, umetnički potpunije proze od priča iz zbirki »Visoka temperatura« i »Zapis«. Jedan deo Varšave, varšavska periferija sa svojim jazbinama, kućercima, prljavim uličicama, slična Babeljevoj, Moldavanki, poslužio je piscu da prikaže čitav svet, čitav život, golu istinu svoje epohe, svakodnevicu njene duše. Ako još dodamo da je ta proza napisana jednim neponovljivim jezikom onda ne možemo a da ne. konstatujemo sa žaljenjem da naša čitalačka publika još uvek nc zna za OVO izuzetnog mladog „poljskog pisca, jer se dosad nijedna naša' izdavačka kuća mije zamteresovala da objavi makar kratak izbor iz njegovog dela.
4
Biserka RAJČIĆ
Vizija tog sveta je ~
__UDI(G KONJIMA
Zoran Joksimović | Poslednje leto
»Otokar Keršovani«,
Rijeka 1968. ROMAN »POSLEDNJE LETO« predstavlja neku vrstu »optimističke tragedjje«. To je, na prvi pogled, sasvim jednostavna priča o »malim« ljudima, koji svoje dane tavorc u jednom kutku, potpuno .odsečenom od »velikog« sveta, u kome žive »veliki« ljudi i u kome se začinju i dočinju »veliki« događaji, Joksimović je, čak, i svoju priču locirao u vremenu i prostoru uz pomoć imena i događaja iz bliže ili dalje okoline, iz bliže ili dalje prošlosti,
U romanu saznajemo kako Vilotije, nekadašnji kelner, podiže svoju krčmu, buduću arenu događaja, pisac nam sasvim neposredno saopštava kako u taj ambijent, neorcalistički spontan ali, istovremeno, barokno tajnovit i zloslutan, dolaze, doseljavaju se i odomaćuju dve divnc sanjalice, dva vernika i lakovernika, dva poklonika velikih stvari, dva lažova i samolažova, dve buduće glavne ličnosti: Macan, »nosač broj jedan, najbolji nosač na svim stranicama sveta« i Ljigavi, Dimitrije, »najveći pecaroš na Svetu«, A taj svet, ko i šta, u stvari, sačinjava taj svet? Pored Vilotijeve kičme, tu je đubrište, na koje neprestano dolazi novo smeće, tu je reka s vrbacima, koja se neprestano gubi i ponovo nabujava, splavari, koji dolaze i opet (u određeno vreme) odlaze i, osim nekoliko »sporednih« likova i mena godišnjih doba i dana i noći, ničega više nema. Sve se, dakle, ponavlja, sve ostaje isto ali, ipak, sve se menja (»sem kamenja« — što bi rekao Macan), prolazi. i nestaje. iy
O nekakvoj fabuli romana takođe ne može ni biti reči.
Ali kakav smisao dobija sav taj »promašeni i 2odbačeni« svet u Joksimovićevom romanu! Koliko plemenitosti, sadržine i poezije nosi u sebi svaki od tih likova! I kako je autor uspeo da sve te junake i čitavu tu atmosferu umetnički oživi i čitaocu da saopšti! Njemu je pošlo za rukom da u taj tako uzak okvir smesti čilav niz ljudskih drama, vrlina, kvaliteta, slabosti, mana i poroka, da oživi čitav niz situacija i onosa i da .sve to digne na jedan umetnički stepen realnosti i irealnosti, vrednosti i antivrednosti, trajnosti i prolaznosti. Ništa kod njega nije dobro ili zlo, ništa ovakvo ili onakvo, O događajima on priča u jednoj sibžonktivnoj formi, agnostički određen i prema tuđim saznanjima i tvrdnjama, uvek se skeptički poziva na izvesnog Jefrema, tobožnjeg hroničara (»tvrdi Jefrem«), ostavljajući, pri tom, prednost individualnom utisku, doživljaju, samoopredeljenju.
Svi su ti ljudi nepokolebljive sanjalice, dobričine i fanatici, svi oni očekuju ostvarenje svoga sna. Macan, na primer, pravi »elaboraf o sveopštoj eksploataciji đubrišta širom sveta«, Ljigavi čeka najveću ljubav i »najslađu« ljubavnicu, Vilotiju su udobne stolice, lepi stolovi i puno gostiju u vrbaku kraj reke stvar skore budućaosti, bezimeni starac ni trenutka ne sumnja u povratak svoje »devojčice«, »velike gospođe iz velikog grada«. Brana, koja zaustavlja reku i život u krčmi na reci, rasteruje snove, raspršuje čitav taj predeo iz bajke, nije u tom. kontaktu, ma koliko predstavljala hod progresa, ni približno vrednost u pozitivnom smislu, kako se obično uzima.
Kad se svemu. tome doda veoma ekonomičan, gotovo škrt, ali sasvim jasan i pun podteksta jezik, kad se ima u vidu jednostavna, stroga, tako reći, simetrična ali pregledna i svrsishodna kompozicija romana, ostaie da se kaže da »Poslednje leto« Zorana Joksimovića, i kao ostvarenje i kao obećanje, može da se smatra prijatnim literarnim doživljajem.
Stanojlo BOGDANOVIĆ .
Boro Vujačić MKnežev dom »Sloboda«, Beograd 1968.
BORO VUJAČIĆ je zaljubljen u crnogorsku prošlost i sa pasijom beleži usmena predanja i stare zapise. Od tih predanja on pravi čitke, zanimljivo pisane, priče koje se nalaze negde na granici između reportaža i pripovetke. Ima se utisak da bi Vujačić mogao da piše i priče. Ali, životna istina, poetičnost herojskog morala, patrijarha!ni svet koji obraz ceni više nego ista drugo, a junaštvo smatra merom do koje se obraz očuvao Čist, Vujačića toliko privlače da se njemu čini da bi svaka literarna stilizacija, svako maštovitije izneveravanje fabule narodnog predanja, to narodno predanje učinilo manje lepim i maaje poetičnim. Jedan svet iz guslarskih epopeja, konkretizovan i oživotvoren, govori sa stranica ove knjige. Jedan svet u kome se sve zna i u kome su regule i norme nešto što se ne sme izneveriti ni po koju cenu i ni na koji način. A, istovremeno, taj svet je tako stabilan i čvrst u tim svojim nazorima da svako izneveravanjcec određenih vrednosti može da preraste, i obično- prerasta, u pravu katastrofu.
Vujačićevi zapisi čitaju se sa interesovanjem, lakoi bez naprezanja, To je jedno čitko štivo koje bi moglo da se preporuči svima onima koji bi želeli da saznaju nešto bliže o Crnoj Gori u prošlosti, Ja ne potcenjujem Vujačića kao pisca, kada kažem da bi neki od njegovih tekstova svojom vaspitnom vrednošću zasluživali da se nađu u ponekoj istorijskoj čitanci ili čitanci iz srpskohrvatskog jezika, Jer to su primeri koji su tako probrani da krepe, da vas ispunjavaju nekim optimizmom i onda kada se govori o smrti, krvi, mukama i patnji Jednostavno kada se čovek sretne sa ljudima sa kakvim ga upoznaje Boro Vujačić, on za trenutak počne da misli bolje o ljudima uopšte.
To nije literatura, to nije novinarstvo, to su naprosto zapisi na'onaj način na koji su to neki od zapisa Milana Đ. Milićevića, A u svakoj književnosti i takve knjige i ovakvi pisci imaju svoje određeno mesto.
Predrag PROTIĆ
Pjer Akok i Pjer Kie
Rat je dobivem u Svicarskoj
»Epoha«, Zagreb 1968; prevela Marija Eker-Manolić
Epoha — Zagreb 1968. prevela Marija Eker-Manolić U NIZU posleratnih publikacija o manje-više čvornim špijunskim aferama drugog svetskog rata, knjiga »Rat je dcbiven u Švicarskoj« pobuđuje posebno interesovanje kako njenim samim · nastankom, tako i pomalo suvišnim i nedovoljno argumentovanim pretenzijama da bude stožer svega što se odigravalo u mutljagu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi i zaraćenih i prividno neutralnih zemalja. ki
Sa isključivom željom da podvrgnu stuđioznoj analizi ponašanje i stav neutralne Švajcarske u drugom svetskom ratu, francuski movinari Pierre Accoce i Pierre Quet u kršu arhivskog materijala nailaze na slučaj Rudolf Roe-
ı ljubavi,
MA koji im se tokom daljeg istraživanja neodoljivo nameće, tako da su odustali od prvobitne zamisli i svom snagom se bacili na slučaj Rudolf Roesler iz kojeg je i nastala knjiga »Rat je dobiven u Švicarskoj«. \
Rudolf Roessler koji je zbog svog gnušanja i osećanja odvratnosti prema nacizmu emigrirao 1933. godine u Švajcarsku, nije zaboravio da se dogovori sa svojim prijateljima o mogućnostima nanošenja smrtnog udarca Hitlerovom macizmu. Njegovi prijatelji i drugovi po oružju iz Drvog svetskog rata, kao ogorčeni protivnici Hitlerove po: litike i ubeđeni pacifisti, tokom celog rata šalju podatke od neocenjivog značaja »Lucye (Rudolf Roesslec), koja ih dalje ekspeduje u »Centar« ,to jest sovjetskoj obaveštajnoj službi. Nijedna značajnija borba niti izvojevana pobeda nije bez »izuzetnog doprinosa što ga je učinila »Lucy* Crvenoj armiji«.
I tako do kraja.
lako pretenduje da bude dokument, knjiga je lišema dva značajna argumenta. Naime, grupa od deset visokih oficira Vermahta koja je bila izvor svih informacija, ostala je anonimna istoriji i čitaocima, To je prvi. Drugi: SSSR još nije potvtrdio ove istorijski senzacionalne činjenice obuhvaćene knjigom »Rat je dobiven u Švicarskoj“«.
Hilo kako bilo, knjiga vrvi akcijama i špijunskim špekulacijama i pleni svojom zanimljivošću do kraja. Ona dva već spomenuta nedostatka ostavila su odrešene ruke nje-, nim stvaraocima za izdašne režijske mogućnosti. „Prema tome, samo 'kao takvu ovu knjigu treba i prihvatiti.
r Dušan JAGLIKIN
Dragan Janevski
Wiore,. kMorab, zemlia·
»Bagdala«, Kruševac 1968: preveo Momčilo Stojanović
MLADI MAKEDONSKI, PESNIK Dragan Janevski je Jedan od onih liričara koji ne mogu lako da se snađu u ovom našem zahuktalom i krajnje urbanom svetu, Očigledno je da njegovom južnjačkom temperamentu i muentalitetu ne odgovara vreme u kome brzo treba da se reaguie i još brže da se donose rešenja i odluke. Stoga njega sve zbunjuje i pomalo plaši, on ne zna gde i kako da se okrene, odakle da počne sa svojom lirskom ispovešću, i gde da nađe potvrdu i oslonac svom pevanju: »Ne znam odakle da počnem svoju priču i prema čemu da uputim svoj govor«, napominje Dragan Janevski u pesmi »Govornik«. Rezultat ovakvog pesnikovog nesnalaženja u svetu u kome živi je maglovita, konfuzna i, naročito, nedorečena poczija, ali ne u smislu bogaćenja pesničkog izraza, već, naprotiv, u smislu njegovog osiromašenja, „Izuzeci su pesme koje su tematski vezane za lokalno područie pesnikovog zavičaja. To su, ujedno, i časni izuzeci u kojima je Janevski progovorio nadahnuto i maštovito, jednim sažetim i slikovitim jezikom. Bez svake je sumnje da su to i najuspelije pesme u ovoj knjizi. Pomeaimo samo dve: »Skoplje: svet i spas« i »Na svetom danu«, koje mogu da posluže kao, rečita ilustracija ovoga što smo rekli, Posmatrano u celini, knjiga stihova Dragana Janevskog »More, korab, zemlja«, deluje kao jeđan lirski, krajnje pesimistički intoniran „dnevnik, u kome se najčešće susreću reči »samoća« i »bol«. Od ovog opšteg tona odudara, donekle, ciklus pesama »Savremeni Odisej«, gde je pesniku pošlo za rukom da tu i tamo ugleda jasnije smernice, koje će ga dovesti, ako ne uspehu, ono bar smirenju
Vladimir V. PREDIĆ Ismail Kadare
Genera! mrive voiske
»Bagdala«, Kruševac 1968; preveo Esad Mekuli
ROMANOM »GENERAL MRTVE, VOJSKE« savremeni albanski pisac Ismail Kadare uobličava jedno retrospektivno viđenje rata. Iskopavanje kostiju poginulih vojnika jedne strane vojske u Albaniji (italijanskih, mada se to nigde izričito ne konstatuje) čini pretekst s jedne strane za evokaciju minulih zbivanja, a s druge za psihološku analizu i otkrivanje tragova rata u svesti ljudi. General koji rukovodi iskopavanjem samo je marioneta, međijum koji svojom akcijom na izvestan način vaspostavlja vezu između prošlosti i sadašnjosti, definitivno proteklog i trajnog.
Piščev spektar kazivanja nije mali: mestimično idući u naturalizam ili crmi humor, Kadare ispisuje stranice, koje čitaoca svestrano zaokupljaju i angažuju. Naracija teče Živo, epizode se golovo filmski smenjuju, nenametljiVO nagovešlavajući humanističku viziju ratnih sudbima i opredeljenje što rezultira iz toga. Iz zemlje, umesto kostjiju, kao da izranjaju likovi ljudi izgubljenih u. ratnom bespuću. Ima ih različitih, dobrih i rđavih. Nesrećni Vojak, čije ime ostaje nepoznato, ostavljen u gluhotama albanskih planina i zagledan u prirodu i njene lepote, poginuo je kao dezerter, od ruke svojih bivših saboraca. Njegova je sudbina najcelovitije data u romanu; u redovima njegovog nađenog dnevnika trepere lirski pasaži, hro-
·Brana CRNČEVIĆ
Ako su svi sem mene moj narod, moj jadni narod nema nikoga
osim mene.
Prošlost mi je već prošla, danas mi je već današnjica, očigledno
je da sam žrtva budućnosti.
PIŠI BIC UDJI
Svi su nam krajevi napredni samo nam je sredina zaostala.
Jedna prava žena življa je od dva besmrtna čoveka. ~
Kazna bez zločina strašnija je od zločina bez kazne.
+
|. >
Korak mi u zavičaju maslačak sreo, Oko u kruni zrak sunca šteda?, Obavijao me laki dimni veo
[ ptice izletale u dan veda?.
Nebo beše razapeto kao svila Na jarbolima što plove kamenjem, Načinjeno od ptičijih krila. Nebo beše nad nama i stenje.
Plavi pramen magle kao želja Ukotvljen uz oštre čuke Lelujava detinja veselja: Brod iz neke daleke luke.
Zaustavljen pod hrastom (sada sa žemom) Videh: dan će da me obavije Razvejahom muaslačkovom penom
I opet po meni daždi, lije.
2.
Opkoljeni vodom i brdima Prineli smo usne vatri, Jedino se družili sa psima, . Koračali šumom koja snat?!.
Našli smo moje oko · Iscurelo u male kapi IT videli preduboko More u cvetu kako zjapi.
Usred jutra kamenu kuću Posetilt smo kao gosti, Otvorili prozore svanuću I pticama dali osti:
Nek nabodu sunce što izlazi
i stave ga pred nas ma frpezt, Od boja prosutih po stazi Nek ti lepu maramu izvezu.
3)
Na stolu gori ruža plametn, Padaju miz zidove duge senke. Mesec je u mebo potonuo kamen Iz nečije ruke, blede i meke.
Pada kiša na lišće hrasta — Kisne ćilim kao staza. U mehi tuguje zadnja lasta, Vitko telo žene ima vaza.
Ogledalo je uzburkaho more,
Na dnu moja iskežena glava. a Talase su zamenile bore,
Kosu — mokra zavičajna trava.
Kasno noću koračam sobom, Vraćam odbegle ptice njenom miru, Kasno noću koračam s tobom Svome malom izgubljenom viru.
4.
Ponovo se modre male ptice.
Uzalud je u krošnjama zora —
Više me lista maše lice:
Ostalo je golo, suvo kao kora. +} 6 Sedimo pođ drvetom, mislimo na kiše: 8 Nekada, ko dečaci. takvi besMo: wi Ravnasmo stabla koja će mići više
I slični im biti htesmo.
4 sada? Evo nas u korenu,
Smežurani od čekanja, stari.
Zagledane u modru koprenu
U rastenju život has preva?i. ı OVAA VNV A A A A AA A AAS AA ANA AN nika otkrivanja životnih radosti, malih i na izgled dostupnih, koju prekida samrtni grč. Njemu je suprotstavljen pukovnik Z, zapovednik kaznenog bataljona, (ne)čovek čije je ime izazivalo strah 5 kraja na kraj okupirane zemlje, progoneći obične, bezimene vojnike koji sa u bekstvu i odbacivanju oružja tražili spas, :
Kadare posmatra rat iz vremenskog raspona i kroz reagovanje dvojice članova misije za iskopavanje slikovito prikazuje moralne dileme savremenog čoveka, General uočava posledice rata i nepravednost sudbine „nametnite voinicima; okružen životom i kretanjem on — mada bojažljivo i nedosledno — postavlja pitanje „odgovoraosti. Prožima ga strah i gorčina, pa iako ne ide do kraja osećanje mučnine i beznađa ukazuje da je prošao kroz bitan preobražaj. U kostima on vidi izgubljene živote, ljude koji su postojali, a više nisu. Njegov saradnik, sveštenik sa činom pukovnika, ostaje međutim dosledno zagonetai i skriven maskom činovnika, nesposoban đa pitanje ljudskog trajanja i nestajanja sagleda iz više, humanističke perspektive. .
Tokom lutanja po nekadašnjim ratištima general sreće Svoga kolegu, predstavnika druge zemlje koji takođe isko• pava kosti sunarodnika. 1 dvojica generala u hotelskoj sobi vode rat senki, komandujući mrtvim vojskama. U tom danas makabru Kadare nalazi finale ove neobične bove· sta, apsurdnu igru kojom se završava evokacija prethod· ne, ratne, apsurdne i besmislene.
Boško
BOGETIĆ Mesec je u nebo potonuo kamen
Ivan ŠOP
KNJIŽEVNE NOVINE \