Књижевне новине

|_TRAJNE VIZIJE

PREDMET OVOG RADA je osvetljenje stava ovana Skerlića prema Česima i, unekoliko, OE Slovacima. U drugoj prilici biće osvetjen i ne manje važan stav Čeha i Slovaka prema Skerliću, koji je kod njih uživao veliku po'pularnost, kako zbog svojih članaka u slavis. tičkom časopisu »Slovansk} pžehled«, tako i zbog drugih svojih dela, preko kojih su se upoznavali sa srpskom književnošću i kulturom.

SKERLIĆEV STAV prema Česima i Slovacima ~

bio je drukčiji nego prema ostalim Slovenima. Porobljeni od Nemaca i Mađara, oni su mu bili simpatični zbog toga što su uspevali da odole odnarođavanju, zahvaljujući razvijanju i jačanju svoje narodne svesti, dajući istovremeno ostalim Slovenima primer svojom marljivošću. Sa tim njihovim osobinama on je imao mogućnost da se upozna još u detinjstvu i ranoj mladosti, kad je u Beogradu, gde se rodio i školovao, bilo dosta Čeha i Slovaka, koji su u Srbiji, oskudnoj u stručnjacima, nalazili zamposlenja. Bilo je Čeha i među njegovim školskim drugovima i nastavnicima. Ža vreme studija na Univerzitetu u Lozani on se takođe družio sa kolegama Česima. . Na formiranje Skerlićeva stava prema Česima mogla su uticati, između ostaloga, dva pripa Ivana Šajkovića, štampana početkom 1902. POGUrie u »Srpskom kKnjiževnom glasniku«. U 'elešci povodom osnivanja »Slovemske kancelarije« (Slovansk4 kanceldž) u Parizu, Šajković Je istakao da je neumorni češki narod regao · Svim silama da upozna strance »s odličnim Đlodovima svoga kultumog rada«, s obzirom na to da Nemci, »krvni neprijatelji slovenski«, Šire netačne vesti o njima i ostalim Slovenima, i da dokaže da i mali narodi imaju pravo na nacionalnu egzistenciju, političke slobode i kulturno takmičenje s najvećim narodima. U osvrtu na osnivanje »Slovenskog kluba« u Beogradu, čiji je zadatak bio da radi na upoznavanju i kulturnoj saradnji među Slovenima, Šajković se kritički osvmuo na rusko slovenofilstvo i zaključio da se ideja slovenske uzajamnosti u relativno najsavršenijem obliku javila kod Čeha; da je tvorac slavistike Josif Dobrovski, osećajući nejakost svoga naroda, očekivao do od Slovenstva, a da je njegov učenik Jan olar propovedao slovensku književnu uzajamnost, uveren da će ona doneti nov život Česima i Slovacima, kao i celom Slovenstvu, dok su Palacki i Havliček smatrali da svako slovensko

FI 8 asj

bleme treba. da ostane posebno, a da u odbrani od aptarnevi neprijatelja može računati na pomoć bratskih plemena, Šajković zatim navodi ono što je pisao češki list »Čas« (Vreme): da se ništa ne može postići izletima do glavnih gradova bratskih naroda, banketima i zdraVvicama, i upućuje Srbe da se metođama kulturnog rada uče od Čeha, koji im u tom pogledu mogu pomoći više nego ma koji drugi evropski narod, jer je »dubok, promišljen, neumoran kulturni rad« stvorio od negdašnjih slabih Čeha silne Čehe, koji, iako malobrojni, uspešno prkose nemačkom moru.

Ove ideje Šajković je izložio na osnovu dela Tomaša G. Masarika »Česk4 ot4zka« (Češko pitanje), koje je 1902, godine preveo na srpski, a u kome je, kako je pisao »Srpski književni glasnik« iste godine, studiozno i kritički prikazan preporod češkog naroda. Još dok je bio student Velike škole u Beogradu Skerlić je obratio pažnju na Masarikov filozofski i preporoditeljski rad. U prikazu studije »Secesija« od Iva Pilara (»Nova iskra«, 1898) on je pohvalno pisao o novom pokretu hrvatske mlađe inteligencije, začetom u Pragu pod uticajem profesora Masarika, koji je ona širila rečju i delom, sa ciljem da zajazi provaliju između »gospode« i »puka« i da književnost približi narodu. Njemu je bila bliska ta inteligencija, jer je smatrala da se ljubav prema narodu ne sastoji u praznim frazama o prošloj slavi i veličini, već u istrajnom radu za njegov ekonomski napredak i umno i moralno usavršavanje. Skerlić je po svoj prilici imao u rukama Masarikovo delo, koje mu je omogućilo prvo temeljnije upoznavanje sa češkim književnim i kulturmim prilikama, što će mu kasnije korisno poslužiti za proučavanje češkog uticaja na srpsku književnost. Šajković je u ovo vreme preveo i Masarikov rad »O zadaćama đaka«, gde se đacima savetuje kako da se stručno obrazuju, jačaju svoje zdravlje, uče strane jezike i pos uju strane univerzitete, na koji se Skerlić mogao ugledati kad je u članku »Pozdrav „,Pokretu', te iste godine, davao slične savete srpskim đacima.

POSLE STUDIJSKOG boravka u toku školske 1904/1905. godine u Nemačkoj, Skerlić je izmemio stav prema Masarikovu pokretu. Izražavajući 1905. godine žaljenje što je srpska studentska omladina u Beču prekinula izdavanje »Omladinskog glasnika«, on je hvali što je u tom

svom organu preporučivala ideje zapadne omJadinme, negoduje što su te Ideje bile samo »odjek onog češkog realističkog pokreta čije je sedište Prag a apostol T. G. Masarik«. Konstatuje da se među srpskim đacima sa čeških škola TaDOgO govori »o reformatorskom znača-

ju, originamosti i dubini misli jeretičkog profesora Masarika«, a kad se čovek upozna s tim

»oglašenim idejama«, vidi da je sve to daleko od neke smele kritike i da je samo »nešto oslabljen odjek velikih mislilaca Zapada«; da ono što u Češkoj izgleda neka duhovna buma predstavlja samo opšta mesta evropskog racionalizma, koja su i kod mas bila poznata trideset godina ranije. Smatra da vojvođanski omladinci nisu bili srećne ruke kad su svoje drugove pozivali da pođu »za novom zvezdom na praški hadžiluk«; »Omladinski glasnik« je bio u pravu kad je srpskoj omladini isticao kao ugled »praktičan rad čeških novatora«, njihov sistem »sitnog radđa«, ali ne i onda kad je »neoriginalni i plitak češki realizam« isticao kao duhovno vjeruju mladog srpskog naraštaja. Bio je ubeđen da u kultumom radu ove vrste »ideal, pravac, primeri mogu se tražiti samo na jednom mestu, na njihovom pravom izvoru: na Zapadu, da »u prvom redu treba biti dobar Evropljanin«, a da samo ograničeni ljudi mogu ponavljati stare i glupe fraze o »trulom Zapadu« i o »slovenskoj« ili »srpskoj kuJjturi«; tvrdio je da »sve što čovečanstvo ima dobrog, lepog i velikog dolazi od toga mislenog, slobodnog, radnog, emergičnog Zapada«..

Ali, udubljujući se u proučavanje srpske književne prošlosti, Skerlić je Čehe, a pored njih i Slovake, počeo ceniti upravo zbog ono-

a zbog čega ih je neko vreme potcenjivao: ao prenosioce zapadnih ideja, Oslanjajući se dobrim delom ma studiju Matije Murka o nemačkom uticaju na početak češkog romantizma (»Deutsche Einflisse auf die Anfinge der Bomischem Romantik«, Graz 1897), koju u svojim književnoistorijskim radovima često navodi, on je u monografiji »Omladina i njema književnost« (Beograd 1906) opšimo izložio nastanak češkog' panslavizma i njegov uticaj na Srbe. U XI glavi (Slovenske ideje) ističe da je bilo od osobitog značaja što su slovenske ideje Srbima došle od čeških i slovačkih panslavista, u prvom redu od Kolara i Štura, a ne od ruskih

—Aksakova i Homjakova. Konstatuje da su češki romantičari uzeli od Herdera ideju da će Sloveni kao mlada rasa zameniti Latine i Germane; da su se Česi, izloženi neposrednoj opa-

Tržište kulturmih vrecinmosti

Nastavak sa 1. strane

1 klasnih političko-ekonomskih prava i sloboda, što je bilo uslov za brže napredovanje Osnovnih društvenih delatnosti i time i uklapa nja društva u najnaprednije svetske tokove, Tek zadobijanje sloboda i prava naših mnacionalnih i klasnih grupacija omogućilo je pravi Poratak i kulturmog razvitka, uslovljenog življim. opštedruštvenim razvojem. Ova novija istorija kod nas nije, međutim, dugog veka i to se, razume se, odražava i na položaj i dalji razvoj kulture kod nas,

Kultura se uvek pretežno stvarala i kretala napred u razvijenijim sredinama gde su Dproizvodne snage bile razvijenije i time i mogućnosti tzv. kulture slobodnog vremena šire, ti. mogućnosti za neotuđeni rad na ličnom uzdizanju, širenju novih saznanja o svetu i sebi. U snažnim urbanim sredinama okupljen je, ma srazmerno manjem prostoru, i veći broj ljudi, što uslovljava življu i raznovrsniju uzajamrnıı saradnju i razmenu iskustava, a to je preduslov stvaramju i primanju ostvarenih vrednosti, u prvom ređu kulturnih vrednosti.

U nedavnoj prošlosti naše društvo je bilo nedovoljno urbanizovano — gledano već i kroz jednostavan podatak da je više od tri četvrtine stanovništva predraine, a za izvesno vreme i ove naše, posleratne, Jugoslavije, živelo na selu. I danas znatan deo naših ljudi živi u tim uslovima sredina retko naseljenih, međusobno udaljenih, u uslovima nerazvijenih proizvodnih snaga i samim tim proizvodnog rada od mraka do mraka. U toj svakodnevnoj borbi za zadovoljenje nasušnih potreba prave vrednosti kulture retko su prisutne među ljudima.

U periodu posleratne industrijalizacije zemlje došlo je i do nagle urbanizacije našeg društva sa svim pozitivnim i negativnim pojavama i posledicama fakvog jednog razvoja. Gradovi su brzo narastali, nespremni dovoljno da pridošlicama obezbede sve životno-civilizacijske uslove. Za najveći broj ljudi sa sela, koji su u periodu snažne industrijalizacije zemlje, praćene velikom fluktuacijom radne smage na planu poljoprivreda — industrija, došli u grad, nova sredina značila je pre svega poprište borbe da se u njoj uhvati koren, da se usvoje običaji i navike te sredine. Dodir sa novom sredinom značio je prećutnu obavezu svakog pridošlice da se što brže i što bezbolnije integriše u nju. Da ovlada njome, njenim bezbrojnim »tajnama«, Ta obaveza data sebi je najčešće znak novog obezbeđenja, materijalne sigurnosti, usvajamja novih vrednosti i uklapanja u novi način i nove sadržaje života. ; i

Razumljivo je opredelienje priđošlica, novopečenih stanovnika grada, za ono što će im pružiti samo zabavu, a što će ipak biti »varoško«, »moderno«, »fino«, u skladu .sa njihovim prefenzijama izgrađivanja sebe u gradskog čoveka, ugrađivanja sebe čvrsto u novu sredinu, koja je — upravo zbog razvijenijih proizvodnih snaga i širih životno-civilizacijskih mogućnosti — za svakog pridošlicu značajan korak dalje od bazičnog kutka od koga se trg'o.. ı

U eri sprovođenja društvene i privredne reforme u nas, sa jako izraženom tendencijom ka daljem razvijanju samoupravnih procesa i adekvatnog i doslednog nagrađivanja prema učinku, u sferi proizvodnje najrazličitijih dobara i vrednosti, odnosno, shodno tome, sve izrazitijem delovanju tržišta na privredne pa i društvene odnose, svakako da kultura kao oblast ljudskih delainosti i potreba nije mogla da ostane niti je ostala po strani najnovijeg

xazvoja. KNJIŽEVNE NOVINE

Postavlja se pre svega osnovno pitahje uvođenja samoupravnih društvenih procesa i u sferu kulturne delatnosti i kulturnih potreba, odnosno pitanje oslobađanja kulture od etastičko-birokratskog vođenja, zasnovanog na linear nom ili proporcionalnom raspodeljivanju budžetskih sredstava, bez obzira na njen stvarni u prvom redu tržišni učinak, bez naročitih pretenzija da se barem u dogledno vreme uložena' sredstva T vrate,

Razume se, ako se hoće da se demokratski sistem društvenih odnosa, odnosno bolje rečeno samoupravni odnosi, razviju dosledno do kraja, onda je, pri takvom doslednom sprovođenju i praćenju ideje samoupravljanja, nedopustivo da oni koji nešto ne koriste moraju za to i da plate.

Drugo je pitanje zašto veliki broj ljudi u našem društvu, u jednom socijalističkom društvu koje razvija demokratske, samoupravne, humane, međuljudske odnose, ne koristi u dovoljnoj meri dela autentičnih kultumih vrednosti. Zapravo dela koja bi bila prava sadržina i prava priprema za neotuđeni rad koji im u jednom samoupravnom društvu predstoji. Objašnjenja su različita. Ali, ma kako ona divergirala od poznate jadikovke o teškom istorijskom nasleđu (o čemu je ovde unekoliko već bilo reči) pa do sasvim određene žalbe da su recimo mnoge opštine našle svojevremeno sredstva za kupovinu skupocenih limuzina za svoje funkcionere, zidanje svojih elelepnih građevina i neštedno delienje penzija i kvazi-penzija, ali ne i za podizanje recimo biblioteka (činjenica je da u Socijalističkoj Republici Srbiji za poslednjil dvadeset godina nije podignuta ni jedna jedina biblioteka) i time približavanje knjige narodu. Ili da su mogle da organizuju opraznoglavljujuće zabave tipa festivala sladunjavo-milozvučne muzike ı skeča, mode, izbora lepotica, uzornih bračnih parova (pretežno malograđanskog tipa, sa muževima koji štrikaju čarape na opšte uveseljavanje gledalaca), a nisu imale sredstava niti pokazale ni najmanje organizacionog žara da angažuju na povremeno ili stalno gostovanje neko od uglednih pozorišta za čije predstave bi se takođe našlo zainteresovanih, itd., itd. Sva ta objašnjenja nagoveštavala su ili govorila sasvim određeno o jednom slabašnom i prilično neujednačenom i neorganizovanom tržištu pravih kulturnih vrednosti.

U procesu oslobađanja kulture od etastičko-birokratskog vođenja vrlo je opasno Pprepustiti ovu oblast ljudskih delatnosti i potreba automatskom dejstvu tržišta, svesti je na čisto tržišne odnose. Ili barem, neophodno je prethodno izvršiti jedno opsežno istraživanje tržišta kulturnih dobara u nas, ako je potrebno, pronaći adekvatne mere da ono bude barem približno pravi odraz pravim vrednostima kulture, pokušati da se izbegne magični krug dejstva pojave, koja je zasada još uvek kod nas evidentna, a to Je da su prave estetske vrednosti kulture često u obrnutoj srazmeri sa njihovim tržišnim vrednostima.

U Centru za istraživanje javnog mnenja Instituta društvenih nauka u Beogradu vršeno .

je jedno probno istraživanje za kasnije kompleksnije ı dugoročnije merenje tržišta autentičnih vrednosti kulture (čitanje knjiga, posete pozorišnim i koncertnim priredbama, Posete izložbi, muzeja, kupovanje slika i knjiga, gramofonskih ploča ozbiljne muzike, itd.). Sprovedeno anketiranje jugoslovenskih građana (1967. godine) od strane Centra bilo je usmereno na dobijanje podataka o tome u kolikoj

meri građani SFRJ čitaju dobru knjigu i koji su to jugoslovenski umetnici ili izvođači zabavnog programa Radio-televizije i programa mnogobrojnih zabavnih i zabavljačkih priredbi — komičari, pevači lake i narodne, odnosno pseudonarodne muzike — koje oni najviše cene i vole.

Gotovo četiri petine, ili taćnije 77% građana Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iziavilo je da za poslednjih godinu dama nije pročitalo ni jednu jedimu knjigu — mnogi od njih su zapravo izjavili da i uopšte ne čitaju (ne radim to,..«). Građani najnerazvijenmijih regiona kao što su Kosmet (85%) ,SR Makedonija (88%) bili su na čelu lestvice po nečitanju knjiga, |

Svega jedna četvrtina, zapravo nešto manje od jedme četvrtine (24%) građana SFRJ opredelilo se za umetnike iz ozbiljne sfere umetnosti (slikare, vajare, muzičare ozbiljne muzike, dramske umetnike, književnike, itd.). Jedino u našem majrazvijenijem regionu, u SR Sloveniji, znatno više od polovine upitanih građana (61%) maklonjeno je pravim umetnicima. I ovde se potvrdila uslovljenost v|sokog opštedruštvenog razvoja sa kulturnim razvojem. Što viša kultura, viši opštedruštveni razvoj, što viši opštedruštveni razvoj, viša kultura. Svega deseti deo građana SR Slovenije, ili tačnije 9%, opredelilo se za izvođače priredbi lakog žanra — pevače zabavne i pseudo-narodne muzike, komičare, Građani jednog od najnerazvijenijih naših regiona, SR Makedonije, pokazali su, prema anketi Centra, najmanju naklonost prema umetnicima iz ozbiljne sfere umetnosti. Pored podatka da blizu dve trećine građana ove republike (58%) nije umelo da navede nijednog jugoslovenskog umefnika. U prilog slaboj naklonosti građana ove naše nerazvijene republike prema pravim umetnicima govori i podatak, da je tek nešto više od jedne desetine (12%) njih izrazilo naklonost umetnicima ozbiljne sfere (slikarima, vajarima, književnicima muzičarima ozbiljne muzike, dramskim umetnicima, itd.).

Pored toga što je anketa Centra pokazala da nekvalifikovani, polukvalifikovani radnici, pomoćni službenici i ostale kategorije najbrojnijeg našeg radnog stanovništva veoma malo čitaju dobru knjigu (od nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika 91% nije za poslednjih godinu dama pročitao ni jednu jedinu knjigu), pokazalo se u anketi da se ova grupacija građama takođe vrlo malo opredeljuje za umetnike ozbiljne sfere umetnosti. Nešto preko jedne desetine ovih upitanih građana, tačnije 13% izrazilo je naklonost književnicima, dramskim umetnicima, vajarima, slikarima, muzičarima ozbiljne muzike, itd.

Ne bismo smeli ispustiti iz vida da se ovde radi o grupaciji naših građana, čije će prisustvo i učinak, saobrazno njihovim naporima i potrebama društva da se Kkvalifikuju i dokvalifikuju, biti veoma presudan u konačnom rešavanju bitke za privrednu i društvenu reformu, bitke čiji će povoljan ishod sve više zavisiti, i već sve više zavisi, od stvaranja jednog znatno šireg sloja kvalifikovanog i kultivisanog kadra za izvršenje složenih zadataka tehnoloških procesa proizvodnje i samoupravnih odnosa našeg društva. -

Radomir Smiljanić U sledećem broju:

O rezultatima ankete Centra i o predlozima za Opsež-

nije tržište autentičnih kulturnih vrednosti,

Živomir MLADENOVIĆ

snosti od nemačkog prodiranja, pr među SloOR li oduševljavati pans avističkim ideiama i da one za njih nisu bile samo istorijska hipoteža i romantičarska sanjarija nego i nacionalni otpor german1zac1])1, koja je »vekovima zapljuskivala i ronila slovenske. obale«. U glavi RT (Nemački uticaj) ukazuje na to da su Ššafarik i Kolar, koji su se školovali u Jeni, prestonici idealističke filozofije, stvorili prvo shvatanje naučnog parslavižma, presadivši nemački romantičarski ideal narodnosti na slovensko tle, i da su zatim, zajedno sa šturom, prenosili te ideje na mladi srpski naraštaj.

U članku »Neoslavizam i jugoslovemstvo« (»Slovenski jug«, 1909) Skerlić je ispoljio simpatiju za Pbpanslavizam, pokret »katoličko-protestantskog Slovenstva«, koji su »češki i slovački rodoljubi« počeli propovedati, zalažući se za rasnu solidarnost svih slovenskih pleme. na, a pokazao je krajnje neraspoloženje prema

aralelmom slovenofilskom pokretu, koji je, kao izraz pravoslavnog samodržaYlja, zahtevao slivanje svih »slovenskih, reka« u „»Fusko more«, jer je smatrao da je taj pokret bio izgovor mra· čnim elementima ruskog društva za ugnjetavanje meruskih i slobodoumnih elemenata. Međutim, on se ovde odlučno izjasnio za treći, savremeniji i napredniji slovenski pokret neoslavizam, koji je, po mjemu, bio jedini spasonosan za Slovene, koji nije računao sa maglovitim snovima o prošlosti, koji je »odstranio svaku pomisao o prevlasti ove ili one vere, ovog ili onog plemena« i kao cili postavio »autonomiju i federaciju sviju ravnopravnih plemena slovenskih«. Tako nije pokazao spremnost da se aktivno bori za ideje ovog novog češkog pokreta, one su mu pomogle da postavi ideološke temelje njemu bližeg i aktuelnijeg — jugoslovenskog pokreta, uveren da ni među jugoslovenskim narodima nije mogućna i da ne treba da bude nikakva verska, nacionalna ni politička hepemonija, već da se njihova „zajednica može ostvariti jedino na bazi federalizma i naciomalne i verske tolerancije. -

Skerlić je kasnije bio raspoloženiji prema Masariku i zbog njegove značajne pomoći Srbima u vreme aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske i poznatog »veleizdajničkog« procesa, kad je dolazio i u Beograd radi prikuplianja materijala kojim je dokazao da su optužbe protiv Srpsko-hrvatske koalicije u Hrvatskoj — da održava nedozvoliene veze sa Srbijom — bile zasnovane na falsifikovanim zapisnicima tobožnjih sednica »Slovenskog iuga«. Pri svem tom, ne može se usvojiti mišljenje Ivana Šajkovića, u članku »Masarik kao učitelj jugoslovenske omladinc« (»Srpski književni glasnik«, 1937), da se samo Masarikovoj etici imalo zahvaliti što se Skerlić, oslobodio socijalističke »uskosti« i orijentisao ka jugoslovenstvu, jer je om, upravo zahvaljujući socijalizmu, još u studentskim godinama imao šire jugoslovenske poglede, kole je jasmo ispoljio u »Pismima iz Zagreba« (»Zvezda«, 1899).

SKERLIĆ NIJE propustio ni jednu priliku koju mu je pružala građa da me ukaže na kulturne i književne veze između Čeha i Slovaka, s/ jede me, i Srba, s druge strane. .On je najvažnije od tih veza, kako se vidi iz njegova rada »Istorijski pregled srpske štampe« (1911), stavljao vremenske periode prema aktivnosti istaknutih čeških iı slovačkih preporoditelja: Josifa Dobrovskogr (oko 1815), Pavla Josifa Šafarika (oko 1825) i Ljudevita Šftura i Jana Kolara (oko 1845. i 1848. godine). O tim vezama i uticajima pisao je sve podrobnije ukoliko je tokom svoga nastavničkog i naučnog rada nailazio na više movih izvora. Najviše se na njima zadržao U »Omladini«, a sa najviše sistema ih je izložio u »Istoriji nove srpske književnosti« (1914),

Među one koji su propovedali ideje o slovenskoj uzajamnosti Skerlić ie na prvo mesto stavio Dobrovskog, »patrijarha i oca slavistike«, koji je Slovenima dao »ideju o mjihovoj prošlosti, kazao im ono što su nekada bili«, tako da su posle njega drugi mogli izvući zaključke o potrebi zajedničkog rada, On ističe da se Dobrovski, izučavajući pitanje ćirilice i latinice, počeo jako zanimati za Južne Slovene, a u prvom redu za Srbe, s kojima je imao i ličnih veza: svoiim savetima je pomogao 1813, godine pokretačima »Novina srbskih« u Beču, kao i Vuku Karadžiću na početku njegova književnog rada: Srbi su se iz njegovih spisa, koje su u toku XIX veka često navodili i delimično prevodili, mogli upoznati sa slovenskom prošlošću i steći osećanie slovenske zajednice. Pišući o pojedinim starijim srpskim piscima Skerlić se često oslanjao na dela Dobrovskog.

„Dosta pažnje posvetio je Skerlić Šafarikovu uticaju na Srbe, osobito u periodu njegova Života i rada u Novom Sadu, od 1819. do 1833, godine, kada, je, proučavajući stare srpske pisane spomenike i razvijajući kod Srba slovensku svest i solidarnost, stekao za njih toliko zasluga da ga je »Srpski letopis«, koji je pokrenut i niegovim nastojanjem, s pravom uporedio, zabeleživši 1863. godine niemovu smrf, sa slovenskim apostolima Ćirilom i Metodiiem. U svojim književnoistorijskim radovima Skerlić se veoma često poziva na mjega, osobito na njegovu »Istoriju srpske književnosti« (»Paul Jos. Šafažik's Geschichte des serbischen Schriftums«, Prag 1865).

Veoma značaino mesto u svojim radovima dao je Skerlić Kolaru, koga ie smatrao rodonačelnikom panslavističkih ideja kodđ Srba, a njegov uticaji na njih jednim od naivažnijih. On ističe da ie Kolar pod imenom »naš narod« podrazumevao celokupno Slovenstvo, a da je za Srbe, njihov jezik i njihove narodne pesme imao posebnih simpatiia, smatrajući ih za »jedan od etnički naičistijih i mnajsvesniiih slovenskih naroda«. Skerlić, dalie, podvlači da je Kolar 1mao razgranate veze sa Svbima — Vukom, Simom Milutinovićem i drmueima, da je kod njih često navođen i prevođen, da je bio DOpularan osobito zbog poznatog speva »Slavv dcera« (Kći Slave) i da je rijegov članak »O liferarmoj uzaiamnosti među marodi i marečjima slovenskim«, koji ie smatran manifestom kniiževnog panslavizma, obiavlien maipre Nad srpskom, u »Serbskom narodnom listu« 1835 godine.

. Uporedo i redovno sa Kolarom, spomirn?a je Skerlić u svojm radovima Štura, koga Ž smatrao jednim od književnih i kulturnih rađ-