Књижевне новине
MW OCOOI
\ –_ \
UNIVERZITCOSKA "Svetogar Mapković" . BBOSŠSERAD Bulevar Revelucije 71
„LO UBA
)VINE
LIST ZA KNJIŽEVNOST UMETNOST | DRUŠTVENA PITANJA
aktuelnosti.
a PLANA
HRPICA MEDITACIJA NAD ARABELOVIM
»GROBLJEM | AUTOMOBILA«
Prolog i prvi deo scenske montaže iz Arabalovih drama (savremena varijacija ma starozavetnu fabulu Genezisa i tradicionalno-katolička, kalderonovska teatarska slika, koja je pan'dan drame Maksima Gorkog »Na dnu«), pozorišna ilustracija ljudskog ·otpada' posred materijalnog otpada isluženih i pokrljanih automobila 'čista su satira. Nju sam potpuno pojmio: tek u pauzi predstave, u stisci i tihoj 'gunguli, u delikatmoj gurnjavi snobovske, učene, umetnički radoznale elite ovog grada, koju ima i svaki drugi grad naše dugotrajne, mučiteljske i mučeničke civilizacije. Ovo jednostavno saznamje, stečeno o predstavi izvan predstave, pomoglo mi je da se, u vremenskom razmaku od prvog do drugog Bitefa, oslobodim društ'veno-konvencionalnog licemerstva ı da se osetim ispunjenim zdravom, #istom i bPumanitarnoni mržnjom prema vremenu u kojem Živim. Mržnja je, naravno, jedan dilalektički pol jedinstva suprotnosti koje čine mržnja i ljubav, a svakome je ostavljena puna unutarnja, infimno doživljena sloboda, da iznađe šta zapravo voli a šta mrZ7i.
_ Provesti dva ranonoćna sata pred teatarski stilizovanom i u stvari ubla-* mom slikom dvadesetogodišnjeg Dpostojanja u paklu hladnoratne stvarnosti — to je, zaista, kupanje u istini, sanacija i relaksacija, moralna satisfakcija. ; · Glavno lice ove Arabalove drame
-čini \ni se da je stari, polom4jljeni au-
tomobil, masred sceme, mehanizam koji je jzumela ljudska svest, jer pa je omogućila nauka, fizika, tehnika, bujna industrijalizacija, dika i ponos ove Yisoko racionalne i kreativne civilizacije. Ova olupina, videli smo, uveliko je prevazišla status i funkciju jednog (uostalom, „danas prevaziđenog) saobraćajnog sredstva. Ta fedcralna, federativna, amortizatorska 'i amortizirana šklopocija je i stambeni prostor, poput onih šafula' od starog , pleha u slavnom De Sikinom meorcalističkom filmu »Čudo u Milanu« i. bogodani ambijent (medijum) ljudskih strasti, težnji, ideja. Taj mehanički otpad, videli smo, uvek se iznova dš& donekle rekonstnuirati i repaTirati, On na sceni škripi, džangrlja, plovi, uzleće, raspada se i biva ponoYa unekoliko sastavljen. On je i odskočna daska (u bukvalnom smislu te reči) za virtuozne Emanuove akrobatske, lakoatletičarske,' gimnastički berfektne ailete i padove slične nezaboravnom Češljaku iz Kalderona. IsPunjen i stalno zapljuskivan banainomoralističkim tekstom, svojevrsnom joneskovskom | svakidašnjom malograđanskom filozofijom »opštih miestac, taj ruševni objekt je, dakako, sim bol, centralni simbol ljute i gorkc poezije likova koje guta i koje, kada dramski pisac to potrebuje, zna la <efikasno izbljuje iz svoje utrobe. On je uostalom: i izvrsni instrument saVYemene »konkretne muzike«.
U finalnom odeljku Arabalove bpozorišne igre (Sveta Pričest) ritual osude, raspeća i vaskrsenja Hrista _po biblijskoj legendi četiri novozavetna Jevanđelja — ostaje ctički angažovana simbolika zločina i kazne,. zla i ispaštanja, senzualnosti i marrre! stva, ali se i otima od svoje potencilalne idejne podloge, preobražavajući s u totalnu tceatralistiku, Ul egzibiciju čistog i specifičnog poZoOTišnog jezika, tj. načina izražavanja, u dobro organizovanu izložbu (ili smotru) pozorišnih sredstava, koja su sama. sebi dovoljna u svojoj himnić-. noj kompleksnosti, iako nikako misu sama sebi cilj, u samoj suštini svo služenja bespomoćnoj i trajnoj humanosti. U ovom odeljku idre, osavremćenjenom vidu srednjovekovnih muisteTija, igranih po trgovima, ismevanje se stapa sa oćajem, gnjevom .i beznadežnom a besmrtnom čežnjom za Dobrim. Ovo je, čini mi se, romanticna interpretacija Arabalove dramc O COveku i čovečanstvu; ali ne pravda~li tu interpretaciju muagareća MpOIHnOsi
i postojanost ljudskog duha da traj-
no ostane privržen svojim popljuvanim i zablaćenim idealima. Nema ni kakve nade da će se Sv?t ikada pob: Traviti i da će se Emanu ikada vrati
na raskrvavljenu zemlju, ali čovećam- ·
stvo se ne odriče SVOgE uporno ı Uuza-
ludnogp čekanja tog bovratka. Čeka-
jući na. svoji maćin Beketovog ImažlNastavak na.2. strani
{7
DIE! DBMMAAT||In
Godina XX Nova serija Broj 336 BEOGRAD, 14. SEPTEMBAR 1968.
List izlazi svake druge subote
Cena primerku 50 para (50 dinara)
/4005 10 8/
okovima jednog raslojenog i raščovečenog društva kao u koštunjiavim rukama same smrti. Dok priroda rađa život, ovakvo društvo seje smrt, ubijajući ljude bedom ili metkom. I, dok Banjevićeva patrioiska poema »Suljeska« evocira smrt u oslobodilačkoni 'ratu,. njegova predratna socijalna pesma »Kakanj« fiksira smrt rudara na robovskom radu.
Impresija čovekove prolaznosti i smrti dinamizuje čak i pesnikovu viziju »večne« prirode, preobličavajući je — na neusiljen način — u originalnu, čudesnu sliku letećeg brda: »Tu sam i nijesam tu — a bregovi prelijeću« (pesma »Ponor«, u spomen mrivog brata). Dakle, ako je smrt ulovila čoveka, čovek u svojstvu pesnika ulovio je tu istu smrt, — uhvatio je mrežom duha i reči, mrežom pesme. Hvalajući i potirući smrt na taj način, pesnik je u izvesnom smislu reafirmisao život dragog bića. Odsutno u prostoru i vremenu, ovo biće je od sad prisutno u pesnikovom duhu: »Istinu ti kažem, sahraniću — ove užasne crne kosti — u srcu mojem, —ah, neka bodu!« (»Nađeni skelet«). U dalom kontekstu, glagolu »sahraniti« vraćen je njegov izvorni, arhaični smisao: sačuvati. Ali, sačuvan u duhu, ovaj život je ipak — za navek izgubljen u prostoru i materiji. Tako, u Banjevićevoj originalnoj i nadahnutoi pesničkoj transpoziciji, dijalektika života i smrti potencira svoj dramatizam do iragizma, do očaja, jer sjedinjuje duhovnu prisutnost i prostornu nedostližnost mrtvoga života.
Ubijajući čoveka glađu, radom ili ratom, ovakva smrt ne duguje se zakonima prirode već apsurdnosti jednoga društva koje razjedinju. je i sukobljava svoje pripadnike. Zato, baš prilikom suočavanja sa takvom smrću, pesnik se sudara sa društvom, kome protivstavlja ideju međuljudske
ad
Radojica TADTOVIĆ „- Tužbalica kao zavet ž
KNJIŽEVNI ISTORIČARI nastoje. da: drugih pesnika, vidovitih u svojoj au-
jednu poeziju objasne pesnikovom biografijom koju poentira. smrt. U slučaju pokojnog Mirka Banjevića, takav postupak mogao bi se preokrenuli. Pogođeni Banjevićevom. neočekivanom smrću, mi tek sada opažamo da se tragičan epilog pokojnikovog života mogao, bar donekle, unapred nazreti u diskreinoj i nepomućenoj svetlosti njegove poezije; uostalom, tako se mogao nazreli' i. epilog, Čedomira“ Minde-
tentičnosti.. Ova strašna, u izvesnom
„smislu · proročka svetlost zrači iz samog: »podzemlja« Banijevićeve poezije, uglavnom — iz njegove opsesivme i „tamne. vizije: smrti. Ta vizija bila je unekoliko reprodukovana u sledećim odlomcima koje je septembra prošle godine emilovao radio-Titograd, i koje pesnikova smrt sada aktuelizuje na potresan, neželjen način.
Banjevićev lirski pogled ne obu-
one ni mikrokosmički ponor materije, već ovozemalisku, »euklidsku« prirodu u vidokrugu seljaka. Razume se, on obuhvata i živu prirodu u kojoj ga nadahnuje i kinji neprolazna zagonetka prolaznosti, to će reći — dramatična dijalektika života i smrti. U »kroju« čitave Banjevićeve poetske koncepcije, shvatanje ove dijalektike i ove zagonetke ocrtava se kao »šav« između lirske apoleoze prirode i Dpoetske Kritike društva. Jer, prema toj
solidarnosti. U ideji i atmosferi ove solidarnosti,. što znači — suštinske i
neotuđive socijalnosti, nekrolog dru. gome izjednačuje se sa tužbalicom
nad sobom samim: »Vapaj kraj — izgubljenog brata — i svojih najžalijih — nad grobom — nad nevječnim — nad sobom« (»Nad
sobom nevječnim«). U navedenim stihovima ovoga »socijalnog pesnika« razgovetno odzvanja čovečanski odgovor na pitanje: Kome zvono zvoni?
Nastavak na 7. strani
!
ı|_i RK. _sj
RAZMIŠLJAJUĆI DANAS: o odnosu pisaca prema društvu, o tom samom društvu i o duhov-
moj situaciji u kojoj. se nalaze maši savreme-
nici, mi .se sve više okrećemo velikom perio-
' du srpske literature koji je omeđen godinama 1903. i 1914. Usmeravajući poglede'na taj pe-.
riod, me želimo dase spasavamo ' bekstvom u prošlost, već obnavljamo "slične , duhoyne sadržaje „koji čine dva- dosta, udaljena istorijska perioda po mnogo čemu bliskim.
Početkom veka srpski pisac izrasta u modermu intelektualnu figuru koja nezavisno i
kritički misli o sredini u kojoj živi. On pre-.
socijalni | hroničar
staje da bude isključivo složeniji i odgo-
doba da bi preuzeo Inopo vorniji posao moralnog kritičara društva, svih njegovih slojeva i svih njegovih vrednosti. Prvi put srpski pisci sc nalaze usamljeni nasuprot svim zvaničnim i nezvaničnim snagama društva. Ranija intelektualna islorija mašeg naroda obilovala je primerima: velikih relormatora koji su se suproskavljali vladajućim dogmama i strasno sec borili za pobedu svojih načela. U prvim govinama XX veka ovu relormaforsku tradiciju Dositeja, Vuka ı Svetozara Markov:ća mastavlja
Skerlić. Ali i on jc, što je veoma karakterina mahove veoma gorak i klonuo. Či:!
slično, tajući neke njegove kritičke 1ckstove mislimo da je očajanjc koje .je tako žestoko osuđivao kod drugih, bilo i njega „duboko obuzelo:i da se on, ogorčeno poličući pesimizan, obračunavao, u stvari, sa vlastitim sumnjama u smisao svega. Većina ostalih, pogotovu mladih pisaca, bila je daleko od. Skerlićeve ideo-
| Tović i, Milutin- Uskoković
logije i nije prošla kroz: njegove dramatične nemire. Vladišlav Petković-Dis, Sima Pandu(da +, spomemne)o samo ova „tri predstavnika velike generacije pisaca čija je vizija sveta bila tragična) uobličili su, na samim. počecima: naše movije istorije, svest modernog srpskog intelektualca, svest koju su karakterisali, saznanje o večnoj usamljenosti ljudi koji stvaraju duhovne vrednosti usred ravnodušnog ili Čak neprijateljski raspoloženog društva.. Posmatrajući zbivanja i ličnosli oko sebe, osećali su gađenje. Zvanične društvene i moralne morme nisu mogli da usvojc jer su bili zgranuti nad moralnom izopačenošću vremena. Njihovo gađenje, njihova duboka usamljenost i svest o raskoraku izmedu onoga Što su oni osećali ı mislili i onoga što je
Vladimir |V. PREDIĆ
Stalno mi se čihi da idem. prema domu A onda me zanese udar vetra
Kiša zbriše sve tragove
List zadrhti na ogoleloj. grani ,
I u drugo sal svel
Marta 7;
l više, ii Se me, pale, stare, avezde nad · glavo?nt
Nao u pesmi VitJeslava Nezvala
Petržiu wtone u hladnu paučiau naple Hradčani se udalje za ljudski vek Vitiva se povuče duboko u sebe
Ulice ostare |
Glasovi potamuc
I pomeri se nešto mw očima šćHe Koja mi prinosi stolicu
rovića, Branka Miljkovića i mnogih hvata ni makrokosmički bezdan vasi- koncepciji, živa priroda agonizira u
DIS,
ILI NEKADAŠNJI I NASI DANI
dolazilo spolja kao jedini glas zvanične istine, sve ih je to odvelo literaturi tragičnc iInspiracije, literaturi potpunog, očajnog, nemoćnog, ponekad histeričnog protesta.
Njih više nije pokretala nikakva socijalna ili politička ideja. Vesnici krize ı rasula, oni nisu nudili nikakav spas već samo obelodanjivali svoje stanovište. Srpsko društvo toga vremena suočilo se sa velikim izazovom: kako da se najbrže uklopi u jednu moderno organizovanu evropsku društvenu zajednicu? I pored velikih uspeha postignutih na svim poljima u trenucima izuzetne nacionalne nmapregnitosli, potpuna. duhovna obnova mije moyla biti izvedena jer se vekovno mrtvilo opiralo svakom naslojanju da se zatvoreni i zaparlo-. ženi duhovni prostori prožmu novim shvatfanjima. Nasleđena, neuništiva učmalost, zlovolja, ravnodušnost prema svemu što prevazilazi niske horizonte svakodnevnice i zloba kojia se ispoljavala u javnom životu kad god je bio u pitanju neki krupniji intelektualni cim, umrtvljivali su ritam evropeizacije i modernizacije srpskog društva.
Nastavak na 4. strani
Pavle Zorić
PISMO MARTI
Seče hleb
1 zagrljaj zanemt
Poljubac preblede na wsnmama { u drugom, sda svetu Marta
/ ništa mi Vise He, govore »Dečje igre« Umuo je preko noć
Na starim praškim zidovima
Jozef Lada
lo je priča o usamljenosti "Oubokoj i Čistoj kao istima Nao vera od koje polako okrećem lice
\ stalno nai se Čini da tdem prema domu \fanta
Ve VV VV VV a a a