Књижевне новине
Ž OVO
UP Propuštajući svetlost
Književnost...
kome se društvo ogleda, Mada je to ono prvo
što upada u oči kod Antuna Barca, to nije jedino ·
što SO ateriša je e književne radove. Kada se upušta u sociološke i kulturološke analize, kada, kaom slučaju književnog dela Viktora Car Emina, direkimo nacionalno politizira, ili kada insistira na tome da li jedna knjiga odgovara zahtevima vremena, Barac podrazumeva one ostale elemente bez kojih jedno umetničko delo ne bi bilo to što jeste. je tu pomalo blizak onom shvatanju književnosti kao delujućeg društvenog faklora po kome je potrebno da iedanm roman pre svega bude dobar roman da bi mogao da bude društveno efikasan. Pored čoveka koji razmišlja o kulturnim potrebama svoša naroda i o vremenu u kome živi, Barac je literata u najlepšem smislu te reči. Kod njega srećemo srećan spoji pisca i naučnika i nijednog trenutka dok čitamo njegove književno istorijske radove ne zaboravljamo podatak da je Barac svoju literarmu karijeru počeo kao pesnik a završio ie nedovršenom istorijom novije hrvatske književnosti.
Među književnim istoričarima i književnim kritičarima Barac predstavlja svakako izuzetnu pojavu. Za njega istorija književnosti mije otkrivanje i sistematisanje određenih činjenica, kao što nije ni analiza književnih dela potpuno nezavisna od vremena i sveta. Za njega. ie istorija književnosti jedan deo kulture istorije, ili, prosto rečeno, istorija narođa, Kada je tako posmatra, on može da literarne pojave i pokrete jasnije situira i bolje objasni. Otuda njegovi afiniteti za pisce koji su i kulturni delatnici poput Milana Marjanovića od novijih i Aupusta Šenoe od starijih. Otmida i njegove simpatije za one stvaraoce za koje ie literarna aktivnost bila samo ieđan deo kulturme aktivnosti u jednoj zaostaloj, i nacionalno često ugrožavanoj, sredini.
Kao pisac Barac je suptilan analitičar i dobar stilist. Baveći se svojevremeno Matošem i Nehajevim, o kome se malazi u ovoj knjizi iedan izvanredmo sugestivan odlomak, Barac ić,
svojim sociološkim koncepcijama uprkos, do-.
šao do uverenja da se o literaturi mora literarno pisati ako se hoće da se oma kompelentno tumači. Barac nije delio zabludu mnogih brvatskih i srpskih književnih istoričara da je na: učni stil u suštini različit od literarnog stila i da naučni stil podnosi sivilo i dosadu koja ić, kada je reč o literarnom stilu, gofovo nedopustiva. Odbacujući takvo uverenje kao zabludu, Barac između ostalog ostaje i kao jedan od naiboliih stilista među našim književnim istoričarima. Naravno, da bi se sagledaio celokuomo delo Antuna Barca, nije dovolina iedna ovakva knjiga kao što nije ni dovolian jedam ovakav raz9ovor. Zato je u ovom razgovomi samo naznačemo ono Što bi predstavljalo bitne karakteristike Antuna Barca kao književnog kritičara i istoričara književnosti. =
Predrag. Protić |
...fenjer
Nastavak sa 3, strane bi (životvornom i ubitačnom u isti mah). kroz prizmu savremćemog duha, Milošević je nazreo i njeno antihumano zračenje, koje odaje varljiva i pogubna svetlost tehnokratske civilizacije. On ju je nazreo, čini se, kao »vedru lednu zimu«: »Vatra što noću obuzima -— danju je vedra ledna ZIma«. Sem toga, čini se da ovakvu svetlost materijalizuje i simbolizuje ona »kula« kojoj Dpesnik posvećuje celu jednu pesmu, 4 koja otelovljuje antagonizam između »velečasne gospođe« i »robova golorukih«: »To je kula svetilja i osvetnik — zidaše je robovi goloruki« (pesma »Kula«). Velmože su tu kulu načinile tamnicom; nastojeći da je oduzme od gospode, pesnik hoće da ovu tammnicu pretvori u svetilju, koja bi robovima omogućila da se sagledaju kao ljudi. .. Pesnikova »svetilja« zrači ne samo u civilizaciju već i u vasionu, — ne samo u društvo već i u prirodu: u takozvanu nox cosm1lca. Obasjavajući čoveka, ona u njemu osvetljava me samo »socijalnu životinju«, već isto tako — i čak mnogo više — kosmičko biće. U tom biću, svetilja obelodanjuje »večnost, koja život beše«; naprotiv, u podjarmljenoj 1 mrcvarenoj »društvenoj životinji« ona otkriva jedan prignječeni »život koji se ne dogodi«. Ocrtavajući luk između neba i zemlje, između juga i Severa, između podneva 1 ponoći, to poetsko zračenje upinje se da probije gusfu, masivnu, istorijsku tminu što se slegla između svetlosti duha i svetlosti prirode. e U proboju kroz ovakvu smolastu tminu, ta zračna strela znači bar isto toliko prećutmu negaciju tehnokratske »civilizacije«, koliko i rečitu apoteozu prirode: kad naš pesnik peva nebeskom zraku on navodi čitaoca da sa škrgutom pomisli na podzemne kazamate. i ćelije. I, ma koliko to izgledalo paradoksalno, u sluhu i duhu današnjeg čoveka nalzvučniji eho postiže baš ova prećutna negacija o koioj je reč. Jer, svetlost pesničke istine danas bi morala ne samo da probija tamu, već u prvom redu da potire lažnu svetlost »moderne« mitomanije, »masovne kulture«, religiozne i političke propagande, reklame... Dok polijeleji i reflektori liju varljivu i zaslepljujuću svetlost na »velečasnu gospodu« u raskošnom dekoru »kule«, pesnička svetiljka pa ma to bila sveća ili šibica — morala bi da obasja mračne podrume kule, gde lanci i jakrepi dave »goloruke robove«. Tada, svetlost bi se preobrazila u snagu: prelomljena kroz prizmu duha, ona zrači kao istinita Vizija; usredsređena u fokusu volje, ona prelazi u đelujuću energiju i akciju. U i | Poetski zrak Miloševićeve »svetilje« nalazi se u toku takvog preobražaja, Njegov spektar počinje da se širi od vizije do akcije, — ali, fakođe, i ođ pesmotvorne inspiraclje do stihotvorme maestriie, — od idiličnog lirizma do infra-crvenog zračenja kritičke misli. „Otuda, svetlost Miloševićevog, diogenskog fenjera [5 bećava da se preobrazi u neku vrstu infra-crvenog zraka, koji bi čoveku otkrio autentično ljudsko biće, ali i vampire u istorijskoj pomrčini. Da čoveka ne pojede pomrčina. o Radojica Tautović
S
4
JLO WKNUJIIV
Siniša Ristić
Kletva ma brodu nade »Braničevo«, Požarevac 1968.
SINIŠA RISTIĆ piše poeziju čije su vrline pre svega u tome što je intimno suočena sa »nesrećno začetim cvetom«. Ta poezija lišena je patetike, i njena metaforika, na izgled bleda i verbalna, može da zaintrigira čitaoca; prvoj knjizi jednog mlađog pesnika i to je dovoljno.
Siniša Ristić pripada generaciji najmlađih beogradskih pesnika; nedoumice koje su svojstvenc njegovim pesničkim vršnjacima ni Sinišu Ristića nisu mimoišle, Ti »čuđesni maleti osećanja«, to priklanjanje »pitomoj svežini« — sve je to jedno nespokojno, mladosti svojstveno, bundžijsko inaćenje sa samim činom pesme i pevanja. Ristić ima prilično razvijenu sklonost ka morbidnoj slici, ali, srećom, on joj previše ne daje maha; želeći da u nama probudi davnu, zaboravljenu muziku detinjstva, sav u grču traganja za svetom koji iščezava, Ristić maksimalno potencira istinu, po kojoj ništa ne podleže našoj ljubavi, sve je »samo gorka reč«, i lada, van nas, van naše snage i naše moći, »smrt se sa opsenom slmže«, Zaista, Ristića smrt progoni, ona je njegova opsena, i njegova opasnost takođe. Bilo bi nepravedno reći da se Ristić njome jgra, da retoriše »bajnim rečima«, Reči traže od ovog poešsnjka itckako otvorenu i nepoštednu borbu. Fenomen pesme, njeno rađanje, njen život, pa i njena smrt — to je fenomen koji Ristića prevashodno upućuje na zaključak da je pesma još uvek jedini čovekov oslonac, je-
dina njegova mogućnost, Radomir RAJKOVIĆ
Julija Najman
Saputznmie »Bagdala«, Kruševac 1968.
VEĆ SVOJIM NASLOVOM, knjiga novela Julije Najman, »Šapat«, nagoveštava način pripovedanja i polje koje je u centru autorove pažnje — intiman svet, potisnut i britisnut spolja, pritajen i preplašen, koji se nalazi u stalnom naporu da zadrži masku mira i svakodnevnosti. Ako se tome doda da se svi ovi događaji odigravaju za vreme drugog svetskog rata, i da su glavni junaci ovih novcla Jevreji, onda je rečeno gotovo sve o prirodi i karaktcru ove knjige.
Ona, međutim, ne predstavlja jednu organsku celini samo u tom smislu. Ono što knjigu čini homogenom jeste odnos autora prema temi O kojoj govori, pre svega, ugao pod kojim stvari posmatra, stanovište sa kojega sc prema njima određuje. Kad je reč o »klasičnoj« temi antiscmitizma, mi smo navikli na drastične scene mučenja i uništavanja, čije su poslediće obično užasavajuće., U novelama Julije Najman, međutim, u pitanju je samo progon i to ne onaj stvaran, konkretan. Njeni junaci se, kao po pravilu, nalaze pred katastrofom, oni je očekuju, znaju da do nje mora doći, da je neizbežna, ali oni ipak — beže. Beže i sami ne znajući kuda, zašto i dokle. Čak i kad sc radnja događa posle te opasnosti, junaci su u toj psihozi iščekivanja katastrofe. U noveli »Boja«, na primer, rat je daleka prošlošt, porodična atmosfera je gotovo kompletna i, kadđ deci pođe za rukom da svoju majku nagovore da skine crninu i' obuče haljinu svetle boje, ona je na putu da se pretvori u idilu. Ali, upravo tada, nailazi onaj fatalni trenutak. »Gledam «niz sebe, kaže majka, gledam .svetleću boju moje haljine; najednom
„ me zahvati onaj strah, onaj isti strah kao one noći. Vidim”
čoveka, šlem, pušku. Čini mi se da će se okrenuti, Videće nas. Nišaniće. Pucaće!«
Treba istaći da autora ovih novela gotovo isključivo interesuje majka koja je raspeta između fe Jatentne, ali neizbežne, pretnje, koja se u potaji približava i neodolji-
NEPR IRIDJRNJ" KNJIOJE Jean Frćville
Lemine a Paris Fditions sociales, Paris 1968.
LENJINOVO IME decenijama nadahnjuje radnika, studđenta, umjetnika. Njegovu misao, lik i djelo svaki doživljava na osebujan način. I izražava. Jean Frćville '(žan Frevij), francuski pjesnik i romansijert, historičar i esejist koji je svojim dosadašnjim ostvarenjima — »U vučjim raljama«, »Kolaboracionisti«, »Henry Barbusše«, »Zola — sijač bure, »Inessa Armand — divni lik ruske revolucije«, »Kriška kruha« i dr. — dodao još jedno, blistavu studiju »>Lenjin u Parizu«, savršeno to potvrđuje.
Lenjin, izuzetan čovjek, mislilac i revolucioner za vrijeme emigrantskog života u Parizu 1908—1912. godine, važne i teške etape u organiziranju ruskog proletarijata i stvaranja boljševičke partije, neobičan je u svemu — po jednostavnosti života, dubini misli i revolucionarnoj dinamičnosti. U »metropoli svjetlosti« Vladimira lIliča zanima sve: ulična vreva, spomenici, trgovine, kafane, ljudi i njihove svakodnevne i kritičke misli, njihov način života, običaj i težnje, On nije kabinetski radnik, ne izolira se da bi napisao polemički spis ili pregledao prvi primerak »Matevijalizma i empiriokriticizma«. Često razgovara S rusxim i francuskim revolucjonerima, posjećuje Lafargueove (Paul Lafargue mu jednom sarkastično reče: u Francuskoj, poslije pedeset gođina socijalističke propagande, nitko ne shvaća Marxa), Lauri i Paulu drži zapaženo osjećajno posmrtno slovo. Strastveno studira dokumente i djela o Pa riskoj, komuni, izučava tehniku revolucionarnog ustanka; čita Lissagarayevu »Historiju Pariske komune«, Lefrangcaisovu »Studiju o komunalističkom pokretu u Parizu 1871. godine«, pretražuje »Memoare generala Cluserata«, naročito drugi tom, »Ulični rat«. Svake godine 18. marta komemorira govorom ili člankom godišnjicu »juriša komunara na nebo«, sudjeluje u tradicionalnom doefileu pred Zidom federalaca. Stalno glorificira Komunu, na nju sc poziva, uvijek joj se vraća, želi da nastavi njeno djelo.
Kao i Marx, upoznaje suštinu francuske historije: odaje priznanje Velikoj francuskoj buržoaskoj revoluciji, pozdravlja Konvent (»diktaturu sitnih slojeva«) i jakobincc iz 1793. koji su ušli u povijest kao »veliki primjer stvarnc revolucionarne borbe protiv eksploatatorske klase«; uočava šta nedostaje francuskom proletarijatu da bi pobijedio jasno sagledavanje situacije, svijest o sopstvenoj snazi i klasnim jnteresima, pobjednička volja, partija vezana Uz mase i prožeta revolucionarnom ideologijom i, na kraju, smjelo vođstvo. Ove i slične konstatacije navode Frćvillea da zaključi: veliki vizionar budućih društava mnogc je dao Francuskoj, ali je i mnogo od nje i dobio.
Za vrijeme svog emigrantskog života u Parizu Lenjin nikada nije zaboravljao Rusiju. Pripremao je partiju i mase za pobjedu, polemizirao s muenjševicima, likvidatorima i lijevim sektašima, Odgovarao je protivnicima koji su ga optuživali da je BoLOIeE IT i agresivan, da izaziva su-
ve materinske potrebe da sačuva iluziju svoje dece O normalnom životu. I ono što, na prvi pogled, izgleda kao nedostatak, što se može nazvati oskudnost u likovima, monotonost u pripovedanju, postaje, kad se dublje prodre lu štivo, vrlina. Jedna ličnost, jedna š&ituacija, ponavljajući se iz novele u novelu, predstavlja se u brojnim viđovima i tako se potvrđuje u svojoj istinitosti i tragičnosšti, Da u zbirku nisu ušle novele »Telegram« i »Rođendđan« (mada je i u njima reč o ženi, odnosno, o majci), ova bi se knjiga mogla, uz male dorade i korekture, pretvoriti u veću, celovitu prozu.
Stoga su smireni, uzdržani ton pripovedanja, jedno stavna rečenica i, takoreći, linearna fabula ovde sasvim celishodna sredstva prezentacije jedno toliko ecksploatisane teme iz jednog novog aspekta.
SŠtanojlo BOGDANOVIĆ
Adem Gajtani
Svetlosti u sreu
»Bagdala«, Kruševac 1968. Izbor i prevod Esad Mekuli
OVAJ PESNIK pripada mlađoj generaciji šiptarskih pesnika i izbor iz njegove lirike predstavlja nesumnjivo značajan poduhvat. U stvari, mi smo već imali prilike da sc sret ncmo sa pesništvom Gajtanija u našim književnim listovima i časopisima. Ono po svojim dometima, ubeđen sam, označava zrelost i nesvakidašnju interprctaciju pesničkih svetova.
Najpre treba Konstatovati, i ovaj zaključak važi za svaku pesmu Gajtanijevu, da je u pitanju pesništvo konkretnog, stvarnog 1 opipljivog doživljaja. Po tome se, čini mi se, ovaj pesnik i izdvaja iz svoje generacije, KonkYetnost o kojoj je reč uvek je praćena obiljem epiteta, raskošnih i zvučnih metafora. Ona nastoji da zrele, kontemplativne strasti, eruptivne čežnje i nagomilanost u osećanjima, obogati jednim movim spektrom značenja ji važenja ljudskih vrednosti. To važenje je, inače, veoma precizno, jasno, nedvosmisleno, ono je objektivni rezultat onoga što je jstinski previralo u pesniku i, po pravilu, iskazauo je razgranatim spregovima asocijacija, sažetim i upečatljivim nizovima pešničkih slika vamredno lepim, lepršavim i penušavim stilom.
Gajtani pokušava da ostavi pesmu otvorenu, nezavršenu, svagda spremnu za nove doživljaje i maštovite uzlele »plamenog jezika«, Njepova je pesma sva u treperenju, drhtaju, puna unutrašnjih udara, duhovno bogata, inspiralivno dosledna, oplemenjena novim, autentičnim i politoniskim relacijama prema stvarnosti. U njenim dimenzijama odvija se jedno isuviše kompleksno življenje, kljuža žar prisutnosti, povezuju se i sjedinjavaju, ponekad identifikuju, sočnost i zračne boje, govor pritode i ljudska reč, slika i mišao, osećanje i ritam stvari. Svojom Žživopisnošću, uverljivošću, vešlo odabranim iđejama i projckcijama vlastitog duha, ova poezija otkriva nam novo osećanje i situaciju sveta. Diktirana impulsivnim intencijama, belinom, čistotom i mekoputnošću doživljaja, ona se ne libi zavičajnih tema, nego, naprotiv, pokušava da zgusnć i oplemeni njihov opojni, zračni i svetrajući govor.
Time ne želim reći da je Adem Gajtani pesnik zavičaja. Čak apsurdno bi bilo, na osnovu nekih preokupacija prisutnim u ovoj knjizi, i tvrditi tako nešto. Kad peva o zavičaju, on to čini sa dosta poleta, unutrašnje sugestivnosti i patetične bleštavosti tonova. Međutim, kad peva o Orfeju i Euridici, duboko značni sadržaji i ftransmisije rasvetljavaju drugačiju i u osnovi relevantniju ljudsku situaciju. Razapetost čoveka, njcgova nesalomljivost, gordost, prirodna otvorenost, supstituisani su ilihom setom, rezignacijom, tragičnim “?kcentima, | prožeti osećanjem efemernosti, nemoći, uzaludnosti življenja. Na taj način, ovo pesništvo pored ermotivne dobija i misaonu dimenziju. snažniji efekat i sopstveni težišni temelj.
Siniša RISTIĆ
kobe: »Sentimentalisti kukaju i cmizdre: opet konflikti! Opet unutarnji sporovi! Opet polemike! Mi im odgovaramo: bez novih i neprestano novih borbi, nikada nijedna proleterska revolucionafna demokracija nije stvorema. I kod nas u Rusiji, čak u ovom teškom momentu, ona Se Stvara i bit će stvorena«. Tako je djelovao boljševik zanesen borbom kojeg se druga strana Života ponekad zaboravlja. Tvorac prve, socijalističke države, posebno naglašava Frćville, nije bio asketa, volio je život u svim njegovim vidovima. Međutim, kod njega je vladala atmosfera moralne čistote. Činilo se da se sve što je u svijetu ružno, nisko i otrcano zaustavilo na pragu njegovih vrata, da nijć imalo pristupa u sferu njegova kretanja, Imovina, hrana i odjeća nisu igrale nikakvu ulogu. u njegovu životu. Izgledao je kao najuredniji, najmetodičniji i najtačniji čovjek, Tačno u ininutu, u zakazano vrijeme, dolazio je na saštanke i konferencije. Nametao je sebi, bio u pariskoj Nacioaalnoj biblioteci ili u svojoj radnoj sobi, u ulici Marie-Rose (danas je to Lenjinovo boravište pretvoreno u partijski muzej), duhovnu i radnu disciplinu što mu je pomagalo da ne izgubi ni djelić svojih snaga.
Frćvilleov »Lenjin u Parizu« (»Lćnine š& Paris«, Editions sociales, Paris 1968) u mnogome se razlikuje od )ekih ranijih sličnih djela) Vladimirova »Lenjin u Ženevi i Parizu«, 1924, Alina »Lenjin u Parizu«, 1929, Katajeva »Mala željezna vrata u zidđu«, 1964). To je plastično i vjemo umjetnički živo naslikan portret Vladimira Iliča i pariska cpoha, relativno kratka, njegovog revolucionarnog puta.
Mile JOKA
Brana CRNČEVIĆ '
priliku da poginem.
Glupaci ne moraju da budu glupi, a inteligencija mora
da bude inteligentna.
Za mali cilj mala sredstva, za krajnji cilj krajnja
sredstva.
Mornar će umreti za svoju vodu, seljak za svoju zemlju, pop za svoje nebo a pijanac za svoje vino. |
Humoristi će braniti svoj humor od agresija, bez obzira
na to ko je agresor.
voju koji joj tek prethodi,
ON NA AA NA A VA a Ne
PIŠE
Svaki dan imam bar jednu nepriliku što sam živ i jednu
e u —_____ _— ——=
Nevenka Radunović
Vinograd na moru
Grafički zavod, Titograd 1968.
CRNOGORSKA LITERATURA je oduvek bila siron:sšna PFesnikinjama; time je još zanimljivija pojava Nevenke Rađunović i njene prve knjige pesama »Vinograd na moru«., Prvi utisak, koji se nameće i pri površnom čitanju ove zbirke, jeste da je Radunovićeva uspešno prebrodila onaj stepen u poetskoj evoluciji koji sadrži zanatske ećlemente i koji je, mada manje važan, Čest kamen spoticanja kod pesnika-početnika. Njeni stihovi, tečni i jasni, lišeni su povođenja za stranim „uzorima i knjiških „zamagljaaja, Pesnikinja se ne inspiriše knjigama već doživljajima.
Po svojoj prirodi, naša pesnikinja je izrazit primer lir. skog senzibiliteta. Svet koji opaža ona nam prezentira u lirskim fragmentima, menametljivo i ne bez izvesne poetičnosti. To je najčešće pejzaž u kom su prisutna intimna pulsiranja ili — kada ide još dalje: prema sebi, prema svom biću — Ona nam daje sliku lične, izrazito emocionalne prenapregnutosti. Ljubav je prisutna dvojako: kao životni fakat, kao motiv kojeg treba opevati — sa jedne — i kao inspirativna podloga, sa druge strane. Određujući se prema ljubavi, pesnikinja u stvari definiše sebe u stanju somnabulne uzbuđenosti —
»U igri nijemoj ja se produžavam
A svitanje glasno san mi ne remeli,
Nevjestinski veo po svu noć tkam
Dok modri vitez moj na smijehu sa mnom leti«,
Ovo je, grubo uzev, sadržina poezije Nevenke Radunović; sađa se, međutim, postavlja pitanje njene kreativne dograđenosti i umetničke dospelosti, Iako sa uspešno nadvladanim manirtima diletantizma, ambicije i dometi ove poezije su dosta skromni. U ećstetskom smislu, ona predstavlja krajnje pojednostavljen vid poetskog govorćnja, lišen tananije psihološke produbljenosti i pouzdanije misaone fundiranosti. Pesnikinju više zanima trenutni opa• žaj hego ono Što se krije iza njega« Njene pesme su lirski medaljoni, metalorički siromašni. Njihova jednodimenzionalna projekcija se iscrpljuje već pri prvom susretu sa literarno visprenijim čitaocem. Radunovićeva bi od svoje pesme morala graditi koherentniju celinu, leksički bogatiju a metaforički složeniju. Više od ostalog, ovoj poeziji oduzima notu iskrene doživljenosti i meštimično tople osććajnosti njena spoljna nedograđenost i fragmćntatnost.
Nadamo se da će Rađunovićeva, u svom budućem raz nađoknađiti propusfće prve knjige; uostalom, jedino se tako | može potvrditi. »Vinograd na moru« je, i pored iznetih zamerki, zadimljiva zbirka stihova jedine titogradske pesnikinje koju nikako nc bi trebalo zaobići! Slobođan KALEZŽIĆ
Luko Paljetak
Nečastivi iz ruže
»Naprijed« i Narodno sveučilište, Zagreb 1968.
MALO je pesnika koji uspevaju. da svojom prvom knjigom stihova podignu u nama ono čisto, Ssveobuhvatho osećanje radosti, koje izaziva susret sa izuzetnom. đatovitošću, da nas na prečac prisno vežu sa svojim svetom i učine da se stopimo sa njim, da razumemo i prihvatimo njegove poruke. Luko Paljetak je upravo jedan od ih časnih izuzetaka koji poseduju tu moć. I više od toga: on mas zapljuskuje jednom neprekidnom, omamljujućom svežinom, jednom, čini se, nepresušivom ćednošću osećanja, jednim neprekidnim plamenom ljubavi i vere za svet o kome peva.
Luko Paljetak se nalazi u samom središtu prirodć (to naročito važi za ciklus pesama »Boravak u nama«), u njenom treperavom Srcu, sučelice okrenut hirovitim menama i raspoloženjima tog svVctla, koji on još više razgranjava i bogati svojim prijemčivim senzibilitetom, tako da se ima utisak đa se on ne .,inspiriše prirodom, već, na protiv, đa nadahnjuje samu prirodu. Na taj načim Luko Paljetak je stvorio zaista impresivne slike i izgradio jednu pomalo čuđesnu, Ppitoresknu atmosleru, u kojoj se prepliću i dopunjuju dve prirode: pesrikova i zemaljska.
Ciklus pesama »Romansa o staroj dami«, nesumnjivo najuspeliji u ovoj Knjizi, predstavlja jedno fino, gotovo krhko tkanje misli i osećanja vezanih, uglavnom, a jedan bledi, arhaični svet, čiju je porcelansku strukturu i prozračnu svetlost pesnik otrgao od zaborava i oživeo pred nama u izvanredno suptilnim slikama i atmosferi, koje najčešće odišu setom i blagom gorčinom jednog bpreživelog sveta.
U trećem 1! poslednjem ciklusu ove zbirke »Monolog pretposljednje ruže«, Luko Paljetak je opet u prirodi, ali, ovoga puta, nije mu pošlo za rukom da se tako prisno veže sa njom, već je ostao više na njenoj površini, gubeći se pokatkad u jalovim muedđitacijama koje su, tu i tamo, samo nepotrebno zamaglile i usporile ritam njegovog stiha.
Posmatrana u celini, knjiga stihova »Nečastivi iz ruže, predstavlja više nego uspešan debi mlađog pisca.
Vladimir V. PREDIĆ
OJO UTP
„U AVA VNV A VA VE VV CV VV VV AV VI — ~?)
KNJIŽEVNE NOVINE