Књижевне новине

MADA SE DANAS svugde i na svakom koraku govori o otuđenju i postvarenju, kao i o propasti kulture i kraju istorije, mada mnogi današnji mislioci i istraživači pomno ukazuju na naličje naučnog, tehničkog i industrijskog raZvoja u zapadnoevropskim zemljama, kao i u zemljama severne Amerike, tvrdeći da taj razvoj nije doneo oslobođenje čoveka, već tivani|u mase, da nije prokrčio put, demokratiji, već novim oblicima ropstva, to nikako ne zrači da je naše vreme podleglo pesimizmu i njihilizmu, da čovek današnjice više ni u šta ne veruje i da se ničemu više ne nada. A pogotovo bi bilo neumesno i neosnovano zaključiti da je ideja napretka danas izgubila nekadašnji sjaj i pr vlačnost, a kamoli da je potpuno pala u zaborav. Ovo utoliko pre što je situacija na Istoku u tom pogledu znatno drukčija nego na Zapadu, tako da je vera u napredak postala sastavni deo zvanične ideologije istočnoevropskih zemalja. Istini za volju, treba reći da stvari nisu tako crne ni na Zapadu, kao što u prvi mah izgleda. Nema nikakve sumnje da se mnogo šta promenilo otkako jc Žorž Sorel početkom oVD8 veka razobličio ideju napretka kao jednu oc velikih obmana građanskog sveta, kao jednu od velikih laži kojima je mlada evropska buržoazija nastojala da prikrije stvarnost klasne borbe. Ali, izgleda da je ova promena mnogo VISE učvrstila nego oslabila polazno idejno stanovište najuticajnijih i najodvažnijih građanskih krugova. Uostalom, čak. je i Sorel priznao da pojam napretka sadrži i jedno ozbiljno upoZorenje, uprkos svim obmanama ı lažnim obećanjima, da u kapitalističkom svetu postoji 1 »jedan stvarni napredak« (un progres rćel) koji je došao do izražaja u oblasti načina proizvodnje, naročito uvođenjem mašina u proizvodni proces. Jedva treba reći da su ljudi današnjice možda još i više impresioniran1 tim stvarnim napretkom nego Sorel, da danas svi računaju s mogućnošću neograničenog porasta čovekove moći nad prirodom, da se danas svi ozbiljno „gdnose prema činjenici naučnog, tehničkog 1 "industiijskog preobražaja sveta. e. "Ovo vezivanje napretka za realno zbivanje u samim temeljima društvenog života, OVO udruživanje napretka s procesom industrijalizacije koji ruši i prevazilazi sve kulturio-istorijske prepreke i sva tradicionalna ograničena, nužno je dovelo i do izvesnih pojmovnih. razlikovanja i razbistravanja. |D toku poslednjih nekoliko decenija naučni, tehnički i, industrijski napredak je znatno dobio na jačini, tempu dalekosežnosti, pored toga što se znatno napredovalo i u određivanju Samo pojma napretka. Za razliku od nekadašnjeg _StOTU U koje je bilo izrazito metafizički obojeno, · oje se osnivalo na veri u neki krajnji cilj prema kome istorija teži i u odnosu na koji svaki konkretan događaj dobija smisao 1, ODraVQaOJBe današnje shvatanie polazi od sasvim druk Nin pretpostavki. Najistaknutiji i najuticajniji a: našnji pisci i istraživači odbacuju svaku pom!sao na to da bi istorija imala ma kakav krajnji cilj ili smisao; oni SČ zadovoljavaju GO njem na vektorsku prirodu napretka, oni tvrde da napredak nikad nije na cilju, da je DOE dak uvek otvoren prema budućnosti. Po njihovom mišljenju, napredak podrazumeva SO jasan pravac kretanja, dakle usmereno u je nom određenom. pravcu, ali ne i nekakav onačan cilj. Štaviše, današnji DISCI | PO Oi spremno priznaju da nema nikakvih ORO : ciljeva koji bi ograničavali napredak, koji ga vezivali za nešto što, Je prethodno propisano ž određeno. Sve što je jednom dostignuto predstavlja samo prolazan stadijum u beč Ona OI kretanju, posle svake tačke do koje se Je TOI došlo kretanje se može nastaviti, DOOOJC O e niti još nešto, nmože Se otići korak dalje, O -a obzira na to što je unapred možda nefdogučiio reći u čemu bi taj dalji korak trebalo da 5 sastoji. (... w ae ka dodati da danas malo koga Drine privremeno, uslovno značeTIJE napretka, „aa a nas malo kome smeta relativiranje istOTIJE, Po. ricanje ma kakvog krajnjeg cilja ili Ož:z di njoj. Ljudi današnjice Žive U uvere M Sea voljavaju se tim uverenjem) da se aru TOBLE će u jednom određenom DpravCU, da je to. a tanje dalekosežno po SVOJImI posledicama ie ie svaki novi stupanj koji se dostiže Oi o kretanju viši i bolji od prethodnog. IKO vidi nikakvu opasnost u tomc što Pi e stalno izmiče ispod ruku onih koji bi : i too u njemu uživaju, Što JE napredak uveK. a dovršen, što nikad ne može da se zaustavi, o dostigne onaj trenutak za koji bi se moglo pe želet: da ostane trajno prisutan. Mnogi su skloni da odatle izvuku sasvim drukčiji zaključak nego što bi se očekivalo, mnogi sc UR da toj nemogućnosti pridaju sasvim “dru o smisao. U najmanju ruku, mnogima izgleda Č bi to izmicanje i propadanje, zapravo to Van . odgađanje ispunjenja trebalo shvatiti kao, prećnost, a nikako kao nedostatak. Nimalo im nc smeta što se napredak tako svodi na beznadežno traženje, na puko nizanječ događaja a. nog za drugim, što se napredak tako prepuš a rđavoj, lažnoj beskonačnosti. . | Nema nikakve sumnje da je OVO shvatanje napretka najtešnje povezano S modernim shvatanjem istorije, da je to shvatanie sasvim u skladu s modernim istorijskim · mišljenjem, da u potpunosti odgovara modernoj istorijskoj

KNJIŽEVNE NOVINE

AA &! (aaa ala NB ye

svesti. U izvesnom smislu, ideja napretka je ujedno i najviši izraz i najodlučnija potvrda modernog istoricizma., Ali, ovde nije mesto da se u pojedinostima govori o toj vezi, niti da se podrobno ispituju priroda i poreklo radikalno istorijske usmerenosti našeg doba. Dovoljno je samo ukazati na jednu bitnu crtu modernog istorijskog mišljenja, na onu njegovu crtu koja sadrži u sebi iscrpno određenje napretka. Najprostije rečeno, moderno istorijsko mišljenic je futurističko, ono je okrenuto prema budućnosti. Po tom mišljenju, izlazilo bi da je težište istorije na onome što tek treba da dođe, što tek treba da se dogodi, a ne ma onome što je već ovde, što se već dogodilo. Za čoveka današnjice, budućnost je osnovna dimenzija vremena, čitavo njegovo iskustvo VTemenskog prolficanja prožeto je doživljajem budućnost), on veruje da se samo iz budućnosti može gledati na prošlost i sadašnjost. Poput Fausta, koji nigde ne može da se smiri i, skrasi, već stalno raspinje svoje snage u bezgraničnoj težnji za novim saznanjima i iskustvima, tako i čovek današnjice ima na umu samo ono Što je novo, što još nije bilo, on polaže sve svoje nade u budući svet, u ono što ı budućnosti očekuje i nastoji da ostvari. Njemu izgleda da je razgovor koji se tiče istorije opravdan i na mestu samo ukoliko pomaže čoveku da shvati u kom pravcu istorija ide, šta će se dogoditi, kakvo stanje sveta neposredno pred-

' stoji.

Može se bez preterivanja reći da moderno istorijsko mišljenje žrtvuje prošlost i sada-

Mihailo ĐURIĆ JM

Tekstovi Mihaila Đurića i Rudija Supeka, koje donosimo u ovom broju na 5. i 8, strani, predstavljaju odlomke njihovih izlaganja na ovogodišnjoj Korčulanskoj letnjoj školi, Integralni tekstovi ovih eseja biće objavljeni u šestom ovogodišnjem broju »Praxisa«,

da napredak radi za njih, da služi njihovim interesima), nesumnjivo je da se moderno istorijsko mišljenje nikako ne iscrpljuje u iome, da je moderno shvatanje istorije mnogo bogatije i obuhvatnije.

U stvari, danas je više nego ikad jasno da je predstava pravolinijskog istorijskog kretanja nedovoljna i neprikladna, danas je više nego ikad živa svest o istorijskoj krizi, danas nije više nikakva tajna da je istorija puna DpTekida i preokreta, danas svi znaju da je naše vreme upravo jedna od najvećih istorijskih prekretnica, danas se na svakom koraku govori o revoluciji, danas je svima na usnama ideja O jednom novom početku icdne drukčije istorije.

Ovo izrazito revolucionarno nmastrojenje i uviđanje, koje uključuje u sebe manje ili više ozbiljno nadanje i uzdanje u budućnost, ali i radikalno kritički stav prema čitavom dosadanjem istorijskom nasleđu, nastalo je i prokrčilo sebi put sredinom prošlog veka, u duhovnoi situaciji stvorenoj Hegelovim „misaonim dovršavanjem građanskog sveta, pošto je buržoazija već uveliko srušila stari poredak i u ime slobode i jednakosti uspostavila svoju prevlast širom Evrope. Izgleda da su Hegelovi sledbenici odmah posle smrti svoga učitelja našli načina da razluče konzervalivne od revolucionarnih elemenata u njegovom filozofskom sistemu, tako da se Hegelova sklonost ka gotovo pobožnom čuvanju uspomene na prošlost kod njih vrlo brzo preobratila u neobuzdanu želju za pronicanjem u budućnost. Ali, najveća zasluga za ovo prenošenje težišta istorije i istoriiskog zbivanja sa prošlosti na budućnost pripada mladome Marksu. najnepomirljivijem predstavniku hegelovske levice, koji je odlučno odbacivzo svaki vid hilijazma i eshatologije, mada se u isti mah vatreno zalagao za unapređenie tehnike i industrije i uspostavlianje čovečnijih odnosa među ljudima. Pod Marksovim neposrednim ili posrednim uticajem, pitanje revolucije je vremenom dospelo u središte opšte pažnje, a svest o potrebi i mogućnosti revolucionarnog preobražaja sveta prerasla ie postepeno u revolucionarni pokret svetskih razmera.

Nasuprot Hegelu, i ne manje nasuprot svim predstavnicima filozofije prosvećenosti, koje je nemilosrdno žigosao kao ideologe građanskog sveta, Marks je odlučno zastupao mišljenje da se čitava dosadašnja istorija nalazi ispod ljudskog nivoa, da prava ljudska istorija ima tek da počne u budućnosti. Pri tome je njemu bilo jasno da istorija nema nikakav krajnji cili ili smisao koji bi joj bio imanentan, da se u isto-

FRANCE MIHELIČ: POVORKA ILUZIJA

šnjost za račun budućnosti, da uslovljava opravdanje postojećeg stanja nekim budućim zbivanjem. Žasenjeni naglim razvojem nauke, tehnike i industrije, današnji pisci i istraživači izjednačavaju istorijski smisao sa smislom za budućnost, oni su jednodušni u tome da je očekivanje onoga što će doći pravo žarište 1storijske svesti. Njih nimalo ne zbunjuje neodređenost i ncuhvatljivost granice između različitih delova vremena. Oni smatraju da bi bilo besmisleno kad čovek ne bi mogao da se nada boljem životu, kad ne bi mogao da mašta o svojoj budućnosti, kad ne bi mogao da predoči sebi jedno srećno i zadovoljno čovečanstvo, kad ne bi mogao da bude siguran u dolazak jednog strogo racionalno uređenog i tehnički besprekorno opremljenog ljudskog društva. Šta mari Što OVO moderno maštanje o budućnosti ne uključuje u sebe nikakav konačni cilj, što ova nada na bolji život ne zahteva nikakvo konačno ispunjenje, što' OVO predočavanje istorijskih mogućnosti ne podrazumeva ništa drugo nego Sdmo postojano kretanje u pravcu njihovog sve potpunijeg qstvarivanja?

Pa ipak, koliko god bilo tačno da je moderno shvatanje istorije u osnovi futurističko, utoliko što svodi napredak na jednu liniju koja se proteže u nedogled, koliko god bilo tačno da je moderno istorijsko mišljenie neosetljivo za pitanje »kuda?« i »čemu?«, utoliko što utvrđuje da istorija nema mikakvog krajnjeg cilja koji bi je osmišljavao, da je istorija nešto nedovršeno i nešto što se ne može dovršiti, treba se čuvati prebrzih zaključaka. Odatle nikako ne proizlazi da danas preovlađuje naivno Ppravolinijsko gledanie na istorijsko zbivanje, da ljudi današnjice shvataju istoriju kao čist kontinuitet, da vide u istoriji samo neprekidno pro: ticanje bez kraja i početka. Ako se, možda, i mora priznati da su izvesni birokratsko-tehnokratski krugovi u današnjem svetu, i to kako oni na Zapadu tako i oni ma Istoku, gotovo opsednuti idejom napretka (što je i razumljivo, budući da pripadnici tih krugova čvrsto veruju

riji ne ostvaruje nikakav skriveni plan svetskog duha. Tvrdio je da postoje samo određeni, konkretni ciljevi kojima se ljudi rukovode u pojedinim istorijskim epohama, da čovečanstvo postavlja sebi samo one zadatke koje može da reši. Štaviše, Marks nije ni pomišljao da bi istorija mogla imati kraja, da bi se mogla jednom okončati. Bio ,je čvrsto uveren da nema nikakvih apsolutnih vrednosnih merila koja bi bila obavezna za sve ljude bez razlike, da nema nikakvih večnih ideala na koja bi proletarijat mogao da se poZove u svojoj borbi protiv buržoazije, kojima bi mogao da opravda svoj Tevolucionarni čin rušenja buržoaskog apdatv U krajnjoj liniji, samo budućnost može da Dpokaže zašto je nužno revolucionarno Pprevazilaženje starih, nasleđenih društvenih oblika i koliko je opravdano zalaganje za uspostavljanje novog društvenog poretka. U tom smislu, Marks je tvrdio da čovek može biti nešto drugo i nešto više nego građanin, da građanski svet nije ni otkrio najviše ljudske mogućnosti, a kamoli da ih j-z već ostvario.

Ne treba se mnogo uznemiravati zbog toga što, je Marks zatrpavao svoju osnovnu mlsao ukaz.vanjem na opšti zakon istorijskog kretanja, što Je u svojim spisima i iz ranog, 1 iz Zrelog, i iZ poznog perioda, kategorički izjavljivao da je čovekovo oslobođenje okosnica čitaVOg istorijskog razvoja, i što Je na jednom poznatom mestu u Ekonomsko-filozofskim vukopisima patetički izjavio da komunizam otvara novo razdoblje u ljudskom životu, da je komunizam zapravo »rešenje zagonetke ljudske istorije«. Jer, to nema nikakve veze s eshatološkim nadama na konačno ispunjenje i zadovoljenje života. Uostalom, Marksovo delo u celini ne ostavlia nimalo mesta sumnjama i nedoumicama. Čak i rani radovi obiluju obrtima koji potvrđuju osnovnu zamisao. Tako na jednom mestu u Nemačkoj ideologiji čitamo da »komunizam nije stanjc koje treba da bude uspostavljeno«, niti »ideal prema kome

stvarnost treba da se upravlja«, već »stvarni pokret koji ukida sadašnje stanje«. A sa samog završetka trećeg dela Ekonomsko-filozofskih rukopisa doznajemo da »komunizam nije cilj ljudskog razvitka, već nužan oblik i odlučno načelo najbliže budućnosti«. Tako nešto se moglo i očekivati, budući, da ie Marks bio protiv svakog dvojstva, protiv svakog razdvajanja ideje i stvarnosti. U tome se on potpuno slagao s Hegelom, koji je u predgovoru svoje Filozolije prava ofVoTeno osudio svako slikanje idealnog stanja, svako prazno »treba« koje stoji nasuprot onome što »jeste« bez ikakvog određenijeg odnosa prema njemu, bez ikakvog posrednika koji bi ga povezivao s njim. (...)

Činjenica je da je Marks nepokolebljivo Verovao u mogućnost revolucije, da je pridavao ogroman značaj revolucionarnom preobražaju sveta, da je čak i aktivno učestvovao u pripremanju tog preobražaja. Međutim, Marksovo shvatanje revoluciie daleko .zaostaje za njegovim praktičkim nastojanjima, njegova mnogobrojna uzgredna izjašnjenja o revoluciji nisu dovoljno čvrsto povezana među sobom. (e...)

Pada u oči da je i Marksova vizija buduće ljudske zajednice ostala samo u nagoveštajima, da je Marks bio krajnje škrt u .opisivanju budućnosti koju je tako živo predosećao i na koju je tako postojano mislio, koju je toliko priželjkivao svim svojim bićem. Čak ni njegovi rani radovi ne pružaju mogućnost da se stvori određenija slika o stanju sveta posle revolucionarnog preokreta, da se dozna kakva je to budućnost koja se nalazi s one strane dosadaŠšnje istorije, iako se u ranim radovima to pitanje dodiruje mnogo češće nego u radovima iz zrelog i poznog perioda. Teško da je to bilo slučajno, teško da je to neki običan propust koji se mogao i izbeći. Pre će biti da Marksova uzdržanost proističe iz same prirode stvari, da je Marks propustio da kaže ma šta bliže i određenije o čovekovoj sutrašnjici upravo zbog toga što je duboko verovao da ta sutrašnjica mora biti korenito različita od jučerašnjice, da mora biti sasvim drukčija od svega što je čovek dosad iskusio u prošlosti. Uostalom, kakva bi to bila budućnost koja nema nikakve tajne, koju svako može lako: prozreti, koja: se-ne 'skriva od čovekovog pogleda? „BOL kOTI

Naravno, to nikako ne znači da je Marks dopuštao svaku mogućnost u vezi s budućini stanjem sveta, a još manje da je ostavljao na volju svakome da zamišlja to stanje kako zna i ume. Ono prvo ne bi odgovaralo Marksovom načinu mišljenja, a ovo drugo bi se teško moglo dovesti u sklad s njegovim praktičkim težnjama i nastojanjima. U stvarni, Marks se najviše udaljio od građanskih ideologa baš svojim shvatanjem čovekove sutrašnjice, njegovi putevi su se razišli s njihovim baš na pitanju odnosa. prema vremenu koje dolazi, prema onome što čoveka čeka u budućnosti. Nema nikakve sum-

” nje da je Marks povlađivao razvoju nauke, teh-

nike i industrije i da je u razvijanju proizvodnih snaga društva i povećavanju čovekove moći nad prirodom video zalogu bolje i srećnije budućnosti. U tom pogledu, njegovo shvatanje je više napredno nego revolucionarno, pa se ne treba čuditi što su mnogi Marksovi učenici i sledbenici toliko doprineli širenju vcrc u stvarnost i ozbiljnost napretka u okvirima dosadašnje istorije. Ali, to je samo jedna strana stvari. Može se osnovano tvrditi da Marks nije bio mislilac tehnike niti poklonik tehničkog Erosa, uprkos tome što bi mnogi hteli da ga baš takvim predstave, uprkos tome što su mnogi skloni da njegovo delo shvate i protumače baš na taj način. Po cenu izlaganja prigovoru zbog preteranog uprošćavanja, treba naglasiti da je Marks mislio mnogo više na čoveka • unapređenje čovečnosti nego što je mislio na razvoj nauke, tehnike i industrije. S once stranc dosadašnje istorije, on je pre svega i iznad svega očekivao unutrašnji, duhovni preobražaj života, to jest pomirenje čoveka sa samim sobom i s drugim ljudima, kao i, pomirenje čoveka s prirodom, Nije to slučajno što je Marks često upotrebljavao izraz »carstvo slobode« da bi njime označio ustrojstvo sveta posle revolucionarnog prevrata. To ubedljivo pokazuje da je njepova Vizija budućnosti bila prožeta duboko humanističkim motivima, da je njegovo praktičko-političko zalaganje i delovanje pothranjivala nada u mogućnost sveopšteg oslobođenja čovekovih potreba i sklonosti, u mogućnost skladnog i svestranog razvijanja čovekovih stvaralačkih sposobnosti. Lako Je uvideti da je ova druga strana Marksove misli važnija i osnovnija od one prve. Jer, tehnika i industrija su prevashodno buržoaski pronalasci, to su zapravo fipično buržoaska dostignuća, to su tekovine koJima se buržoazija oduvek najviše ponosila, koJima je najubedljivije osvedočila svoju nadmoć-

nost nad svim dosadašnjim vladajućim klasa-—

ma u istoriji. A to znači da bi Marks bi | čan buržoaski epigon, običan aaštačiaa Pe ŽOEOG načina života, kad bi bilo tačno da se 4 < MOV he ICAO 7 :

OL a Ta Što brži i potpuniji razvoj pro-

. S druge strane, treba reći bio nikakav nihilist, iako je žustro poricao sve i svašta, iako se strasno i gotovo pomamno odavao kritici svega postojećeg. Niti bi mu se moglo prebaciti da se zanosio mogućnošću stvaranja ni iz čega, da je bio naivni utopist koji veruje da bi istorija mogla početi sasvim ispo-

Nastavak na 7, strani

da Marks nije