Књижевне новине

ИЗОЛАЦИО. НИСТИЧКА КОНЦЕНЦИЈА

Милорад · Стојовић: „Надмоћ људекости“

Графички завод, . Титоград 1968.

НОВЕ СВЕТЛОСТ РУКОПИСА

Слободан Ракитић: „рашки напеви“

„Просвета“, . Београд 1968.

ЦРНОГОРСКА КЊИЖЕВНОСТ пред ставља за Милорада Стојовића по'себну целину. Он прати њен развитак, утврђује њене почетке и токове све до данас. У књизи „Надмоћ људскости" реч је првенствено о писцима из Пе Горе афирмисаним између два светска рата, али се аутор ипак не ограничава на два десетогодишњи период. Књига садржи и јелан занимљив оглед о Марку Миљанову и два општа чланка о црногорској прози и по езији после 1918. Границе Стојовићевих анализа и оцена доста су, пре ма томе, широке. Било у уводним поглављима, било у дигресијама, он је дао општу слику, онако како је он замишља, црногорске књижевности чији корени сежу до Његоша (у поезији), и до Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова (у прози).

Сужавајући поље својих испитивања на једно релативно уско под: ручје које је у књижевној историји и критици било дуго сматрано као саставни део српске књижевности, Стојовић је могао подробније да анализира мање писце и дела која су остала полузаборављена. По ред познатих аутора, као што су Мирко Бањевић и Јанко Боновић, он говори о једном Александру Ива новићу, лиричару недовољно присутном и запаженом у нашој модерној поезији али, без сумње, врло даровитом. Пишући о периоду изме Ђу два рата, Стојовић истиче имена и остварења која се често из глобалних перспектива једноставно превиђају. Он обнавља интересовање за неке прозне ауторе изузетније вредности који су стицајем околности остали на периферији: такав је случај са прозаистом Николом Лопичићем о коме Стојовић с правсм говори веома похвално, Онај критичар зна да се богатство једне књижевности не мери само бројем великих писаца но и присуством осредњих. Он исто тако зна да се мно те праве вредности из прошлости понекад пренебрегавају. Зато умесно и аргументовано истиче Посланице Петра 1, Његошевог стрица, чија је књижевна лепота неоспорна, али исто тако читаоцима мало позната. Стојовић је пажљиво про-

авао књижевни живот у Црној ори, отуда у 'овој књизи мноштво био-библиографских података не опходних за разумевање — духовне климе у којој се развијала књижевност Шрне Горе. Бољи део књиге чине и странице о Бањевићу и Боновићу, песницима у којима је критичар открио нека значења којима.

СЛОБОДАН РАКИТИЋ се својом другом књигом песама очитовао као песник нежног лирског састава, снохватице, вилинског поетског чарања, Изразитије, дотераније, са више даха и строгости према изразу но У претходној књизи, он управо долази да нам укаже на извесне могућности савременог песништва у односу на књижевну прошлост, у односу на наш романтизам. Али, пре свега, он пева о свом односу према природи која је толико пута била предмет песничког прилаза живогу, о њеној неухватљивој чаролији, бајкарењу, о вечном, лепом и плахом прожима“ њу човека и природе, о губљењу траница између стварног и измашта» ног, Исто тако, надахнуто, полетно, звучно Ракитићеви стихови говоре о љубави према жени, о њеним врлинама, о еротским узбуђењима која добијају суптилан вид патње, погру“ жености или, пак, сјајног, младић ског узлета у свет и светлост који та окружују. И још, ти: нам стихови товоре о љубљеним пределима Раш“ ке, о старом сребру њених извора, о тамнинама њеног дрвећа, о мана стирској чедности ваздуха, воћа, воде и биља; тако се пева историја, а да се она једва, тек ту и тамо, апостро“ фира, тако Сопоћани улазе у песму, а да су само лирска скица неког унутарњег бола и усхићености:

Ти зиду најзад даде крила Срдита ружо зоро крине Нестварно плану са висине Будућност што је некад била

ЕЕ (Сопоћански анђео)

Стихови Слободана Ракитића су ритмични, светли од десетерачке ас0цијативности, чисти у свом звуков“ ном треперењу. Он се версу учио од наших и руских романтичара и сходно томе попримио донекле н ЊЕ хов језик; отуда у његовим пе смама наилазимо ма ове и сличне речи: умилан, јек, жуД, џурес, земни кал, дивотан, горска дева, искон, недра, РУЉ глед, које, овако излвојене можла делују апахпонпо, али се доже у контексту толе, слике и ритма. На тај начун Ракитић, можда и нехотице, казује

пре њега није била поклоњена довољна пажња,

Књига „Надмоћ људскости" није, им то је можда најважније и најиптересантније, збир конкретних критичких анализа. Она је сва инспирисана жељом и намером, која није изражена у програмском облику, али која је присутна имплицитно У лање-више сваком тексту, да се кон ституише аутономна прногорска књижевност. Стојовићев покушај је најозбиљнији и у књижевном смисАу најинтелигентнији од свих посЛлератних настојања сличне врсте, Стога заслужује да се о њему,

на терену књижевне емпирије, најозбиљније расправља, далеко Од сва-

ке демагогије и политичких инсинуација којима иначе често обилуЈу расправе о том предмету.

Стојовић жели да разграничи црногорску књижевност, да утврди њено постојање као аутономне мисаоне, моралне и стилске категорије. С једне стране постоји прногорска књижевност, као независно духовно биће, а с друге — југословенска литература или, веома ретко, српскохрватска. Под изразом „наша литература" Стојовић подразумева углавном југословенску (термин који најчешће спомиње), или (једанпут или двапут) — српскохрватску литературу. Приликом оваквих подела неизбежно искрсава проблем: ако постоји југословенска књижевност као једна целина у коју се утапају српска, хрватска, македонска, итд. онда како може постојати наспрам ње посебна црно. торска књижевност: Не може, друтим речима, егзистирати црногорска. књижевност у оквирима искључиво Југословенске књижевности, већ са мо поред појединих националних књижевности. Што се тиче другог израза („српскохрватска литература"), он изазива исто тако тешкоће м конфузије: с каквим правом критичар спаја књижевност Срба и Хрвата, а издваја књижевност Црногорацаг Хоћу да кажем да онај ко жели да употребљава термине „југтословенска литература" и „српскохрватска литература" (а да при том има у виду у овом другом случају искључиво лигературу Срба и Хрвата) није у стању да избегне потпуну збрку. Треба бити доследан у овој логици изолационизма па све националне књижевности посматраги нз двојено, а не неке спајати а друте, по потреби властитих класификаци ја, просто издвајати из ширих целина. И поред свег поштовања према

личности и ради овог озбиљног кри тичара, не могу а да не искажем

„како је језик употребљив у једном ширем смислу и како се речи које су изашле из свакодневне и књижевне употребе могу ипак вратити њима. Патина која покрива ову лексику новом употребом добија још једну димензију, она сада постаје функционална у „едном модерном смислу речи и делује унутар нових језичких спрегова. Речи сада освајају нов простор у духу читаоца и заустављају се у његовом сећању по-

пут модерне метафорике:

Та што си налик сунчевој кћери Спрам земног кала спас и лек Све што сам снево одабери

Да трајем у теби свој тавни вех С лица ми бледог сјај убери Крхког ми бића чуј ломни јек Док те обвијам тајном вреса

О дивно име Милеса Милета Зи

Иако песник читаву песму из које је узет претходни одломак гради према песми Лазе Костића „зашта Мапа деПа Заћше", она унутар стихова на» товештава _другојачију сложеност, преплитање смислова који се множе на сваки нови удар каденци;

То време што те од мене скри

Ромори као чар кладенца

Гле на невестином лицу спи

Дивотна роса и сјај вениа

Кап језера док ти у оку зри

Онесвестих се крај чистог зденца

Занет чаром вилинског плеса.

О дивно име Милеса Милеса. ; (Милеса)

И тако бива до краја ове успеле песме неко ткање сплетова који за свој сјај дугују лексици, звуку и рими —

_ која је тедноставна и својом једно-

ставношћу смела, искри увек „нову чудесност. Слободан Ракитић је Од оних лиричара који не презају да је дан свет, који су већ освојили за себе, понове, од оних чија се поезија дешава у виду концентричних Ку гова освајајући нову тему док озчавља ону која је већ певана. Тако, КИТА прадстан за пелхиану, ловрттава се увек наново и заокружарл се џ оном свету који песник подиже на

· на статичан начин.

своје дубоко неслагање са његовом изолационистичком концепцијом. Ми лорад Стојовић је, и поред доброг познавања чињеница, у својим крајњим закључцима и општим оценама напустио домен искуства и ис конструисао један књижевно-историјски мит. На основу постојања црногорске нације он је механички, у духу најелементарније каузалности, извео закључак да постоји и засебна црногорска књижевност чи је су додирне тачке са осталим нашим литературама (у првом реду српском) само периферне. Овакво закључивање превићђа једну добро познату и карактеристичну истину: велики број писаца Црногораца жи вео је и живи и СНА ван Црне Горе, многи аутори објављују дела, на Кену у Београду, Загребу или Сарајеву. области идеја немогућно је, према томе, ствари гледати Искуства, сазнања и духовни подстицаји непрекидно струје и не дају се оградити и насилним поделама сузити и сузбити. У Стојовићевој књизи је преувеличан значај „завичајног фактора". Тај фамозни утицај поднебља је безброј пута раније већ злоупотребљен. Као да остали писци немају постојбину, као да нису и они запамтили небо свога детињства и пределе своје младости! Као да расли у безваздушном простору! Ис тицање географског и етничког 1окалитета као важног фактора у ства ралаштву једног писца у теоријском погледу је сасвим превазиђено. То је једна стара варијанта позитивизма која је данас тотално неупотреб љива.

Стојовићева концепција, и поред свих појединачних резултата о којима смо говорили на почетку, у основи је регионалистичка. Оградив ши црногорске књижевне и духонне просторе, он вреднује ствараоце у тим митолошким релацијама. Ње гош је само највећи црногорски пе сник, „Невидбог“ Риста Ратковића је први прави црногорски роман, итд. Стојовић је, истина, свестан ограничености регионалистичког поступка у литератури, али упркос томе стално инсистира на завичајном чиниоцу.

Читава Стојовићева књига је пре ћутна полемика са досадашњом књи жевном историјом и критиком. Да би успешно обавио крупан задатак који је себи поставио, морао је да рашчисти многе проблеме чисто теоријске природе и да наведе чвртиће доказе за своју тезу коју за

степен симбола дајући му тако пуну дејственост и снагу. Можда су му при томе песме дужега стиха тромије, неспретније и с мање снаге. Тек у извесној краткоћи седмерца или деветерца Ракитић тежи и јед: ној тематској и изражајној концизности, готово увек налазећи срећан спрег и обрт да своје строфе осмис-

ли као садржајне и ритамске целине: |

Занос ми проже зене!

Ни облах свој не тајим. Врх мора хучног сјаји То тело ми од пене.

Лептир ме лаким крилом Таче — о златних чинш! Сја душа у висини Над светом и свемиром. · (Рођење) Ограничавајућич свој израз-реченицу на одређен образац стиха, он је сужава и простолно, чистећи је од непотребних и несмтних речи; остаје

„само онај део који је прошао кроз

филтар ритамски и садржајне законитости. Нагласак пада на оно пробојно зрно у реченици која се чврсто држи у целини и кроз њу дела откривајући магичан блесак тренутка, једну озареност у постојаности. Ракитић се враћа изворима, неухватљивом жару романтике и романтизма, струјама за које би да покаже како су још увек свеже и како се могу користити. За песнике које смо, можда, изгубили из свог читалачког круга верујући да се могу читати само условно: ако их будемо схватили зависно од времена у коме су писали, залаже се на посредан начин и поезија Слободана Ракитића. Сукобљавајући речи, које долазе из једног другог времена, и једног другојачијег схватања поезије, и. њене сврхе, Ракитић их ослобађа, „иде им на руку“, пружа им нову шансу и даје нови смисао, Онда се оне (те речи) не ослањају на своја првобитна значења (она у наших старијих песника), већ иду даље, множећи се у подсвести и у емотивном доживљаји читаоца,

Не устеже се Ракитић да пева и о темама слалуњавог штимунтга, иди. личне фактуре и давно преживелог

џ“ већини текстова о аутономон карактеру црногорске књижевности кроз деценије. Када је у питању старија књижевност и само никле појаве у њој као што је, на пример, Марко Миљанов, онда је његова теза имала више изгледа да буде одбрањена, мада Стојовић ни у тим тренуцима није довољно убедљив. Али шта да кажемо за ме ђуратни и послератни периодг Ко је ту у стању да повуче граничну линију и да каже: довде је само црногорска, а одавде почиње остала литература писана на српскохрватском језикуг Сам Стојовић врло добро зна да, на пример, социјална, поезија није створена у Црној Гори и да ју је немогућно црсматве ти само на црногорском тау. Све оно што се дешава ван Црне Горе Стојовића само узгред интересује. Он покушава да ствари објасни аутохтоним развитком, а то је просто немогућно. Он занемарује сва у38јамна прожимања, све обухватније контексте плашећи се да не осиромаши и изневери аутентични појам црногорске књижевности. Црногорска књижевност (употребљавам овај израз у битно друкчијем смис лу него што то чини Милорад Стојовић) добија, међутим, пуно значење и вредност тек онда када се оцењују њени домети на ширим основама. Њени прозаисти налазе се данас у првим редовима литературе српскохрватског језичког подручја и она може само да буде поносна, због својих високих квалитета. Стојовић жели да је затвори у уске оквире, да пресече њене животворне везе са осталом литературом, да је направи, да употребимо једну реч која је у моди међу привредницима, аутархичном.

Пишући ове Нове осећао сам велику горчину. Га горчина је утолико већа што знам да је у питању један разборит критичар. Културног читаоца који прати наше разговоре о овим феудалним темама вероватно спопада ужас при помисли како се заједно у провинцијској проблематици _ губимо и Милорад Стојовић који доказује оно што доказује и ја који то побијам. Што каже духовити Момо Капор: „ДОК људи лете око луне, надевајући сасвим лежерно имена некрштеним планинама и морима, у Тетову се потукли један фотограф и неки пекар око заставе над дућаном изнад переца и ђЊеврека! Па ви сада схва-

тите свет у коме живите!"

Павле Зорић

бола. Он их оживљава новом „проблематиком“ зла које је намењено песнику не по некој логици историје књижевности, већ по случају и салу“ „чајности његова позива. Ова усмере ност води читаоца ка вилинским при чама, виловању, шумору, шумским стазама, изворској води, гласу фру“ де. Али и у овим и у оваквим мо тивима и сликама песник наслућује праву чаровитост себе сама у изгубе љеној невиности, у свему са чим би да се пореди:

Не врати нам више нико Дом бивши — пречисти скут. (Предсказање)

И вероватно, у тим стиховима треба тражити Ракитићеву изворност, оно полазиште које је могуће и када више ничега нема, кад извесна сатрвеност одузме животне силе и све дост могућих предсказања где љубав има не мали удео. Често песник употребљава реч падати. Он пада кроз поноре, светлост, дрвеће, језеро, небо“ склон, или се то дешава са неким делом бића; косом, руком, погледом, уснама. Овај пад је благотворан, управо он за песника значи успињање ка божанству жене, љубавног јада, обузетости пеком идејом. Или је то, пак, како он рече „судбина лика" који се претвара у пепео у тренутку када га онај коме припада спази одраже на у горској води, сред бистра и плаха извора. Ракитићев Нарцис је, дакле, н онај који умире рад испуњења неке древне приче, али и онај који страда „складношћу свога дара". Ко овде не би препознао песника са. својим проклетствима, чији знак но си на челу, зачарана вилинским кодом, а који се, ето, лако трансформише у давног и самозаљубљеног ле потана кроз стихове глатке и паучи“ насте конструкције (у песми „Суд бина лика"). Ракитић новом књигом не само да потврђује таленат исказан претходном, но јасним опредељењем указује на свој свет, пуне поетске аутентичности. У њега недвосмисле“ на, дисциплинована приврженост версу, након трагања, налази адекватан језик и мисао.

Александар Ристовић.