Књижевне новине
Милан Кашанин
Уметничке критике
„Култура“, Београд 1968,
ИСТОРИЧАР уметности не мора да буде и уметнички критичар; саобразно томе, ни уметнички критичар не мора да буде историчар уметности. Међутим, не постоји кориснија предност, за уметност исто колико и за уметнике, него кад се ова два позива стекну у истој личности. Такву Једну личност, доскора усамљену у нашем ликовном животу, представља. Милан Кашанин, Одличан зналац средњовековне и модерне уметности, музеолог и естетичар, уз то приповедач и аутор запажених есеја из области литературе, Кашанин је дуго година, са изузетном спремношћу, пратио развој наше савремене архитектуре, нашег сликарства и скулптуре. Почео је са приказима у „Српском књижевном гласнику“, наставио у „Летопису Матице српске", сарабивао у београдским дневним листовима, и периодичним издањима и за-
» к
· „Није тачно да су анатомија, пер. спектива и „планови" срођени са нашим оком и да они представљају азбуку сликарства. Стари народи, и народи на Далеком истоку, нису их познавали, па су им уметности, ипак, велике. Исти случај је и са нашим средњовековним живописом, у коме су честе „обратне перспективе“ фигуре у првом плану мање од оних У позадини — што није сметало, и не смета да тај живопис иде у најбоље сликарство на свету. Анатомија и перспектива су конвенције. Пластична лепота је историјска ствар". |» «•• испричао сам му шта ми је ре-
"као мој професор на Сорбони кад је чуо да бих оселео студирати историју уметности: „Прво, немојте ништа читати, Друго, немојте ићи ни на какве
конференције. Него идите у Лувр и гледајте, тледајте и гледајте. Тек кад се уверите да сте неко дело или уметника истински заволели, онда. читајте шта други мисле о том делу или уметнику. Не верујте слепо ником, ни себи ни другима, него се стално контролишите, док не доћете до једног свога, искреног дубоког, Уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно". |
М. Кашанин у „Летопису Матице
српске", књ. 310, 1926).
„Сви смо ми лансирали, помагали и хвалили наше младе уметнике који су дошли из „париске школе", сигурно најбоље на свету. Али смо итре 20ворили, и говорићемо свакипут више, да се у школу не иде ради тога да се нешто понови, него да се научи. и тиме користи. И у уметности и У књижевности ми можда сувише узимамо од иностраног зајма. Небо над „Авалом и над Монмартром није исто, и друкчији је залаз сунца на Калемегдану, а друкчији на Сени, исто онако као што Шумадија не личи на Нормандију. Ко ће то открити и насликати2 Ни декретом ни поукама се то не може одредити. То зависи од личне снаге, коју неко има или
"нема".
(М. Клечанин у „Српском књижев-
ном гласнику", НС, књига ХХХ, 1930)
ж
вршио с „Уметничким прегледом", чији је био оснивач и уредник. Поштујући доктринарство или ентузиЈазам својих претходника, једног Богдана Поповића, једне Надлежле Петровић и једног Димитрија Митриновића, он је, упорело е Растком Летровићем, Бранком Поповићем и ТоАором Манојловићем, приступио ликовној критици као инструменту анализе и методе, Међутим, за разлику Ол својих сапутника на истом послу, уметника или литерата, он је, с професионалном акрибилом, спојио стил човека од пера с оттрим оком искусног теоретичара. Он ће с подјелнаким знањем писати о сликарима Манасије или Беле Цркве Каранскси о Милу Милуновићу, о претечама наше пластике и о Сретену Стојановићу, о архитектури Немањића и о представнипима наше сецесије или „на"шионалног“ стила у грађевинарству. Тако су настала његова већ класична дела „Српска уметност у Вотволини" (у зајелнипи с Вељком Петповићемчу, » ГА Хопрозтауе«, „Бела Прква Каранска" и „Ава века српског сљикарства", а сада смо добили п антолотију његових уметничких критика, од
оне прве, која се појавила 1924, па до једне, емитоване на Радио-Београду 1964. Ученик Емила Мала и Рене Снеидера, поштовалац Флорана Фелса и Валдемара Жоржа, Кашанин пише лако и елегантно а његова запажања су лапидарна и бритка. Он
се не упушта у закључак пре него
што разоткрије онај унутарњи, мало_
видљив механизам поступка и стилске законитости, а кад приступи анализи као таквој, он не издваја човека из његовог стваралачког простора, нити приступа општем од појединачнот. Прихватајући објективност као предуслов за уопштене судове, Кашанин је свој критичарски метод поставио на најширу могућу основу, користећи се искуством историчара исто колико и непосредним утисцима естете. Па ипак, он своје односе с једним уметничким делом не заснива на неким естетичарским предубеђењима, већ извлачи закључке из чињеница које припадају поднебљу трајнијем од пролазних ћуди моде или повременог укуса. Можда ће се у његовом критичарском опусу приметити недостатак извесног философског става према природи ликовног стварања; међутим, он не сужава своје поље вида на једно једино стилско схватање или на тренутна преимућства једне одређене школе, Такав став према уметности не би био креативан без јед ног одређеног утицаја на материју коју проучава и о којој доноси одређене судове. Зато је Кашанин увек имао у виду мисао ћионела Вентурија да историја уметности постаје историја тек кад се идентифицира с историјским елементима критике.
Миодраг Коларић,
ЕњЊиИГЕ АГ
ПРИМЉЕНЕ
Воја Марјановић ДЕТИЊСТВО И ПОЕЗИЈА „Багдала", Крушевац 1968.
КОРИСНА КЊИГА — то је прва им пресија која се намеће при сусрету с Марјановићевим критикама књижевности за децу. Аутор је систематично пратио нова дела на овом полручју и његова књига представља добрим делом преглед или хронолотију дечје књижевности у раздобљу 1963—1967. Марјановићев спектар интересовања је широк, а критичарски слух изоштрен; може се рећи да је он избегао једностраност и повођење за једним моделом дечје литературе, чему су подлегали његови ретки претходници. Падао је, на жалост, у другу крајност, не успевајући увек да разлучи успела дела од потпуно промашених. Међу мане ове књиге, исто тако, можемо убројати местимична понављања, па и противречности — неизбежне последице недовољне самокритичности (или брзине) приликом припремања књиге настале из новинских критика.
Малиша Вучићевић САМ ПРОТИВ СВИХ Издање аутора, Крушевац 1968.
ПИСАЦ својим другим романом евоцира успомене на ратне дане, на борбу, лутања и колебања људи збуњених непријатељским офанзивама и пропагандом. Његов јунак Кленча (у партизанима назван Шврћа), иако још дете, дубоко је свестан циљева. за које се треба борити. Аутор описује Кленчино бекство из немачког затвора у Краљеву и пробијање треко окупиране територије према партизанском одреду. Кленча — Шврћа пролази кроз многа искушења, избегава опасности и до краја остаје доследан и непоколебљив.
Петар Мајић чисто ДОБА
„Нолит", Београд 1968.
ПРЕДЕЛИ снега, леда и кристала чине декор овог интимног поетско спектакла. Петар Пајић гради свој лирски свет од крхких, тананих симбола, осветљавајући га само привидно хладним светлом. Ови мелодични стихови представљају наставак развојног лука започетог још првом збирком _ Пајићевом („Дан", 1958.). Међутим, посматрана независно од ранијег Пајићевог стваралаштва, ова збирка представља кохерентну целипу, довољну да укаже на особености једног песничког лика. Од ствари и чисте слике Пајић се све више окреће ка поетској мудрости, о чему све-
дочи постмиљковићевска интонација појединих песама. У сваком случају ваља истаћи чистоту и музикалност Пајићеве уздржљиве, камерне песничке фразе.
Милан Мирић ОСТАТАК ИСКУШЕЊА
Студентски центар Свеучилишта у Загребу, Загреб 1968.
СВОЈОМ ПРВОМ књигом Милан Мирић се представља као зрео приповедач, писац коме тајне заната нису више туђе. Четири приповетке у овој збирци (прва, „Оловни слог", јесте дужа проза која местимично наговештава и романсијерске амбиције) уводе нас у свет сиве и тмурне атмосфере, ратних дана, безнађа и моралних искушења. Мирић спретно нијансира психолошка стања својих јунака, приказујући људе мање споља, а више изнутра, продирући и понирући у дубине пољуљане и ишчашене психе. Мако се писац не ослобађа фабуле, чар ове прозе лежи већим делом у атмосфери и ситуацији, а мање у акцији (често прикривеној до те мере да се тек наслућује). У све четири приповетке (писац три назива новелама, док прву оставља. недефинисану) у првом плану су етички, а знатно мање егзистенцијални проблеми. . „Остатак искушења" спада у књите које захтевају од читаоца известан напор, али крајњи резултати тота напора у сваком су случају добит,
Иван Шоп
Изет Сарајлић
ИЗАБРАНА ЛИРИКА „Веселин Маслеша", Сарајево 1968.
ДА АМ ЈЕ приређивач изабрао и у ову књигу унео заиста најбоље Сарајлићеве песме може се, као ну свим сличним случајевима, расправљати. Али да, без обзира на све, најбитније карактеристике његовог певања у овим песмама долазе до пуног изражаја, ван сваке је сумње, Овде је, ваљда, најочигледније да се у Сарајлићевој лирици „ништа друго и не дешава сем љубави и вере". Песник као да сваким својим стихом сваком човеку жели да упути „речи охрабрења и милоште", да на свом примеру докаже да су осећања, позитивна осећања, далеко најзначајнији део човекове садржине. У своје песничко месијанство он је уверен не као у средство против зла, него га осећа и представља као стање духа, као активистички однос према добру и, самим тим, као одбрамбену позицију у Односу на зло. Пријатну лектиру ова лирика представља и због своје прозрачне јасноће, лепршавости, непосредности и људске топлине.
| Славко Алмашан
ПАНТОМИМА ЗА НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ
„Матица српска", Нови Сад 1968.
АКО СЕ о песнику може судити према његовој првој збирци песама, за Славка Алмажана треба, пре свега, рећи да је песник који више мисли него што пева. Нађе се:у „Пантомимама..." и по који „фундаментални проблем" овог нашег лудог времена, и песников емотивни тренутак, анегдота или пејзаж, али главни његов
НЕПРЕВЕДЕНЕ
Макек Моугаком/5јкј
Вођа
РАУ, Ууагзхау/а, 1968.
НОВАКОВСКИ припада ретким пнсцима, чије се дедо опире сваком покушају _једнозначног одговора на питање шта је пишчева главна тема. Новаковски још од своје прве књиге „Тај стари лопов" рекло би се „застрањује". И то у свакој новој књизи доследније и доследније. Тако да га у последње време ни с ким не можемо ни поредити осим са њим
"самим. Мако је микророман „Црви"
седма књига овог писџа, круг темпа које га интересују досад се ни за једну није проширио. Шта онда писца. највише интересује На први поглед, међуљудски односи, Па ипак, то нису људски односи у уобичајеном
МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋ: ЦРТЕЖ
проблем и преокупација остаје језик. Језик као жива материја која на почетку беше само знак, симбол ствари. Ствари су се компликовале а речи осамостаљивале. Настајао је један посебан свет као еманација другог, на самом почетку створеног. У песниковом тренутку оба су та света подједнако реална, али је онај први заборављен, мртав ако се не изрази у овом другом, флуидном, ирапионалном. Али то није нимало једноставан ако је уопште и могућан процес. Човек је тај први, материјални свет, који мора да се изражава овим другим, нематеријалним. То је, отприлике, песнички раскол песника-почетника Алмашана. За њега је, за сада, „три речи + три пужа = три пужа". Да ли је баш тако2 Ова збирка то у потпуности не потврђује. А она му је тек прва.
ћоубомир Цвијетић КОРАЛИ ЗА ФЕДРУ
„Веселин Маслеша", Сарајево, 1968.
НЕРЕШИВИ конфликт између јединке и света у коме се нашла, или ближе речено, непомирљиви антагонизам између хтења, страсти, у овом саучају љубавне, с једне, и мудрости, умерености, поретка, норми, закона, хоје је друштво за своју самоодбрану створило, с друге стране, ето то је оно што је узбудило Цвијетића, што му се наметнуло и што испуњава један део његове збирке. Спорно је да ли су ови редови поезија или есеј
смислу. Приповедање Новаковског никада _не прелази обим анегдоте. Заштог Новаковски из књиге у књигу слика један исти свет, један посебан свет. Људима тога света се догаћају драстичне, гротескне катастро-· фе, а они се не буде из свог тврдог сна. Те катастрофе нису само резултат конфликта са људима другог света, већ израз нечег другог. Објект прича Новаковског је оно људско што је у суштини непроменљиво. Оно се не може редуковати на стан“ дара или било шта друго у нашем свету. А то је она суштинска људска мера, Према томе, одговор на питање о чему Новаковски у својој најновијој књизи пише био би: о људским константама. Константама у једном свету којим можеш бити изненађен, увређен, шокиран. Реч је о свету без маски, који се толико разликује од овог нашег са маскама, кулисама, тако да сретање са таквим светом значи сретање са својом суштином, аутентичношћу. На питање: у чему је порука прозе Новаковског, могли бисмо да одтоворимо — у дијагнози те изгубљене аутентичности. Па ипак пишчева реконструкција света није налик на оне код сликара на: иваца. У пштању је стилизација, али веома рафинирана. Стилизација ау-
"тентичности која је посебан тип лич-
не ауторове пројекције. Она не на рушава ток ствари, већ открива аритмију Аогађаја и самих ствари. "„Додајмо да је та стилизација и тратична, јер открива човека у ситуацији у којој он на неаутентичне ствари свог света реагује аутентичношћу првобитног људског. Стилизација Ј'оваковског је трагична и зато што је свесна, драстична. Као што деца ствари називају правим
о овој проблематици али је неоспорпо да је љубав овде схваћена као фаталан моменат који се не може вредновати мером свести него је, напротив, она сама мера човека и његовог живота, његов изазов и његова победа над пролазношћу и смрћу, знак његове неотуђиве слободе, залога његове доброте. Тај део збирке, чији наслов носи, уз све замерке које би му се могле упутити, заслужује највећу пажњу. Барем у оквирима ове књите.
НОВИЈА ПОЕЗИЈА САНЏАКА
„Багдала", Крушевац 1968.
ОВАЈ, као и сви овакви зборници поезије, пружа дивну прилику за одабирање, дакле, за упоређивање, дакле, за критичко сагледавање и прихватање поетске материје у њеном алементарном облику. (У књизи је заступљено шеснаест аутора). Доскора нетакнута егзотика санџачке дивљине, напрасно изложена пенетрацији цивилизације и конјунктуре, тај контраст је већ довољно велика пукотина кроз коју може да прошикља исконски песнички зденац рођених " срођених на овом тлу. Простонародна реч и резон се овде преплиће са искуством и утицајем из „бела света", приземна свакодневица са чежњом за пепознатим _ даљинама, мукотрпно живљење са сањарским привиђењем, опора истина са опојном лепотом. Треба читати ову „литературу“. Лековита је, ако се може тако казати,
Љубисав Сањин
именом тако и Новаковски стилизира непосредно, без комплекса. Тиме се разликује од писаца своје генерације, од тзв. деромантизирајуће прозе после 1956, као што је Хласкова. Јер, ова „прелазна“ је, у жељи да избегне грешке, и сама у њих нехотице упадала. Тачније, тако настаје неаутентична литература. Она избегава тзв. мале ствари, мале проблеме. То значи и сложеност ствари, богатство света. У својој прози Новаковски аргументацију редукује на минимум. То му омогућује да лакше открива слој за слојем док не дође до последњег, до прага детињства. У свету маски јунаци Новаковског се крећу демаскирани. Зато нам се најнормалнији човек чини најбеспомоћнији. А то је нормално у свету који све ствари подређује интересима. Зато, када се човек као што је ] -наратор Новаковског Кшиштоф, измакне том правилу изгледа нам бизаран, опседнут неуобичајеним стварима. А, у ствари, он је ни мање ни више него аутентичан. Његови поступци, батргања, реакпије, мисли, опсесије можда нису софокловски узвишени, али је у тој димензији садржана управо људска тежа, оно најсуштинскије. А тога у пољ ској послератној прози дуго, веома дуго није било.
Бисерка Рајчић