Књижевне новине

Ретроспектива „Медиале“

У ГАЛЕРИЈИ УЛУСА

БИЛО ЈЕ ВРЕМЕНА када смо се питали какав је то револт у уметности друштва које је своје хуманистичке, — и не само хуманистичке, — принципе изградило управо на револту. Снобизам с једне и реализам заједнице потрошача с друге стране, морали су да сносе један део одговорности за узалудно тражење равноправности између општег и локалног развоја, диковних принципа, уколико су ти принципи, бар код нас, заиста потицали из стварног стања Аруштвеног развитка. Нико није указивао на потребу, јер се она, по природи ствари, морала наметати; нико није очекивао да сами догађаји крену својим путем, будући да редослед у идејним токовима захтева један строго одређени простор за своју хронологију. Значи, требало је бити пионир; значи, требало је свесно изабрати ризичан метод супротставља ња, Требало је, значи, на принципу отпора организовати кретање у напред. Појединци су то чинили под заштитом већ прихваћених или већ олбрањених стилских схватања. Мешајући или разграђујући класичну поделу једне Ликовне дисциплине на форму и на садржај, они су крчили узане стазе или се препуштали обесхрабрујућој усамљености. Прва група уметника, која је ујединила своје ителектуалне и артистичке напоре, нуди нам данас на увид своју ретроспективу у оквирима тринаестогодишњег стварања. Медиала. Назив, можда, у извесној мери неодређен, али веома познат. . Као и стилски карактер изложених · дела, уосталом. Међутим, дефиниција тог карактера и није важна. Знамо бар толико да се заснива на надреализму и на метафизичком сликарству, обогаћен и проширен касније оп-артом и такозваним новим тенденцијама, што би у стварање ове групе унело још више некохерентности, да у њој нису присутне врло јасне и врло одређене мисаоне категорије. Претпостављало се једно време, не без извесне пејоративности, да чланови ове групе пропове дају неку врсту пиктуралне философије. МеЂу њима је, нема сумње, било, — и још увек. има, — сликара пиктурално веома надарених, као и сликара који своје визије света доживљавају у границама једног одређеног мисаоног расположења. Међутим једно нам мора бити јасно: они нису никада били мисионари или катехумени нечега што је прелазило и занемаривало оквире ликовног.

Зато, вратимо се овој. уметничкој групи као групи уметника, Можемо их назвати занесењацима, ентузијастама, усијаним глава> ма, екстремистима, поетама или философима;

ИЗ ГАЛЕРИЈА зу“ у, Ду

све би то имало смисла само у случају да међу њима не видимо уметнике, а они су заиста веома надарени уметници. Сви од реда. Разлику међу њима можемо потражити једино у примерима који немају никакве везе с плаховитошћу, снагом, темпераментом и вредношћу њиховог стварања. Намеће се, као прво, њихов висок професионални морал. Они кажу врло јасно и врло отворено шта хоће; им без обзира шта хоће, они то саопштавају с једним познавањем заната и материје који мора свакога да задиви. Ниједан од њих, па чак ни онај тихи, смирени, сањарски чаробњак палете, Светозар Самуровић, чак ни он се не устручава пред најсложенијим структурама форме или боје. Па ипак, полазећи углавном од извесне поруке, они прибегавају опширним, разгранатим конструкцијама које тежину поступка оправдавају фином, зналачком моделацијом, јасним распоредом простора и волумена, извесном наративном климом, тананом колористичком текстуром, звучним или пригушеним тонским фугама, У једном неопходном тематском разврставању, Леонид Шејка би се лако уврстио међу метафизичаре, Миро Главуртић и Милић од Мачве међу надреалисте, Оља Ивањицки међу нео-фигуралисте, Коста Брадић међу представнике биоморфне апстракције, и тако даље, што све укупно није битно, јер пре указује на њихове склоности него па њихова преимућства. И стварно, без обзира на њихов интелектуализирани однос према токовима савремене уметности, они би били пре илустратори онога што желе да кажу, да то не говоре језиком једне снажне, веома култивисане и (ако је за њих то уопште важно), једне веома проосећане уметности. Можда није требало да проЊе толико година да би нас упозорили на своје присуство; иностранству, у коме се на збивања код нас гледа без оптерећења локалних страсти и предрасуда, онн су завештали плаховито, потресно визионарство јелног Дада Бурића и једнога Владе Величковића. Нама је овде њихова уметност остала још увек као отворен проблем, у непрекидном развитку и у неухватљивом успону, с озбилним оптерећењем за нашу способност да у ирационалном откријемо поруке савремене Људске мисли, изражене кроз егзактну науку исто колико и кроз хуманизам бунтовника за писаћим столом или за штафелајем.

Миодртг Колари!

Борба наших народа за

САОСОдУ 1914 – 1918.

ИЗЛОЖБА ВОЈНОГ МУЗЕЈА ЈНА НА КАЛЕМЕГДАНУ

„Ослобођење Југославије је ишло својим путем од мале Србије и Црне Горе преко босанских устанака, преко Балканских ратова, преко народних покрета у Аустрији, преко борби за слободу у току 1 светског рата".

Едвард Кардељ

ПОРЕД БИТАКА и војних операција, историју првог светског рата у нашим областима сачињавају и жртве, патње, подвизи појединаца и народа. Испричати такву историју без патоса и без егзалтације, веома је тешко. Управо то је пошло за руком историчарима Војног музеја. Задржавајући предност дистанце, они су концепшијски чисто, историчарски о6јективно, приказали ток, резултате и последице борби наших народа за остварење својих вишевековних настојања.

Изложба почиње кратким уводом о политичкој ситуацији и стању народних покрета у земљи непосредно пре рата. Презентирани су фотоси револуционарних група (нпр. Хрватски револуционарни омладинци из Зад: ра и др.) „Млада Босна" и драма око Сарајевског атентата дати су само са неколико експоната, али снажно и убедљиво. Експозиција се наставља аустријским ултиматумима и напорима Србије да избегне рат који јој се наметао. У овом делу исписан је и одговор владе Шрне Горе Србији од 25. УП 1914: „Србија може рачунати на братску, неограничену помоћ Црне Горе, како у овом судбоносном часу за српски народ, тако и у сваком другом. Судбина Србије и наша је судбина". Од овога тренутка па до краја рата, Џрна Гора је остала чврсто уз Србију, пролазећи кроз победе и поразе и све жртве које су биле последица овакве одлуке.

М даљем току изложбе пред нашим очима израста слика правог аутентичног рата: битка на Церу и прва победа. Овде је у финим детаљима тотово испизелирана атмосфера јелног рата који је цео народ схватио као свој — отаџбински: сељанке извлаче топове на положаје и низ сличних сцена. Борба за Београд, битке на Дрини и Колубари, испричане су углавном фотографијама.

Овим се уједно завршава и прва година рата који је Србији донео неслућече војничке успехе али и велике жртве: 132.000 људи је избачено из строја (непријатељ је изгубио преко 270.000 војника). Ови подвизи су меЂутим, били изнад стварних моћи овог народа. Показало се да људске снаге имају своје границе. Ослабљена губицима, исцрпљена болестима и сталном несташицом ратног материјала и опреме, српска војска почиње други део своје херојске епопеје, Напушта јући део по део отаџбине, повлачећи се преко Албаније, непрекидно нападани од непријатеља, вукова, глади и зиме, одреди српске војске остављају иза себе само лешеве. На овом делу изложбе, слика рата показује своје најстрашније липе, Изнурена, проређена војска стиже на Крф и овде прикупља снаге за тријумфални повратак преко Солуна, Кајмакчалана и других, данас већ митских попришта.

Сценарио изложбе, што је иначе и њен велики квалитет, обухватио је и учешће оста лих југословенских народа у овом рату. У« нашој данашњој свакодневици, оптерећеној стварним и измишљеним проблемима, ми нарцисоидно заљубљени у дело које смо сами стваралм, често заборављамо да су темељи нашег јединства формирани са пуном озбиљношћу и уз многе жртве, знатно пре нас. На овој изложби импресионирају подаци о добровољачким бригама Југословена, о непрекидном учешћу и солидарности свих натих народа са борбом Срба и Црногораца. Истакнути су им сви позитивни напори за остварење циљева чији коначни резултати нису, на жалост, задржали своју првобитну чистоту али су ипак постали основ за државу у којој данас живимо. .

Желим одмах да истакнем: изложба је изванредна, једно од најбољих остварења ове врсте у Београду ове године. Сви музеолопки проблеми решени су бриљантно. Континумтет је потпун, прича тече јасно, језгровито, са лотичним успонима и наглашавањем пресудних тренутака, Извесни узбудљиви детаљи дати су са драматичношћу коју заслужују: остаци тела српских војника после тозбе вукова у албанским планинама, повешане жене у српским селима и Ар. жје, заставе српске војске, ордење, уметничке сли: ке из рата, дају ону неопходну трећу димен. зију изложби. Текстови легенди написани су јасно и занимљиво.

Експозипија се завршава импресивном летендом о губицима југословенских народа у овом рату. Укупна шифра је 1,900.000 људи. Собија је изгубила 1.000,000 својих становника. .

Владимир Кондић

ПАРИЗ

ЗВАН НЕДОЗВАП

ГЛЕДАЈУЋИ ДРАМЕ писаца такозваног „Београдског круга" између два рата, непрестано ме обузима сета. Трагам за пореклом тог осећања и најзад знам; оне, наиме делују полуфранцуски — полупровинцијално, Уз то, |4 њима је васкрснуто оно слатко време у коме је београдска драмска кухиња била јалица великог француског кулинарства. Одувек ми се чинило да постоји нешто кобно у односима између српске и француске културе. Нека дирљива љубав сиромашног провинцијалца према богатој и размаженој странкињи. Нека неузвраћсна љубав. Деценијама су талентовани младићи од Лазили у Париз да тамо забораве свој језик, ме научивши готово никада француски без

' акцента. Враћали су се са причама о слав-

ним познанствима и вечним пријатељствима до смрти, помињући имена Аполинера, Бретона, Арагона, Тристана Царе... После мното лета неки наивни новинар би најзад поверовао у те бајке и одлазио да интервјуншше меког од тих бесмртника. Питао би их, попосан на своје земљаке, шта мисле о неком нашем славном писцу, и обично би добијао одговор: „Ах, да сећам се! То је био онај мали Бугарин што ми је доносио угаљ! Стварно, шта је са њим2 И како се одвија културни живот код вас у Букурешту2"

Ако би се неким срећним случајем догодило да млади архитекта пренесе до куће Корбизјеа хартију наручену у некој париској књижари, по повратку у своју домовину истог часа се проглашавао најближим учеником овог великог неимара. -

Дешавало се да велики Бурдел, пролазећи неким изложбеним салоном, застане пред скулптуром нашег земљака Х. У. тражећи шибице по џеповима или записујући број нечијег телефона. То застајање се двадесет година касније претвара у одушевљену запањеност славног мајстора пред ремек-делом, да би се касније преобразило у неприкосновену славу и неповредивост академика. Може се слободно рећи да наши литерати нису никада успели да стигну у том Бабилону даље од неког трећеразредног литерарног салона у који су их позивали да би попунили бизарну колекцију гостију; место између ескимског политичара и индијског факира. Враћали су се трећом класом воза у Београд, изгладнели и преварени у својој љубави, носећи проспекте периферијских галериста, да би их дан касније утрапили новинама у свом граду. Случајне посете критичара који је извео своју пудлицу у шетњу, па се склонио од кише у неку галерију, проглашаване су грандиозним успехом наше културе у Паризу.

У ствари, ипак су најбоље чпрошли сликари, Пре свега, њима није било потребно зна ње језика, а затим, могли су да се равноправно мере у пићу са било којом француском величином, што им је увек обезбеђивало место за сваким славним столом. Историја нашег сликарског продора на француско тло крцата је тако анегдотама о кафанским познанствима са Бакометијем, Модиљанијем, Сутином или Паскеном, водећим пијанцима своје епохе.

Писци су били неупоредиво лошије среће. Њиховим књигама није помогло чак ни то,

што су своје утицајне француске пријатеље |

довлачили у куће на Јадрану подмићујући њихову наклоност бесплатним летовањем, ни то што су их водили приликом разних симпозијума у фалсификоване националне ресторане са сумњивом народном кухињом. Ништа! Размишљам о тој несрећној љубави више него икада раније, гледајући телевизијско извођење драме „Недозвани“ Момчила Настасијевића. Једна башта (вероватно на Топчидерском брду) и неорећници побегли од глади у Паризу у топлу безбедност. београдских подварака, сарми и ђувеча. Сопственици неплаћених рачуна у Ротонди, доживотни осуЊеници на париска сећања, којима ће тридесетак година касније малтретирати своје читаоце,

Како је Настасијевић, тај изузетно осећај ни човек, умео да готово ни из чега, из свега неколико ситница и микро-чињеница, реконструише ту психозу интелектуалне немоћи и беде, да разоткрије та узалудна путовања ради образовања, без којих“се и данас не може замислити уметник од угледа. Говорим о

споредним, али за мене најзначајнијим токовима ове драме, не желећи да потценим сен човека кога веома ценим препричавањем љубавних играрија који се у драми „Недозвани" налазе у улози обланде, намењене наивним гледаоцима и површним критичарима. Настасијевићеве личности луњају кроз собе

ње И •

МИРОЉУЋ 2040РОВИН ЦРТЕЖ

не знајући шта да учине са својим титотом. То је типичан клинички случај обољења, коме су склоне особе што у својој свести мешају две различите цивилизације, не припадајући ни једној од њих. Случај, који би био трагичан када не би био јадно смешан, . Смрт је спречила Момчила Настасијевића да види авршетак животописа које је започео, а којима управо данас присуствујемо. М почетку, као по неписаном правилу, обично постоји неки деда који стиже у град однекуд са југоистока земље, носећи две тепсије у којима почиње да прави најукус нији бурек на свету. М тим калаисаним посудама огледа се његово амбициозно лице, а доцније и лица његове деце. Јеловник дашчаре која се стидљиво крије у каквом дворишту обогаћује се ускоро пасуљем пребранцем, чорбом од црева, да би на крају био крунисан куваним папцима. На тој тачци почиње просперитет ових балканских Буденброкова. Деда са југоистока довлачи

мали ЕКРАН

своје сироте рођБаке, који доносе нове тепсије — клан се размножава готово кинеском брзином; ускоро, то је читава мрежа дашчара по двориштима из које се првобитни деда шеф клана повлачи, изградивши на Топчидерском брду или тако негде, кућу по нацртима тренутно најпознатијег крадљивца европских планова. Његов син уградиће у кућу и камине, а дашчаре ће претворити у вредносне папире. Бавиће се трговином и политиком. Окачиће на зидове платна господина. Паје Јовановића, иконе Константина Данила. и жућкасте пејзаже Алојза Хљопртке, лутајућег чешког молера. Купиће и грамофон, на коме ће окретати шкрипаве плоче са врањанским мелодијама у извођењу сексепилне Софке.

У том благостању обично се рађа и по један унук, који је претерано сензибилно створење. Њега гуши читава та атмосфера, а камин му непрекидно смрди на фуруну из оне дашчаре са буреком и папцима — једном речју он још у основној школи размишља како да уништи тешко стечени свет свога деде са југоистока. Један од начина да се спасе је да када одрасте приђе надреалистима или ако је стварно поштен и храбар да оде у неки од ратова, који су у нашим крајевима били увек бројнији од надреалиста. Предстоје му по правилу бурни дани млада- · лачког Париза из кога долазећи на летовање довлачи кутије од цигарета, на којима је наводно жврљао Пикасо, салвете којима се после ручка брисао Хуан Гри, француске књиге, које лагано са полица истискују поштена и наивна издања Српске књижевне задруге са обиљем чобанских приповести.

После свега, једнога дана унуци се враћају у свој родни град и почињу да руше све устаљене бурекџијске норме; они су за авангардну драму у тренутку када њихово позориште изводи „Биду" и господина Трифковића, они су за дадаизам, у средини у којој је импресионизам још увек врхунац авангардног сликарства — они су против свега.

Сиромах деда умире запањен њиховим мазаријама им стиховима извученим из шешира, умире и господин тата који се надао да ће их пре смрти видети као угледне људе и они наслеђују све оне ствари о којима сам малочас писао. Укључујем ту и пејзаж Алојза Хљопртке, од кога је патина у међувремену направила историјску вредност, јер је слика сасвим поцрнела, а и рам такође.

Фотеље су већ излизане, а мали францу-

ски мачићи донесени из носталгичних разлога, постали су већ угојене мачке, чија опала длака лагано прекрива надреалистичке манифесте штампане у приватним издањима од Дединих пара, поштено зарађених на куваним цревима. Од младих бунџија, они се претнарају у часне старине — споменике, што је и разумљиво, јер мало ко у нас зна чак и толико француски, колико га они знају, што је у овом делу света сасвим довољно за књижевну каријеру. _ „За то време писци сишли са планина освајају њихове однеговане кћери, малтретирајући француско-топчидерски слух рустикалном поезијом пашњака, испеваном слободним стихом, испод кога се не може сакрити динарски једанаестерац. У замкове француске депршавости, у те приватне амбасаде једне Аруте културе, у полутамне салоне у којима оветлуца злато енциклопедија и библиофилских издања, ови литерарни брђани лукаво довлаче своје мајке, стричеве, тетке и ујаке на чијим брковима после ручка остају капљице буљона. Лажни Французи се затварају у тишину кабинета, пишући о пријатељству са Валеријем, коме су једанпут били представљени, а он одговорио: „Хм, веома интересантно! Чуо сам за вашу земљу!"

6 Једини драмски уметници злочина успели су да стварно стекну велико име и бучан публицитет у Паризу. Они данас седе у апартману затвора Санте, очекујући бучн најављену пш 1 1 УЈУ -

; ну премијеру своје гиљетине. Њих тамо стварно знају! | . Постоји једна дивна реченица на завршетку Настасијевићеве драме „Недозвани" коју изговара сестра главног јунака, неуспелог писме. после породичног лома у коме он губи ин жену, пријатеље и веру да је гени-

„Мораш ми обећати да више нећ кала писати..." каже сестра. у

Мноти нису : У послутпалм саве а ено Е т ове мудре

Штета.

Мома Капор