Књижевне новине

ДАНАС

РОЛАН БАРТ

ТЕ НЉО)

НА ЈЕДНОМ МЕСТУ сте написали: „Сваки писац који се рађа отвара у себи процес против књижевности".

___Не постоји ли опасност да ће у будућности то непрестано преиспитивање извршити погибељан утицај на извесне писце, за које би „преиспитивање“ било тада само нови књижевни „обред“ — што, ће рећи, без стварног учинка2

С друге стране, не мислите ли да. „неуспех“, неопходан да би дело доживело дубоки „успех“, такође веома често постаје ствар предумишљаја2

_ Има две врсте неуспеха: историјски неуспех књижевности која не може да одговори на питања света а да при томе сачува недореченост система означавања, најзрелију форму књижевности: тако је данашња књижевност сведена на то да поставља питања свету, док су отуБеном свету потребни одговори; и монденски неуспех дела код публике. Сваки писац, ако је довољно самосвестан, може да доживи први неуспех као егзистенцијални неуспех свог списатељског пројекта; о њему се нема шта рећи, он се не може подвргнути моралу, а још мање простој хигијени: шта да се каже једној злосрећној свести ичије је постојање, историјски посматрано, оправданог Тај неуспех спада у онај „унутрашњи наук који никада не треба ширити" (Стендал). Што се тиче монденског неуспеха, он може да занима (разуме се, изузев самог аутора) само социолоте или историчаре, који ће се трудити да у одбијању дела од стране публике виде траг извесног друштвеног или. историјског схватања; може се приметити да наше друштво у том смислу од бацује веома мало дела и да је „акултурација“ прокажених дела (уосталом, ретких), неконформистичких или аскетских дела, једном речи, свега онога што би се могло назвати авангардом, изузетно брза; нигде се не да запазити то неговање неуспеха о коме ви говорите: ни у публици, ни код издавача (дакако!), ни међу младим ауторима, који већином остављају утисак да су веома уверени у успех онога што стварају; уосталом, можда доживљавање књижевности као неуспеха може бити својствено само онима које он не погађа.

У „Нултон ступњу писма" и на крају „Митолотија" кажете да треба тразати за „мирењем стварности и људи, описа и објашњења, објекта и знања“, Да ли се то мирење приближава ставу Надреалиста, који „пукотину“ између света и људског духа сматрају премостивом2г Како усклађујете то мишљење са својом похвалом „недореченом ангажовању" (кафкијанском) писцаг

Можете ли рећи нешто ближе о овом последњем појму2

За надреализам је, изузев политичких искушења овог покрета, склад између стварности и људског духа био могућан изравно, то јест, без икаквог посредовања, било то и револуционарног (тако да би се надрсализам чак могао одредити као техника изравности). Али у време кад се сматра да је превазилажење друштвене отуђености могућно само у оквиру политичког или, у ширем смислу, историјског процеса, ово исто усклађивање (или мирење), не престајући да буде веродостојно, прелази на план утопије; према томе постоји једно утопијско (неизравно) и једно реалистичко (изравно) виђење књижевности; ова два виђења не противурече једно друтоме -већ се допуњавају.

Природно, реалистичко и изравно виђење, с обзиром да се односњ на отуђену стварност, ни у ком случају не може бити „похвала": у отуђеном друштву и књижевност је отуђена: нема, дакле, ниједне стварне књижевности (па била том Кафкина) која би могла бихи предмет „похвале": књижевност није та која ће ослободити свет. Међутим, у овом „скученом" положају у који нас ставља историја, има више начина за бављење књижевношћу: могућан је избор, те сходно томе постоји, ако не морал, оно бар одговорност писца. Књижевност се може учинити потврдном вредношћу, било да даје тежину вредностима које чувају друштво, кад се усаглашава са њима, било да ствара напетост, онда кад постаје средство борбе за ослобођење; с друге стране, књижевности се може дати у суштини упитна вредност; књижевност тада постаје знак (можда једини могућни знак) ове историјске непрозирности у којој субјективно живимо; писац, коме у ту сврху изванредно служи систем недореченог означавања, то јест, оно што ја сматрам књижевношћу, може тада у исти мах да дубоко урони своје дело у свет, у питања света, али да се од тог ангажовања уздржи управо тамо где му учења, странке, трупе и културе дошаптавају одговор. Питања која поставља књижевност тада су истовремено безначајна (у односу на потребе света) и суштинска (јер управо та питања утемељују књижевност). Та питања не гласе: који је смисао света2 можда чак ни: има ли евет смисла2 већ само: ово је свет: има ли смисла у њему2 М том случају књижевност је истина, али истина књижевности је исто времено сама њена немоћ да одговори на питања која свет себи поставља о својим невољама и моћ да поставља стварна питања, целовита питања, на која одговор није већ на известан начин садржан у самој форми питања: подухват који можда ниједној филозофији није пошла за руком те, дакле, заиста припада књижевности.

ту. Шта мислите о стецишту књижевног рада какво би данас могао да буде часопис као што је наш2

Да ли вам се чини или не да једино увиђање потребе за естетичким „довршавањем" (међутим, отвореним: јер, У ствари, није реч о „лепом писању") може да оправда тај рад»

Какав бисте савет желели да нам дате»

Схватам вашу намеру: ви сте имали пред собом, с једне стране, књижевне часописе у којима је била заступљена књижевност писаца старијих од вас а, с друге стране, сваштарске часописе, све мање заокупљење књижевношћу; то вас није задовољавало, хтели сте да устанете истовремено против извесне књижевности и против извесног занемаривања књижевности. Међутим, по мом мишљену, предмет који ви стварате парадоксалан је, и то из следећет разлога: издавање часописа, па макар и књижевног, није књижевни чин, већ је то у потпуности друштвени чин: то значи у неку руку, донети одлуку да се институпионализује актуелност. 10 књижевност, будући да је само форма, не доноси никакву актуелност (осим ако се не супстанционализују форме и од књижевности не учини свет за себе); актуелан је свет а не књижевност: књижевност је само неизравна светлост. Може ли се од неизравног правити часопис» Не

верујем: ако се изравно бавите неизравном структуром, она измиче, |

празни се или, напротив, устаљује се, есенцијализује; у сваком случају, „књижевни" часопис може само да изневери књижевност: после Орфеја добро знамо да се пикада не треба освртати на оно што се воли, изузев ако не желимо да га уништимо; а будући искључиво „књижевни“ часопис, он изневерава и свет, што није безгачајно. |

Онла, шта да се ради2 Пре свега, треба стварати дела, то јест, џевиђене предмете. Говорите о довршавању: једино дело може бити довршено, то јест, може се појавити као целовито питање: јер довршити дело не може бити ништа друго до зауставити га у тренутку кад почиње нешто да означава, кад од питања тежи да постане од товор: дело треба изградити као потпуни систем значења, а да то

КЊИЖЕВНОСТ

Одговор на питања часописа „Те! аџе!".

значење ипак буде нед . је немогућна у часопис ечено. Таква врста довршавања очигледно

чија је функција у томе да непрестано одПе а ај што свет износи пред њега; у том смислу, вани о пне савршено су оправдани и исто тако оправТе ви умањују место књижевности: као часописи, право имају а не ви; јер неангажованост може бити истина књижев-

_ ности, али она не може бити опште правило владања (...)

Ра а. Пи бара мишљењу постоји мерило вредности књижевНа ОИ Ј ли најпречи задатак да се оно утврди2 Сматрате и да бисмо били у праву ако то мерило не бисмо одредили а при-

ори и ако бисмо оставили да се ј [ оно, ако је мог Ј на снову емпиријског избора2 ' “ а

може ЈП рСеГаВИЈе емпиризму не може бити став ствараоца, то не А ритички став: ако посматрамо књижевност, видимо да је дело увек испуњење нацрта према коме се на извесној разини аутор равнао (то није нужна разпна чистог ума), и ви се можда сећате да је Валери предлагао да се читава критика заснује на процењивању размака између дела и његовог нацрта; „врсноћа" једног дела могла би заиста бити одређена као најкраће растојање између њега и замисли која га зачиње; али како је та замисао неухватљива, јер је аутор баш осубен да је саопшти само у делу, то јест, путем самог посредовања које испитујемо, „књижевну врсноћу" могућно је одредити само неизравно: то је известан утисак строгости, осећање да се аутор истрајно ставља у службу једне исте вредности: ова владајућа вредност, чинилац јединства дела, може да се мења, зависно од доба. На пример, очигледно је да у традиционалном роману опис није потчињен никаквој строгој техници: романописац безазлено меша оно што види, оно што зна, оно што његов јунак види и зна: Стендалова страница (мислим на опис Карвила у „Ламнелу") садржи више приповедних свести; систем виђења традиционалног романа био је веома нечист, несумњиво стога што су „врсноћу" исцрпљивале друге вредности и што присност између романописџа и његовог јунака није представљала. проблем. Рекао бих да се први систематски (а не више безазлено) овом збрком позабавио Пруст, чији приповедач има, ако се тако може рећи, један глас и више свести; то значи да на место традиционалне рационалности долази у правом смислу романескна рационалност; али тиме ће истовремено бити уздрман читав класични роман; сада имамо (да се не задржавамо сувише на историји) романе са једном једином тачком гледишта: врсноћу дела овде чини строга повезаност виђења: у „Љубомори", у „Преображају“ и, верујем, у свим другим делима младог ромама, виђење, једном везано за одређени постулат, изнето је у једном даху, без икаквог уплитања оних паразитских свести које су омогућавале субјективности романописца да се декларативно уплете у његово дело (то је права опклада: не можемо тврдити да се она увек поштује: за то су потребна тумачења појединих штива). Другим речима, о свету се говори само са једног становишта, тато знатно мења „улогу“ јунака односно романописца. Врсноћа дела је у том случају доследност, чистота виђења које трате а ипак је на удару свим контингентностима анегдоте; јер анегдота, „прича, представља главног непријатеља јединствене тачке гледишта, и можда су стога ови „врсни" романи тако мало анегдотски: то је сукоб који ипак треба разрешити, то јест: или прогласити анегдоту безвредном (али како онда „побудити занимање"2) или је уградити џ систем виђења, чија чистота иначе знатно умањује читаочеву упућеност.

„Познато је да је наша реалистичка књижевност често веома. митска (макар само као провидни мит реализма) док се нашој иреалистичкој књижевности бар мора признати да је то теку незнатној мери".

Можете ли да наведете о којим делима је конкретно реч, и да дате своје одређење правог књижевног реализмаг

Све досад реализам је много више одребиван према његовој садржини него према његовој техници (ако не рачунамо технику „записа'"); стварно је најпре било оно што је прозаично, отрцано, ниско; затим шире од тога, претпостављена друштвена инфра-структура, ослобођена својих сублимација и алибија; није постојала сумња да књижевност једноставно нешто не пресликава; према разини тог нечег дело је било реалистичко или иреалистичко.

Међутим, шта је стварност Увек је познајемо само у облику дејстава (физички свет), функција (друштвени свет) или производа уобразиље (свет културе); једном речи, стварност је увек изведе. ница; кад тврдимо да пресликавамо стварност, ми у ствари одабирамо ову а не ону изведеницу: реализам од самог почетка преузима одговорност избора; то ствара једну тешкоћу у вези са свим реалистичким уметностима, чим се замишља да оне садрже у неку руку смровију и поузданију истину од истине других уметности, такозваних уметности тумачења. Има још једна тешкоћа, својствена књижевности, и која књижевни реализам чини још у већој мери митским: књижевност је сачињена искључиво из језика, њено биће је у језику; али језик је већ, пре сваког књижевног обликовања, систем смисла: још док вије постао књижевност, он подразумева посебност твари (речи), рашчлањеност, одабирање, сврставање, посебеу логику. Ја сам у својој соби, видим своју собу; али зар то што видим своју собу не значи да већ о њој говорим себи. Па чак и кад не би било тако, шта да кажем о ономе што видим Кревет2 Прозор2 Боја2 Ето, већ жестоко разбијам целовитост која је преда мном. Штавише, ове једноставне речи и саме су вредности, имају своју прошлост, околину, њихов смисао можда се мање рађа из њиховог односа са предметом који означавају а више из односа са другим речима, истовремено суседним и различним: и управо у тој области над-значења, другостепенот значења, сместиће се и развити књижевност. Другим речима, у односу на саме предмете, књижев ност је у основи, по својој природи, иреалистичка; књижевност је сама иреалност; или, тачније речено, далеко од тога да буде аналогијска копија стварности, књижевност је сама свест о иреалљ ности језика: „најистинитија“ књижевност је она која зна да је потпуно иреална, то јест, зна да је у бити језик, то је трагање за местом између ствари и речи, то је напетост речима истовремено узнете и ене свести, која преко њих има истовремено апсолутну и непоуздану моћ. Дакле, реализам овде не може да буде

пресликавање ствари, већ познавање језика; „најреалистичкије" слика" стварност, већ оно које ће, слу-

дело неће бити оно које „ жећи се светом као садржином (сама та садржина, уосталом, стра његовом бићу), што је могућно

на је његовој структури, то јест, у дубље истраживати иргалну реалност језика.

Конкретни пример Конкретност је скупа, а овде би било по. требно са нашег становишта реконструисати читаву историју књижевности. Ипак, може се рећи да истраживање језика тек почиње, да оно пружа бескрајно богате могућности за стварање; јер не треба веровати да је то истраживање повластица поезије, зато што влада уверење да се поезија бави речима а роман „стварношћу ; читава књижевност је, у ствари, проблематика језика; на пример, класична књижевност је била, по мом мишљењу, прилично домише љато изналажење извесне произвољне рационалности језика, модерна поезија је изналажење извесне ирационалности, а модерни роман извесне непрозирности језика итд. посматрана са тог становишта, подривања језика само су веома неразвијени покушаји, она не иду далеко; новост, непознато и бескрајно богатство књижевности пре се могу наћи на страни лажних рационалности језика.

Превео Иван Чоловић

' браних огледа Ролана Барта која ће се кои и Ек _„Нолита".) Текст објављен уз из

весна скраћења, _

7У77ФУФУФФФФОФФФ 0 оу уу у РУФФоФФ%о%%+%%%%%%%%%%%>%%%%%%%%%9%%%%%%

%9%%%%%%%%%4%

Фу

>»феФее%ФеФФоФеФе%Фео Фоо у У ФУРФФФФФФ 4 Ф%%%%%%+%%%%%%%%9%9%%%% У УУ

ВЛАДИМИР БУРИЧ Запођесши

Одлазећи гасим светлост Прелазим улицу на раскрсницама Прво гледам лево

Дошавши до средине — десно Чувам се аутомобила

Чувам се опадања лишћа

Не пушим

Не правим смеће

Не ходам по травњацима

Воће једем опрано

Воду пијем прокувану

Пред спавање перем зубе

Не читам у тами и лежећи

Тако доживех до двадесет и шест тодина

И шта2 Џ А Да чувам свој новац у штедној касици:

ЈУТРО

Пробудио сам се

и с чуђењем схватио

да сам остављао своје тело без надзора

да се о њему брину звезде

траве

борови

и ветар

ток

Нација опипава себе рукама скулптора

Запањена.

величанствено се подиже на пиједестале

својих

градова

жхк

Око сто људи на овом свету не познају и имају досадну тему за разговор

"ти

Свет испуњавају ха послератни људи послератне ствари

Нађох међу писмима комадић предратног сапуна не знадох шта да радим да се умијем

да плачем

Предратно доба је потонула Атлантида

А ми преживели чудом

"пок

Човечанство је непотопљив брод

три милијарде комора наде

жкк

Зато што се бојим да умрем док спавам

лежем с молбом

да ме сви надживе

Превео Радоје Кавеџић

ПОРЕД Језтушенка, Вознесенског, Роде“ ственског и других, који су означили почетак преокрета у совјетској поезији, постоји велик број младих стваралаца неоправдано заоби· ђених, стваралаца о којима се ту и тамо говори, но до њихових стихова може се доћи веома ретко. У СССР владају 'веома подељена. мишљења о песништву Бродског, Ејгија, Бурича. Званична критика их најчешће напада, а часописи им веома ретко штампају песме. Владимир Бурич припада генерацији триде“ сетогодишњака. Његови стихови одударају од стваралаштва највећег броја у СССР признатих песника својом једноставношћу, одсуством неприкосновене риме, због чета многи критичара питају да ли је то уопште поезија.