Књижевне новине

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ПРЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА, 11. децембра 1928. године, московско Камерно позориште А, Таирова приказало је сатиричну комедију Михаила Булгакова „Пурпурно острво". Критика је представу примила као „пасквил на револуцију" и после друге репризе Булгаковљево дело је повучено с репертоара. Отад га више није извело ниједно совјетско позориште, а његов текст никад није објављен на уском језику. После непуне четири децени. је историја „Пурпурног острва“ се неочекивано наставила. Приказао га је познати прашки театар АБЦ у режији Ивана Вајса, а у Италији су се готово истовремено појавила Ава превода комедије: М издању миланске куће Сугар и у Булгаковљевим изабраним драмама, које је лансирала позната издавачка фирма из Барија „Ди Донато", с напоменом да је текст преведен с чешког језика, Тако је „Пурпурно острво“, као нешто раније и „Псеће срце", одржало и продужило интересовање европског читаоца за великог совјетског уметника. "Ово интересовање се подржава најбоље изабраним примерима из Булгаковљевог опуса. „Пурпурно острво" није случајно изосталао из последњег совјетског избора ауторовог дела. Још 1928. године П. Новицки је писао како је у питању „занимљива и духовита пародија" у којој се јавља „сенка Великог инквизитора што гуши уметничко стварала“ тво, негује ропске, улизички-апсурдне драм ске шаблоне, гази личност глумца и писца"; рецензент је упозоравао да су пишчево „негодовање и јетка духовитост" оправдани „ако таква мрачна сила постоји". Тадашњи одговор на дилему Новицког био је — суспепдовање драме, али је у оквиру хајке на Булгакова поводом овог текста у совјетској књижевној јавности остао забележен један страни (немачки) одјек на московску премијеру, у којем је „Пурпурно острво" названо „првим апелом у СССР за слободом штампе". Како је

Елегија поводом избора па Аце Шопова за члана

_ ЦЕНЗУРА И ПРИЛАГОЂАВАЊЕ

МИЛИВОЈЕ ЈОВАНОВИЋ

интересовање за проблем цензуре у социјаАистичком свету у последње време појачано, разумљиво је што је стара формулација немачког рецензента оживљена, што се Булгаковљева комедија посматра као јеретички текст који се показао актуелним и данас, Ме. Ђутим, иако је и сам писац у знаменитом писму совјетској влади 1930. године „Пурпурно острво" назвао памфлетом, његове вредности далеко превазилазе међе једног пркосног и бритког спора са настојањима да се ограни. чи ефекат истините речи,

„Псеће срце" је наговестило праву Булгаковљеву тему — кризу стваралачке личности у простору насиља. Тема се постепено изграЂивала, ослушкивала, проверавала на разним материјалима реалности; нови материјал реалности био је судбина уметника у овако схваћеном свету. Тек објављивањем „Мајстора и Маргарите" постало је јасно како је сабрана пишчева наоко разнородна, разједињена тема; ако је стихија пандемонијума „Баволијаде", „Кобних јаја" и „Псећег срца" на: шла одгонетку у шалозбиљним дејствима доброг нечастивог Воланда, Мајсторово припремање за пут у земљу месечастог мира им личне среће објашњено је претходним статусима Молијера под скутом „краља Сунца", Пушкина окруженог и окуженог духом хипокризије и, понајпре, Василија Артуровича Димогацког (алиас Кири-Кукија, „придвор ског пустолова"), драмског писца и глумца, јунака „Пурпурног острва". „Пурпурним остр вом", дакле, почиње она осамљеничка, сујетна битка самог уметника за своје дело и право на дело; недавно публиковање „Позоришног романа" и „Мајстора и Маргарите" не указује само на жестину битке и њене последње консеквенце већ повлачи за собом и ново тумачење старог Булгаковљевог текста, претерано лакомислено оквалификованог као памфлет. Таквој квалификацији донекле погодује и концепција Булгаковљеве комедије. У њеном

Требало би да се радује моја песма: мој пријатељ је постао академик. Данас он прима честитања. Од мене ево добиће елегију. Не знам како се осећа. Код нас у Босни слава. има нешто друкчије лице. Мене

још увек оспоравају и студенти који се иначе зими мојим стиховима удварају својим. девојкама, Па, ипак, о

и то што имам сматрам некако превише брзо освојеним. Шта су остварени снови2 Човекове године. На жалост, немам више двадесет година да бих више волео својих дванаест будућих књига него један најобичнији дан младости. Данас

све своје књиге дао бих одмах за тај дан. Тај

у коме тек треба да напишем своју прву песму. Не.

академије

Ја не кукам на живот. Напротив. Био је то живот пун дивних сусрета с људима и с градовима, али вечерас

ево вам све моје Венеције и, Москве за једну турнеју

нашег „Миљенка Цвитковића“ у Кифино Село. И тако: деци од зависти расту зазубице, а ми

ИЗЕТ САРАЈЛИЋ

седимо на крају стола с нашом јесени, спремни да им све своје позиве за фестивале од охридског до псковског уступимо за њихову незбринутост. Они се журе у славу. Данас

они би већ да су иза себе оставили и Шекспира. А ми стојимо на крају стола и питамо нашу јесен с инфарктима

је ли срећнија сада него онда кад је била ученица, кад је код Маше Барјактаревића једва добијала двојку из математике. Ацо Шопове, јеси ли сад срећнији него онда кад си у руци држао | ЗР коректуру своје прве књиге» Јеси2 Опрости, али

мали | ЕСЕЈ

ПИСЦИМА ИСПОВЕСТИ, ДНЕВНИКА, МЕМОАРА И АУТОБИОГРАФИЈА

ЧОВЕК ПОКОЉЕ ЧИТАВУ ПОРОДИЦУ, њих седморо на броју. Затим о томе напише књигу. Породицу закопамо, а књигу читамо, Ако је захваљујући неписмености или несхвата-

њу времена ипак не напише, наћи ће се већ.

неки новинар или књижевник, При томе нас искрено запрепашћује извесна неблагодарност унесрећених према ономе што их је у црно завио. Та, зар сенка његове славе не пада помало и на њих»

Јуда је продао Христа, потом се раскајао. Ја пишем књигу у којој објашњавам њего. ву трагедију. Разапет је, међутим, био Христос. у |

Скретничар заборави на скретницу жртава тридесет. Али то је безличан број. Једина личност у тој катастрофи је — онај ко-

Исповест као метод

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ

ји је заборавио. И цео се наш посао састоји у томе да докучимо зашто. ;

Једни су сматрали да Стаљин није био у праву. За то су кажњени, Други су сматрали да је био у праву, затим су написали мемоаре у којима су часно признали да нису били у праву. За то су награђени. Осим тога, та исповест је, доврага, тако некако лепо срочена да се ви просто постидите што сте били у праву пре њих. | | _ Знате ди ви, можда, нешто о удови коју је убио Раскољниковг Ја не знам ништа. О Раскољникову знам све, о старици ништа. Познате су нам све особине, навике једног Ландрија, а знамо ли нешто о његовим жена-

· маг Не верујем да смо сигурни ни у њихов

број. О Нерону знамо више него о властитом

"оцу, за хришћане које је бацао лавовима зна.

"мо само да их је било — много.

Издате најбољег пријатеља. Ви сте јунак те жалосне приче. Пријатељ је само повод. Ако сте оштроумни и следите дух времена

поднаслову читамо: „Генерална проба позоришног комада грађанина Жила Верна у театру Генадија Панфиловича, с музиком, срупцијом вулкана и енглеским морнарима". Реч је, према томе, о драми у драми, покушају који је у сличне сврхе пре Булгакова. учинио Лав ЛАунц драмом „Мајмуни долазе!" (1923), остваривши искључиво памфлет против неговања „агитационе драме". Булгаков посвећује памфлетском елементу место само у „унутрашњој" драми, производу жалостивог Димогацког, који се користи „жилверновским третманом животних садржина што настоје да објасне свет и да га забаве на актуелном нивоу тренутка; прологом м епилогом, пак, уметник поставља више задатке, обузет проблемом понашања личности које учествују у пословима уметности, стварају је и одлучују о њој.

Позориште, његова блистава и убога аре: на, његова велика илузија и често јалова сва кодневица били су за Булгакова синоним живљења и твораштва на колотечини живљења, На том тлу откривао је важне победе и не мање важне поразе; бојовник какав је био, Булгаков није могао да превиди како театарска и околотеатарска свакодневица означавају подручје на којем уметник води једин. ствену битку за величину свог позива. „Пурпурно острво" је први повод да се проговори о-мрачним странама те битке, о појавама које умањују напор уметника и остављају неизбрисиви траг у његовој судбини. Тачно је да је Булгаковљева сатирична комедија усмерена против цензуре, против административних носилаца антиуметничких тенденција, оличених у моћном и анонимном Сави ЛАукичу ОД кога зависи судбина текста Василија Димогацког и многих других. Али тачно је и нешто Друго: Булгаков је насликао у прологу и епилогу једну атмосферу која значи пристанак на цензуру, прилагођавање условима постојања цензуре а самим тим и одустајање од часних побуда уметничке поруке, Већ у „Пурпурном острву" Булгаков не чини никакав изу зетак у посматрању ове појаве, наглашавајући сваком репликом да је у питању законитост уметничког живота у земљи победничке револуције, да је појава постала гесло времена. Ово тврђење илуструје еџилог комедије. Он почиње одлуком Саве Лукича о забрани дела Димогацког, која глумце наводи на сервилно понашање према моћнику, с циљем проналажења компромисног решења. Оваквом понашању се придружује и Димогацки криком очајања који сведочи о угроженом људском достојанству и обичној људској егзистенцији. Интервенција Димогацког у улози Кири-Кукија је узалудна ватра у свету спремном на пригагобавање (директор театра објашњава Сави Лукичу да је реч Кири-Кукија монолог из четвртог чина, а да је сам Кири-Куки — Димогацки тешко рањен у гра-

Банском рату!), али она открива подземље осећања и мисли у униженом свету. А унижени свет, навикнут на прилагођавање, на приз станак на зло, уме да обезбеди компромисно решење; уместо истинског војевања за уметност, наговештена је приземљена, свакодневничка бетка за опстанак под скутом заповедника над уметношћу. И Генадиј Панфилович ће дати сва уверавања Сави Лукичу да коме. дија није „троцкистичко-есерска", „интедекм туалистичко-либералистичка"; они ће се договорити да је грешка у финалу, које ваља да представи међучародну револуцију, међународну солидарност пролетаријата; посада енглеског брода се побуни против лорда Гленарвана и враћа се на „пурпурно острво" изРручујући домороцима братске пролетерске поздраве. Сава ЛАукич на то даје дозволу за приказивање комедије, што наилази па одобравање читавог ансамбла, укључујући и аџтора Димогацког. Финале епилога потпуно је у тону са четвртим чином драме Димогацкотг сви су задовољни, јер сви сматрају да је проблем решен. ~ |

Незадовољан је очигледно само аутор „Пурпурног острва" —Булгаков. Предосећајући страшну моћ цензуре и јолл страшнију 5: вику пристајања на њене консеквенце, он је у великој мери закључну мисао комедије примио и као знак личног уметничког пораза, Тема уметниковог предосећања пораза у судчењу с мрачним околностима стварања постала је опсесија Булгаковљеве уметности, обил= но потврђивана његовом стваралачком бивграфијом. Булгаков је осећао саломљивост уметниха, крхкост његовог отпора на сопственом примеру. Тема га је одвела Молијеру и Пушкину, на свој начин и Дон Кихоту, у коме је такође видео тип ствараоца. Исмејао је прилике у којима су ови стварлоци живели и радили, али је реч оптужбе упутио и њиховом ставу. Између свега осталог, роман „Мајстор и Маргарита" не заборавља да се уметнику ништа не прашта и да сваки његов компромис одзвања у вековима. Зато је сво велико дело уједно и снажна аутокритика, будући слика једног уметничког пута ка веАаичини кроз жубор увреда, поруга и понижавања. Читалац и гледалац, наравно, нису склони да прихвате верзију о уметниковом поразу, они верују да уметничко дело искупЉује све, и да сјај твораштва Молијера, Пуше кина и Булгакова надмашује груби славодобитнички гест Луја ХГУ, Николаја 1 и носи. лаца бирократских тежњи у ери раног стаљинизма. Булгаков је, међутим, знао да је то био пораз, он је ствари именовао правим именима, јер је знао да нема друге књиге као што нема ни другог живота. „Пурпурно острво", данас толико актуелни текст овог писца, својим мисаоним заветом стоји на челу оне литературе о аутодемаскирању уметниковог пута, која је јединствена у нашем времену.

моја елегија ти не верује. Шта би сад дао

да на благајни првог часописа у свом животу

можеш примити свој први хонорарг Сав ауторски хонорар

од „Изабране лирике", седам и по хиљада нових динара бруто,

ја бих вечерас дао за оних неколико прастарих стотина

добијених од прве песме, за које бих узео-ружа - са лжнлав

кад би их продавали у граду. Али тих година

лет

руже су биле ситно буржујство, исто као и Ема Бовари

на коју се на нашим састанцима бацамо дрвљем и камењем баш као да је варала нас а не сиротог јонвилског лекара.

То је епоха СКОЈ-а. Али о томе није реч. О томе

ко би нам тада објавио „Цвеће зла" да смо га

и написали. Реч је о срећи. Наши Пегази

тада били су такорећи тек изведени из штале. Јеси ли

сад срећнији, Ацо2 Полако. Не жури

с одговором. Најпре прими честитања

оних који те воле и не воле. Најпре се куцни

са Славком Јаневским. Најпре се насмеши

осмехом академика. Данас ти си нешто

као покојни Жан Кокто за Француску! Јеси ли | , срећнији него онај Ацо Шопов који на полеђини

партизанског летка пише своју прву песмуг Наши пријатељи, онда као и ми деца, који су тада

падали на анатомији, јесу ди срећнији сад као шефови клиника2 Живот је кренуо напред, снови

су се почели остваривати, постајемо академици, % о нама се пишу пасквиле и научни радови. А ми седимо на крају стола

с нашом јесени. Јесмо ли сад срећнији, Ацо2

написаћете о томе исповест. Пошто сте „већ рђави, постаћете још и познати. (Чему, најзад, служи бити дрипац у потаји) То ће вам створити нове пријатеље којима ћете надокнадити оног изгубљеног.

Можете варати, лагати, обмањивати, само нам кад будете ухватили мало времена објасните ваш систем, и реците нам нисте ли можда имали каквих неприлика са савешћу. Добро је имати их, не, разуме се, такве да вас у неподобштинама омету, него тек толико да вам ове не полазе за руком баш сасвим олако. Грехове ваше то ће снабдети душом над којом ћемо, добар вам стојим, горко плакати. Јер, има ли ишта неправедније од околности које принуђују човека да унесрећује своје ближње. Сами ближњи су овде споредни. Они и немају душу, они су ту само да се испољи ваша.

Можете помало и убијати, под условом да нам, кад средите утиске, потанко опишете како сте то извели. Није на одмет да нам дате н неки добар разлог. Њих има на претек где год се обрнете, а ваш ће чин посредством тог разлога постати тако животан.

Можете бити у заблуди која ће ваш народ довести до пропасти, само нам се на време покајте, кажите онако из свег срца да сте оманули, ето десило се, исповедите се по могућству у облику вишетомних мемоара, са

"приложеним документима, речником нам испричајте како се то све случило (ако већ не могу да вас читају жртве ваше омашке, биће то добра лектира за њихову децу). Јер, најзад, та несрећна омашка, која најчешће само истиче ваш идеализам, то је

ваша лична трагедија. Вама је пајтеже, му треба вас жалити. (Вас нам је пи најжалије.), Осим тога ви сте тако часни, тако искрени, тако срчани. Ваша отвореност је беспример-. на морална кураж. Готово нам је криво што нисте мало више грешили да би се ваша племенита истинољубивост испољила са још већом силином.

Можете бити некрофил, обијач сефова, разбијач глава, убијач душа, достављач, варалица, најмљени убица, макро, тиранин, издајник, садист, кријумчар дрога, уцењивач, сексуални манијак, укратко све што вам. драго и што најбоље одговара вашем погледу. на свет, само немојте, за име света, заборавити да то једном ставите на хартију. Предлажем вам да изјавите како је овај курвински свет био свиреп и покварен према вама, те да нисте имали другог избора осим да Од. њега будете и свирепији и покваренији, већ према томе коју нам врсту зла исповедате.

У ствари, не схватите ово сасвим дослов-' но: будите рђави, ако већ морате, само, кумим вас богом, не правите од тога ни књиге ни доктрине. А ако баш морате да се исповедате — ено вам прква!