Књижевне новине
Ратоборни...
Наставак са 1. стране
не и хиљаде гробова цивилног становништва. Ако ни из чега другог, писци брошуре су тај податак мог“ ли да прочитају из пресуда бугарских судова Радославову и осталим његовим министрима, када су по нејском уговору морали да одговарају као ратни злочинци.
И остали „доказа" бугарске Академије наука имају сличну вредност. Неки од тих доказа су до. те мере неозбиљни да је недостојно. озбиљних људи да о таквим стварима полемишу. Остаје само питање: који су прави мотиви овакве кампање2 Осуда Георга Димитрова, јединог послератног бугарс“ ког политичара који се залагао за· признање националног индивидуа-. литета Мекедонцима у Пиринској . Македонији, можда највише ово“ ри о томе. У Бугарској се већ 20динама обавља бугаризација Македонаца. Да би тај духовни те ноцид могао да се обави потребно је доказати да су Македонци Бутари. Позната је ствар из историје. да се унутрашње противречности понекад ублажавају распиривањем националистичке хистерије. Кадтод нису могли да разреше унутрашње проблеме — бугарски политичари су покретали македонско питање. То су радили Кобурзи, то су радили по њиховој вољи и жељи разни љЉапчеви, Цанкови, Филови: и како ли се све нису звали, и таква политика је увек имала трагичне последице за целокупан бугарски народ.
Али историја, као што се зна, мада учитељица сивота, има, по правилу, најгорег Ваке. И нова хајка која је покренута у Софији, и која ниуком случају не може да доведе до југословенско-бугарског зближења до чега је Бугарској, наводно, много стало, а које „омета" југословенска „денационализаторска" политика у Македонији, пред- . ставља само један детаљ офанзи-. ве бугарског великодржавног хсгемонизма. Суочен са унутрашњим противречностима, он покушава да. пажњу бугарске јавности скрене на други терен. Али, скретање паж ње бугарске јавности на овај те рен представља опасну игру у којој могу да изгубе само покретачи ове кампање и њихови прави инспиратори које, иако се труде да остану у сенци, није тако тешко препознати,
Маргиналије...
ри, или лингвисти и лингвисти — јер једни другима практично и не могу ништа натурати, Постоје, међутим, људи који имају такву могућност а то су људи с црвеном оловком: језички. редактори и наставници за катедром. Упутимо, дакле и њима један апел,
Шта да каже наставник Бацима о зрцалу и огледалу
Довољно је да каже једноставне ствари, за које му не треба велика стручност. А опет верујем да их није лако изрећи у срединама где завладају страсти и затриженост, да је наставнику потребна морална храброст када казује ђацима неколике једноставне истине: ; '
„Ако вам меко за огледало и зр=
|
са по нед ов па атињл
'
ВБПРОС
ИСТОРИКО-ПОЛИТИЧЕСКА СПРАВКА
цало; влак и воз, угљик и угљеник, .
екавицу и ијекавицу; латиницу и ћи рилицу итд. каже да је једно од дру гога боље, правилније, успелије, савршеније, елегантније — најбоље је да му не верујете. Може се, истина, говоришти и о различитом степену 'усклађености с језичким системима о-
ве или оне појаве, али су то струч-
не финесе, то је веома уОлОВНО, као кад бисмо судили је ли савршеније слово с мли у, је ли правилније утећи" или „гристи", је ли важније око:или ухо. Сасвим је: мало људи који.о томе могу и хоће вано и непристрасно,.
"на табли
од ваше омладинске организације
ЈИТА.
„Будите свесни тога права, али немојте витлати њим као барјаком; само толерантан човек, пажљив према другима — има право да очекује да ће му се тако и узвратити. Ако ко од вас постане директор радне организације, нека статут буде напи сан како одговара језичком осећању
већине, а не директоровом, Не ис-
јте своја права на слободан избор азбуке пишући (као учитељ) а првих разреда 0основне школе, или пред полуписменима. Пранице књижевне екавице и
· ијекавице мање-више су се стаби-
, и вероватно ће такве ући
лизовадле, "у ХХТГ век (ако оптимистички гледа
мо на будућност наше цивилизаци-
_ је), и нема у томе зла; негативно је,
дакле, ако вештачки покушавате да то иизмениште, али вас то не лишава права да се у личном говору и тек
' стовима које пишете служите наречјем које одговара вашем језичком
у. „Себе ће у првом реду оштетити онај који свој културни
интерес · сведе на одређену парцелу, који себе осуди да не може осетити лепоту "онога што се напише друтом азбу“ ком, другим наречјем, којему буде
важније одбија ли се „зрака од зр
" цала" или „зрак од огледала" него
колико је успешно описана та појава. _ „Нико од вас, наравно, није обавезан да активно и једну
Ји. азбуку (сем у оквиру школ-
уке), наречје и остале двострукости. 'Треба, међутим, да на“
· стојите да што боље упознате једно · и друго, како вам се нпр.не бидо-
_. тодило да сматрате погрешним или
„Ако вам неко каже да немате.
право да кажете или напишете било зрцало било огледало, да тој речи додате екавски ишли ијекавски атрибут, да је напишете ћирилицом или латиницом — не верујте му, јер вама негира право које он сам има, јер вам каже супротно од оног вам каже Устав. , „Доспећете можда у средине које неће бити свесне тог вашег. Колико ћете успети да га .реализујете, зависиће од.људи око вас, али
права. |
и од вас самих, од ваших другова, ·
, не књижевног језика код · народника и |! (било да се то двоје
некњижевним кад код другога запазите дублетну могућност на коју нисте навикли.
„ја ћу вам у томе помоћи колико могу, да што боље упознате особиваших суи републичких суграђана поклапа или не поклапа) , а исто тако наше истојезичне територије. Посебно нека се не устручавају они који ни су исте националности као и ја, ако
својих сунаро,
особине у овој или оној мери усво је и у свом личном изражавању. Дужност ми је да им у томе помогнем им ја ћу то радо учинити. У
им на неке опасности да се опреше о правила добре писмености, нпр. ако би у истом тексту мешали наречје или писаличас писаћу час писат ћу—али-ћу им указати и на ве-
ома: пшароке могућности“ комбинова-
' ња елемената разних варијаната, раз
них особина нашег књижевног јези ка у појединим књижевним орединама." о
Да не дуљим — треба да каже оно што је за азбуке рекао Драган Недељковић у „Књижевним новинама" 18. 1 1969.
Али не оно што је о тој теми речено у допису иза чланка Недељковића, у допису Јордана Моаловића где се за „одбрану' ћирилице не налази друпи начин него — благо речено — сасвим субјективна критги ка латинице. Напис, наравно, не наноси штету латиници, него компроми тује настојања да се племенито начело Новосадског договора (и не само Новосадског договора) о равноправности оба писма и практично реализује, него иде на руку разбијању нашег језичког јединства. С 06зиром на деликатност теме, овај напис виште Ђује на ограду него „Нова језиковница" истог аутора, ] је импресионирао неке новинске редакције терминима као „придевице", „везалице", „узвичице", „чинилштце" (глаголи) и читавим мно штвом сличних — али које ипак можемо сматрати личним експериментом на лични ризик (наравно, под условом да не улазе у наставничку праксу, јер Баци нису заморчићи).
Принуђавања на опраду нису, на жалост, усамљен случај. Би ли заиста био претеран и недемократичан захтев да наше редакције популар-, них средстава информација пре него што објаве своје језичке поуке или пре него што пођу на неко одступање од наше језичке норме — прибаве мишљење неке наше лмингвистич ке институције (макар га и не ува жили)2 Можда би се тако избегло да се и из Београда (у популарној рубрици о језику) инсистира на различитом значењу термина „орпскохрватски" и „хрватскосрпски" — везивањем тих облика за варијанте (како ћемо онда звати језик у целини, ка ко ћемо називати нпр. орпскохрватско-француски речник2). Можда би се нашла природнија решења за неке појаве у ортографској и акценатској пракси неких новина, радија и телевизије, можда би и још по нешто остало на нивоу приватног случаја.
Да завршимо мирније и оптимистичније. Можда ће наше дилеме и колизије око писма олакшати елек троника (кад већ говорим о медицини, зашто не и о електроници!). Наиме, за лаичке |! аве изгледа сасвим могућно да један електро-механички прикључак пресложи ћи рилички слог у латинички и обрну-
то, чиме би се; за амбициозније пуб ликације омогућило да се издају У оба писма; чини се чак да то техника већ може, и да је главна сметња инертност људског духа, наравно уз чињеницу да тако нешто не можемо добити готово из иностранства (ако га не поручимо),
Брига око овога има смисла ако се сложимо да наш дугорочни жкуалтурни интерес тражи да очувамо предност коју нам пружа служење са оба грчка писма (феничанског порекла), од којих је једно ишло преко руку — Константина-бирила. Солунског и његових словенских уче ника, Петра Великог им, посредно, његових западноевропских учитеља, најзад преко руку Вука Караџића а друго преко Етрураца и Римљана, Чеха и најзад наших, аца". Мо же се и друкчије рећи: у интересу нам је да коегзистенцију два писма (прастрасно бих рекао — два функционално најсавршенија писма данашњице) претворимо у култур
предност.
На разрадииобрадиових питања спе за наш језик, као и на достизању онога у чему заостајемо за другим земљама (и малим, нпр. суседним) и држању корака с лингвистиком у свету — наши лингвистички раднији и институције имају пуне руке посла. У томе задатку ће им се помоћи: 6
— ако се схвати да је Аингвистика струка и наука, где здраворазумско резоновањем има ограничен домет, да веома ретко настаје стварна потреба за језичким реформаторством сукобљавањем с културним обичајем, а и тада је то врло одговорна ствар, за коју је по правилу недовољно знање једног човека (као што ни срце не пресађују теренске амбуланте); укратко; ако буде мање лингвистичког шунда, ако се полуквалификовани лингвистички покушаји с више опреза подастиру широкој публици, ако се надрилингвистика идентификује исто тако јасно као и надримедицина;
— ако се нелингивистичке тенденције што мање буду облачиле у лингвистичко рухо — намећући лингвистима обавезу да одвајају у томе стручно од ванстручног, увлачећи их у решавање онога што не могу решити;
— ако се нађе начин да се амбициозна и талентовани млади људи више опредељују за хуманистичке струке (тј. и за лингвистику) него што је то случај код данашњих младих поколења, јер се без тога не. може рачунати ни са обновом а камоли с појачавањем кадра.
Митар Пешикан
Поводом чланка „Рестаурација | класичних боја“
ВЕОМА ЗАНИМЉИВ чланак Пеђе Ристића, објављен у 344. броју Књижевних новина од 4. јануара, 0. г., побуђује ме да додам још коју реч на исту тему.
Нећу се зауставити на рестаура: цији коју су Градски завод за заштиту споменика културе у Београду и аутор поменутог чланка извели на фасади дома Јеврема Грујића у Београду, 1964. године, а за коју Ристић сматра да је „први овакав реконструисани бојени објекат“ код нас, већ ћу се вратити на много раније време, јошс краја ХУП века, када је, за сада нама још увек непознати конзерватор, рестаурисао сликану фасаду Љубостињске цркве.
Дакле, још пре скоро три столећа, код нас је било стручњака који су се бавили оваквим радовима!
Поштујући основну замисао неимара Рада Боровића и његових сарад ника, који су Љубостињи дали од мах после њеног подизања малтерисану фасаду са исликаном имитацијом зидања у камену п опеци и де корацијијом преплета црвених трака и розета исте боје, наш предак по струци дао је, обнављајући оронули првобитни малтер са спољних зидова цркве, слично сликану декорацију — истина, у нешто невештијој техници.
Много касније, али и ово, свакако, пре оних који су радили на дому Јеврема Грујића, рестаурисане су првобитне боје са фасада наших нај познатијих средњовековних задужби на, од стране наших учитеља — про. фесора Пере Поповића, Александра Дерока и Бурђа Бошковића, који су обнављали полихромију на рестаурисаној Лазарици и Калениђу и др. вени малтер на Жичи — између два рата, пре више од тридесет година!
Па и после ослобођења, обнавља јући још једном оштећену Жичу, ар. хитект Слободан Ненадовић рестаурисао је другом техником црвенило спољних површина ове краљевске лавре, док је аутор ових редова, ре“ стауришући Пашине конаке у Вра. њу, оживео њихове спољне изгледе црвеном и плавом бојом, а Милошев конак у Топчидеру дрвеном и бе лом бојом на фасадама, а и другим бојама на унутрашњим површина ма ове зграде — десет година пре но што је рађено на дому Јеврема Грт јића, у истом граду! ЊЕ
Па и у другој половини прошлог века, приликом обнове фасада истог
Топчидерског конака, употребљене су црвена и бела боја (за зидове и оквире), али је тиме тада у знатној мери измењена првобитна слика ко ју је Милошев неимар био својевре“ мено створио. За наш данашњи укус, бојење ове врсте изгледа нам допад“ Љљивије. Оно је, свакако, дало са ду и најмлађој генерацији _ наших конзерватора да, приликом иначе ве ома успешно извршених рестаураци“ ја појединих архитектонских споме“ ника, шарају фасаде старог Београ“ да, независно од боја које су 089 фасаде првобитно прекривале, чак код оних грађевина које су одувек биле једнобојне, како то признаје сам Пеђа Ристић,
Није ли нама конзерваторима је дан од основних задатака да чуве мо споменике у њиховом изворном стању и да тежимо да им вратимо изгубљена споменичка својства, а Не да им та својства мењамо!2 Ако МИ данас боље изводимо Баха него што је то чињено у његово време, не зна, чи да му можемо и мењати музику:
„А. Ст. Павловић