Књижевне новине

ЕНСКА ПОСЛА

МИЛИВОЈЕ ПЕРОВИЋ

БАШ ТАКО сам и рекао Дисциплинској комисији која ме је саслушавала као сведока — женска посла! Шта ви тиме хоћете да кажете поштовави друже; — запиташе они. Па... у возу се ништа није десило. Али се могло десити. Могло је, слажем се. Казнили су их. А баш некако у то време повучене су стјуардесе, сада у том возу виђам само кондуктере у убимммоваучи ба •

А ево како је било.

Често путујем према Приштини, увече спаваћим колима, а сутрадан, натраг, моторним возом. Те вечери је са мном био у кабини неки човек који је обесио панталоне о рупицу, а кад сам му показао вешалицу рекао је: „Може и овако“. Затим је појашио на малу поличицу да се попне на горњу постељу. Не! — вриснуо сам ја јер је поличица почела да пуца и да зове у помоћ. — Зато постоје стубе. Какве стубег — чудио се он, — откуд стубе у вагону2г Но најгоре је било што је целе ноћи стењући силазио и ишао некуда на крају ходника — кад год сам се пробудио видео сам како одозго висе његове ноге у дугим белим гаћама.

Кад сам сутрадан ушао у празан купе моторног воза на Косову Пољу — одмах се испружих по читавој једној страни.

Негде пред Митровицом у купе уђе омања женица црвених усана и лепих живих очију. Била је у плавој кецељи и после се испоставило да је шеф вознога бифеа. Кад ме виде напрћи усне, а кад воз стаде јако се нави преко прозора и викну: „Ми -ии-ћооо!"

Мало затим у купе уђе висок и смеђ младић. Жена се приви уз ње

та и готово га као дете,“ нежно,“

смести на седиште преко пута мене. Па онда нагло спусти све три завесице на прозорима.

— Била сам резервисала цео купе, али, ето — ушли!

— Не мари, Ко те замењује У бифеу2

— Нема везе.

_ И наставише тих и брз разговор (ја сам се правио као да спавам).

Причали су о неком заједничком пријатељу који се оженио.

— Је ли оном зрикавом2

— Да, али су се развели.

— Зар већ» А зашто2

— Он ударио мало терор, а она збрисала.

У један мах жена некуд оде и замало у купе упадоше све три стјуардесе. — То је мој бивши муж, — рече она. — Мића... четири године је како смо се развели,

ступамо гледиште, и бранићемо га енергично,

И све петоро се збише на клупу преко пута. Шапутали су и кикотали се, А за то време је наш воз јурио низ Ибар, тутњао преко мостова, залетао се у црне отворе тунела. Обезглављен потпуно, сва власт у њему беше се окупила овде, око Миће. Смејуџљиле су се, бог те пита о чему су га све задиркивале. И кад су се разишле она жена из бифеа стално

„је дотрчавала. Први пут назрех пред

Мићом тањир воћа, затим тањир неких посластица, а најзад донесе и две кафе и седе да их заједно попију. Сад су разговарали о детету.

— Што не свратиш, Мићо2 Увек прича како је сироче. Тата га оставио, а и мама стално некуд путу је

Неко време су гледали у гола копаоничка брда ћутке. По увалама се сместиле некакве шумице шибља У умирућим црвеним бојама.

— Волим ова црвена брда, — каже она. — Кад тод пролазим од Митровице до Рашке увек овако гле дам кроз прозор.

— То је рујевина. Код нас у селу много је има. Мајка је тако зове рујевина. сило, каква несрећа2 Али, очигледно им сметам. Она га стално зове да пређе у купе који је резервисан за стјуардесе.

— Поручиле су да дођеш. Све три су добре, онако... лајаве. Ми увек заједно путујемо.

биља кад сам изишао у ход ЊЕ а мако после се вратио — Миће не беше у купеу. Украдоше ми Мићу. 6

После Краљева одох У бифе. Пун крцат путника. Кроз њих се као змија провлачи она жена, смеши им се, очи јој сјајне. Објави да више кафе нема, а за три џезвице које је управо тада пристављала на решо рече да је то „онако... у приватној режији“. Па са тим својим малим шверцом у рукама опет оде, некуд кроз дуге ходнике воза које је она тако добро познавала.

А тамо негде, иза три спуштене завесице на вратима, у друштву своје бивше жене и три „лајаве“ стјуардесе, седео је Мића и мазио се.

Воз јури кроз хладну ноћ и носи незнану причу о њиховом детету, сиИ ко зна колико још так-

чету. А гласови им тихи, и жалосни. ИЕ прича Гледам их кроз спуштене трепавице ' : шла кон. и стално у себи понављам:; зашто се Баш тада је, у 803 У кон: разведосте, о, зашто! Шта се то де- _трола... је навео, нпр. дефектологија, заглушивач,

поводом МАРГИНАЛИЈА М.. ПЕШИКАНА

АЛЕКСАНДАР Б. КОСТИЋ

КАДА СЕ НЕКО одлучи да прикаже, макар и у виду маргиналија, нечији критички напис, онда, свакако, то не значи да може по својој вољи излагати само оно што му изгледа најзгодније, мада је секундарног значаја, а да друге начелне и примарне замерке, про„сто, прећути, свестан да су неугодне и тешко одбранљиве. Др Пешикан је у прошлом броју „Књижевних новина" добрим делом тако поступио, чиме се огрешио о критичарски бонтон. Колико која моја тврдња тежи, могао је он добро и лако одмерити, али он то, на жалост, није урадио. Он је остао углавном на маргинама, па је често и њих напуштао. Међутим, због маргина се не смеју заборавити пагине..

Моја најтежа замерка Речнику српскохрватског језика односи се на избор извора речи које је требало унети у Речник. Остаје као тачно: у погледу медицинских појмова избор је, ван сваке дискусије, дефектан и по броју, н по квалитету. Међутим, ни у ком случају се нису смеле занемарити многобројне медицинске публикације између два светска рата у којима се налазе обилни подаци о нашој медицинској терминологији и о нашем савременом медицинском језику. Верујем да се та омашка тешко може бранити, а још теже одбранити. Али преко таквог, начелног питања ипак се не може прећи ћутке, јер се тиме одговорност редактора само увећава. Мене, дакле, и даље интересује шта М. Цешикан мисли о томе, недопустивом поступку редакције, који има врло неповољних реперкусија на садржај и обраду Речника.

М. Пешикан не налази објашњења, а још мање оправдања за замерке које сам изнео у доста дугом списку. Он, просто, прелази ћутке преко низа оправданих замерки од ве лике начелне важности: сматра ли се за правилно да се у једном модерном речнику српскохрватскога речника стручна дефиниција може и сме ближе објашњавати и илустровати текстом књижевника и да ли ће се тај погрешни принцип и даље спроводити у друтим књигама Речника. Наведени пример јен

сувише речит својом неприкладношћу, Реч је о појму идиосинкразија, која је „урођена преосетљивост, одвратност према нечему" (боље би било неподношљивост нечега), која се, по свим принципима лексикографије, може ближе и конкретније објаснити примером само из медицинске литературе, а никако из књижевних дела (М. Крлежа), као што то најбоље илуструје овај неспретно изабрани став: „Ја субјективно осјећам дубоку идиосинкразију спрам сваке новоградње". Још је убедљивији пример у коме, поред нетачне дефиниције појмовне речи, стоји још нетачније илустративно објашњење из текста опет једног књижевника (Св. Ранковића): „Стомак све више завија, осећа велику необичну глад и ваљда услед такве инервације почне живље мислити" (зар стомак2!!). Дакле, Пешикан је у својој превеликој бризи да одбрани чак и посве неправилан рад лексикографа, заборавио да бар обећа да ће они убудуће напустити такав погрешан поступак. Својим примером да лингвиста не сме искључити ни „непрописно грготање", лингвисти не могу обеснажити као град чврст став медицинара да се у медицини глагол грготати употребљава само за грготање прописаном течношћу, што никако не значи да лексикографи не смеју грготати и непрописаном течношћу, ако им је воља. Ако се погрешним дефиницијама додаду и непотпуне, онда ми се бар не може приписати „невештина" и „незалагање", Мој списак примера погрешних дефиниција није мали и он долази, свакако, баш од недостатка контроле стручњака, за коју се и сам Пешикан залаже, али која се не спроводи. За жаљење је, дакле, што је Пешикан много више одузео мојој критици него што је био ред. А оно што је одузео, одн. што покушава да одузме, подоста у једном препотентном ставу, представља суштинска, начелна питања, о којима је, као један од познатих језичких стручњака, морао да говори, уместо што је на читавом ступцу изнео своје, прилично натегнуте, рефлексије о томе да ли су речи „зрцало" и „огледало“ равноправне у оба језичка подручја. Једно је сигурно: Срби употребљавају реч „огледало", а Хрвати „зрцало", што не значи да Срби не знају шта је „зрцало", нити Хрвати „огледало". Мебутим, моја замерка се односи на недоследност и депласираност да у ћириличном издању буде обрађена дефиниција речи која се у Срба не употребљава.

Као што Пешикан заступа мишљење да се специјалистима не може препустити да одлучују које ће речи ући у речник, тако ми за-

да лексикографи не смеју о томе одлучивати самовољно, на своју руку, без мишљења и савета специјалиста. А то се, изгледа, десило баш приликом редиговања прве две свеске Речника, и то у недопустивој мери! Какву улогу медицинска област треба да игра у свакидашњем животу, не одлучују ни специјалисти, а најмање лексикографи, него развој медицине. Али је сигурно да медицински струч њаци, упознати с тековинама модерне медицине, имају пуно право да протестују против тога да поједине друге области (нпр. спорт) буду у Речнику заступљене у несразмерно већем обиму, а да медицина буде у тој мери запостављена.

Најчудније је наговештавање М. Пешика- |

на да би се имало још понешто приговорити неким мојим ставовима, па, примера ради, наводи речи којим се, у ствари, не може ништа приговорити. Зар се опна која преграБује ушни бубањ сме назвати бубна опна, а не бубањска опна2 Зар се сме писати егзибиција, кад се у Речнику Правописа (стр. 278) формално забрањује тај облик, па се упућује само на ексхибиција са свим њеним изведе ницамаг По Правопису треба писати само стрептокок, а у Речнику Матица допушта се гомокок и гонокока. Ко је онда у правуг Зар овај Речник сме да буде у сукобу с Правописом2 И то не запажа један стручњак кова М. Пешикана,

Жалим што медицински стручњаци не могу усвојити лингвистичку „тескобу“ речи, чије би им уклањање омогућило сасвим разумљиву употребу семантички различних придевских облика: артериозан за квалитет, артеријски за присвојност, кавернозан и кавернски, венеричан и венерички. На овом последњем примеру се најбоље испољава потреба да лингвисти, најзад, посвете већу пажњу потребама медицинских стручњака, уместо што аподиктички покушавају да лекаре разувере у потребност оног за чим они вапију. Најзад, свима је данас јасно да придеве треба правити и од патологија и од патолог, јер патолошки данас не означава толико оно што припада патологу и патологији, колико оно што је болесно (патолошки процес). Отуда је погрешно називати институт за патологију патолошки. Из истих разлога треба допустити и грађу придева биолошки и билогијски, преко потребних прецизнијег споразумевања ради.

Не знам да ли је Пешикан у дугачком списку изостављених речи изабрао довољно убедљиве, али је за жаљење што из њега ни-

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЗНАЦИ- ПРИРОДЕ

имобилизација, инокудација, имунски, инконтиненција и сл., а није нашао замерке за речи као што су: вехице, ма изогоне, изоклине, па чак бухштабирати(2!!). |

Зачулдо је, Мет што се Пешикан нијед. ном речју није осврнуо ни на погрешне де финиције немедицинских речи, које сам са. мо детимице забележио (нпр. бифтек, арпећо, а томе сада додајем брадва). То нам допушта претпоставку да би нам брижљивија анализа могла открити и већи број других примера, што би за Речник био велики недостатак.

Моја намера ни када сам писао свој осврт, којег је Пешикан подвргнуо прилично необјективној критици, није био, као што то нису ни ови редови, да у свему обезвредим Речник и значај његове појаве. Свестан сам велике корисности саме идеје о издавању таквог речника и баш зато не могу затварати очи пред оним што свако мора запазити. Идеја је једно, реализација је друго, а реализатори су треће. Али не треба заборавити да реализатори могу да нанесу много штете, ако у посао не унесу највећу брижљивост. На њима је, кад су грешили, не да се бране од онога од чега се не могу одбранити, него ла приону да се такве грешке у наредним свескама не понове, На свима нама је даиму томе помогнемо, да, ако помоћ јогунасто не одбијају, на најбољи начин остваре задатак који им је поверен.

ОДГОВОР Д. СТ. ПАВЛОВИЋУ

НА ТЕМУ „РЕСТАУРАЦИЈА КЛАСИЧНИХ БОЈА"

ПОД _РЕСТАУРАЦИЈОМ класичних боја није се мислило на конзервацију, реституцију или реконструкцију, односно одржавање

постојећег стања боја на фасадама наше аутохтоне "националне архитектуре, која мање-више живи до данас, већ на рене-

сансу класицистичке архитектуре која вуче свој корен из ренесансе, и која је у нас по средством новонастале грађанске класе крајем прошлог века увезена у недовољно развијеном стању, с обзиром на општи ниво такве архитектуре тога времена. Рестаурација значи живо обнављање неког стваралачко"духовног а не техничко-занатског покрета поготово у ренесанси. Зато ако се неко дело Добро стваралачки схвати, што је улога правог архитекта увек је дозвољено да се боље изведе него што је то изводио сам аутор, који можда није био у материјалним могућностима да то дело у потпуности изведе, или није могао или стигао да га као дело дОВРрши, за шта је можда најбољи пример баш то

класицистичко неимарство о коме смо говорили. Зато смо се у чланку „Рестаурација кла сичних боја“ заложили за стварну рестаурацију грандиозног ренесансног покрета у јед ном његовом виду, и покушали смо да му дамо живот на нашем тлу. Били смо против статичке, неуметничке конзервације лаж них, јефтиних сивих и провизорних –кулиса, које би обрукале наше недоречене тежње са краја прошлог столећа. Зато сматрам да је став Д. Павловића врло опасан за будући изглед Београда и Кнез Михаинлове улице која се рестаурише а не конзервише, и чије су лепоте Београђани открили и поздравили тек када је засјала у јарким бојама у који ма раније није била. Радује нас што пројек танти у Заводу за заштиту споменика култу ре града Београда немају исте ставове као ДА. Павловић у Заводу СР Србије, јер су они такве ставове напустили после рестаурисања Дома Јеврема Грујића. Радује нас што је А. Павловић свакако веома стручно обновио боје на више објеката наше аутохтоне на циопалне културе као што су то, ралили У Аруги пре њега више или мање сл ручно, али На Ан да је првенство рестауранита боја

ому Јеврема Грујића у другом _ зиду. ДА. Павловић би требало да тражи за «воје

бојење фасада п ; ре конкуре 30 добрим _ молерима. уенинју пили на оу

Пеђа Ристић

Директор Танасије Младеновић, Главни и одговорни уредник Зоран Глушчевић. Техничко-умет пичка опрема Драгомир Димитријевић. Уређивачкве олбор;: Игњатовић, Богдан Калафатовић, Момо Капор, Мирко Ковач, др Миодраг Коларић, Радоман Кордић, Борђе Лебовић, Борислав Пекић, Боглав А Поповић Аушан Пувачић, Доброслав Смиљанић, Радомир Смиљанић, Бранимир Шћепановић. Уређивачки савет: др Татомир Анђелић, Ранко бугарски др Миладин Животић, др Владета Јеротић, др Звонко Марић, врх. Станко Мандић, др Коста Михајловић, ар Љубодра: Михајловић Илејне ре излази сваке друге суботе, Поједини примерак 1,50 д. Годишња претплата 30 д., полугодишња 15 а, За иностранство двоструко Лист аздаје Нонинск«

Београд, Француска 7. Телефон 627-286 (редакција) м 626-020 (комерцијално одељење и администраци ја). Рукописи се не враћају. Гекућа рачун број 608-1-208-1

Божидар Божовић (секретар релакције) бр Милан Дамњановић

Аракољуб с. Прелра | Протић ар Милораљ екмечић, чење и графичка опремх болан Кршић Лист излавачко прелузеће | Каиженне нанине"

· Штампа „Глас", Београд, Влајковићеза 8.

•