Књижевне новине

равнодушност као саучесник

БРАНКО ПЕИЋ

ИЗГЛЕДА ДА СЕ у нас упорно настављају суочавања са злочинима чије димензије превазилазе баналност судских хроника. Суочавања са равнодушношћу и инерцијчма. Са саучествовањем у равнодушносги, у готово кајатовској идентичности са убијањем, јер оно што убија није увек формално идентично са оним што је убијање омогућило. Баш као што ни „Голуб“, забринут за пензију и садистички оријентисан, није само сулуди Херострат беотрад“ских улица већ и финални резултат равнодушности која је постала компонента његовог при“ суства међу нама и једног излуБено секса, још увек довољно рационалног да би био подводљив под клиничку терапију.

Треба, изгледа, бити велики уметник или мислилац натпросечних моћи па избећи досаду и конвенционалност, плиткоумност и згражајућа моралисања у трену. цима када се суочавамо са стравом посувраћене људскости у акцији. Можда и зато што све ван региона уметности или фундаменталне филозофске и психосоциолошке _ медитације — остаје, као последица суочавања са злочином, само на маргинама дневних резистровања прељуба, кра= Ђа, убистава... Да није тако зар би заиста постојали ма и најмањи разлози за комплексно научно проучавање свих видова фе“ номена: фашизам2г

У ствари, нацистичко онечовечење било је неизбежно херостратско, ирационално, система“ тично, хладно, прорачунато. У то ковима понора ирационалности, зестаповац или усташа били су обележени једном изузетно сложеном двојношћу; на једној страни он је био често рафинирани силеџија са раскошно богатом скалом својих могућности да мучи и убија, да лучи децу од родитеља као шугаве овце у часовима заразе, да бајонетом пара труднице и организује фудбалске утакмице тимова изгладнелих логораша ·2де побеђени тим одлази крематоријум.

На другој страни, он јв увек био послушни, педантан чиновник усмрћивања који мисли, наравно, на ·– напредовање, — учвршћивање бирократских веза, и баш као и Милорад Голубовић „Голуб" на пензију и на своја права, увеличане заслуге и нестварне моћи. На разлоге за понос на злочин, На разлоге некајања.

ономе што данас можемо банално да назовемо „случајем Голубовић" баш као што постоји „случај Точиловац" и случај танема –„Гутић-Лисовац“ док чека на окончање, — централно место, свакако, не заузима сам. Голуб" који је у сулудом осећању ниже вредности и у пензионерској рачуници, своју психопатску еротику поистоветио са увежбаним шамарањем, зажењем и пражњењем шаржера у главу жртве. Преведен са платформе херостратског дивљања на опору праксу полуисивота ухапшеног — „Голуб" једва да је интересантан, баш у ис« тој ери У којој је то и један Сартров Херострат затворен у клопку кдозета у који се завукао као У једино себи одговарајуће склониште. Да ли „Голубу" при. јају или не оптужнице које га више објашњавају него оптужују, да ли он и надаље Мисли о своме тобожњем праву да решета мајку пред дететом, да ли још више, ако је то уопште могуће, излуђује у уверењу да му је богомдано право да „може све, да ли његовој сујети годи квалификација његовог злочина као „обичног" а не ниског, — све је то_ сада мање-више неважно. Или бар припада досадној вивисекцији једног злочина.

такве вивисекције често 20тово више личе на чишћење сеп. тичке јаме и на пребирање по канти 2нојавих завоја него на причу о људском бићу, Не зато што ће механизам правде по утврЂеном реду Сескрајне десаде и писсних с норматива дејствовати У правцу одређивања казне, већ пре свега зато што је „случај Голубовић" сурово неизбрисив поНаславак на 2, гтрани

; 3 | Ф 3 Ф : ;

Ф ;

Књижевне новине

БЕОГРАД, 1. МАРТ 1969.

Год. ХХЛ. Бр. 348. Лист излази сваке друге суботе.

Цена 1,50 динар

Култура, политика и културна политика

ЗОРАН ГЛУШЧЕВИЋ

ПОЈАМ КУЛТУРНА ПОЛИТИКА обухвата два разнородна елемента: кул: туру и политику, Основне консгитутивни елементи културе су стваралаштво и наука, док су, према уобичајеним схватањима, основни конститутивни елементи политике идеологија и усмеравање. Слобода стваралаштва, коју у подједнакој мери захтевају и уметничка и научна имагинација, противречи појму идеолошког усмеравања. Појам политике, ма колико демократски, стваралачки и слободоумно био схваћен не може се о: држати без елемента усмеравања. Сасвим свеједно на који се начин долазило до основних политичких ставова (путем свестраног креирања, плебисцитарног одлучивања или једностраног самодржавног наметања), формулисани ставови превазилазе дискусиони оквир приватног и необавезног мишљења тек онда кад их званично стане да примењује и спроводи читава једна политичка организација. Политички карактер једне организације огледа се не само у томе што се у њеном оквиру креирају политички ставови, него што их она, за своје чланство, чини обавезним, меродавним и усмеравајућим. Политика се, бар у садашњим условима, не може замислити без тих елемената, али сва суштина и смисао демократизације политичких процеса није у анархоидној тежњи за ослобађањем политике од усмерености него у томе да се, с једне стране, креирање политичких ставова постави на што ширу основу, да се обезбеди пресудан утицај произвођача на политичко програмирање, и, с друге стране, да се обезбеди политички интегритет и супротних ставова, тј. да се различитост у ставовима учини спојивим са припадношћу политичкој организацији. Она политичка организација која споји то што је на изглед неспојиво постаће моћан покретач и инструмент свестра ног прогреса, јер ће успети да здружи политичку ефикасност са свестраном и слободном циркулацијом идеја, без чега нема превазилажења дотрајалог нити сталног отварања за ново џи неиспитано. Док право на разлику између приватног и меродавног мишљења као и на разграничавање њихових сфера у јавној делатности једне те исте: лич ности спада у најделикатније проблеме сваког политичког покрета, дотле култура као сфера стваралаштва не познаје такву амбиваленцију: било

каква да му је политичка припадност, | ствараоца ништа не разрешава, него, . напротив, све га обавезује. на ' апсо-

А независност и аутентичност у етен креације: без апсолутне слободе од притиска било које врсте, стварање се не може ни замислити,

Култура није једноставан него. ком. «ф» плексан појам. Отуда, за разлику. Од.

политике, постоји огроман број науч-

ме + џи >

" у "Зи „9 Восб«,:

духа, и обликовање духа једне епохе. Она је тако синтеза процеса који во де хуманизовању људске свести,

Отуда је култура, за разлику од по дитике, у специфичном односу премг такозваној културној традицији » културном континуитету. Док се по литика једног револуционарног про грама најчешће заснива на негациј! пређашњих политичких структург култура, чак и кад се заснива кас нови духовни ентитет, никад није ни хилистички и потпуно негаторски Од ређена према културној баштини из превазиђеног друштвеног и политич ког система. Културе се допуњују, прожимају и међусобно условљавају зато што свака култура почива нг егзактној основи која је заједничко добро и резултат удруженог рада свих друштвених система и раса, тач није речено човека ствараоца без об зира на расу и епоху.

Култура је толерантнија од поли тике, па ту одредбу културе не може негирати ни наша револуционарна епоха. Додуше, ни најреволупионар: нија политика не може се лишити искустава итежњи из претходних поантичких структура, што најбоље показује однос социјалистичке праксе и еволуција тог односа према појму слобода и демократија: у такозваном административно-бирократском пери оду немогуће је било и зампслити разговоре о демократизацији политике и свестраном ослобађању личности, док тежње ка слободи и демократи зацији власти представљају основне идејне полуте самоуправљања, без об. зира на све бирократске отпоре.

Па ипак, култура је више ноим једна друга људска творевина засно. вана на непрекидном и егзактном континуитету и еволуцији културних тековина. Прекидање те нити исто као и ограђивање од општег културног прогреса неминовно води стагнацији, 'изрођавању, патологијском петрификовању или духовном замирању. Политика класног друштва је класна творевина у најпрагматичнифеномен у његовој целини. Култура јем смислу речи, док култура иу је'и чиста креација, али и систем ин. класном. друштву задржава ознаке ституција и материјалних медијума ,општељудске тековине без обзира на који субјективну креацију чине пред: изражена класна обележја и друш метом нашег уживања. Она је резул гвену неравноправност у коришћењу танта вишеструке и разнородне ства- њених творевина, ралачке активности као и свих чини. Ако сад та два феномена или та Лаца који суделују у моделовању јед- два подручја људске делатности, кул. ног духовног облика. Она је и ствар туру и политику, са њиховим јасно индивидуалног оплемењивања, и пе израженим специфичностима и оштДатошког увођења у духовне дисцип- ро назначеним антиномијама, са узаАине и сазнања, и ментална хигијена јамном нетрпељивошћу али и неопход

од њих не може да исцрпе културне

них дефиниција културе, и ниједна. _МИЛО ДИМИТРИЈЕВИВ: СУНЧАНИ ПЕЈЗАЖ

ношћу сарадње, заједничке егзистенције и међусобно преливања прогре, сивних настојања доведемо у везу на начин који би их учинио предметом једног систематског здруживања, које се у нас назива културна полигика, најпре се, теоријски, намеће питање где су могућности разграничења надлежности и оправданости задирања једне сфере у другу, докле једна сфера може неокрњено да се уткива у другу, а где продужено инсистирање угрожава обострани интегритет2 Да ли политика и у нашим условима има права да буде исто тако негрпељива и свестрано арбитрарна као што је то случај са праксом адмшНистрЕТИВН РОНРОКРОТСКОГ социјализмаг У самоуправном социјализму про извођачи захтевају све ширу, све дубљу, све темељнију демократизацију друштвених односа и власти, док се бирократска језгра одупиру тим процесима с повећаном нетрпељивошћу, аукавошћу и демагогијом. У ствари, на свим нивоима наше политичке структуре води се битка између прогресивно-самоуправних елемената, који изражавају захтеве и тежње произ вођача и младе генерације, које своје присуство у друштву и политичком животу не може да одвоји од права на потпуно суделовање у стварању и спровођењу политике, и конзервативно-бирократских елемената, који користе разне облике политичког притиска да успоре демократске процесе, осуде их на изрођавање и пуку играрију, и тако се учине незаменљивим политичким арбитрима.

Јасно је да у структури таквих поаитичких процеса култури недвосмислено припада место уз прогресивне самоуправне снаге и тенденције, и да се она мора активно друштвено ангажовати на страни самоуправног прогреса јер то одговара суштини њене бити и јер самоуправљачка демократија може победити бирократску логику и примитивизам само у савезу са културом.

Усмеравајући елеменат политике У односу на све друге структуре, па и на културу, јесте идеологија. Идеологија је истовремено и најбитнији подитички „аргумент' конзервативне бирократије, онај највиши разлог ко ји она потеже кад год се доведе у сумњу њен монопол на политичке прерогативе и право политичког арбитрирања. У идеологији се наводио, као

Наставак на 2. страни