Књижевне новине

Равнодушноет као саучесник

Наставак са 1, стране

датак о такозваним објективним саучесницима 0вог злочина. Податак о равнодушнима. Податак о онима који су, пре него што је Голубовић докрајчио своју аертву у присуству њеног детета, тако удобно, тако самозадовољно и свакако мудро на чиновнички начин, омогућили ову ортију секса и крви. И педантног пуњења оруожја и стављања метка у цев из које је изашла смрт у њеном технолошком али не и стварно узрочном значењу. Податак о равнодушнима који су омогућили „Голуба“ у коначности његовог изражавања, када се тако очи“ гледно доказује да категорија: фашизам — може да се изједначи не само са политичким значењем негативности у целини, већ и са једним понашањем, са сталном инфериорношћу _ заљубљених у свемоћ. Али то није податак независан од свега чиме се убијена хтела да заштити пре него што се на плочник срозала под „Голубовим" мецима.

Међутим, разлога за бригу нема. Равнодушни су често изузети од судских компетенција. Они не убијају као „Голуб", јер, извесно, нешто мудрије од „Голуба“, али не мање интензивно, брину о будућој пензији. А да би се пензија дочекала и у миру божјем трошила, искуство нас учи, треба

ити — равнодушан. Равнодушан према свему што може да поремети мир свакодневице и према томе да ли треба или не треба да се дефинитивно ослободимо

овог „Голуба“, баш као и свих који се попут њета крећу ка вишим дометима презирања скрупула. Ни случајно само зато што је обавезно да сви „Голуби" шамарају, стрељају и еротску глад и жеђ гуше У крви. Већ пре свега зато што их свакодневно срећемо, „ту одмах, поред нас" — у микрообличјима разуђености друштвених структура, као очај и као фарсу једног прохујалог времена свемогућих. Времена са којима се, уосталом, саглашавамо док равнодушно чекамо пензију. И док чекамо последњи чин по“ јединих _ херостратских – представа. Док чекамо пензије, макар и уз рафале и шамаре. Под условом да нас не погађају, баш као да до сада нисмо погођени равнодушношћу која убија. Равнодушношћу која после убиства,. ипак, оставља своје трагове. Једностав-

не и обичне. Неисписане комер"цијалном адвокатском _ речито; шћу и логиком судских списа. Трагове као што је опомињуће присутно писмо девојчице Јасмине пред којом је Голубовић обављао своју крваву оргију над њеном мајком, оргију идентичпу са стрељањем на новосадском штранду када су на залеђеној реци српска и јеврејска деца пре но што ће им и самим просути мозак гледала просут мозак родитеља. Трагови су једноставни: „Молила сам чику да не убије маму. Нисам јој могла помоћи, јер сам мала. Маму сам држала за руку да не падне. Али је пала крвава... Звала сам је да побће. Она није могла. Остала је да лежи у крви." Чика је, дакле, хладно и увежбано пуцао. Чика се одавно извештио у убијању. Чика је маму и дотукао. Чика је солидан. Чика је солидношћу заслужио пензију. Чика је навикао да му је наша равнодушност — веран саучесник. Јасмина за сада то не може да разуме. Вероватно ће моћи да благовремено научи.

Бранко Пеић

ФеффеффоефефееефефефееФоеефењоФеффефеее9е.

Култура, политика

Наставак са 1. стране

у каквој политичкој жижи, сустичу интереси радних људи, она је магична формула чије дефинисање остаје искључиво у домену бирократске врху. шке, и она се поставља као врховни политички критеријум и арбитер У од носу на све делатности, па и на културу. Идеологија суделује скоро исКкључиво у формирању политичких ставова и погледа на свет које политичка структура бирократског социјализма представља као последњу реч науке и прогреса, Да ли је, међутим, са научне тачке гледишта оправдана неприкосновеност идеолошког карактера науке, сазнања, културе и политике или се удео и карактер идеолотије у свим овим дисциплинама и делатностима битно мења у новим, самоуправним односима2

Ако пођемо од формуле да је илеологија облик политичке, али не и егзактно — сазнање, свести који изражава класне интересе одређених дру. штвених групација у класној структури друштва, онда се у самоуправном друштву, где је произвођач носилац и субјективне и друштвене свести како о карактеру _ друштвених конфликата и начину њиховог уклањања тако и о утицају друштвене позиције на карактер субјективног политичког опредељивања као и на формирање његовог погледа на свет, удео идеологије као конститутивног елемента политике битно мења.

Све док је једно друштво слепо потчињено класним односима, идеологија је нужно и природно, у хегеловском значењу, оруђе духовног и политичког терора у рукама класних интереса владајуће класе или друш-

——— —

и “5

—

| ... И БИ ВЕЧЕ И БИ ЈУТРО И БОГ СТВОРИ ЕНЦИ ДА ЈЕ ТО ДОБРО И ОДРЕДИ СЕДМИ ДАН ДА ИХ ко

твених група али и оруђе класне борбе и отпора. Политика у самоуправним друштвеним условима тежи да усклади индивидуалне и друштвене интересе самоуправних произвођача на тај начин што их уздиже на степен политичког субјекта, укидајући посредништво бирократије и идеологију њених посредничких интереса, коју бирократија намеће читавом друштву као друштвену идеологију.

Отуда самоуправно социјалистичко друштво тежи, да ослободи људску свест од притисака које изазивају пар цијални друштвени интереси, оно тежи да створи економско-друштвене претпоставке за њену потпуну хуманизацију. У процесе те хуманизације спада и такво обликовање свести, са-

КЛОПЕДИЈЕ И ВИДЕ НАЧНО ПРОЧИТА...

знања и погледа на свет у којем ће све мање отпадати на друштвене чиниоце који деформишу слику савана них процеса. У оној мери у којој суојект постаје свестан својих произвођачких самоуправних права, расте и његова свест о негативним утицајима идеологије као оруђа парнијазнић друштвених интереса баројратије. 6 у оној мери у којој се субјект почиИње да руководи заједничким друштве_ ним интересом слободно удружених произвођача, отпада свака друштвена потреба да идеологија буде бирократско оруђе посредовања и арбитрирања између субјекта и сазнања његових индивидуалних интереса и друштвених права.

Зоран Глушчевић

О САВРЕМЕНИМ водним поглклимаА И ДФОКтТРИНАМА')

ПАВЛЕ ЈАКШИЋ

ОСНОВНИ ФАКТОРИ КОЈИ опредељују савремене ратне доктрине појединих држава и војно-политичких групација јесу: постојање два антагонистичка друштвено-економска система — социјалистичког и капиталистичког и војних блокова — варшавског и атлантског; заоштрена класна борба; процес ослобађања великих подручја Азије, Африке и Јужне Америке од колонијализма и неоколонијализма и њихова политика коегзистенције и несврставања; нова научно-техничка достигнућа и ракетно-нуклеарна и хемијско-биолошка борбена средства. |

У тим условима настали су и постоје у односу непрекидне борбе две основне војно"политичке тенденције — хладноратовска, ратовска која тежи ка заоштравању међународ: не ситуације и светском рату између социјаАмстичког и капиталистичког света, и коегзистенцијалистичка која гледа на светски рат као на неподесно средство за разрешавање друштвено-политичких противречности.

У зависности од политичких циљева, економске снаге, ратног потенцијала и оцене стеченог искуства у другом светском рату, појавиле су се разне ратне доктрине великих сила: а) доктрина искључиво ракетно-нуклеарног „рата на дугме"; 6) доктрина светског рата на копну, у ваздуху и на мору свим расположивим средствима, ракетно-нуклеарним оружјем стратегијског значаја, копненом војском, ваздухопловством и морнарицом, опремљеним и класичним и тактичко-оперативним ракетно-нуклеарним средствима; в) доктрина „локалних“, „изолованих", у техничком погледу „ограничених“ ратова са класичним или тактичким ракетно-нуклеарним оружјем.

Мале и средње државе, тражећи ратно решење за спровођење своје политике оријентишу се: а) на потпуно везивање за велике војно-политичке блокове, жртвујући већ у миру у великом степену слободу деловања на националном плану у духу „ограниченог суверенитета" и. „супернационалности"; 6) на релативну независност али уз усвајање ратних доктрипа великих сила као наводно важећих и за њихове релативно мале и слабо опремљене оружане снаге, без сагледавања последила које произлазе из тога, иако су оне јасне из искустава минулог рата; в) на'потпуну политичку самосталност и војну доктрину базирану на негативним искуствима стеченим у Фронталном ратовању са несразмерно надмоћнијим противником и позитивним искуствима стеченим у национално-ослободилачким и револуционарним партизанским ратовима. Њихова војна доктрина отвара перспективу и могућност „одбрамбеног' рата са сваким противником, укључујући и несразмерно надмоћвијег у виду фронталног, партизанског, Фронтално-партизанског ратовања.

На развој доктринарних гледања „суперсила" утицао је и тихов географско-страте-

гијски положај који је условио да је СССР посвећивао до сада главну пажњу копненој војсци а САД стратегијском ваздухопловству и морнарици. Због тога су се ове државе до

проналаска ракетно-нуклеарног оружја стра-,

тегијског значаја налазиле у положају „лава" и „кита". Из тежње да се савлада ова противречност родило се интерконтинентално ракетно оружје које је изменило и положај „лава" и „кита“ и условило знатне измене у њиховим доктринама и стратегијским концепцијама које сада морају полазити од тога да СССР и САД могу непосредно нападати један друтог и на копну и на мору и у ваздуху било на сопственим територијама било на територијама других држава.

Али поред ракетно-нуклеарних јединица стратегијске намене, стратегијске авијације, снажне копнене војске, тактичког ваздухопловства и морнарице, припремљених за вође-

ње борбе и конвенционалним и оперативнотактичким нуклеарним оружјем, систематски се припремају „грађански“, „изоловани" ратови са циљем да се заоштравањем унутрашњих супротности ослаби супарничка коалиција и обезбеде сопствене стратегијско-политичке позиције. Ова „глобална", „глобусна" стратегија атлантског пакта — саставни део „антикомунистичке", империјалистичке идеолошко-политичке доктрине — предвиђа: а) непосредно наступање преко Атлантика и Европе на СССР; 6) посредно наступање једним краком на запад преко Пацифика на Далеки исток и

"у неколико кракова на југоисток — Блиски

исток, Африку и Јужну Америку:)

Док први метод ангажовања подразумева. директну конфронтацију САД и СССР и мо гућност ракетно-термонуклеарног рата, други рачуна са полицијско-обавештајним диверзијама, пучевима, грађанским, „уокалним“, „изо. лованим" ратовима у „трећем свету". Оваква. разграната политичка, дипломатска, обавештајно-диверзантска и војна офанзивна делатност има, по оцени САД, да обезбеди акумулирање политичких и војних успеха :пиром света и да доведе до квалитативног скока у сталном јачању њених позиција и снага и до превласти у свету без ангажовања у ризичном ракетно-нуклеарном рату који угрожава територију и животе америчких грађана. Пучеви по Јужној Америци, Африци, у Грчкој, на Блиском истоку, рат у Вијетнаму и припре-

мање других ратних жаришта представљају последице систематског деловања у духу иде олошко-политичке „актикомунистичке" оријентације и „глобалне", „глобусне" стратегије.

Варшавски пакт — војна коалиција социјалистичког света на челу са СССР — формулисао је своју војно-политичку доктрину на бази комунистичке идеологије, офанзивних планова свог противника и интегритета „социјалистичког лагера" као сопфашо те диа поп или сазив ђеји у случају повреде овог интегритета. Колико се може ценити по секундарним манифестацијама и војним публикацијама ова доктрина је дефанзивна у мирнодопском перноду, тј. на идеолошко-подитичком плану, док на војнотехничком пољу предвиђа офан-

зивност базирану на високо развијеној бор“

беној техници — специјално ракетно-нуклеарној техници стратегијског значаја — и стратегијску одбрану засновану такође на новим научно-техничким достигнућима.

Међусобно упоређене војно-политичке доктрине атлантског и варшавског пакта дају У идеолошко-политичком аспекту слику дијаметрално супротних појава, а у војнотехничком аспекту слику умногоме подударних појава.

База ове сличности је економска моћ и високо развијена научнотехничка база, посебно на ракетно-нуклеарном пољу, тј. технократски елементи нове хипотетичне ракетно-нуклеарне ратне вештине.

Пада у очи да се у оба табора и интеграција спроводи под истим или сличним паролама — „супернационалност" и „ограничени суверенитет".

Велика улога коју у савременом свету играју ракетно-нуклеарне суперсиле и њихове војно-политичке коалиције а и вешто субјективно деловање у смислу истицања те улоге, створили су веома распрострањено мишљење да су само ракетно-нуклеарне војне концепције и доктрине суперсила „вредне" и „савремене". Ово једнострано посматрање условило је да поред старих настану и нове милитаристичке, технократске ракетно-нуклеарне војне теорије које се ослањају на нова достигнућа савремене науке и технике и доказују да старе технократске војне теорије нису даде очекиване резултате само зато што ратна

"техника није омогућавала реализовање техно-

кратских поставки, При томе се не узима У обзир да су нова научна открића створила нову ситуацију не само у домену вођења рата, него и на подручју целокупног живота и да је технократија као метод посматрања и тумачења појава у друштву дефектна и сада као што је то била и у прошлости.

Основна карактеристика милитаризма и савремене војне технократије изражена је као и раније у тежњи да се целом свету наметне схватање да се исход рата решава искључиво најмодернијом техником, „притиском на дугме“, ракетно-нуклеарним јединицама стратегијске намене без ангажовања моралнополитичких потенцијала народних маса, и да онај ко такво наоружање не поседује нема шта да тражи ни у политици ни у рату. Технократске доктрине су израз аспирација завојевачких нација и реакционарних владајућих класа које су застрашивале потчињене народе и класе свим научно-техничким достигнућима, барутом, митраљезом, топом и авионом.

Полазећи од технократских теорија поробљени народи и потлачене класе, који немају у рукама тековине науке и технике а ни стручно обучени кадар упознат са ратном вештином, не би никада смели ни да почну ратни сукоб са владајућим класама и колонијалним метрополама, јер по њима немају никаквих изгледа на успех. Ове технократске војне доктрине, као део реакционарне идеологије које потчињавају човека техници и у њој гледају фактор пресудног и искључивог значаја у оружаним сукобима — настале су па бази одређених објективних околности које се изражавају у присвајању свих културних и научних тековина од стране владајућих кла-

са и економски и културно развијених нација и у тежњи да се помоћу тих тековина одр. же у покорности или покоре друге класе и нације.

Тако су Немци, уместо да сагледају узроке свог пораза у првом светском рату у империјалистичкој политици која их је довела У сукоб са многим народима, узроке пораза тражили у недостацима тенкова и авиона на фронту. Када су „нашли грешку", онда су, ослањајући се на технократију, сковали ору. жје какво „никад нико није имао", започели други светски рат, постигли велике војне успехе да би на крају доживели потпуни неуспех и изгубили рат. па.

Војне доктрине политичких покрета:и-АРжава са прогресивним стремљењима увек су се разликовале од војних доктрина политичких покрета и држава са реакционарним и завојевачким циљевима и плановима. Оружане снаге француске револуције и револуционарне оружане снаге октобарске револуције у Русији — од којих су прве браниле тековине буржоаско-демократске револуције. деведесетих година 18. столећа, а друге тековине социјалистичке револуције двадесетих година 20. века — разликовале су се по свим битним елементима од армија њихових противника. Та разлика, произишла из политичких циљева који су стајали пред оружаним снагама, испољавала се и на војно-техничком пољу, У броју људи који су укључивани у њих, катехоријама људи (старих, младих, мушких, женских), организационом устројству, тактичким и оперативним принципима. Она је била нарочито уочљива у духу који је прожимао поменуте оружане снаге који се манифестовао у односима међу људима унутар оружаних снага (однос између командног и борачког састава, дисциплина, морал) и у односу оружаних снага према народу у својој или туђој земљи.

Познато је да је народна француска револАуционарна армија однела победу над боље технички опремљеним и извежбаним снагама европске контрареволуције, а да су то исто учиниле и оружане снаге младе совјетске републике у сукобу са моћним снагама светске контрареволуције, покренутим у намери да се ликвидирају тековине социјалистичке ревоАуције у Русији 1918. Познато је да је Наподеон односио победе све дотле док је његова. армија још имала оне особине револуционарне народне армије које јој је дала „Велика револуција" и њени револуционарни циљеви — рушење феудалних односа: масовност армије, присна повезаност армије и народа, свесно ангажовање у борби и свему томе одговарајуће организационе форме, тактички и оперативни принципи и односи у војсци, НапоЛеонова армија се примицала поразу губљењем ових особинама својих противника из 1791. њем ових особинама својих противника из1791. Напуштање револуционарних, националних И социјалних циљева и замењивање ових циљевима освајања туђих земаља разнородном војском завојевачког духа, организационим формама и тактичко-оперативним начелима и унуПи односима својственим таквој вБој-

у менило је к ј зеву суабвте Ј арактер армије а тиме и

Наставак на 15. страни

5) Приступајући овој а и војној тематици уопште, треба стално имати на уму мисао војног теоретичара ро' бовласиичке епохе Вегеција: „Неџспеси у биткама више не допуштају исправљање, јер казна следи одмах после погрешке". (Вегеције. Расправа о војној вештини, књ. |, стр. 13, „Војно дело", Београд, 1954).

2) При томе мекуство Наполеона, Хитлера м Ја т : ј чана у походима на пространства Русије и Кине играју

важну улогу у проценама физиономије и могућег исхода евентуалног светског рата,