Књижевне новине

ПЕЂА РИСТИЋ

МОГЛИ БИСМО да је назовемо преисторијска архитектура, али тиме бисмо је конзер. висали у шпиритусу неког музеја у куту храма административне науке покривеном прашином. То није ни нека национална уметност или фолклор, нити неки савремен помодни покрет, ни пека ангажованост око које треба да се узбуђујемо. То је једноставно култ коме припадамо и под чије ћемо крило морати кад тад да се свинемо, ако хоћемо да се уврстимо у чопор који се зове човечанство. Тај исконски култ своје највеће достигнуће има можда и у архитектури, а у архитектури можда нигде више него у Лепенском виру као појму у овом простору, без времена са монументалним ликовима у тренутној архитектури, и структури тачно прозретој зеницом која све види.

Жао нам је што говоримо на слепо, и што нам морате веровати, јер ова ствар мора да се доживи. Ми очевици само желимо да не полудимо од ове тајне, и хоћемо да дигиемо ма узбуну, да се овај ковитлац из искона спасе од уништења. Невероватно је да за пресељење остатака насеља у Лепенском виру које ће да потопи ново језеро Ђердапске хидроцентрале, пема моваца нако за ове радове, по готовом предрачуну Југословенског института ЗСК треба само 4 милиона динара. За неке лажне грандоманске фасаде није било сметњи за прикупљање новца, што би наводно „требало да нам испуни нашу потребу за исконом". И у овом случају сматрамо да надлежни органи нису ангажовали довољно ширу културну и стручну јавност да би друштво могло правилно да се постави према овом задатку. Не само што могу да се открију скривеле могућности у друштву, већ свакако могу да се пронађу и нова целисходнија техничка решења, као што и сврсисходније постављање самог пројектног задатка може да да сасвим други вид овом проблему. У овом безналежном затишју пре маиласка иначе нужног потопа у Бердапу мислимо да би сваки напор требало да нанће на дужну пажњу, јер за свега месец дана крамп треба да се зарије у бронзане основе кућа Лепенског вира у златном песку. Још пре наиласка воде, јер треба истражити и остатке Лепенског вира Пи 11.

Идејни пројекат Југословенског института за заштиту споменика културе

По овом пројекту кућа по кућа Лепенског вира би се исецала из терена, тестером-татером са хеликоужетом из претходно

притремљеног рова, затим би се специјалним саоницама са ваљцима и по приручно израђеним трасама мало помало преносили до места дислокације. Ново место било би релативно слично првобитном, али би се налазило _ изнад новоизграђене _ аутостраде. Предвиђа се да се овај нови терен заштити једном лаком модерном шаторастом конструкцијом, _ невероватно _ коннцидентално сличној самим конструкцијама кућа Лепенског вира, што потврђује неизмеран значај

|] = 5 А | | мо Уђ

-8

15)

=

УУ

| ти

ове културе. Уз ове главне радове предвиђају се и пратећи радови на помоћним објектима — паркингу, пристаништу, санитарним уређајима и осталом.

Оваквим постављањем задатака сачувала би се материјална аутентичност, као једна

СКОНСКА АРХИТЕКТУРА

од основних компоненти за интегралну аутентичност. Међутим, ми хоћемо овде да укажемо и на остале аутентичности које се овим потапањем и премештањем не могу ла сачувају или не могу да сачувају овим пројектом. Овај озбиљан _ научни „елаборат је законска основа по којој тре ба да се избори новац, али пре стварног почетка радова свакако би још једаред би: ло нужно да се преиспитају све могуће идеје пре него што се прионе на конкретан посао.

Пре свега пројекат Југословенског института, и кад би се прихватила његова идејна основа, има један труби недостатак, по чему се види да су га радили Београђани јер и њихов град на реци нема излаз на реку; тако је и Лепенски вир, који је израстао из реке, отргнут од ње, и пребачен преко убиственог бедема нове аутостраде. Поред тога,

" салашњи терен Лепенског вира је на гребе-

ну, а овај нови био би у ували укосо окренутој према реци. На тај начин нарушена је једна аутентичност неопходна за схватање, ложивљавање и реконструкцију ове културе, а то је аутентични амбијент. Поред нарушења ове аутентичности оваквим застарелим „музејским" постављењем пројектног задатка, нарушио би се читав низ других аутентичности. На пример, било каква, па и ова предвиђена, веома успела концепција. грађевине, стерилише овај велики експонат као препарат у епрувети, и одваја га Од Бердапа, јер је у њој сад сасвим свеједно У ком делу света се налазимо. Дакле пре свега је нужно пренспитати пројектни задатак и функцију новопресељеног објекта.

Противпредлог за идејно решење пројекта за спасавање насеља Лепенски вир

1. Пројектни задатак: Задржати аутентичност амбијента, јер иначе нема оправданог разлога да се баш овде тради „музеј". Постоји могућност да се објекат пресели АРректно на обалу будућег језера, тачно изнад постојеће локације, на раздаљину од свега 25 м, односно 209) од даљине по пројекту Института. Садашњи терен је под дубоким наносом, и било би потребно обавити више земљаних радова да се цео овај околни амбијент откопа, нето да се наспе нови терен. Требало би захтевати да се аутострада повуче само толико у брдо да утоне у њега. На тај начин она би се сакрила, и добило би се довољно материјала за насип, који би почео да се утврђује тачно изнад задње ивице садашњег насеља. Сама обала на новом је-

неимарРеЕТВО

и се истим камењем којим “а МрАШ рена. Највећа висина насипа Била би свега 3 м, што би било Довољно као дубина за пристајање бродова, оштте узевши на овај начин конфигурација. терена би: ла би сасвим слична терену У доба цветања културе Лепенског вира.

Врло важна измена у овом противпредлогу је измена пројектног задатка. Овде се не би тражила материјална аутентичност ос татака. Лепенског вира, већ само његова оригиналност. Материјална аутентичност _ важна је само за. научне анализе У музејима-л6: бораторијама, а не за посетиоца који је долао да се напаја исконом м који трошан експонат у епрувети не може ни рукама да додирује. Архитектура п урбанизам су про сторне ликовне уметности којс се доживља вају не само гледањем него и живљењем и употребом. Зато предлажемо да се на новом платоу изгради копија једнот од најкарактеристичнијих насеља Лепенскот вира од оритиналног црвеног камена и златног песка, али на бетонској подлози са цементним ве зивом отпорним на све могуће атмосферске утицаје. У том случају је зидање зграде не. потребно, а по целом терену може „Ла се хода да би се доживео. Тада би овај плато могао да буде и пристаниште и плажа, ЈеАиНО ако посетилац дође на Лепенски вир чамцем који привеже за стену на обали, и бос и го дегне на његове савршене подове под сунцем, месецом и небом, док своју тар деробу закачи на аутентично реконструисани чивилук какав је постојао у свакој кући Лепенског вира и заложи ватру у отњишту, и тако лежећи на леђима раширених руку м ногу, више општом оријентацијом у просто. ру него погледом, не ложиви ирационални ковитлац, изградња овог новот исконског насеља неће имати никаквог смисла.

По нашем грубом апроксимативном про рачуну изградња ове варијанте не би коштала више од 400.000 дин. Ово би могао да плати и туризам. Што се тиче самих оригинал. них остатака, њихово спасавање такође би могло да плати само себе, они би требало да се распродају научним установама у земљи и свету. Боље да се прода него да про. падне, да не буде по пословици „нит' пас коску глодо нит другоме дао". Нашем националном поносу не би ништа шкодило кад би неки светски институт, поред нас, имао оригинални експонат културе која није само наша него и светска.

ита риенвитРрвеерв еиииииииииааеинре ииие евееемини и и еивевииенен мичимечее

бању; кад, без поздрава, улазе у радионицу и, уместо да помилују чекић, спаљују удове на ватри разјареној ситим меховима; кад, осмехујући се, лежу у постељу девица и трудних жена и, уместо да запитају о сну, даве...

„.„Кад, у миру и рату, болесни или здрави, луди млм

Шта је то што уништава 2

АРАГОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ

ПУСТЕ СУ И ЛАЖНЕ легенде о заноосној зори, отрежњујућем подневу, суморној ноћи. Бива и супротно: суморна зора, смирено подне, заносна ноћ. Бивају заносне ноћи независности и храбрости, распеване моћи отварања чула за светове који нису овај ни било који замислив, поноћи слања свести у мирис м суштину источина и истообличја. кружења. крви у глави м маглине око Сунца већег од бескраја. Бивају нежне таме кад се осећају Судуве пустиње у пљувачки, будуће гробнице у зноју длана, будуће побуне (са свим метежом нужне глади и среће) у наборима чела, у ткиву зенице. Бивају радости пада — кад тело постаје фреска на унутрашњем зиду лобање. Шта, је то што ме је лишило радостиг Шна је то што уништава 2

Непостојање Казне

...Кад кучку, полуделу пошто су јој штенад подавили, вежу за. стаблр, уза зид, м кад је, патенаме, циљајући, каменицама убијају, циљајући очи и млечне дојке. А она се лиже, увија у колут, трза, и гледа некуд далеко, високо изнад чела убица, не у њихове руке, у нешто меко и топло м млечно, у нешто што исто овако умире, Кад последњи, најтежи, камен спусте на њен празан стомак — да, испод њега, одсутно тризући шапу, сузбијајући бол, цвилећи разваљеној утроби, издахне. Кад преко ње набацају Ђубре... | |

...Кад, по мочварним ливадама, похватају сакате коње, и, из штала. изведу престареле, па их, у светлој ноћи месечине над житом, потерају спором и сеновитом гомилом, обарајући бичем сапи и цепајући гриву, потерају до травне обаХе плитког погока. Кад их ту, док пасу не слутећи, њушки заривених у росу, кољу, руше маљем па кољу, а. они, прекидају жвакање да би вриснули, али не стижу, па остају тако грудва хране у грлу, грудва смрти у Фку. Кад их сапињу, руше и кољу, смејући се исколаченим очима, мочећи руке у обилну и претоплу крв...

... Кад мачку, зато што је била гладна па попила млеко спремљено за торту, сатерају у угао, шчепају, за главу и врат стетну, тргтну, и кичму преломе, онда, отирући шаке о панталоне и сукње, баце на сред каменог дворишта, полију бензином, али не много, и запале. Кад она гори, праскаво, лагано, дигнуте главе, али непомичног трупа, кад, у паници, која очи претвара У слуз, напне мишиће предњих шапа, и почне ла пузи. Да умакне, да стресе са. себе пламен. Па кад, окренувши се, види себе исту и исти пламен на себи, и кад, јекиувши, клоне, а пламен се пење ма уши и у празним зеницама ' одсликава небеса и модре крошње дуња...

Е Кад, смркиути као да обарају звезду, оборе врање виездо, свим птићима откину главе, а најснажпијег вранића донесу У кућу и ту му, пред свима, чиодом избоду очи, док

8

крешти и отима топло, меко, паперјасто тело, па та баце у жидак катран, онда, улепљеног, кљуна који се вуче по земљи, гурну међу псе. Кад гледају како пси, гладни, кидишу, хватају га за крила, за поломљено перје, загризу, па разјарени катраном, бесно пусте, остављајући зубе и ране, Кад вранић, слеп, вриштећи, покушавајући да полети, мдарајући грудима о камење и њушке, тетура. од једне ране до. друге, посрће, на крају — пада, трза се, умотава у прашину као У облак, и умире, просипајући мрак и крв...

„..Кад, у време мира, док октобарски ветар, хладан, сув, пуцкетав, ковитлајући вране, крпе и облаке, просипајући воду из бара, грува, и у брачне постеље баца мастан воњ закаснелих стада, влагу напуштених планина, грува као водопад пред усахнуће, кад; тада, пресретну дете чији им се отац замерио, и поведу га преко стрњике или кроз отпадну гтвожђурију. Кад га уведу у колибу која заудара на прошлогодишњи дим и ми-

ровање лисица или У напуштену радионијиу, пуну зарђалих ·

полуга, искривљеног лима. Кад га, ту, свежу за ишчупан колац, и, ако је мушко, одсеку му мошнице, ако је женско, дојке, а у рамена, кроз кључну кост, провуку бодљикаву жицу и избаце је напоље — да се о њу спотичу пси, ветар и божјаци. Кад дете, тако, после стравичног бола, прогутавши крик, умире, лагано, као светлост у предвечерњој реци, умире, рђа од грчева. и просуте крви, а мисли да је у постељи и да треба. да оде у клозет да не би било, сутра, бруке... |

...Каљ, у време мира, младићу који „Љуби најлепшу девојку, пребију обе руке, на точку, грицкајући сламке, и, над кладенцем, одсеку уво, кад га, пред поноћ, као грану, баце под девојчин прозор, звизну... Кад, у чопору, пуштајући ветрове, подригујући, сачекају старце који је рекао да живе срамно, сачекају га, скину голог, намажу крвљу и мозгом бесних паса, избоду срчом пивских флаша, дебелом срчом која кида артерије и прождире вене, и довуку пред јутарњу касапницу, гурну у телеса овнова и телади...

"Кад, у време рата, мајку кољу наочиглед деце, децу кољу наочитлед оца. Кад жену силују, и распарују тупим кухињским ножем, и у две задихане рупе које су једна јединствена топла рана — гурају мужевљеву главу, приморавају је да гута и гризе. Кад ваде очи и језик брату, пажљиво их замотавају у јабуково лишће, трпају сестри у недра. Кад, одсецањем дојке, одвајају одојче од груди, и газе га чизмама, а излуделој мајци стављају у уста жарач, дивље као да штицају, онесвешћеној — сипају на очи сок детиње утробе. Кад, над понором у којем гори звезда, кољу цело село, на утрини — стрељају цео град. Кад пале амбаре, стаје и домове, у пламен бамају плуг и унука, косу и сина, сито и снаху. Кад вешају, уз добоше и трубе, дуж. путева, укруг тргова, по дрвећу и стубовима, вешају ми остављају обешене недељама да труле и смрде, да се с њих осипа месо и цури црна. депљива слуз пуна мува и црва, да им на дебеле, џкочене језике слећу свраке, чепркају, лепршају, чупају, креште, им, заједно с језиком, извлаче посиведа, спљоштена црева, дроб сав у ритама, кончаст. Кад, да би се, без трошка, провозали возом и пругом, прошетали крај заталасалих предела. звонких шума и јесењих позлаћених језера, кад, тада, У пећ локомотиве бапају жива тела пркосних жена и ћутљивих мушкараца, бацају, и уживају у мирису њихове разрогачене, распветане смрти, мислећи да је то мирис мозних пропланских љиљана, Кад долазе на њиву и, уместо да загризу соме, кудлаком буше ло-

свесни, муче, убијају, пљачкају, понижавају, уцењују и прете; кад, У миру и рату, стално лако и стално обилно, муче и муче, убијају и убијају, боду, кољу, черече; кад, у миру и рату, прво лажу и обмањују, па убијају, наносе једно зао, два, три, и хиљаду зала, кад ускраћују дисање м сан, кад прекидају дане и пресецају ноћи, кад, не престајући, погађају мозак и срце, материцу и јетру, деру душу, развлаче дух по прашини и Ђубришту. Кад, уништавају живот, разарају облик и обрезвређују свест...

Тад —

Казно, сестро утешитељице, наказо умилна, узећу те за руку, нежно, дитиуте главе, као женик невесту, као да смо под венцима, као да смо у оргуљама, као да нам предстоји брачно миловање на жалу по којем је попала свила богатих галија, потонулих, узећу те за руку, понизно, као господар најљупкију робињу, и довешћу те пред њих: убијај! Око за око, зуб за зуб! Глава за главу! И још више; ако су усмртили једно срце, наћи у њима два срца, и — спали; ако су разорили један мозак, наби у њима два, и три, и стотину мозгова, и сваки, тачно као што је тачан Сунчев круг по беспућу, спржи; ако су пребили једну кичму, наћи у њима хиљаду кичми, и сваку, с насладом која се не утапа у умор, престружи најтупљом, најусијанијом турпијом, полако, мерено, да им се никад не учини како дубина бола мма дна!

Али није то!

Онај дечак Комуне, дете с оружјем које није играчка, дете које је, заједно с ратним друговима, заробљено на бари“ кади, замолило контрареволуционарног официра-убицу за три минута живота (да би мајци, сиротој, однело сребрни сат и тако, оставило јој благу илузију да није све изгубила), и које се, после три минута, на запрепашћење острвљених победила“ ца (јер су мислили да ће побећи, јер су мислили да бар деџа комунарска нису храбра), вратило, и стало уза зид, попр скан крвљу и мозгом већ стрељаних другова, вратило, сте“ до, мирно, одахнувши, да буде стрељано, као кад се приме вода или хлеб после глади, то дете, сад, док, ослоњен на рену, обалу стену, процењујем тежину румених и плавих 90“ лака, то дете обилази наше речне вирове, спушта лице у њи» мирује тако, па прави постељу од склиских Тела пастрмки, леже, згрчено, с ттакама између бутиница, и спава, ослуш“ кује оно што је видело у дну вира: песак који је донети Е чизама његових старијих ратних другова кад су, под другим Сунцем и уз друкчије дисање, силазили у ровове, на крају града, међ траву и жито, да се боре за Правду и Храну. 38 Млеко. Дете сања млеко. Па, ипак, не као храну, већ кад супротност, јер ту су и његове убице: тај сувоњави официр, барутом нагрђеног „ћица, и ти војници, излизаних, сјактавих турева, ситних очију као у бубамаре. Они обарају бубуљи“ чав лист крушке, ваљају се по њему, утркују ко ће бити 3“ ленији. А дете их не види, нити они њега, Не распознају се

не препознају као непријатељи. А ја, који их видим, расло |

знајем и разликујем, немам моћи да их гурнем у поновни Ме Њусобни окршај. Њихова вечна непомирљивост изгубила, ! сваки значај: како ћеш натерати стабло да насрне на стао и како ћеш натерати риса да у овџи не види месо већ звезду Како ћеш натерати птицу да постане анег! У

_ Дете и његове убице, у мом присуству, гледају се У 4 њају а. виде се као грмље, и сневају као пеђински ветар. То је оно што је коначно, и страшно, заувек!

==.