Књижевне новине

ОЉА ИВАЊИЦКИ: БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Песников пут

ПЕСМА „ОУБЕЗНИ ТАНАСИЈЕ“ потиче из времена најинтензивнијег интересовања Бранка В. Радичевића за нашу сеоску сепулкралну уметност, и цела, сваким својим детаљем, одаје јачину тог интересовања. Лик наредника-солунца, носатог, са црним брчићима, у „чакширама гејачким“, може се наћи на сваком сеоском гробљу на главицама изнад Западне Мораве, Бетиње, Скрапежа или Кладоробе. Речи ове песме (механа, очевина, жеднити, горовито, чакшире, тамјан, чворова главо, бекрија, носоња, стара коска, брчине, плећине, загрчити, младице) могу се чути у оном богатом свакодневном говору свињара, дрвосеча и неписмених приповедача западне Србије. И неке фразе, употребљене у песми, преузете су директно са сеоских надгробних споменика („овде почивају кости“, „наредник. Танасије"). Од каменорезаца и сеоских приповедача наслеђено је и оно карактеристично јединство трагичног и гротескног, на коме Радичевић и гради своју песму. Оштро извлачећи јаку линију хумора и, уз њу, блеђе и мирније, као њену сенку, линију патетичне трагике, Бранко В. Радичевић ствара један гротескно-трагичан лик, који треба да изрази едну пренаглашену и неисцрпну виталност. омичан, у гејачким чакширама, с дугом и снажном носином и с чворноватом главом, тај наредник Танасије, после кулминативног стиха ове песме („Зар смрт да ти на пут стане. Погуби је“), као какав апокрифни светац, праћен звоњавом манасијских звона, креће у једну инаџијску и богохулну борбу против „свете смрти“. у Тај основни смисао песме повремено се губи и измиче. Спољашњи и мање битни елементи заузимају у песми више простора него што је потребно. „Најљубавније колено овог света“, „најљубавнија постеља“, „кости свих тражења света“, „реденици чежње“, „напуњен топ нежности“, „наредниче љубави“ — све су то знаци претераног инсистирања на елементима другостепене важности, који скрећу главни ток песме, непотребно оптерећујући основну мисао. Песма „Љубезни Танасије“ носи у себи основне вредности (богатство језика, јарка сликовитост, динамична реченица) и најчешће мане (брзо напуштање мотива, претерана слобода асоцијација, повремена патетика) Радичевићеве поезије из времена његове највеће опседнутости новооткривеним изворима. Мени се чини да је тај период, у коме је написан „Љубезни Танасије“, период експериментисања и одушевљеног испитивања тих нових извора. Зато би било добро ову песму анализирати једном другом песмом, написаном шест година касније, када су се искуства згуснула, одушевљења стадожила, и када су се спољашњи ефекти, ма колико били привлачни, ипак повукли пред стварима битнијим за поезију. Ј Погледајмо, после ове песме, песму „Сама, објављену у новогодишњем броју „Политике . е песме долазе из истог извора. У обема песник гради један људски дик, као носиоца и средиште драме. После упоредног читања, песма „Сама“ може да се схвати и као песникова критика песме „Љубезни Танасије“. Садржај песме је једноставан: жена испраћа мужа у рат, у пољу је затиче вест о његовој погибији, она у волујска кола упреже две краве и одлази „на бојиште, по мртва војника. . ема јаких боја, нема бучних метафора, ни сувишних асоцијација, ни патетике. У четрдесетак кратких стихова, без непотребних наглашавања, мирно и потресно, Бранко В. Радичевић је исказао једну аутентичну, снажну, антички једноставну драму. Без сувишних детаља (за разлику од Танасија, за кога знамо и како изгледа, и како је одевен), створена је једна сугестивна трагична фигура, изграђена на ономе што је њена суштина: на својој драми. Сугестивност вештине, увек проблематична и краткотрајна, замењена је јаком и једноставном сугестивношћу непосредне тратике. Језик више није знак богатства, већ потребе; није више орнамент, већ израз, Стихови не траже да их ојача грч необичне инверзије, неће да се кроз четиркратно поновљен вокатив узвисе до реторске градације, већ се изговарају лако, са дисањем, У првом случају, тако, имамо песму тешку, загрцнуту, раскошну у лексици, али без довољно убедљивих веза између појединих елемената; у другом случају имамо једноставну, зрелу, аутентичну драмс сцену, — ону суштинску песму која је стајала на дну тих засењујућих језичких блага, песму која је морала да чека да буде написано све што је пре ње морало бити написано.

БРАНКО В. РАДИЧЕВИЋ

ЉљУБЕЉНИ ТАНАСИЈЕ

Трагом смрти, ногу: пред. ногу, украдена молитвд, Овде почивају кости ових тражења. освета, Разалете су руке између омче и камена,

И само мало белог под коленима. жене,

Наредниче Танасије, ако си љубави ожеднео,

виђи на, брдо Монмартрљ»

Лагао сам те, човече, 38 злато, сребро љубави» Погоди ме тугом, ударићу те механом, Жеднимо ли очевином што не жали

дубоку ноћ и горовите руке!

Љубезни Танасије, боемијо волунска, наврати из свете смрти у најљубавнију постељу,

Теби. пезам, ратничка, славо, 7 чакширана гејачким, Јон рапавим дланом милујем Седамнавсту.

ХД растем, из постеља; задимљен као тамјан, За. малу Франсоав што је отчипкала. време, И сад те.препознаје по носатим унуцима»

Чворава главо, бекријо, носоњо најноватији, сврати, стара коско, на православно рвање,

Лежнило је задимило љубав, ·

И већ се спушта сенка, немоћ и већ клеца најљубавније колено овог света,

Зар лепотица да зађе у своју последњу коће

Наредниче љубави, Ој, тврда српска, главо, 'заврни брчине црне, загрчи на вино црног и' баци је на плећине, ожеднелу ко лето

Тебе дозива ова ноћ, Тебе чезну

недољубљене иледице,

са реденицима чежње, ба. напуњеним топом нежности, са бритком, сабљом највеселијег меса, са чупавим обрвама где ванак сан не снива,

зар смрт да, ти на лут станв,

Погуби је

И =. ево иде бк = звоне звона Манабије. Нотр Дам, Нотр Дам, Тенабије- Танасије»

„Лоџбезни Танасије“ — то је, по мом мишљењу, етапа на песниковом путу до песме „Сама“. Прва песма открива оригиналност, а друга пуну вредност песникове оријентације. Љубомир Симовић

"А аи5 РОЕТТСа

Онај који ствара историју

ПОТПУНИ ЧОВЕК Бранка В. Радичевића има неколико особина по којима га можемо одмах познати. Пре свега он је добар ратник, који воли свој Род, м, по правилу Љ~убавник, који воли љубав онакву какву нам је, у најелементарнијем виду, дарују природа или бог. Исто-

времено, у Радичевићевом виђењу света тај ратник и љубавник. има и све остале, помало Гаргантуовске, особине. Он је снажан, висок, бољи од свих из његовог рода; о странцима да не говоримо. Ту врсту потпуног човека представља и љубазни Танасије; борац-солунац, који је дошао у Париз и који је уместо да буде опчињен Паризом овринио собом тај град. Или се бар њему тако и.

Оно што даје посебан шарм Радичевићевој песми, и оно што представља њен изузетни литерарни квалитет, јесте извесна доза специфичног хумора која од јуначине Танасија може да начини и да сачини изразиту и симпа личност. У песми све је подигнуто за један степен више него што би могло да. буде, да би на крају благо хуморна поента целој песми дала извесно дубље хумано значење и прави смисао који је Радичевић хтео да јој да. Тај ефекат Радичевић постиже постепеним развијањем приче, јер ова песма између осталог садржи и једну причу. Кроз стихове који имају своју одређену мелодику сцене се смењују једним добро погођеним ритмом. Из стиха у стих ствара се слика целине. Сваки догађај, Танасијев доживљај, има функционалну вредност и сваки стих употпуњава слику и представу Танасија. Све то поступно води извесном разрешењу и завршни стихови, поред хуморне, и помало ироничне, интонације добијају и известан трагичан призвук.

Радичевићев Танасије, тај јуначина и момчина, представља, што је за модерну поезију прилично изузетно, један јединствен и целовит литерарни лик. Он помало личи на неку личност из Винаверових „Ратних другова“, с тим што је и поетичнији и литерарно исти

нитији од војника и официра који, у к

Од

пролазе Винаверовом књигом. Она имам ција која је кроз векове стварала, и до мишљ да личност Краљевића Марка дошла је у по моћ и Бранку В. Радичевићу у тренутку кад је хтео да нам дочара љубазног Танасиј

Својим песничким поступком који представља неку врсту оживљене и разрађене песничке приче, једноставним језиком који има мирис и дах брда и равница Танасијеве домовине, Радичевић је донео много мука и напора онима који воле песничка дела негде

_ да сврставају. Јер, мени се чини, ,„Љ

Танасије“ је не само нека врста лирске баладе, похвале љубави и снази, него и један специфичан вид родољубиве песме. Оне родољубиве песме која се посвећује једном одређеном јунаку, у овом случају јунаку за кога не зна историја; можда баш због тога што је он био тај који ствара историју.

„гоубезни Танасије“ није само једна, у Радичевићевом опусу, значајна песма, песма која може да га репрезентује и из које могу да се ишчитају неке основне Радичевићеве преокупације и да се познају неке битне карактеристике његове поезије, него и доживљај какав ретко имамо у сусрету са модерним песничким текстовима. Трајан и вечан, непоколебљив и неуништив, Радичевићев Танасије је симбол много чега и одговор на многа питања која при пажљивом читању можемо себи да постављамо до у бескрај.

Предраг Протић

Песма неизбрисивих трагова

КЊИЖЕВНИ ОПУС Бранка В. Радичевића ми је делимично познат. Наглашавам ову чињеницу, јер како професионално припадам подручју егзактних наука — студирам машински факултет — извесно удаљавање од лепе књижевности може да буде и разумљиво. |

С обзиром да редовно читам „Књижевне новине“, обрадовала ме је чињеница да је аџтора прошло време литерарног егзибиционизма (мислим на његов роман „Бела жена") јер сам, уназад годину-две дана, прочитао неколико његових изврсних песама.

Таква једна песма, за коју раније нисам знао, је и „Љубезни Танасије“, коју сам доживео као ехо једног минулог времена, ехо једне вечно присутне епопеје. Чини ми се као да песма није писана, „измишљена“, већ као да је аутор ванредно лепо и вешто ставио речи у песму, речи које стоје записане на зидинама, споменицима или улицама Париза и које говоре о неизбрисивој историјској присутности једног великог пријатељства и једне велике носталгије. Или је најбоље да кажем како су после ње у мени остали стихови:

„И — ево иде он — звоне звона Манасије. Нотр Дам. Нотр Дам. Танасије. Танасије.

Драгољуб Старчевић, студент

Песник о песми

УВЕК МИ СЕ УЧИНИ, кад се вратим војничким песмама: ту сам застао, одатле треба да кренем. И наново, јоване свих сумњи, уписујем се у први рарел потуцања. И тражим реч — прејаку. тражим најгрубље знаке. Уместо тачке — пањ. Уместо запете — колац.

Није то: ратујемо. Добош и труба. Појутарје, повечерје. Парада на градском тргу. Па у корак: један, два. А на балконима наше даме са лепезама од груди.

Ако је туговање, ослушнимо древни глас: ево седох на јелову клупу, узех перо у десницу руку. И немоћ: вита јела, зелен бор. чекам хитан одговор...

Хтео бих ту да се сместим, са песмом својом. Између дозива и одзива. Између наде и сумње.

Одговора нема... Хује ратишта. На тканици ливаде — гроб војника. На шареници њиве — споменик браниоца домаћина. На друму — крајпутац,

Гроб заустио да каже — живот. Остао без речи. Споменик се испрсио. Окамењен би да се бије. Снаге нема.

Мвек се, баш ту, потражим. И знам: песмом сам свачији. Никад сам. Најближи људима. Под свим крововима ове земље. И тамо где је најскровитије и најтоплије од живота. М сандуку војничком. Поред огледалца, бритве, свелов цвећа, жутог писма вита јела, зелен бор. Као песмарица. Или ђаволија момачка: како се пишу љубавна ' писма, којом згодом, како се шали са девојком, како се заклиње и нежно прекорева...

Станем. И хтео бих понуде ла кренем. Али знам: још нисам песмарица. И када пишем За војнички споменар — још нисам. И кад псовачим или дозивам војникуше. Неће ме разумети војска. Знам: још нисам тако јаснохујан као вита јела, зелен бор. А уткивам се, хтед бих да поједноставим песму.

Ко једном уђе у песмарицу, остане без имена, Али зато постане — песма. И хуји као песма. И живи — као песма. Тада више нема сумњи: постоји. Није случајни глас, вољни и невољни, што вапије из куле своје усамљености.

То је почетак и крај. Све што се догађало у међувремену, за мене нема пресудног значаја. Тај чин називам - тражењем и срећним исходиштем што сам наново, јоване свих почетака, враћао се војаштву. Одређенице пе би требало буквално преводити: војник — рат — смрт — живот. Не увек. Нека ми опрости војникуша Симболика — што је, незавионо од моје воље, у песмама мојим, добијала друкчија значења. Понекад би дезертирала. Признајем.

Бранко В. Радичевић