Књижевне новине

ВЛАДИМИР В. ПРЕДИЋ

| БЕЗ ОДРАЗА

| Писати као кад се пробудиш са мишљу | Дежиш у кревету Тамо је сто Чаша Прозор који ћеш отворити Писати као кад одлазиш из скучене собе Али не за дуго | До следеће ноћи само Писати као кад прелиставаш странице Већ прочитане књиге | Као кад у навиклом ритму Размешташ ствари | Ветриш постељу | Силазиш у вреву јутра Писати као кад улазиш у пространство " њеног ока Где те ништа не изненађује Писати као кад се спушташ у спокој. предвечерја

Крај реке заустављене у небу

У тој шетњи

Сви покрети су дозвољени

Можеш подићи руку

Застати у ходу

Потрчати

Али не даље од те воде коју знаш

То је пут оштрих окука

Брегови се не супротстављају

Гране су лако зањихане

И дисање је олакшано

Писати као да ће сваког трена неко банути „на врата

И рећи

Ухватио сам те

Опет млатиш празну сламу

Зар не

Или

Као да ће сваког трена неко други

Неко трећи

Десети

Банути на врата

И рећи

О боже шта би могао све да не каже

Да прећути

| Јер ти не можеш да помериш ни камен са пута

А камоли дрво

| Сутон

· Вечерњу маглу

| А о брегу и да не говоримо

! Значи.

| Писати као кад она непрекидно | Трчи низ степенице

· И понавља

| Па ти ћеш опет закаснити ' Пожури већ једном

| Крајње је време

(7)

Над књигом

„Над књигом нагнут у сутон мразни, Ко мисо стишан, крај лампе снене. Ветар се диже, странице празни, Редове хладне, ненасељене.

И лик твој бледи ко стране ове, Усред живота, далеке, пусте. Над књигом лепет злослутне сове Облаке мами, снегове густе.

Ал дном тог света кикот се зачу. То теби хрле утваре слова.

Ми знамо, веле, за светлост јачу Твоја нас беда подиже снова!

И дишеш опет. Живот се цери. Без суза, смеха, отвараш двери.

Ноћна вожња олољи= такеијем без придева

ИЗАШЛИ СМО из хотела, срдити као ждеравац и куна. Три пута су нас опоменули телефоном: треба, да напустимо број 31, пошто је соба плаћена само до двадесет часова. „Колико смо прекорачили време%' питао сам као да мерим секунде на тркама. „Око четрдесет минута!“ Маина се избезумила.

Напољу је блистао мокар асфалт. Не верујем да поливачи тако рано перу улице. Можда је поподне падала киша. Ми смо држали спуштену ролетну. Маина је имала тог вечера гумене чизмице, ја плитке ципеле. На срећу, није требало ићи далеко. Такси-станица била је прекопута хотела. С наше стране удрвенидо се најмање стотина поређаних аутомобила. Али ниједан није био наш. Свега два таксија чекала су на поручиоце. Суботом увече прави је згодитак затећи и један.

ређосмо улицу као да прелазимо реку поливену лаком за нокте. Један дрипац умало нас не обори својим аутомобилчићем. Повукао сам Маину за руку. Она се одупрла. Показивала ми је како јој није стало до живота. у

„Уби у први!“ рекох. „Чуо сам звонце у оној кућици за позиве. Понекад ваља уграбити такси неком испред носа. То деноси срећу,“ „Не, ја ћу у други!“ рекла је Маина. Погледах други такси. Маинина слабост — ситроен. Шофер није био одушевљен. Надао се докоњацима за вожњу изван града. Ушли смо свако на своја врата. Сели смо позади. Ја се завалих и извукох цигарете. Маина, напротив, остаде круто да седи. Леђима није дотицала наслон.

„још немојте поћи!“ рекао сам шоферу. „Само да припалимо цигарете.“ Маина рече не погледавши пружену кутију: „Ја нећу, доста ми је за данас.“

Тада се догодило оно, што ће даље стојати као камен"ивичњак пред нама. Приметили смо петорицу или шесторицу мушкараца. Појавише се на углу. Затим су трчали низбрдицом поред хотела. И викали су! Човека, који је трчао пред њима, нисмо видели. Кад они протрчаше — указа се велика гомила света. Измешани м арци и жене. Сви су трчали у истом ан викали. Наш шофер се осврте и осмехну на нас:

„Не љутите се“ рече он, „али морам поћи да погледам шта се дешава! Остаћу само један минут, али стварно морам да одем тамо...“ Он изађе из аутомобила. Тресну у журби вратима. као да нису његово власништво.

Мамина узе цигарету из своје торбице. Креснух упаљач. Жути гас имао је прав пламен. Није одбила. Само прошло је доста док није избацила дим из уста. Она рече:

„То је гадост! Мислим на ово што ми радимо“ Рекох јој: „ја сам веровао да ти причињава задовољство, као и мени“ „Силно задовољство: четвртком и суботом од два до осам у хо-

телу. На крају те избаце зато што је истекло време. Гле се ту

крије оно, о чему ти стално причаш>“

Склизнух леђима још мало низ наслон. Правио сам се као да јој помажем: „Љубав, то си хтела да кажеш» Људи тако воде љубав.“

„Није истина!“ рече Маина. Пушила је. Млаз дима из носница сјури јој се у крило, па у параболи узлете преко наслона. предњег седишта. Нисам хтео да се обмањујемо. Не бисмо то ни могли: „Наравно, не воде сви људи љубав на овај начин! Само они, који имају обавезе на другој страни“ Она је ћутала, па рече без икаквог нагласка: „Наше обавезе на другој страни. Пре непун сат окупала сам се у хотелу. Не уображавај! Не кажем да си ме ти упрљао. Толико важности нема све ово. Али, ја бих могла да се убијем. Не вечерас, али у једном оваквом часу.“

Вратио се шофер. Чули смо га још споља како дише. Упаде у кола: дисао је и смејао се. Новости су та голицале — као да. неко превлачи жеравицом по његовим ребрима. Треба му дати прилику да све исприча и да се смири. Кад почне да вози, мора бити паметан.

„Ухватили су га!“ рече нам шофер. „Замислите, побегао је чак до пијаце. Један човечуљак од метар и по. Изгледа, неки радник-сезонац. Од ових што се ту мотају унаоколо и прихватају сваки посао.“

„Шта је урадио>“ упитао сам без настојања.

„Урадио2" узвикну шофер, врло блажен. „Не можете погодити шта је урадио. Убо је жену ножем! Негде горе на Теразијама. Замислите: један пут, други пут, трећи пут. После се уплашио. Бежао је према Зеленом венцу. Једва су га стигли! Кажу да је имао нож са сечивом од тридесет сантиметара".

„Не верујем,“ рекох. „Људи обично претерују. Ја имам код куће један нож из Призрена. Сечиво је оволико, као мој палац."

„Али то није био његов нож! Позајмио га је из кухиње неког од ових ресторана,“ рече шофер и упали мотор. „Мораћу одмах да кренем! Воде га овамо. Свет је закрчио улицу. Кад стигне милиција. са патролним колима, нећу успети да се извучем из гужве.

Док смо полазили, осврнух се низ улицу. Нисам могао да видим гомилу како се приближава. Уосталом, биће то сутра у новинама. ћ

После заокрета, нисмо могли да продужимо. Саобраћајац нас је зауставио. Пустио је бочну колону аутомобила да пролази. Теразије су кључале.

„Неки су га видели док је убадао ножем,“ причао је шофер, „тврде да је жена била бар за две главе виша од њега!

ланина и миш. У ствари, ништа опасно. Остаће жива.“ „Нико не зна шта је посреди>“ упитах. Шофер заврте главом. Рекао сам му: „Можда ни човечуљак не зна Дотична жена сигурно му није одговарала. Да ли је била пикника-тип>“

Саобраћајац нас пропусти. Такси скрену на Булевар Револуције. Шофер се користио временом да би размислио. Ипак, промашио је одговор: „Ја не бих дао руку у ватру! Ова је била сервирка. А оне жене за викенд, за пикник — те су мало друкчије неговане!“ Нисам хтео да се смејем. Није се радило о шоферу. Рекох му: У '

„Неспоразум! Постоје два основна типа жена. Један тип је интерсексуалан. То су ове спортисткиње, ове сада у моди. Високе. Дуге ноге. Мале груди. По могућству — плава коса. Такве се данас траже!“ Шофера је све то јако занимало: „Да признам — и ја сам луд за њима! Јесу ли оне боље»“

„Никако! Пикника-тип је онај прави,“ гледао сам Маину кад сам наставио: „Раст нижи, око један метар и шездесет. Сасвим обла рамена, пун струк, карлица широка и овална. Задњица ниска. Ноге кратке и пуне. Груди углавном крупне. Што се тиче лица, ту постоји једна загонетка: ако је гледате са стране, слична је Јапанки. Правој Јапанки са бакрореза. Од напред, међутим, утврдићете да има грчке очи. То је нерешиво! Онај бедник није натрапао на пиквику. Зато је потегао нож.

„Животиња!“ рече Маина. Угасила је цигарету у пепељари са магнетом, тако да је пепељара отпала са држача. Вратих је на место, | .

„Зашто животиња2 Човек је волео ту жену. Није могао да смисли како да живи без ње. Ту има неке логике.“ Маина рече: „Волео је>“ Прошла је погледом по мени. Очи су јој биле као ноћ и као мржња. Хоће ли се усудити да пита оно, што држи у очима: зар не, у одређеној ситузцији, и ти би набавио нож» Морао бих да јој кажем: да, Маинна, и ја бих! Али, НА је упитала нешто друго: „Можеш ли ми рећи: како је волео:

Маина тражи неприлику. Ако проткам глас извесном отужношћу, она неће моћи да употреби подсмех против мене: „Смртно!“ рекох као да декламујем. „Волео је страсно, бесконачно, сумануто, очајнички! Да ли је доста јаких речиг .

Она истргну другу цигарету. Понекад Маина пркоси, ратује са својим могућностима. Једанпут се отровала никотином. Припалих јој.

„Знаш", рече Маина, „знаш морам да ти кажем: сео се ми наврх главе са тим твојим придевима! Како не ОАВаНИН да смо због твојих придева запали у месрећу2 Хоћеш ли доказг Данас поподне!“

Није уопште водила рачуна о шоферу. Он вози машину, али није машина. Можда поседује слух музичара. Ја сам мислио

==

ЕН

ПРИЧА

: а. На пример, разне пре. да је поподне пропало из других Рае“чЈне су нас спречаваде да

преке за које смо знали да постоје. 5 Олаш6 2тбан чак и онда, кад бисмо их порушили за тај дан. ВиАЕ вом. Мислили смо на њих,

силе су увек на лустеру, нама над гла гно изгубили воћ

Разговарали о препрекама. Најзад бисмо потпуно из је у

за љубав. После смо се волели као по службеном ред ду, тек

а на илика не прође узалуд.

' Поподне је СЕЛО осредње“ рекох Маини. „У ствари, почетак = 2 све. Вино жилавка

са лоше одабраним ручком загорчао нам је : ои

било је такође неуспех, иако смо попили само једну ооцу.

Сад се Маина завалила на наслон. Почела је врховима претију да трља слепоочнице. Уз сваки кружић говорила је по је реч: „Боже! Боже боже боже! Па ти ништа не „схваташ: ридеви су криви. Твоји придеви. Адјективи, зар нег Кад год ти отвориш уста — из њих бљузне по једна поплава придева: Имала је 2а0 да недоумицу претвори у љутину. Рекох јој: „Зашто то теби „смета2“ . ђ „Зато што ме сваки тај придев тера да вршим поређење, То свако ради. Чему иначе придев служи, како се створи — ако нема. поређењег Чим ти кажеш да је онај идиот са ножем волео — смртно, приморао си ме да помислим: не, он је волео свињски, псећи, можда мајмунски; ти ме присиљаваш да мој придев поре. дим са твојим и да мислим како твоја истина није истина, а моја истина јесте истина! Ја то нећу!“ Цигарета је скакутала у њеним прстима, као да чека мој напад. Нисам нападао. Маина окрете главу ка мени:

„Не љути се! Нећу да те повредим, али ту красту морамо здерати! Кад ти причаш да је наша љубав вечна — а ја знам да је хотелска — онда ме бацаш у најживчаније стање... Непрекидно морам да поредим, да копам: где је узрок толикој разлициг У коме је, у теби или у мени2 Оно што је теби страсно, мени је безглаво. Реци један придев! Ти имаш гомилу придева. Реци било који.“ =

„Нећу,“ рекох. „Ти си постала бесмислена!

Маини грч развуче уснице. у лемејаав се:

„Па рекао си! Бесмислена. А ја знам да вечерас имам свој смисао. Видим најзад смисао овога што радимо. Јер, ти ваљда ипак не тражиш да примим сваки твој придев без поређења“ Такси нас је возио већ десет минута булеваром. Светлости е обе стране улице обасјавале су унутрашњост кола као рефлектори. ВИхЕНи нису за бацање, Маина!“ покушао сам бодрошћу да одложим наставак, „Они ето помажу. Улепшавају као козметика. Фризирајмо осећања! Зар је то кажњиво у животу2“

ха њив, кажњивији, најкажњивији!“ рекла је Маина. Открих у том степеновању и мрву презира. „Фризирају се дактилографкиње код Прогреса. Чак и мушкарци, бар они који упропашћују човечанство.“ |

Још нам је то недостајало! Данас смо сувише говорили, а мало се волели. Рекох шоферу: „Зашто сте ви ућутали2 Зар се ништа не догађа у граду; Забављајте нас неком причом у којој не постоје ножеви!

„То вечерас није било ништа, господине!“ рече шофер. Он није умео да остане изван игре. „Требало је да будете синоћ код Сајмишта! Један трабант и један фијат — пуф! Челом у чело. оба у пламену. Четворо погинулих. Ја сам био тамо!" Ја му рекох: „Троје погинулих. Чуо сам на радију о том судару“ „А мени се учинило четворо,“ шофер је попуштао у својој самоуверености,

„Не упропашћујте човечанство!“ рекох му, али Маина се обазре као да ће ме угристи: |

„Баш то! Људи праве поређења. Ово почиње ту, а оно почи“ ње тамо. Хајде да измеримо, да упоредимо то двоје. Хајде да.

" меримо човека и човека. Државу и државу. Време п време. Сва-

ком по један придев на ревер! Свако обележен придевом. На крају се покаже да је сваки мерилац видео нешто друго. Сви откривају разлике, које су у њима. Ти би то назвао богатством погледа2 Лепезом схватања2 То је увек криминални покушај натурања свог поређења — свима...“

Ја сам рачунао: још колико семафора остаје до пијаце Смедеревски Њерам2 Стали смо један пут. Па још један пут. Ноћас као да гори само црвено светло. Аутомобили су палили и тасили своје жуте, беле и црвенкасте жмигавце. Сваки је одлазио на неку страну. Тада сам ја рекао:

„Напослетку, разговарајмо без придева! Будимо сиротиња. Будимо голи као пустињаци. Нек владају чињенице без украса! Ти си у праву, Маина. Само, људи неће пристати да их разголитиш и да им одузмеш њихову придевску одећу. Упозоравам те!"

Могу се заклети да су у Маининим очима лежале сузе. Али није хтела да плаче преда мном. Ја се пред њом не бих устезао.

„роуди!“ рече она. „То су они људи, који увек после причају. О свему, Надевају придевима и причају. За њих не постоји ниједна светиња. Јер сваку светињу могу да пореде са неком другом светињом. Причају о љубави. О препрекама, које им нису допустиле да воде Љубав. О жени која је експлозија у кревету и о жени која се напије да би отишла у кревет. Чак — ситнице. Опис неких покрета. Боја гаћица. Начин на који жена зубима угризе усну кад изгуби главу због њих. Све причају. Господа придеваши!“

Прогутах један залогај ваздуха и он једва сиђе у плућа. Тамо се понашао као нитроглицерин: разарао је својом горчином. Маина се завалила као мртвац на седиште и затворила очи.

»О томе не може бити ни речи, рекох јој, раздвајајући слог Од слога. „То се не чини! Уколико постоји љубав. Ја верујем да. постоји.“ Маина одмах седе, испружи руке ка мени, Знао сам да никад нема оштре нокте — па ипак узмакох пред њеним рукама.

„Хоћеш ли бар једанпут, бар за промену, престати да ме примораваш да ишта поредим2 Да се не раздвајам сваког часа тим поређењем између твог погледа и мог погледа>“

„Шофер је био недужан кад рече: „Ако се не варам, ваш број треба да буде овде негде с десне стране... “ Предложио сам Маини: „Желиш ли да продужимо до трамвајске окретнице2 После се можемо вратити другом страном назад.“ „Зар ноћас Не долази у обзир,“ одговори она. Зато рекох шоферу: „Зауставите одмах иза сигнала о забрани!“ Али, Маина се побунила:

„Зашто чак тамо2 Ах, то је, зар не, због мојих обавеза на другој страни2 Зауставите молим вас овде“ ј

Изишли смо из таксија. Тротоар у овом крају није блистао. Маина је стала поред аутомобила. Упитах је:

„Могу ли да те пољубим на улици>“

„Можеш. Мако нисам вољна“ Кад сам је пољубио, додала је: „Немој ме сутра звати телефоном. Спавај добро! И не саљај ме!“

Ускочих у такси. Рекао сам шоферу:

„Возите ме назад, до Лондона.“

Он проговори после неколико минута вожње:

„Госпођа може да мисли како хоће, али мени уопште не пада. на памет да причам оно што чујем у колима!“ Био је љутит. |

“ „Знам да нећете,“ рекох му. „Ја имам поверења у вас.“

«

и После два меса, Маина и ја више нисмо били заједно. уо сам да - аина сада виђа са неким пријатељима, по кафаницама у кадарлији. Прича им разне згоде из наше љубави.

Углавном оне згоде, у којима ; сам ја чи 5 И према њој. Ј нио недопустиве ствар

Ја њу разумем. Овај свет је несавршен. Шта друго може да

ради, кад је наш живот још увек пун - Г Ек придева! ЈУ ун разних, правих и лаж