Књижевне новине

| ЏОРЏ ВУДКОК

РОМАН „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта" обележава крај једног пута. У њему, сажета суштина Орвелових раније написаних дела достиже своју кулминацију. Зато, и да је хтео, Орвел није могао наставити у истом правцу.

У „Хиљаду деветсто осамдесет и четвртој", дисциплино-

вана елита (у „Бурманским данима" први пут приказана као.

група покварених британских колонијалних службеника и трговага) поприма свој коначан, стравичан облик у владајућој Ужој Партији Океаније, чија. идеологија негира морална начела карактеристична за старе империјалисте и тоталитаристе из првих деценија ХХ века као и све оне истовремено надмене и бедне аргументе који истичу неминовност ауторитативне власти да би се остварили виши животни циљеви. Партија влада да би уживала у својој власти — само зато. Али, власт пружа уживање једино кад је свирепа и кад као таква побеђује.

Ако је класна структура коју нам Орвел даје у „Хиљаду деветсто осамдесет и четвртој" одраз последњег степена развитка друштва, вешто и зналачки приказаног у његовим претходним романима, онда је главни јунак, Винстон Смит, бунтовник у чијој су судбини сублимисана искуства ранијих Орвелових бунтовника. Као и сви ти јунаци, Смит је човек немирна духа, духа којег његови непријатељи претварају у изопачену карактерну особину. Захваљујући таквом духу, он постаје јеретик — прво по начину мишљења, а касније и по својим поступцима. Он губи веру; осећа све јачу приврженост ономе што Партија сматра примитивним и, устаје против света чију основу сачињава фразеологија. Он верује да је прошлост била боља од садашњости и беспомоћно, избезумљено али узалудно тражи спасење у њему страној култури нижих друштвених слојева. Он следи Трпј5 Раћциз изгубљеног циља, бива поражен и поробљен својом прошлошћу и, на крају кажњен — Амшшен свог најличнијег бића.

Сличности које постоје међу јунацима Орвелових романа важне су јер доказују да „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта“ није, како тврде неки критичари, монументално, стравично привиђење настало под утицајем деловања бацила туберкудозе у току последње четири године пишчевог живота. Роман је врхунски исход двадесетогодишњег рада и аутентичан проИЗВОА не само измученог човека који је под именом Ерика Блера боравио у познатим и непознатим санаторијумима, већ им имагипативног писца — Џорџа Орвела.

Ипак, оно по чему се „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта" разликује од осталих Орвелових романа, мада не и од „Фарме животиња", јесте доминирајући политички оквир у који је постављена. У њој не долази само до трансформације друштвене класне структуре претходних Орвелових романа у политичку класну структуру, већ и до стварања негативног идеала политичке државе. Зато је „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта" јединствена међу Орвеловим књигама; она је утопија — црна и обесхрабрујућа. А оно што је условило појаву таквог имагинарног света, свакако није било пишчево патолошко стање, ма колико оно допринело његовој мрачној и тегобној атмосфери, већ искуство стечено у шпанском грађанском рату и проучавање тоталитаристичке политике доба. у коме је живео. [.. .]

Уколико желимо да утврдимо која су све дела утицала на стварање „Хиљаду деветсто осамдесет и четврте" и да сазнамо шта је све Орвел читао док је у мислима довршавао свој последњи роман, свакако треба поћи од Џејмса Бернама и његове „Управне монархије" и његових „Макијавелиста".

Али, Орвел се не ослања само на Бернама. На њега је, неоспорно, највише утицао Замјатинов роман „Ми", из којег је Хаксли, пре Орвела, позајмио доста тога, док је писао свој „Врли нови свет“,..

С друге стране, „Ми" много дугује утопијама и нешто рећим антиутопијама прошлости. Читалац ту наилази на одјек. Платона, Мора, Кабета и Кампанеле; наилази на идеју по којој погрешно усмерена наука доводи до атрофије човечанства, као и на схватање Достојевског о парадоксалној трансформацији радикалних покрета у ропска друштва. Ипак, оригиналности романа „Ми" доприноси чињеница да је Замјатин први писац који је поменута фрагментарна предсказања поставио У кохерентан контекст стварности, у контекст доминирајућих тежњи које воде ка војнички крутом и строгом индустријском напретку и детаљно испланираном свакодневном животу, чије је контуре запазио већ двадесетих година овога века. Према томе, „Ми" је први роман који је, поред литерарних вредности, пружио слику релативно потпуне визије оних негативних последица до којих утопије могу да доведу.

Толике су сличности између „Ми" и „Хиљаду деветсто осамдесет и четврте", како у погледу разних детаља тако и у погледу структуре, да не треба сумњати у непосредан утицај Замјатина на Орвела — Орвел је то сам и признао. Оба писца виде утопију као могућан — чак и вероватан — исход техноАошког и политичког развитка света двадесетог века. Обојица претпостављају да би, уколико се таква утопистичка будућност оствари, она довела до нестанка и самог појма слободе, Ао фалсификовања или пропасти историје и осећања за прошлост; да би културу свела на рудиментаран и механички процес. Обојица економску структуру утопистичке државе замишљају као колективистичку, а њену политичку структуру као пирамиду на чијем се врху налази ексклузивна елита која делује уз помоћ ефикасног система полиције. Обојица предвиБају радикалне промене у сексуалном животу људи и стварање животних услова који ће човека претворити у питомо и послушно биће, Такви услови уништавају интимност личног живота, негирају спонтане акције, систематски разарају емотивне односе међу људима и спречавају сваку везу створену изван државних граница. У обе земље машине производе књижевност и музику, живот тече по строго одређеном распореду, људи у хеликоптерима посматрају шта се дешава у туђим становима. У Орвеловој Океанији, телекрани постављени по собама свих становника олакшавају шпијунажу, као што стакАени зидови Замјатинових зграда служе за посматрање људи-бројева, док улогу Чувара замењује свуда присутна Полиција мисли која такође оперише на основу научних метода мучења. Као што је „машта" велики грех у Сједињеној Држави, тако је и „зломисао" неопростив злочин у Океанији.

Ако и занемаримо друштва која Замјатин и Орвел приказују, наилазимо на сличности у фабулама њихових романа: главни јунак, неким случајем околности, постаје свестан разлика које постоје између њега и огромног стада људи потпуно А/ишених своје индивидуалности. Маљаве руке човека Д.503 указују му на његову животињску прошлост, док Винстон Смит, сасвим случајно, наилази на документе који му говоре о систематском и смишљеном фалсификовању истине у држави Океанији. Побуна оба јунака попраћена је жељом за остваривањем посесивне и страствене сексуалне везе као и чежњом да се прошлост обнови, што је у „Ми" симболизовано оронулом кућом у којој се завереници састају, а у „Хиљаду девет-

Друштвени путокази антиутопија

сто осамдесет и четвртој" антикном продавницом на чијем тавану Винстон и Јулија планирају своју тајну и личну побуну. И, на крају, оба романа завршавају поразом побуњеника које сустиже казна. Д.503 постаје апсолутно неспособан за било какво самостално размишљање; Винстона муче у блештаво белим ћелијама Министарства љубави, док се не одрекне свега што је за њега вредно и не постане тако духовна рушевина човека чија ће смрт послужити циљевима државе која га је уништила. .

Међутим, и поред многобројних сличности, постоје и значајне разлике између „Ми" и „Хиљаду деветсто осамдесет и четврте". Замјатина су, као инжењера, занимали проблеми механичке природе, тако да понашање његових Чувара и целокупног друштва коме они припадају, карактеришу статистичко математички погледи на свет. Они сачињавају кристално јасан математички поредак у коме људи постају најобичније бројке У огромним животним једначинама. Орвел, с друге стране, није био човек научног духа, па га математичке апстракције нису уопште привлачиле. Отуда његовом антиутопијом домивирају пре свега културне и психолошке методе тираније, док је технологија у мањој мери присутна. . .

Још нешто. Оштро повучена линија раздваја Замјатинов календар будућности од Орвеловог. Замјатин је своју Сједињену Државу видео хиљаду година удаљену од садашњости. Хакслијев „Врли нови свет", замишљен отприлике десет година после Замјатиновој, био је само шест стотина година испред савременог света. Орвел је, неких тридесет година касније, нагло и неочекивано, приближио своја предсказања дапнашњици. Довршавајући свој роман 1948. године, у њему је приказао потпуно нестајање људске личности у мору мрачног тоталитаризма који се налазио на прагу савремене историје, удаљен свега тридесет и шест година, док је место радње скоро идентично суморном Лондону послератних година, Лондону у коме снажна пирамидална власт тираније избија на сам врх као застрашујуће неуништива сила.

ИМ, управо овакво предсказање блиске будућности доприноси драмском ефекту „Хиљаду деветсто осамдесет и четврте". Али, у њој се срећа, као компензација за изгубљену слободу, нигде не остварује; и по томе се она још упечатљивије разликује од претходних утопија, па чак и антиутопија. Синтетичка задовољства и комфор који Замјатин ин Хаксли обећавају, овде више не постоје: живот је бедан и суров; наука је усмерена на производњу савремених средстава за мучење; индустрија служи интересима бескрајног рата који потпаљује мржњу на којој почива моћ.

Ужас ове визије не лежи само у њеној крајности, већ и у кратком временском периоду који нас од ње дели. Јер, руке које ће страхоту ове визије уцртати на лице сваког човека, па и људи који постану жртве таквог насиља, не припадају, као у „Врлом новом свету", бићима из епрувета ни онима лишеним сваке свести, као што су Замјатинови „бројеви", већ психолошки непромењеним људима чији је дух под таквом доминацијом културних ограничења да без приговора прихватају овакву пародију егзистенције. Живећи у свету у коме се и језик толико изменио да у њему више не постоји пи појам слободе, они нит' знају нит могу да замисле било какве промене или нешто ново. Орвел је, већ у свету коме је сам припадао, запазио елементе овог ужасног новог доба. његовим есејима, написаним четири-пет година пре него што је почео да ради на „Хиљаду деветсто осамдесет и четвртој", наилазимо на расправе о извртању историје и језика као осповне последице све снажније деформације политичког морала у свету.

У основи непријатељског става многих критичара према Орвеловој визији будућности, који је сматрају карикатуром људске природе, песимистичким исказом увеличаним до граница. перверзног, — лежи непосредна и узнемиравајућа временска блискост те визије и њен очигледно апсолутан негативизам. Такви критичари „Хиљаду деветсто осамдесет и четврту" виде као дело по намери пророчанско, а по начину приступа — реалистичко, и сматрају да је крај књиге недвосмислено песимистички али, и да је одраз ауторових личних убеђења. Сматрам да су ове претпоставке погрешне. Оне су довеле до сурове и лажне интерпретапије Орвеловог романа, до распрострањеног прихватања књиге као смишљеног трактата против комунизма.

„Хиљаду деветсто осамдесет и четврта" је, пре свега, сатира света који је припадао 1948. тодини, света извештачених утопистичких стремљења и, као таква — често прелази у крајност, те личи на карикатуру. Тако је Министарство истине карикатура велике пропагандне делатности која је цветала током другог светског рата; Голдштајнов опис Океаније, карикатура марксистичке историографије; Новоговор, карикатура основа енглеског језика, а чланови Партије, карикирани Социјалисти. Тешкоће на које је Орвел наилазио док је писао „Хиљаду деветсто осамдесет и четврту", заснивала су се на чињеници да његове намере нису биле само сатиричне; он је такође желео да упозори на опасности које се назиру у будућности. А кад је у питању будућност, тешко је бити сатиричан. Човек је обично или оптимиста или песимиста. Оптимиста је у опасности да постане романтичар; песимиста, да све посматра као мелодраму. И, управо извештачени призвук мелодраме помало ремети хармонију завршних поглавља „Хиљаду деветсто осамдесет и четврте". Ипак, атмосфера великог луткарског позоришта, присутна у Соби 101, не умањује оно што Орвел том приликом открива. Он као да је циљао на прикривену истину које је некада и Бакуњин био свестан и чију снагу марксисти покушавају да занемаре: жеља за влашћу огромна је — она је у стању да деформише људе више него било какви материјални или економски мотиви. Орвел је ово сазнање увеличао и донекле искривио; направио је од њега визију страшнију од свега што налазимо код Свифта.

Али, власт је и одрицање. Она лишава човека природних људских радости и одваја га од пријатеља. Тако, пошто признамо, а затим одбацимо њен мелодрамски контекст, „Хиљаду ПЕРЕ тТо га лобет и четврта" поприма нову сатиричну димензију. [...

| Мако „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта" приказује класе у најмрачнијем политичком светлу и, У исто толико трагичној форми, судбину бунтовника у његовој борби против елите власти, она ипак намеће дефинитивно питањс које је мање-више потврда аутодеструктивне природе класних система. Јер, елиту Партије сачињавају психички мртви људи који за власт жртвују све људске вредности; уништавају себе, отуЂујући своје погледе на живот од истине, од стварности и Од природних нагона. Партија живи у уклетом кругу сопствене маште из којег ни побуњеник не може утећи. Винстон и ње. гова Јулија, који се као две авети поновно састају при крају књиге, лишени ума, сломљена карактера и беживотни, представници су тог света у коме двојно осећање беса и попуштања указује на његову декадентност. Живот тече даље у под. земном, „другом свету", запостављених, презрених али стварних и нет зиштивих парола.

У „Хиљаду деветсто осамдесет и четвртој", Орвел је својој визији зла, укорењеног у класно раслојеном друштву, дао коначан облик. Ни за своју класу он није видео светлу будућност, чак и уколико она поприми другачију форму и постане партија. Међутим, било би погрешно закључити да је Орвел у истом светлу видео и сопствену будућност. „Хиљаду деветсто осамдесет и четврта" је ипак, пре свега књижевно дело, сатиричан сан, а Винстон Смит се исто толико може идентификовати са Орвелом колико и јунаци из његових претходних дела.

Превела Даша Дрндић

99969 + +ФефффееФефовееФеФф + »+Ф6%%%%%+%%% 9999%9%9%%%%9%%%%%%+9%9%%6+%%%%%0. 99499 оф 99%%%%%. Ф99%9%%%%%%%6%%%%%%% +++

АЛБЕРТО БАУМАН

Укус етвари

е на пример последњи снег Пју ино силази мудра и смртна

Узмите чежњу за завичајем људи без историје

увијених у сећање

тананим концем

ИУзмите јунака књиге сан прохујалог времена с јадним пропалим јунаком

Узмите срце детињско като убрзо кипти од знања о занату живљења

Узмите наслеђе оног ко се родио

у назој јеврејској кожи

6'ченој на земљу руком Свемоћног Бога Узмите копрене с ваших очију

и с неукроћеним страхом одмерите мутни сјај живота

И торки укус ствари.

Мешана салата

Све недостаје и хлеб и присмок со бибер и чачкалице

Недостајв пораженима бели чаршав сто и столица

Недостаје тужнима бела кафа бутер мармелада и шећер у кафи

Недостаје мени лева рука такозвана рука срца

Недостаје животу свежи лист салате

јуље сирће со и апетит.

Победници

Ломни храст је човек. ·

Очајничка. радост о живот окачена.

Нестварни циљ су свакодневне победе.

Вечно понављање наше:

неко пре нас =

већ је плакао већ се смешио.

Краљ у оставци је човек,

Бучна тишина о живот окачена.

Има речи које су други пре нас већ знали.

Људска заблуда: мртви

не живи

добили су ратове.

У теби се разведравам

У теби св разведравам очи синовље.

У твоју чисту прошлост увијам сваку наду.

У твојим очима пуним јутра

зтасим крик света што мовремено ексилодира.

И не знам за хиљаде ратова у мени ужарене

и нећу да изгледам као победник или побеђени

ја који први. патим што патим.

Чувати те будног то је моја тајна љубав.

Превео Иван Клајн

Алберто Бауман је рођен 1933. у Милану од оца Мађара и мајке Италијанке. Пропутовао је многе европске градове и променио низ занимања, од морнарског помоћника до лифтбоја, Од фризера до службеника у хотелу. Данас живи у Риму. Редован је сарадник књижевних часописа и уредник рубрике у јеврејском месечном листу „Шалом“. Поред поезије, писао је драме н приповетке, од којих су неке послужиле као основа за филмске сценарије. Објавио је књигу песама „Укус ствари", а у припреми је његова збирка приповедака „Ако изиђем жив одавде",