Књижевне новине
мо ВА ЛЕРИ
ВАЛЕРИ ЈЕ ЈЕДНОСТАВАН. Та једноставност огледа. се, прво, у композицији његове збирке песама насталих после „Младе Парке“, а затим и у свакој песми посебно. Кад кажем једноставан, ја мислим: јасан. Колико се сам Валери залатао за ову јасност најбоље ћемо просудити упоредимо ли редослед песама у првом издању збирке „Сћагтез“ и у оном коначном, из године 1926. Трагање, јер то је биАо право трагање, за коначним и у потпуности задовољавајућим поретком песама било је утолико теже што песме које су ушле у збирку, њих двадесет и две на броју, нису биле циклички повезане, већ су, свака за себе, стајале као одвојене и у себи довршене целине. А ако се задржимо на свакој од тих песама посебно, и упоредимо ли њихове коначне варијанте с онима које су им претходиле, још ћемо боље видети с колико је упорности Валери настојао да удовољи захтеву јасности: вероватно је због тота Валери скоро сваку своју песму објавио по неколико пута пре него је пристао на коначни облик.
то се тиче тих варијанти, сматрам да се неке Валеријеве песме, као што су „Млада Џарка“, или „Морско гробље“, и не могу у потпуности схватити, хоћу да кажем да се њихова уметничка вредност не може у потпуности проценити, све док се, што је мотућно дуже, не задржимо на свему ономе што је претходило коначном производу.
Током целог живота Валери је неговао једну навику, добру навику да рано устаје. „Силазио сам босоног у свитање према ларку, пре јутра. Први тренутак дана делује на моје биће изузетном снагом... ... враћао сам се пијан од свежине и воље“ (Подвукао К. М.) Зар је онда чудно што његова збирка отпочиње песмом „Јутро“, и што је тих деведесет стихова, подељених у девет десетостиха, натопљено таквом свежином слика и речи каква се ретко среће2 Валери је у тим стиховима испевао захвалницу том најдражем делу дана, а кроз песму се, посредством стваралачке воље, обавља претварање природне свежине, свежине траве, росе, ваздуха, у уметничку чистоту, у јасност уметничког поретка и расцветалости слика.
У прошлости, мислим на прошлост француске поезије, читав низ песника. огледао се на једној теми која је, заједно с мноштвом Других, прешла у Француску из Италије, пајчешће од Петрарке (чијих је неколико сонета Валери превео у својој младости). Поменута тема је добила назив „Јутарњи призор“ (у кратко: песник посматра свитање дана и појаву своје Нимфе која лепотом засени Сунп-
це), п може се рећи да је прилично срећно -
прошла кроз све мене песничког укуса, почев од Ди Белеа чији је сонет на тему један од његових најлештих, и од Мориса
КОЉА МИБЕВИЋ
Сева. (1510—1552) који је, колико је мени познато, три пута, наравно на свој начин, варирао тај мотив у својим десетостисима за Делију: наводим по прва четири стиха из сваке варијације. [. Зора згасну звезде небројене
Аам извлачећ из бескрајних мора,
кал Аполон што Видиком крене
златом осу вршке вишњих тора.
ЈТ. Беда Зора тек преста да младо чело златом и ружама зари, кад дух, што је с много чега страдо на дну бурном разноврсних ствари. ..
ПГ. Феб слЕ злато на рогове Бика настављајућ свакодневну дужност; ваздух смирен им спокојног лика преаложи ми шетњу и услужност.
Спомињем и Тристана Ермита (1601—'1655) који је на ту тему оставио леп сонет где само два стиха, први и последњи, у потпуности одражавају лепоту јутарњег преображаја и узбуђења: „Кефалова драга рашири капије / А Филис, у смешку, постала је Сунце". Најзад, застајем пред четири стиха Теофила де Виоа (1590—1626) која сам пронашао у његовој Аутој песми Јутро! Ти стихови неодољиво подсећају на почетне стихове Валеријеве истоимене песме и ја их наводим упоредо;
Тесфил де Вио:
Мејасна жестина шину, покваривши спокој ноћи, а шумна се светлост точи мрак гонећи и тишину.
Пол Валери:
Узбурканост тугаљива
што сну служи, сном је бујмим, расипа се и разлива
пред сунчевим ликом рујним.
Природно, далеко сам од сваке намере да доказујем како се Валери, на било који начин користио стиховима својих претходника. Упитан, баш поводом песме „Јутро“, и строфе коју је у њој применио (а; б; а; 6; пц; ша; е; е; д.), да ли је то у некој вези с МАЛЕРБОМ који је користио исту такву строфу, Валери је одговорио: „Тог песника познајем слабо, можда слабије него они који говорећи о мени помињу њега кога нису ни читали. Али, он је сигурно био велик песник.. “ Има у овој изјави нешто што чудновато звучи. Међутим, за сада је довољно што чам може послужити као доказ да Валери, који се није устручавао да призна како-слабо познаје МАЛЕРБА (песника који, више од свих Француза, подсећа на Валерија!), није морао познавати ни стихове које сам ја на-
Између јутра и пал
вео, али који и поред тога могу послужити за једно занимљиво поређење. У том поређењу установили бисмо да је Валеријева песма по форми, а и по крајњем садржају, веома различита од свих наведених песама, Али бисмо такође увидели да је њена инспира-
КОЉА МИЋЕВИН: ЈУТРО ПОЛА ВАЛЕРИЈА
ција, дакле оно стање ишчекивања кад не постоји ни форма, ни ритам, ни прва реч, проистекло, боље рећи наставило поменуте, и непоменуте, примере, откривши тако своју праву природу: а природа те инспирације је класична.
И док се небом разлива „узбурканост тугаљива“, у песнику се дешава нешто супротно: У души се својој пењем окрмлаћен. поверењем.
Мирко Лукић, матурант гимназије снео Радичевић" из Кучева, осамнаест година. .
Присна везаност за завичај, детињство проведено на. танана меланхолија изазвана ступапраг зрелости, слика села прожета породичном интимом („кад крај топле пећијтрича, причу о са кривеном злату деда") — каракте-
њем на
тад крај топле пећи Арвеном кашиком
обалама. Пека, деца кусају расо из великог чорбалука уз главицу белог лука
ристике су ове повзије.
Расо
Хомољеки мотиви.
Кад небо
кад небо
Воденични точак
<=
Еј и један момак
(коју су направили цигани вретенари)
и топлог комата качамака.
Једно јутро у родном селу
Уређује Владимир В. Предић
Монолог самртника
Зашто плачете, чему сузег | И ви ћете као и ја отићи.
Зашто ме жалите2
Зашто сте ме обукли у ове памучне кошуље»2
Свуците то с мене!
Обуците ми тежињаве гаће,
тежињаву кошуљу.
обели поља шуме а Пек претвори у фабрику стакла
на оголелом трању
МИРКО ЛУКИЋ
кад небо сипа месечину
засвира кошаву
на обељене јорговане
куће
напуштена гнезда
кад враголасто трепере
букети звезда
кад стеже мраз
и кад црни јаз
ћути у загрљају леда
кад крај топле пећи
прича причу о сакривеном злату дСЛа
тледали су воденични точак кога букет пенушаве воде
_ покреће и јато врабаца свађалица што на амбар пун зрневља
слеће у . ~ к Киша се тог јутра музда као из кабла. на врбова стабла поред воденице
Пек је био мутан
пливадо је свашта по њему Пек је био спутан каљаво-зеленом обалом
А на блатњаве њиве, груди које рађају зрна пало је руно магле сиве
У воденици
точак је зрна млео
а син сељачки песму
о воденичном точку
у старом блоку је плео.
То хоћу!
Зној мој хоћу!
Жену моју умрлу хоћу! Радости моје хоћу! Туте моје хоћу!
Смрт моју хоћу!
Тежак мој живот хоћу да видим па да умрем.
А све остало нећу.
Запалите свећу,
брже, брже,
зар без свеће да умрем2 Запалите кад ви кажем и без суза —
све вас то чека.
Запалите брже, мој благослов, срећни били.
ме
,
У њему се јавља свест да се освит дана подулара с настанком његове песме, и, сво, почиње нова строфа:
Позлрављам вас! још санене, са близанским осмесима, саичности спријатељене
што сијате међ речима!
Буђење мисли алегоријски је предстовљоно као буђење уснулих девојака чија белра подрхтавају у свежини јутра. Песник им шаље изазован поздрав: „То сте ви, исиспавал!“, а оне му у хору одтоварају:
Увек мудре, прошапташе,
присутности вечне наше
нису издале твој дом!
Нисмо биле удаљене,
већ ко млауци сплетене,
потајне у мраку твом.
Стихови као што су: „Бићеш пијан од мили. не“; „Ја раскидам платно ово“; „Биће! Ужо то свеопште!“ све снажније учвршћују превласт бића у призору јутра, превласт која је у последњим строфама очигледна:
Да се неки свет освоји љута рана не постоји
што се крадљивцу не чини плодоносна рана права,
а и крв га уверава
да је власпик он једини.
1919, године објавио је Валери, под насдовом „Оде“, три песме: „Јутро“. „Џитија“. „Палма“. А то је била клица из које је настала збирка песама којој ће Валери дати мало загонетан наслов, „Сћаттез“, који ће тек у неком од каснијих издања, да би спречио погрешна тумачења, употпунити, објаснивши да је „сћактез“ настало из латинског сагтеп, песма. То је само један од Валерије вих латинизама који у његовој збирци нису ретки и на које повремено треба рачунати. Ако је Валери имао намеру да направи свој песнички храм, опда пије могао створити летпу и чвршћу основу. Јутро. Питија. Палма. Три носећа стуба којима ће Валери уско. ро да се обрати; доџсез сојоплез — благи стубови! „Јутро“ п „Палма“, које је Валери написао у једном тренутку и које су првобитно биле замишљене као једна песма, али их је градитељ, поштујући закон равнотеже и симетрије, постепено, да би постале каријатиде, померао улево п удесно од „Питије“, која је, са својих 230 стихова, остала као средишњи стуб, стварајући слободан простор који ће бити испуњен песмама што су већ настајале. Три песме. Три стуба. Три похвале, Прва, „Јутро“, која је опевала цик зоре, први тренутак свитања и прве кораке у поље свеснога, Друга, „Питија“, која, из стања нереда им неспокоја, напокон досеже високе пределе реда и правила, те као таква с правом стоји у самом средишту храма. И, пајзад, трећа, „Палма“, која слави стрпљење као једини истински стваралачки поступак. Песма отпочиње љупким преображајем: песникова супруга, доносећи доручак, претвара се, пред одсутним песпиковим оком, у анђела — тешитеља: Мируј! Мируј! Пун спокоја! Спознај терет палме која донеће ти свој плод скори.
Палма, заустављена у својој зрелости измеЊу два времена, земаљског пи божанског, („Њену сласт је измерило / времена божанског било"), симбол је стваралачког оптимизма и плодности. Тежина њених илодова дивно се огледа У анаграму који је само Валерију могао да падне на ум, и који га је тако о биљно употребио: атре-рате. На жалост, испреводиво. Можда: пламна-палма. Написана осталих песама у збирци, заједно с „Ју.
тром“, „Палма“ је испуњена п извеспом стрењом („Ако каткад стежу јади...) али из строфе у строфу буја велика пада:
Само вечна нада треба,
понесена снагом неба,
да се стигне до зрелости!
Из тих дана што се празни, изгубљени за свет чине, корени ће нићи снажни који плоде п пустиње.
Та нада у претпоследњој строфи прераста у сазнање:
Стрпљења, стрпљења,
отрпљења У модром!
Сваки атом бдења
уродиће зрелим плодом!
да би се најзад, у последњим стиховима, прелила у спокојство онога који је часпо обавио свој посао м чије је дело довршено:
Не несташе твоји часи
ако витка остала си
после лепих неспокоја,
мислноцу слична који
душу троши да освоји
и умножи блата своја!
„Јутро“ је отпочело ведром алсгоријом, а „Палма“, закључујући збирку, досеже врел ност чистог симбола. У том распону огледа се сва вијугавост Валеријеве мисли, и напора, и могло би се рећи да цела збирка, иако сачињена од песама које међу собом немају скоро ништа слично, остварује онај успон тако карактеристичан за сваку, нарочито вепу, Валеријеву песму, успоп видљив и у „јутру“ и у „Палми".