Књижевне новине

Тивадар Вањек

ГАЛЕРИЈА ГРАФИЧКОГ КОЛЕКТИВА

ВИ, КОЈИ УЛАЗИТЕ, ОСТАВИТЕ себе пред вратима. Вољно се ослободите брига и проб· ћема, смирите напете градске нерве, заборавите љутњу и предрасуде и ступите чисти у овај конак уснуле поезије. Једино такве ће вас она испунити, повратити вам поверење у неискварену људску природу, у лепоту амбијента који вас окружује и непроцењиву вредност сасвим обичних ствари. Нема овде јаких страсти и узбуђења, побуна и мирења, све је спокојно и уједначено, пуно неког тајновитог поетског смисла. Верујте и вера ће вам бити узвраћена, јер ништа овде не обмањује. Све је стварност једне аутентичне поетске стварности која носи Вањеково име. Сав овај фолклорни инвентар сумрачних ентеријера, потамнеле иконе и вазе са цвећем, земљани крчази и дрвене клупе. Све ове

ИЗ ГАЛЕРИЈА

китњасте невесте фасада са поспаним очима прозора, дворишта са шкрипавим Бермовима и накривљеним голубарницима, са венцима простртог рубља и дукатним месецом. Ако сте поверовали, погледајте боље у полутмину собе и нећете се преварити ако вам се учини да то није жена већ дрвени наслон високе столица што се у огледалу огледа, ни на триптихону лик светога Фрање већ Вањеков лик у ктиторској пози с кичицом и сликом, он у кругу тема којима је веран. Од слике до слике, тако, с поверењем, све друкчије бива, све се тихо мења, нестаје и рађа у те позне сате кад тишина влада, мир и непокретност, поетска уснулост. Ви који то тражите, наћи ћете, и понећете са собом да не заборавите.

Надежда Првуловић

ГАЛЕРИЈА ДОМА ОМЛАДИНЕ

ИЗЛОЖБА ОД ОСАМ СЛИКА. Све велико; формат, теме, обавештеност, амбиције. Све у неком двојству супротности: монументалност — интимност, средњи век — савременост, привидни мир — нервозни грч, мушко — женско, илузија — стварност, бити — не бити. Све одмах, сада, у тренутку, без одлагања, ужурбано, Време је кратко да се пропуште но надокнади, превиђено сагледа, да Христос промени пол и постане боксер, Голтоту замени Старим сајмиштем. Богородица у последњој рунди распећа рекламира колинос-азулин-каукор осмех хигијиног сјаја. Око без суза због очне шминке и вештачких трепавица. Беоњача освежена плавим капима. Свуда лепе и крупне козметичке очи, сензуалне усне Џоане Крафорд, блистави осмеси гтлеђосаних зуби, чулно устрептале ноздрве, правилно обликоване ушне шкољке. Једино гломазне отиске стопала и шака оставиле су гротескне црначке мадоне. Лаза је покушао да сроди Нерезе са Пикасоом. Нада, У истом мотиву оплакивања, Лазу, фреске, Пикасоа и афричку пластику са поп-артом претежно европског порекла. Ефемерност у служби актуелног. Актуелно плаћа данак ефемерном. Живот је живот док физички траје, после нас...

Пепа Пашћан н

ђојан Ђем

ГАЛЕРИЈА КНУ

НИЈЕ САУЧАЈНО што Пепа и Бојан зајелно излажу. Имају неких сличности, мада су разлике још веће. Обоје поседују свој уски, мали свет усамљености. Она женски, кућни, присно ентеријерски; он мушки, интровертан, помало бизаран. У центру њене пажње је свакодневна интима — воће у зделама, папуче, цвеће, мачка на столици, она сама с књигом; у његовом центру претежно је човек али не свакидашњи — каубој, ратник, безболиста, џокеј, конквистадор и авијатичар, шпански тореадор. Код обоје стварност превазилази себе ма колико ситна и безначајна била. Мало по облику и димензијама постаје велико по неком недокучивом значењу. Она кристално чиста као брушено стакло, он као полудраги камен нађен у природи. Она као Сизан Валадон пољартистич; ке епохе, он као сањар неког протеклог времена блиског сецесији. Њен цртеж је дуги танак, мирно затвара форму лишавајући је свега сем фине контуре. Његов пртеж нема техничку прецизност дизајнерске скице, више сличи дечјем. Потез је краћи и нервознији, форма инфантилнија. Она црта по колорисаној површини, он колорише цртеж. Она је ближа поетском пуризму геометриј. ске стилизације, он лоетском експресионизму нов фигурације. Обоје лични и поетски, обоје слични и различити. Зато излажу за-

једно.

Драгослав Борђевић

Те =

ПОШТО ЈЕ НАШ НАРОД захваљујући телевизији најзад савладао Ктрз Епећ5ћ, математику и историју, а затим се и описменио на једном од својих заједничких језика који га раздвајају, сазрео је изгледа и за најтеже животне лекције — науку о браку.

Заиста, тек данас сам у стању да у потпуности схватим сву дубину првобитне акумулације југословенског мрака из кога смо роћеви. У каквим су само заблудама живели наши очеви и наше баке! Како су неосветљено и монотоно протицали њихови ненаучни бракови! Да ли је уопште могуће да су славили педесетогодишњице заједничког живота, а да нису били ни свесни свих опасности и психолошких замки које носе дани под окриљем брака2 е

Најновија емисија београдске телевизије „ТВ брачно саветовалиште", коју имамо придике да гледамо неколико последњих недеља, придружује се успешно целокупним напорима модерне научне мисли, трудећи се да нас спасе свик могућих погрешака које вребају из брака, да нас учини срећним и што брже разведеним. Јер, број разведених бракова и број научних есеја о браку налазе се у савршено пропорционалном — односу —што више есеја, више и развода.

Достижемо ону дуго очекивану тачку емоционалног узраста на којој се сваки брачни друг непрестано подвргава најсуптилнијим анализама, а затим трчи до прве дактилографкиње и диктира чланке о финесама брачног живота.

Сироте наше примитивне баке! су само есеја могле имати тамо на планинама богу иза леђа, да су само умеле да пишу! Колико дивних тема о егоистичном неразумевању наших дедова, 0 њиховим подсвесним садистичким нагонима и о томе како су им годинама уништавали личност! Уместо тога оне су једноставно рађале децу, не упражњазајући претходно чакни шведску гимнастику за безболни порођај. Не можете ни замислити како ме је срамота због мојих предака. Осећам се као да сам потомак аматера. Нигде ни једног развода, нигде трауме, па чак ни најобичнијег сексуалног манијака. После дугих трагања успео сам ипак да пронађем једног некрофила у породичном стаблу; био је то мој чукундед који је могао да ужива само у мртвим Турцима. Ту је и једна прабака — фетишиста; обожавала је до смрти свом страшћу дукате које је донела у мираз. Шта могуг — добро је чак и то кад нема ништа боље!

Захваљујући телевизији, ми данас немамо никаквих изгледа да _дочекамо, не само златну, него ни пластичну свадбу — нова емисија „ТВ брачно саветовалиште" показала нам је толико утучених ожењених и удатих лица, да ће ретко ко наћи у себи толико снаге да се одважи на тај самоубилачки чин.

Но, у читавом комплексу брачних питања, ипак су најзанимљивији писци, а њиховом се брачном животу ни у штампи ни на телевизији не поклања никаква пажња.

х РУПДА

Колико

Због тога све више ожењених писаца (према научним статистикама) проводи своје слободно време на кожном каучу психијатра. То је и нормално — брачним траумама ће увек пре бити изложене преосетљиве особе које се професионално баве собом, него психијатри који се баве углавном другима.

Заиста, писцима је у браку најтеже. Пре свега, жена једног месара никада неће успети да натера свота мужа да је одведе у клуб месара, из једноставног разлога што такав клуб не постоји. Али, на жалост, у свим градовима где живе писци, постоји најмање по један клуб књижевника. Додамо ли овоме премијере, коктел-партије, отварања изложби, филмске фестивале, пријеме приликом државних празника — добићемо јаснији портрет писца у младости заједно са местима на која је приморан да води своју жену. Већина писаца се заварава да ће у позним годинама бити ослобођена овог кулука, али они сасвим заборављају да тада долази све више обавезних спровода, комеморација, бањских лечења, ретроспективних изложби и све више свечаних седница Академије наука, где ће у друштву својих брачних дру-

това — бакутанера, морати да сатима слушају занимљиве приступне беседе о „Подврсти филоксере у нашим јужнијим

крајевима" или о „Упораби глаголских именица у пјесничком дјелу фра Лутве Бартола Вучетића Омишаља са Корчуле".

Не, стварно данашњи писци ни изблиза не живе тако пријатно као руски класици — спахије! Пре него што седну за свој радни сто, они најпре са њега морају склонити брда хула-хоп чарапа, колекције вештачких ноктију и трепавица, дечије пелене и шминку, а у фолкорнијим случајевима чак и развијене коре за гибаницу, које се суше на рукопису најновијег романа о друштвеним инфра-структурама. Жене писаца су се данас веома извештиле; са сигуношћу детектива оне откривају да им мужеви међу страницама Фрома и Маркузеа крију криминалце Питера Чинија, претварајући се да раде на свом образовању. Док ови сироти људи упрегнути у брачне таљиге продају и последња сећања на детињство, јер су већ раније распродали све што су знали, њихове жене нервозно _куцкају прстима по пултовима банки, чекајући најновије уплате. Када их измучене патњом и стварањем открију у туЂим постељама, не показују ни најмање разумевања за чињеницу да један писац, ако жели да му се верује, мора најпре доживети ствари о којима пише, Ако после тога, несрећни списатељ пренесе ту брачну сцену на ротациону бину, жена му обавезно бира главну глумицу, и то увек ону са којом је у пријатељству или ону која је ружнија од ње.

Заиста, тај окорели нежења Дучић био је у праву када је написао да „Незнање жена иде до глупости" и да оне „немају ни за шта правог интереса, а најмање за уметност!" Човек мора (бити задивљен истрајношћу

-

Духовно ожењени пнеци

старог Монтескјеа, који је у својој аутобиографији написао: „У тридесет и петој, ја сам још увек волео жене!' Питам се, само на шта је прешао у тридесет и шестој:

Деца такође играју кобну улогу у стваралаштву једног уметника. Довољно је само да изађете по цигарете, па да вам истог часа подоме све оне зарезане оловке у вази, које писци из декоративних разлога држе у огромним _ количинама на својим радним столовима. Напустите ли само десетак ми. нта своју собу, будите сигурни да ће се ваш структуралистички роман претворити за то време у папирнате авионе или љупке цртеже подморница. Што је најгоре, деца немају никаквог обзира према часовима у којима стваралачки сањарите; нешто гласније дисање проглашују одмах за дубоки сан! Када повремено навратите у окриље дома, дочекаће вас вриском и узвицима „мама, дошли гости!" Ако вас на несрећу посети неки од ваших успелих пријатеља писаца, чим чују његово име зваће га „чика Скрибомане!“ ни уопште неће схватити зашто добијате нападе беса, када та и ви тако у кући зовете целога живота. Због тога није случајно да многи велики писци, као што су Верлен, Рембо, Оскар Вајлд, Пруст или Жид, нису дуго издржали у браку. Бавола би успели да напишу било шта, сем спискова намирница за пијацу! .

Један мој познаник писац, био је годинама присиљен да налази потребан мир за стварање искључиво у тоалету, једином месту на ком га нису узнемиравали укућани. Тамо

мали ЕЈ Ран

је исписао најпотресније странице свога дела о носталгичним мирисима младости. Зар није и покојни Хемингвеј написао чувени роман „Старац и море" у кадиг Није тешко претпоставити од кога је тамо бежао.

Изгледа да је робија још једино место на које жена не пристаје да прати свог мужа-писца. Због тога су неке од најлепших страница наше књижевности написане управо у ћелијама, где су се писци најзад осећали срећним и безбедним од заморпих брачних обавеза.

Момо Капор 5

Купио сам звезде

АДАМ ПУСЛОЈИЋ

Јутрос сам

На бувљој пијаци Купио себи

Једно сазвежђе.

Купио сам себи Комад неба, Четири звезде.

Негде на небу Остала рупчага

У коју су упадали Редом сви свеци.

Звезде су се И даље умивале Водом васионе.

Ставио сам их горе На таваницу собе УМ истом распореду Као и на небу.

А оне шмугнуше

На мрачни таван. На мрачни таван и на пусто небо.

СОКЕЛСОСОМ УТТАЕ

Милујем ти гипку косу. Видео сам то од ветра У змијоликој ноћи.

Милујеш ми гипко косу. Видела си то од ватре У кристалној чаши.

А ни ветра ни ватре. Само отровни пољупци, С пролећа, на улици.

Нас двоје Лутамо улицом, Ивицом понора —

Ја неми гром, А ти слепа муња.

бе трника- тона н