Књижевне новине

Критика није наука

Ексклузивни интервју Илије Бојовића са Пјером де Боадефром

У једном чланку објављеном у „Гез МошуеПе5 Јатвтате5" са доста ироније сте писали о такозваној „новој критици" и о структурализму. „Да ли бисте хтели да кажете нешто детаљније о феномену структурализма и о модерним струјањима у жритициг Шта мислите о доприносу Ролана Барта Каква је, по Вашем мишљењу, вредност погледа и резултата Жана Старобинског, Жоржа Пулеа, Жан-Пјер Ришара, Жан-Пол Сартра, Лисјена Голдмана, Анри Лефевра и других»

ЧЛАНАК који помињете (објављен у „Без МоџуеПез ШШетајез" прве недеље јануара 1967 ) није се односио посебно на „нову критику" и структурализам. Био је то много општији чланак којим сам настојао да направим биланс наше савремене књижевности. Открио сам очевидан контраст између усахнулости стваралаца у савременој француској књижевности и стваралачког генија који се јавио у роману, позоришту, есеју, поезији од почетка нашег века до тридесетих година па чак и нешто касније. Узгред, и никако не расправљајући детаљно о том проблему, само сам наговестио, као појаву која припада данашњој критици пре него концептуалној мисли, рат који „четири мускетара структурализма' воде против сартровског егзистенцијализма. Што се Ролана Барта тиче, то је веома интелигентан, сјајан, оштар критичар, у исти мах велики демистификатор и добар демистификатор савремених митова. Али, треба. се чувати од тог да се буквално схвате његова доказивања када он прилази књижевној историји. Његов „Расин", његов „Мишле", тако узбудљиви за дух, изгледају ми веома спорни. На један општији начин, нисам сигуран да та „нова критика" која се више не служи језиком већ која такође претендује на то да говори, која се више не потчињава објективној истини неког дела, нисам сигуран да та критика служи познавању великих књижевних дела као што је могла да то чини традиционална критика.

На крају вашег првог питања, ви помиње“ те врло различите критичаре. Жан-Пјер Ришар, Жан Старобински, Жорж Пуле припадају, у ствари, чак и ако су је они обновили, великој традицији књижевне историје; Лисјен Голдман или Анри Лефевр бацају марксистичку светлост на проблеме књижевне историје, од седамнаестог века до наших дана; Сартр је Сартр, оснивач критике која од бија да буде критика вредности, која то јесте упркос саме себе, у оној мери у којој је она политичка критика, критика идеја. Суђење којем Сартр подвргава Бодлера није књижевно суђење, то је политичко суђење.

Оно што у сваком случају не може да се порекне, је виталност француске критике. Ма какав став да се заузме у расправама које традиционалну критику супротстављају „новој критици", француска критика је у пуном обнављању. Али, ја бих волео да се то обнављање манифестује и на плану стваралаштва.

ФРАНЦУСКА историја књижевности и критика прославиле су се, некад, захваљујући позитивистичком методу. Данас Се чује са свих страна да је тај метод застарео. Да ли је то тачно Које су главне тенденције савре“ мене француске критике»

МА КАКВЕ да су њене заслуге, позитивистичка критика, чији је најславнији представник био Лансон, показује данас своју ограничепост: сетите се оног уџбеника у којем је Огист Анжелије заузимао целу страну а Артур Рембо четири реда у белешци при дну исте стране! Критику која се назива традиционалном, књижевну историју битно је обновио допринос нових техника: упоредна књижевност, социологија, критика текстова, семантика, нова логика, психоанализа... Дакле, изгледа Ми да је неправедно да се у целини одбаци књижевна критика са историјском основом под изговором да истина дела нема никакве везе са истином живота. Сећате се оног одломка из Против Сент-Бева у којем је Пруст аутора

Пјер де БОАДЕФР (Раегте де ВогздеНте) рођен је у "Паризу 1926. године. После Школе политичких наука ји Правног факултета, студирао је на Националној школи за јавну управу. Радио је најпре у Мини,старству просвете, а потом је прешао у Министарство спољних послова где је од 1958. до 1963. године био "помоћник директора за штампу. Од 1963. године био је директор Француске радиодифузије. Сада је са"ветник француске амбасаде у Лондону. Веома рано је почео да се бави критиком и сарађивао је у разним књижевним публикацијама, Држао је разна предавања у земљама Европе и Америке. Боадефр је основао колекцију „Класици ХХ века“ чији је директор био дванаест година. Најпознатија дела „Ме-

таморфоза књижевности“, „Андре Малро“ (у колекцији „Класици ХХ века“), „Жива историја данашње књижевности“, „Куд иде роман>"“, „Данашњи

француски писци“ (у колекцији „Оџе за:5-је>“), „Жива антологија данашње књижевности“. Боадефр је написао и многа друга дела и есеје о разним писцима и проблемима културе.

Пор-Роајала оптуживао да писце гледа уз увеличавање ствари. Маније неког писца, његове навике, начин на који он живи у друштву, води љубав, зарађује новац, његова привидна делатност па чак и његова веровања немају, говорио је Пруст, скоро никакве везе са другим ја које, само оно, ствара неко дело. Пруст је, у ствари, имао оправдане разлоге да одбије да га поистовећују са његовом друштвеном личношћу. Рекавши то, биографија може да буде веома корисна за познавање дела, — Прустовог дела посебно. Само романописци прибегавају и прибегаваће све више и више аутобиографском испитивању.

Ако апсолутно треба да се прави разлика између струја француске критике, ја их видим три. Прва је — и у њу бих сврстао и себе лично — критика вредности: критика која настоји да кроз „ангажованост" дела открије суштинске вредности према којима се писац одређује. Тој критици припадају тако различити писци као Жак Ривијер, Шарл ди Бос, Жак Мадол или Пјер-Анри Симон. Ту крити-

· ку вредности покушао сам да дефинишем У

Метаморфози књижевностил

Поред те критике — „ангажоване" критике не у политичком смислу израза већ у метафизичком и моралном смислу, — постоји критика која може да се оквалификује као историјска или политичка, То је критика ситуације: марксистичка или сартровска критика. Ма какви да су политички и идеолошки ставови који се прихватају, ради се о том да се дело прорешета кроз решето политичкоморалних ставова писца. Тако Сартр суди и осуђује — Флобера због његовог одбијања Комуне, или Бодлера због бегства у дендизам. Тако Лисјен Голдман поново измишља једног Паскала или једног Расина који више ништа не дугују хришћанству а све некој социоло гији — социологији великим делом измишљеној, — књижевног дела у седамнаестом веку. Што се „традиционалних“ марксиста тиче, они оцењују прилог наших великих писаца по њиховом ставу у борби између „реакције" и „револуције“; о писцу се више не суди по делима која нам оставља, већ по често случајним ставовима које је могао да заузме. Међутим, ти исти критичари на крају су признали „прогресивни" карактер дела „реакцнонарних"' писаца као што је Балзак.

Доста удаљену од те две струје, ја видим једну трећу струју: критика форми, критика која је наслеђена од немачке беза — критике, која је претеча структурализма, која се, уосталом, у Совјетском Савезу иу Немачкој појавила пре више деценија. Не ради се више о том да се о делу суди по његовом садржају, већ по његовим егзистенцијалним структурама, по његовом језику. Језик се посматра као глобални одговор који сваки лисац даје за своју првобитну ситуацију. Занимљиво је да тврдња подсећа на тврд њу „уметности ради уметности". Према једном сличном постулату, тврди се да писац нема да говори о свету, као што смо то до данас веровали, већ да исказује свет; од тренутка када он говори, његова реч представља сама по себи тотално оправдање чина писања, оправдање које може да заузме место самог постојања. Не може се порицати да је структурализам оживео неке Од најплоднијих идејних расправа ових последњих година. Његова је заслуга што је показао до каквих претеривања може да иде ангажована књижевност. Међутим, структурализам се излаже опасности да западне у ћорсокак, да се затвори у фундаменталне двосмислености, уколико одваја језик, тај калуп у који се за влачи људска мисао, од хуманог света који га је створио.

ПОСЕБНО нас интересује Ваше мишљење о томе који је најбољи француски критичар 0в07 века2

По МОМ МИШЉЕЊУ, наш највећи критичар остаје и данас Албер Тибоде. Најпре зато што он има смисао за велике перспективе које обележавају нашу књижевну историју,

са тог становишта, његова „Историја. француске књижевности од 1789. до наших дана остаје модел своје. врсте. Али, његова је заслуга такође што је истражио путеве романсијерског стваралаштва, од Флобера преко Марсела Пруста до Жиродуа. Најзад, његова је заслуга, што је пописао, са дубином и тачношћу које су ретко досегнуте, нека највећа дела нашег наслеђа. МИ овде мислим на његовог „Флобера“ или на његовог Монтења, који је на жалост остао незавршен. Тибоде је био критичар идеја; то веома убедљиво доказује његово дело Тридесет година француског живота, посвећено Баресу, Морасу и Бергсону. Али ипак он није био критичар једне идеје; био је супротност ' пристрасном критичару, његова критика била је критика која прихвата, стално отворена према будућности.

ви СТЕ господине Боадефр, и сами књижевни тритичар. Како Ви лично гледате на критику2 На каквом се начелу заснива Ваш ме-

тод рада2

ЗНАТЕ, ја сам сасвим случајно постао критичар. Пре двадесет година био сам студент школе ЕНА, становао сам у провинцији и зиму 1949. провео сам у Стразбуру. Мој пријатељ Пјер Шмит Лероа, велики пословни човек и аниматор свог краја, био је и издавач. Он је прочитао досије мојих штива у младости посвећен писцима који су ме, за време тешког периода немачке окупације, охрабривали и подржавали: Жид, Пруст, Ђарес, Малро, Сартр, Ками и неки други. Он је одлучио да објави тај досије у ЕФ опз АЈаНа: била је то моја прва књига, „Метаморфоза књижевности" која је одмах привукла пажњу ми, 1950. године донела ми је Награду критике (испред Р. — М. Албереса, Ж. Пулеа и Роже Стефана). Та случајност створила је од мене критичара, мада ја на то уопште нисам мислио. Стварно, скоро петнаест година бавио сам се текућом књижевном критиком. Током те критике која је постала професионална, ја сам могао да установим одсуство не радова, свакако, већ целовитих прегледа савремене књижевности. То ме је навело да напишем своју Живу историју данашње књиожевности (Реглт, 1958) и оне две антологије које су јој уследиле Али, не сматрам

превасходно критичаром. Радије бих се сматрао аналитичаром, — у роману, поезији, есеју, — важних духовних проблема нашег времена. С друге стране, одбијам да априори бирам између људи и између дела. Ако сам у два тома „Метаморфозе књижевности" радије изабрао писце које сам волео и који су ме формирали, касније нисам хтео да градим непропустиве преграде између оних који су ме привлачили и оних који су ме одбијали, између оних које сам више волео и којима сам се дивио, с једне стране, и оних према којима сам био непријатељски расположен, с друге стране. Покушао сам да предложим, у једном времену пуном искључивости, критику прихватања. Јер, ја устајем против тог зида који данас раздваја два облика књижевности; један који се мало цени али мно-

то чита, — роман за широку потрошњу, булеварско позориште, традиционална књижевност, — и други који се кује у звезде али

доста слабо чита: авангардна књижевност, која хоће да буде револуционарна. Она је роман обележила „новим романом", позориште. — „антипозориштем", поезију поезијом енформела, критику „новом критиком". Неопходно је да те две форме књижевности наставе да коегзистирају и, више него да коегзистирају, да разговарају. МИ ја се трудим, што се мене тиче, да их натерам да разгаварају јер је то главни услов њиховог живота и њиховог опстанка.

ТДЕ, ПО ВАШОЈ ОЦЕНИ, господине Боадефр, критика почиње, а где се завршава»

ТО ЈЕ ПИТАЊЕ на које је данас врло тешко одговорити; критика и стваралаштво међусобно се прожимају. Није случајно што су од Бодлера и, још више од Пруста, велики књижевни ствараоци, било да су они романописци или песници, такође велики критичари. И обрнуто, постоји код неколицине наших критичара неоспорна стваралачка снага, тако да се данас може рећи да је критика свугде, ако не — као што сам то ја можда погрешно писао — стваралаштво нигде. По стоји међузависност критике и стваралаштва и скоро стално међусобно прожимање тих двеју врста.

ШТА ЈЕ, по Вама, господине Боадефр, критика2 Уметност или наука2 Литература или пу“ блицистикар2 Теорија или пракса Естетика ... или, можда, филозофија2 Психологија... Социологија...2 Лингвистика или етика2 или историја... Теорија...2

ПО МОМ мишљењу, постоји само једна критика, али та критика може да се упражњава на више планова. Раније, критичар је био само читалац: он је волео да чита, хтео да наведе на читање, и његов задатак је био да неком делу мање или више тешком привуче читаоце који за њега нису увек имали добре кључеве. Потом, критика је постала амбициознија. Она није хтела да остане на плану анализе, већ се уздигла на ниво великих синтеза, покушала је да кроз дела препозна она велика опредељења која чине једну културу и једну цивилизацију. А затим, превазилазећи последњи стадијум, она се потпуно ослободила. „Нова критика" се не бави више, као јуче, тиме да „служи мису" писца; она хоће такође да је каже; она хоће да постане равна са стваралаштвом. Али постоји једна опасност: опасност да се ода „перифрази" или „ларафрази" ако се не би бавила истраживањем и спознавањем објективне истине неког дела.

КАКВА ЈЕ ФУНКЦИЈА књижевне критике... да суди... интерпретира2 Треба ли критика да исмтитује само чисто естетску структуру дела, или, пак, мора узимати у обзир и остале елементе: социјални, етички, филозофски итд>

МИСЛИМ да критика има две функције. Она, с једне стране, има функцију обавештавања, дакле расветљавања, излагања, увођења у дела. А затим, на вишем ступњу о којем сам

малочас говорио, она може себи да стави,

задатак да суди или да одабира између дел

која пролазе и оних која трају, између оних која су испред свог времена, која проричу ново доба и оних која само одражавају застареле форме. Али ја мислим да ће критика бити утолико богатија уколико буде користила најразноврсније материјале и елементе, уколико сама буде овладала новим техникама књижевне вештине и новим техникама отиштег сазнавања које могу да јој послуже

као инструменат. '

СМАТРАТЕ ЛИ да је књижевна критика ствараламка по својој природи2 Ако јесте... кад

она то постаје2

СИГУРНО ЈЕ да је велики критичар, — али велики критичари постају ретки, — најбољи сарадник стваралаца који се може замислити. Уосталом, књижевни покрети постоје само захваљујући критичарима који им дају име, смисао, помажу их да се образују, који наводе писце да се у њима препознају. Коначно, критика и стваралаштво су повезани. | ДА ЛИ, по Вашем мишљењу, књижевни критичар има право да негативно суди о књижевном делу због тога што се не слаже за њетовим аутором на идеолошком или филозофском плану Другим речима, да ли је критичар дужан да занемари своје идејне концепције док расправља о неком делу, или пак треба да на основу конфронтације својих и

пшичевих идеја оцењује то дело2 .

ИЗГЛЕДА ми недопустиво да се одстрани, одбаци известан број дела зато што не одтоварају вашем сопственом идеолошком, или политичком опредељењу. А, на жалост, сви

ми познајемо критичаре који одбијају да замисле да постоје други који не прихватају да говоре о књигама чија им се оријентација не свиђа. Али зато, мислим да критичар има право да има „доктрину“ и да према тој доктрини суди о неком делу. Само, он, мора да итра отворених карата, мора да најави боју и да својим читаоцима поштено саопшти праве разлоте свог неслагања.

ДО КОЈЕ мере критичар може да буде об. јективанг ;

КАО МОТО своје прве збирке есеја — Метаморфозе књижевности ставио сам једну непознату ако не заборављену Бодлерову реченицу: „Критика мора да буде пристрасна, страсна, политичка, али јака са становишта које отвара највише хоризоната"“. М ја мислим да је у томе сав проблем. Критичар не може да претендује на то да буде објективан, он је нужно субјективан. Само, та субјективност не треба да буде затворена да га закључа у затвор свог сопственог ја, неке идеологије нити чак неке етике, треба да та субјективност буде отворена, развијена према свету.

ШТА КРИТИЧАР тражи Зашто се опреде

љује2

СВЕ ЗАВИСИ од критичара. Има критичара који само траже хедонистичко задовољство у читању које у њима буди извесне хађрмонвије. Други настоје да у неком делу препознају велике токове који ће одредити сМАбину њихове цивилизације. !

ШТА У ТОМ СЛУЧАЈУ значи објективна критика и постоји ли уопште2 ;

ОБЈЕКТИВНА КРИТИКА постоји све мање и мање. Критика — као и остале форме књижевне активности — покушава данас да се приближи науци. Али ми добро знамо да критика није наука, да субјективност аутора у њој притискује свом тежином и да смо далеко од тога да имамо на располагању све елементе који ће нам допустити да из дела које ће бити подвргнуто нашој процени извучемо неки неопозив закључак. Можда ће доћи дан кад ће критика спадати у област електронских мозгова, лако може да се замисли да се електронске машине снабдеју максимумом информација о књигама и да се оставе да оне врше одабирање. Алп дотле још нисмо СТИГЛИ. |

КАКАВ ЈЕ ОДНОС савремене француске. критике, у методолошком смислу, према тенденцијама данашње критике у свету2

ЧИНИ МИ СЕ очигледно да критика учествује у покрету универзализације којп захвата културу у целини. Данас се тежи томе'да више не буде националних култура. Пастернак и Набоков, Шолохов и Иља Еренбурт, Лоренс Дарел и Кестлер, Казанцакис, Астуријас, Фокнер и Грахам Грин, — могао бих да наведем још много имена, — припадају нашем француском интелектуалном наслеђу исто толико колико Сартр, Ками, Малро, Сент-Егзипери припадају наслеђу наших совјетских, југословенских, пољских, румунских п америчких пријатеља. Нимало, дакле, није изненађујуће да наши француски критичари имају своје еквиваленте помало свуда по свету. Био сам изненађен тиме што сам на по следњем конгресу критике, који је новембра 1966. одржан у Варшави, видео да су проблеми које смо постављали себи ми Французи веома слични проблемима које су себи постављала наша пољска, румунска, чешка или југословенска сабраћа. У којој мери књижевност треба и може да одрази главие тежње данашњег човекаг У којој мери проблем је зика има првенство над тим ангажовањем и над значењем дела2 У којој мери националне индивидуалности могу да нестану да би нам допустиле да се боље приближимо самој луОиви људске душе2г То су били главни проолеми које смо сви себи постављали и, с тог становишта, није много изненађујуће што амерички, пољски, југословенски, јапански, енглески романи показују понекад зачуђујуће сличности, мада су њихови аутори рођени на хиљаде километара један од другог.

КАКО ТУМАЧИТЕ однос између авангардног и традиционалног изражавања у прози и по

Наставак на 15. страни

оњефефо оф вео о љоље оофовеоовоољеоњое зове о оф о љееФе офа љаљављњавњовеовљаљњњље фељевеољеововеољањовевољењљ

Главни и САГОВОрНИ уредник Зорен Глушчевић. Техничко-умет ничка опрема Драгомир Дчмитријевић, Уређиначки одбор и Уређивачки савет: Богдан А. Поповић (секретар реда), % Богдан Калафатовић, др Милан Дамњановић и др Владета Јеротић. Мдејно решење и графичка опрема Богдан Кршић. Лист излази сваке друге суботе. Поједини примерак 1,50 4.

Годишња претплата 30 А, подугодишња 15 д. За иностранство двоструко. Љист издаје Мовинско издавачко предузеће „Књижевне новине“, Београд, Француска 7, Телефон 627-286

Рукописи се не враћају. Текући рачун бр. 608-1-208-1. Штампа „Глас“, Београд, Влајковићева 8,