Књижевне новине

прошлост ВСЕСЛАВ

Ме 5) “ЈЕ 74 С РО

НЕ

„СЛОВО О ПОЛКУ Игорову“ је староруски спев настао почетком ХП века. Још је М. Панић-Суреп у својој књизи. превода овог епоса (Нолит 1957) приметио да се Слово може пре водити српскохрватским говорним језиком. Он је то приписао јужнословенском утицају „на руску књижевност када је процвала словенска писменост и, „када се у руским областима био слегао, бежећи испред турске најезде, велики број српских и бугарских културних радника". Међутим, у осврту на део Слова који говори о владару Всеславу (управљао од 1044. до 1101), Роман Јакобсон долази до једног значајног открића:

„Заједничко митолошко наслеђе, које се на сличан начин обрађује и у руској и у срљскохрватској епској традицији, показује да

__ је овај мит био употребљаван као епски заплет већ у заједничком словенском предању.“

Јакобсон је до овог открића дошао заједно са Г. Ружичићем, у покушају да објасни прераду једног старог словенског мита о вукодлаку, са применом на једну стварну личност — руског Всеслава (Волкса) и српског Вука Гргуровића (Змаја Огњеног Вука). Тај део Слова, кога Р. Јакобсон назива „баиставом дигресијом о Всеславу", ако се повеже са другим руским казивањима о Вол ксу (чаробњаку), показује велику сличност са нашим епским стиховима о „Змају Огњеном Вуку.

ВукВолкс се рађа обележен праменом вучје длаке и црвеним знамењем; као ванбрачно дете — син змаја, постаје храбар и страшан, али у исто време и несрећан осветник, који се премеће у вука, у огњеног скитача и летача, али који ипак гине, лишен у по следњем часу свих чаробњачких својстава.

ИНТЕРВЈУ

Наставак са 16. стране

езији> Да ли је по среди мирна. коегзистенција или директно супротстављањег . ВЕОМА ЈЕ изненађујуће данас то што је авантарда свуда. Тачније, авантарда снажно заузима позиције које су, јуче, припадале академизму. У једном смислу, то је добро јер то значи да'наша култура није окамењена, да непрестано иде напред. Али, незгода је у томе што у тој врсти јурења напред, каква тежи да постане књижевна „конзумација", и саме позиције авангарде брзо застаревају и, шта више, бивају превазиђене и пре него што су и дефинисане. С друге стране, брига да се не пропусти последњи брод, да се увек иде испред, толика је да се често ствара ново ради новог, оригиналност се тражи по сваку цену, не бринући се о томе да се сазна да ли путеви који се истражују стварно нуде перспективе Оудућпости, док су они понекад ћорсокаци. Али, ипак, ја не очајавам због тога што видим да ствараоџи авангарде па чак и неки њезини теоретичари, тако брзо постају класичари, — па макар то били класичари апсурда. Самјуел Бекет, Јонеско, Адамов, РобГрије, — а да и не говорим о Мандиаргу, 0 Батају или о Вајнгартену — били су још пре петнаест година писци без пуолике. Данас се они прихватају и третирају као класичари, преводе се свуда и прате се са плужом која се не поклања увек Малроу, Камију, али то не треба жалити, време ће неизбежно оба“ вити свој посао класификовања. Е ОМ СВЕТУ : правља о фра У ЦЕЛОМ СВЕТУ много-се Ен на цуском „новом роману". Док се, С 16672 7 10 не, Роб-Грије, Битор и друг МАНА а Ме репрезентативни писци Пе епохе, с оруге стране, њама се оспорива и: оно ла хуманистичке перспективе.

ш велика оришњ

Мотив није дозволио коауторима ове сту дије да се упусте у објашњење целе песме о походу Игоровом, која је иначе пуна мит ских симбола. Они нам нису објаснили ни узајамне везе тих симбола са старим веровањем у вукодлака. Да ли је ВукВолкос вукодлак у вези са неким словенским 60жанством2 УМ свом делу „Развојни лук старе српске књижевности", Б. Сп. Радојичић је изнео неке познате истине о српском божанству Вуку, и вуку-тотему, чија слика се вероватно носила и на ратним заставама. Ослањајући се на проучавања В. Чајкановића и друтих аутора, Радојичић закључује: „Кад је старо српско божанство свој вучји облик заменило људским, Срби су добили свог врховног бога, Дабога, који је идентичан са Световидом, заједничким врховним богом свих Словена. Замишљен је као старац. И он је хром. Био је троглав, и због тога се зове и Тројан. Боје је црне, Црнобог. Као спасилац народа појављује се на белом коњу. Називали су га и Радованом".

у Слову о полку Игоровом, српског Вука распознајемо под именом Даждбог и Тројан као две посебне личности. Али, без обзира на основу вук, вукодлак се не може довести у везу ни са једним од ових божанстава. Међутим, у даљем тексту Б. Сп. Радојичића читамо: „Хришћанство је од Дабога начинило Бавола. Он је најглавнији ђаво, Хроми Даба". У цинцарском (аромунском) језику на лазимо некакву потврду Радојичићевог закЉучка, а и некакву везу вукодлака са Вуком. Вуркулаку је у овом језику ђаво. Цинцари (две групације насељене око Охрида и Крушева), замењују Л са Р—соле је со-

Ко је у праву Један од главних структура листа, Мишел Фуко, каже, на пример, да је појам ХУМАНОГ и ХУМАНИЗМА недавног порекла. Је ли то:криза хуманизма2 Значи ли то да је дошао крај. једном вековном схватању човека и света2

РАЗЛИКУЈЕМО ЈАСНО „нови роман" од новог романа. „Нови роман" је врло прецизан и рло разгранимен: покушај _ франњускот романа: подухват чишћења, рекао бих скоро чишћења ватром, који доводи до тога да роман ослободи»од свих његових суперструктура, од свих њетових „алијенација", и који,. у том послу пречишћавања, иде дотле да убије личност и све оно што подсећа на прљавштину живота. Шта ће интересовати романописцаг То да са највећом могућом тачношћу мери односе, везе које уједињују бића и ствари. Уосталом, то је експерименат који, код неких (Клод Симон, Битор чак), много личи на сам поетски рад. Тад, наравно, „нови роман" одбацује хуманизам. Рекао бих да је он ахуман. За њега, дело постоји пре човека и дело човеку треба да да смисао; али, то дело је слободно, оно се не може извести из ма каквог хуманизма. Извесно је да је хуманизам трпео због дискредитовања које је погодило нашу цивилизацију почев од четрдесетих година. Ми још живимо под знаком нове благовести, трагичне благовести, оне из Хирошиме: посебно се књижервност још није повратила од открића кони-л0гора. Треба ли да идемо тако далеко да са Мишел Фукоом кажемо да је човек „скорашњи изум" и да је једини проблем који се поставља проблем језика2 Нисам у то сигуран. Све што може да се констатује је да је то крај једног традиционалног схватања по коме је човек био мера свега, према оној чувеној Протагориној формули, и схватање по коме је човек био једини оријентир, једина. средња мера међу елементима. Данас, нисмо уошште сигурни да свет одражава нити да може да узме лице човека. Све што можемо да кажемо је то да се све догађа као да је Бог мртав и да самом човеку прети смрт. Али из тога не произлази да ми треба да се одрекнемо свега онога што нам је људска цивилизација донела. Држати се језика као једино могућег спаса, чини ми се да је то закључивање опасне опкладе.

АЛЕН РОБ-ГРИЈЕ, Битор и остали претежно сутреокупирани проблемима форме. Млађи прозаисти: Филип Солерс, Макс Сапорта, још више потенцирају техничко-стилски аспект стваралаштва. Чују се многи приљовори да су њихова дела „лабораторијска“. Какво је Ваше мишљење о овој појави и о будућности романа уопште2

ИМАО САМ НАМЕРУ да напишем, у сарадњи са Ален Роб-Гријеом, есеј — против и за — „нови роман“. Требало је да аутор Љубо. море брани „нови роман", или боље да напада традиционални роман који је требало да ја браним у колекцији која, уосталом, носи назив „За и против" и која објављује једно поред другог два опречна мишљења. ствари, ја сам први завршио свој рад, а об-Грије је мислио да сам ја саставио питања и одговоре; тај памфлет објављен је под наг словом Ибрик је на столу п имао је извесног одјека. Сматрам да је Роб-Грије најзначајнији представник, „новог романа", али не мислим да је он превасходно романописац. Убеђен сам да је он значајан писац и да сада налази свој пут на филму. Ипак не мислим да поводом њега може да се говори о „лабораторијском делу", најпре зато што пам је он, још од почетка свог стварања, дао савршена и често значајна остварења (мислим на Песматрача и па Гуме), зато што је он врло брзо постао мајстор своје технике. Од 1954. године, његово дело се развија строго, као према неком унапред утврђеном пла-

И ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК

НИКОЛА ЈЕРЕМИЋ

ре (сунце), Булгар је Вургур (Бугарин), па реч треба тумачити као вулкулаку. Тешко је међутим открити право значење ове речи. Да ли је у њој присутно име староиталског бога огња и његове разорне снате — Вулкануса, или је то кованица од латинског уојапз (који лети, летећи), или прајезичко в'л, вул (вуна, руно) и словенске колак (котур, белега, округла твар, колач, жиг, печат), по којима би вулкулаку мог ло значити небеско тело или облак2

На овај начин се може доћи до различитих и погрешних закључака, али у случају Вук-Волке-вукодлак то је једини пут који доводи до разрешења. Основа вук је претрпела многе гласовне промене — (вилку, вјелк, Волк, вук) и друге. Сваки од ових промењених облика може се данас наћи у европским језицима, углавном у следећим значењима: небо, руно, огањ, летилица, вук, облак, прамен, а свако значење је у најприснијој вези са вукодлаком, односно са Змајем Огњеним Вуком и Всеславом. Како се то могло догодити и како објаснити ову појаву2

Ако корен речи вук потражимо на северу, рецимо у старонордијском уа1Кугја немачком Ма1Ккигеп и словенском вила, у ствари, у имену митолошких девица, које су у биткама узимале улогу суђаја и одреЂивале ко мора погинути, и чије ликове срећемо на нашим средњовековним стећцима У положају између два коњаника пре двобоја, и претпоставимо да је основа вук првобитно гласила м11К (вилењак), морамо доћи до следећег закључка:

У иновацијским променама које су вековима ровариле по словенским језицима, ство-

ну. Не бих то рекао и за неке његове епигоне или за писце који су сазревали покрај „новог романа" и који су претрпели његов утицај, као Филип Солерс. Филип Солерс је, упркос привидности које варају, анти-Роб-Грије. Он је пошао да буде класичан романописац, ученик Арагона и Франсоа Моријака, и грубо је порекао тај први експерименат. Куд та је то одвело, не знам. Све што могу да "констатујем “је "да у“ његовим“ последњим књигама (Драма), видимо да се одвија роман романа који не може да се напише, писца какав не може да постоји и баш та промашена прича заузима место приче за коју не осећа да је способан да је напише, И баш кад се ради о неким епигонима, песницима (Дени Рош) или романописцима (Рикарду), једног извесног „новог романа" (мислим на групу »Теј Оџеј«), може у ствари, да се говори, о лабораторијским експериментима.

ТРАДИЦИОНАЛИЗАМ се, пред авангардним романескним изразом који је у пуној скспанзији, повлачи нако и даље постоји. Видите ли могућност упоредног постојања и, евентуалног, _прожимања традиционалног и авангардног романескног израза2

СИГУРНО ЈЕ да извесни традиционални роман нема више много шта да нам донесе. Пенхолошко традиционално причање у стилу „Принцезе од Клева", пикарски и анегдотски роман какве још пишу Анри Троаја п Пол Виалар, још могу да освоје читаоце; они не отварају више нове перспективе. Заузврат, ови или они облици романескног изражавања, могу још да се отварају према будућ„ности; мислим, нарочито, на аутобиографију. Изненађујуће је да најбољи млади романописци последњих година (мислим на Жозе Кабаниса, Франсоа _ Нурисијеа, Жана Фрестијеа), полазе директио од таквог искуства. И мада су традиционални писци по свом стилу и својим романсијерским поступцима, они су на свој начин авангардни аутори.

ЛИРИКА је данас претежно у сенци романа. Упркос томе, француска поезија не престаје да врши утицај на песнике у целом свету, Какве се тенденције запажају у савременој француској побзији, особито међу млађим

' песницима

НА ТО ПИТАЊЕ сам покушао да одговорим " својој Антологији. француске поезије, од Бодлера до наших даназ. Најпре ме је изне надио континуитет наше поезије: известан број јучерашњих песника остао је да живи у својим наследницима. Бодлер, Вињи, Иго из Легенде векова и Краја Сатане, Лотреамон, Рембо, и, наравно, Маларме, Аполинер најзад, остали су наши савременици и још и данас имају наследнике међу нама. Заузврат, има већ сада песника који одбацују све своје претходнике, који их радикално одбацују, који оспоравају чак и могућност речи, Раније, језик, чак и ако је био предмет поетског рада, могао је да се стави у службу неког значења. Данас, он је довољан сам се би. Али, он није постао згуснутији, не одтовара више својим сопственим циљевима, зато што коиндицира са својим сопственим довоћењем у питање. Ето зашто сам, што се мене тиче, показао толико обазривости прилазећи савременицима. Свакако, био сам смелији него мој славни претходник, тосподин Жорж Помпиду који се зауставља на преминулим песницима; ја се нисам плашио да изаберем, међу седамдесет четири француска песника од пре једног века, тридесет три жива савременика, Али, ја сам покушао да од њих 34је ми се учинило да имају

држим оне за ко; – У | изгледа, макар "и сасвим малог, да једно!

дана постану класици, Било да су они хрт шћани као Жан Грожан, Патрис де ла Тур ди Пен, Пјер Еманиел, или Жан-Клод Ренар; било да их и даље мучи освајање светог без Бога као Сен-Џон Перс или Ив Бонфоа, било

рени су лексички дублети са различитим значењима. У језичким заједницама, на местима где су се народи сукобљавали и мешали, речи су могле да апсорбују значење својих двој ника, ако она нису у великој супротности и ако се њима смисао на неки начин продубљивао и проширивао. Нарочито се то односи на митолошке симболе,

Мзмимо сада да се вилк, после промене у водк гласовно изједначила са ЈУ волк (вук) која је већ постојала (свеједно у коме језику), особине вилењака могле су прећи на вука и обратно — вучје на вилењака. Да је то могуће потврђује српско вероње у вука. Рођење мушког детета оглашава ло се: „Чуј, пуче и народе! Роди вучица вука, свему свијету на знање, а вучићу на здравље!" Овде се волк изједначило са немачким Мо1К (пук, народ), што је у овом случају (можда због разлике М/М) само довело до римовања, али већ у успаванци „Мини, сине, вуче и бауче!" вук је извер и баук.

За тумачење речи вукодлак веома је значајан податак, да Срби, када се појаве гра доносни облаци, казују: „Вук иде брдима!" МУ овом случају словенско волк (вук) и немачко Мо1Ке (облак) долазе до изједначења. Према овом, доста необично име наше епике — Облак или Облачић Раде, може бити Вук _ или Вучић Раде. Као што већ пример Змаја Огњеног Вука (Вука Гргуровића) и Волкса (Всеслава) показује, еп ски певач је кембиновао имена главних јунака и митолошких личности према карактерним особинама једних или других. Тако је и Секула доведен у везу са змијом [Секула (Секељи Јан) се у змију претвориој, јер се-

кула у староорпском и данас у лужичкосрпском значи врпца, омча. Обавијање змије око врата чест је мотив и народних прича. У српском веровању вук води, или тачније речено — вуче _(влочи, влечи) 06 лаке, па се и у овом случају вук изједначује са речју вуча (влока, влека).

Све што је речено односи се на вука, а не на вукодлака. Вучје кићанке су само пришивене на вукодлака и обратно, јер вукодлак, аужичкосрпски мје!Котах, немачки МегмојЕ доиста значи као вук,вуч јег лика, облика, природе, а то биће није само човек, већ и дух, веома сличан Космодеју, чупавом духу, обраслом у косме (длаке), који може да се преметне у наочитог младића. Он у српским бајкама посе ћује девице и жени се њима.

да представљају народе који управо постижу своју зрелост као Сенгор или Сезер, било да одбацују или не традиционалне форме песпичког изражавања, откривао сам у онима који нам предлажу унутрашњу критику живљења, педагогију, — то то је случај код Анри _Мишоа, код Жан Фолена, Франсиса Понжа. Треба да црпемо међу свим тим струјама. Али, ја имам осећање да је савремена француска поезија у кризи и дасе, коначно, оно што је најживље у њој, налази изван наших граница, код оних народа које сам малочас поменуо — црна Африка и магребска Африка, арапски свет, млади и стари Квибек — било код маргиналних нација које још живе од француске културе, као франкофонска Белгија или романска Швајцарска, било најзад код „странаца" који су понекад примили боље од нас допринос нашег језика и наше културе.

ДА ЛИ САВРЕМЕНА француска књижевност, по вашој оцени, трпи стране утицаје2 Позна• то је да је на сгзистенцијалистички роман утицала америчка литература: Фокнер, Дос Пасос, Хемингвеј. Дапас се говори о утицају руског формализма (Шкловски, Ејхенбаум, Јакобсон) на модерну критику. Да ли постоје још пеки значајнији утицаји који долазе до изражаја последњих година

КАО ШТО САМ то малочас рекао, ми у овом тренутку присуствујемо рађању оне светске књижевности, оне Ме Негаиг коју је Гете предсказао. Извесно је да је француски роман, пре двадесет година, прегрпео директан утицај америчког романа по немачке феноменологије. Из догме о непостојању психолошког, О његовом штетном утицају, о његовој недовољности, проистекао је читав један део „новог романа", — мислим на књите Натали Сарот. Дос Пасос, Фокнер, Хемнитвеј надахнули су наше егзистенцијалисте и Странца. Албера Камија. Данас, руски формализам, Шкловски и Јакобсон, чине ла се рађа читав низ размишљања ин коментара. Али, дешава се да дела потајно делују пре пего што, АОстигну свој максимални утицај. Тако је Кафка потајно деловао скоро четрдесет година, пре него што је постао учитељ целе једне неве књижевности. Исто је било са немачким експресионизмом или руским формализмом. Сада, каква ће бити будућност те књижевности у сталном мешању; Тешко је да се одговори па то питање, макар и зато што је и сама реч као таква радикално доведена у питање. Биће потребно да француски писпи победе то довођење у питање, да превазиђу смрт књижевности као што су превазишли смрт Бога, да би та књижевност нашла једно

ново лице.

Илија Бојовић

1 Ајзађа, 1950

2 „Жива антологија данашње књижевности": Т = „Роман, позориште, идеје“. По — „Француска поезија ОА Бодлера до наших дана". (Реглт) |

з ћа Тађје Копде.

4 Рептт,

Сорумићи Регте де ВојадеНте.