Књижевне новине

П ПОРМИУ

НИКОЛАЈ АСЕЈЕВ

ПОСТОЈЕ РЕЧИ са једним значењем, са једном димензијом, оне се протежу по површини смисла који изражавају. Говорећи једноставније — речи за једну употребу. Такве речи настају од случаја до случаја, испуњавају своју сврху преношења одговарајућег саопштења и заборављају се после изговарања. ХМ Амтератури се оне такође протежу површином странице и играју само службено улогу преноса описиваног без претензија да изразе још нешто везано са текстом. Добар писац одабира из разних спрега смислова баш оне који ће му помоћи да изгради изражајност лика са постојећим, у пракси испитаним, и новим, тек смишљеним, доказима. На томе је засновано умеће изражајног језика, Коначно, и овде постоји систем логичких спрега, али он је много шири и сложенији од обичних потрошачких зависности говорног језика.

На пример: Пушкинов живописни језик. Узмимо, рецимо, прву строфу Оњегина. Чика, разболевши се и умревши ништа лепше није могао измислити. Тако размишља његов рођак који читаоцу мора изгледати као бездушни мангуп. Али у наставку Пушкин не слика тако Оњегина. „И радан човек се може бити, и на лепоту ноктију мислити“. Оњегин је великосветски млад човек, представник свог поколења, животом размажени господичић, али није подлац и бездушни циник. Директни смисао прве карактеристике условљава само утисак изазван његовом спољашношћу разочараног руског дендија који се према свему односи са подсмехом. То је спољни утисак који о себи жели да створи и сам јунак, али тај утисак не исцрпљује његов карактер. Баш он у наставку склапа конфликт између његовог срца и ума:

Како са умом вам и срцем осећања ниског бити робг

Тако већ на овом примеру видимо да директан смисао израженог у поезији није и једини смисао лика. Понекад он служи само за даљи сложенији развој идеје дела. Праћење њега и потчињавање њему доводи дело до једноставности, једнолинијског изражаја, површног необухватног описивања. Евгеније Оњегин могао је бити описан праволинијски, као јунак јефтиног романа, као равнодушни егоист, али Пушкину то није било потребно. Почињући свој роман он није унапред

ешио судбине својих јунака, а сам је на крају забележио да је „даљину слободног романа“ видео као кроз магични кристал.

та значи то ауторово признање2 Само то да су се судбине његових јунака разоткривале пред њим у свој својој сложеној многолинијности.

Судбина сваког истинског уметничког дела је сложена и вишесмислена. Његова дубина зависи од његове вишесмислености и унутрашње дубине изражајности. Та дубина зависи од средстава којима песник располаже. А та средства, поред превасходне обдарености која је неопходна, развијају се и усаврша вају заједно са читатељским укусом и саосећањем са овим или оним талентованим остварењем. Нема песника без читаоца, али нема ни читалаца без песника. Читалац почиње бити освајан од песника у мери својих саосећања са оним што је песник исказао и снагом утицаја, снагом песникове изражајности. Природно, пасивни читалац навикао на поновно усвајање прочитаног, на традиционалне форме изложеног, тежиће баш читању онога на шта је навикао. Искусни читалац, онај који литературу познаје већ довољно, не тражи у аутору сличност, понављање већ познатог начина изражавања него ново проналазаштво. Као такав читалац се поставља и савршено неискусан читалац у оцењивању стилистичких достигнућа, читалац који ново прима непосредно, без поређења са уобичајеним савладаним циљевима. Процес схватања изражајних средстава код њега није обогаћен претходним изграђеним убеђењем да су то баш средства која су се у свести утврдила као најбоља.

Дешава се исто што се среће и у свакодневном говору. Средства изражајности су му такође различита, али средње достигнуће му је у употреби и мења се веома успорено. Те промене зависе од масовности распрострањености ових или оних друштвених облика мишљења, од интереса који преовлаЂују у животу народа, убеђења, навика, традиција. Узмимо за пример тако прост израз као што је: „Иван Иванович је зао као Ђаво!“ То поређење, изражавајући особину људског карактера, уопштило се и престало је бити стварно ефикасно јер носи у себи остатке смисла оних времена кад су људи стварно узимали дејство нечисте силе као носиоца свемогућег зла, Злоћа ђавола била је мерило највишег ступња раздражености. Али сад у Ђавола нико не верује, а одомаћени израз остао је као условно означавање иако је изгубио своју првобитну изражајност. Или да се узме овакав израз: „време данас — прва класа!“ Он представља трговачки термин у употреби који даје одлику посредством класирања свега што се налази около: и људи, и времена, и посла — све може бити одређено као класа робе.

Таква и слична говорна поређења и одређивања остају у употреби дуго после губитка њиховог изражајног значења. У поезији долази до одабирања, просејавања старих и настајања нових. Али овде се открива постојаност условних, искоришћених средстава и изражајности речи пратећи традицију њихове употребе. За то је пример реченица из Евгенија Оњегина „да та поштују све је натерао“, за нас је она неразумљива, јер тај израз је за Пушкинова времена значио да је човек умро. А ми га не прихватамо као услован него у изворном значењу и тумачимо га као ироничан.

Што је више условних поређења, оних која су изгубила своју првобитну изражајност, свежину поређења, напрезање средстава смисла, то нам говор постаје пасивнији, мртвији, неодређенији. Човек који говори општим фразама, то јест много пута чувеним изразима не осваја пажњу слушалаца. Човек који понавља већ схваћено и осећано залуд троши време не налазећи своје речи и говорећи готовим фразама. У поезији то постаје нарочито приметно: подражавање казује о немоћи аутора. Такав аутор ништа неће сам створити користећи се готовим, до њега створеним, говорним материјалом.

То не значи да песник мора извештачено избегавати свако искуство прошлости, Али и у том прошлом он мора одабирати најбоље, настварније начине изражајности и обавезно их спрећи са новим средствима која је он открио и створио.

Та средства не могу наједном бити усвојена, не могу наједном ући у употребу. Нека могу бити потпуно неусвојена. остајући као пример песникове борбе са материјалом језика. Али зато његова чврста навика да их одабира и строго их контролише изграђује у њему укус према свежим речима, према блиставости изражаја и неотрцаности језика. .

Дуго сам размишљао над младићким стиховима Мајаковског из његове прве трагедије из младости:

Тражиге дебеле у кућа-љускама, по добошу трбуха весеље добујте. За ноге хватајте глухе и глупе

и као у флауту у уши им дувајте,

Није ми био јасан смисао два последња стиха. Ако је савршено јасан позив песника-веволуционара против дебелих,

1%

ПОЕТСКИ ЈЕЗИК

који се као пужеви скривају у кућице-оклопе личног благостања, није било јасно зашто песник позива „хватати за ноге глухе и глупе“ и у уши им дувати „као У флауту 2“

Тек много касније постала ми је јасна сликовита ауторова мисао. Па, ако дебеле, то јест буржоазију и капиталисте, морамо тражити по вилама-оклопима које их добро скривају од погледа, онда „глухе и глупе“, то јест оне који не схватају против кога треба устати и борити се, који не схватају кога треба пронаћи као виновника опште несреће, сви безбројни и исти помоћници који несвесно држе капиталистички строј морају бити скренути са пута несвесног праћења — хватати их за ноге које иду онамо куд не треба, и дувати им у уши које не слушају оно што треба.

Начин позива на револуционарну пропаганду постаје јасан у песниковој замисли који је прибегао алегорији не само због песничког новаторства него и из неопходности да сакрије речено, тако да оно постане јасно само читаоцима који се дубоко замисле о њему. Да је Мајаковски написао: национализујте виле богаташа, убеђујте несвесне, јер они својом покорпошћу помажу власти капитала, објашњавајте несвеснима да је за личну срећу потребно револуционарно деловање, прво, то не би било штампано; а друго, не би било у стиховима. Директан смисао овде би био немоћан да изрази ауторове мисли.

„Тачан и го“ говор показује се, провлачи се кроз нова средства изражајности понекад потпуно неодговарајући директном смислу. МИ псовачко „префукарство“ показује се као носилац несавладивости, неопходности; а израз „ни у зуб ногом“ узет од уличног ствараоца уверава баш необичношћу свог нелогичног обрта. Директна реч ако у себи носи практично једнозначно осмишљавање изреченог — лишена је снаге тенералисања, обједињавања појаве. Она служи само за један пут, за дати случај, умире заједно са практичном неопходношћу казивања оног што је тог тренутка потребно. А принцил поетског говора заснован је на вишеструкости његовог примењивања у животу, то јест на његовом дуговечју, на чврстини његовог трајања.

Тако поетски говор, штампан или говорни, претвара се у средство изражајности вишеструког смисловног значења. Директна логика, директан смисао сакривен је у њему и не избија увек и наједном. „Није лепа колиба због углова, лепа је

см чв СУ,

ХАЛИЛ ТИКВЕША;: ЦРТЕЖ

због колача“, „Седам пута мери, једном сеци“, „Зове се гљива, улази у котарицу“ и други слични изрази никад немају директан поучан смисао него извесно одгонетање смисла. Навикли смо на њих и употребљавамо их механички не размишљајући зашто баш гљива мора у котарицу. Свака бесмислица стопљена у њима може бити схваћена једино кроз сликовитост, а не кроз директан и отворен ход логичких веза.

Веза између деловања и појаве описиваног, реченог кроз супротстављање деловања и појаве, није у њиховој директној зависности, а постоји и поетска логика. Ако се представа о предмету или појави просто не пореди или везује са другим предметом или појавом, а појачава се кроз привидну првобитну различитост, неподударање, а затим постаје обележје њихове разлике, баш то се јавља као особина живе живописне речи.

Одакле потиче израз „округла будала“2 Он је лишен сваког смисла. Али његова унутрашња тачност је очигледна. Могуће је да је код прве примене био ознака да се округлом никако не може прићи, оно остаје непромењено, круг је завршен у свом издвајању, завршен у свом развоју. Али израз је користан, употребљава се. Већ код Пушкина је употребљено његово сликовито значење у опису Олге: она је округла, лепотица, као глупи месец. Овде су округлост и глупост дате као сродне црте. Код Мајаковског облик се мења у супротном правцу: точкови су округли као будале. Тако на разне начине, али увек по своме, код великих песника долази до употребе крилатица у обновљеном облику.

Поетски говор је увек тачан у свом сликовитом убедљивом изражавању. Принцип његовог настајања је дијалектичан. Како је процес језика. увек двостран, био он штампан или говорни, то тврђење говорника који излаже своју мисао речју среће се са примарним одрицањем слушаоца који није из прве схватио необично тврбење које сусреће, а уметничка реч је увек таква. И тек у процесу осмишљавања, доживљавања унутрашњег смисла поетског изражавања читалац се саглашава са песником!

Може се рећи да се при таквом погледу на поетска сред-

"ства изражајности може изгубити представа о јасности и не-

двосмислености израженог. Не, то није тако. Што су изражајна средства снажнија, тиме је јаснија и чистија убедљивост њиховог дејства. Не ради се о замагљивању и компликовању говора неочекиваним поређењима и контрастима. Ради се о предаји мисли најцеловитије и јасно. То се може достићи једино путем обнављања средстава изражаја, њиховом непоновљивошћу увек у истом смислу. Много је песника добрих и разних — то значи да је много људи вештих у предавању својих мисли на разне начине, друкчије, али уперено према једном циљу, срећи свог народа, богаћењу културе читавог човечанства.

Читалац обично налази свог песника и ако је тај читалац велик, велик је и песник који му служи. Не збива се то увек на пречац. Али што је говор топлији, то даље допире његова топлина, то снажније служи човечанству.

'

Превели: Г. Стојковић-Бадњаревић б А. Бадњаревић | ,

Ада 22727271227777 9%9...о0%9404-%%%%9%%%%%%%%%+999%%%%%%%9%9 Фоо >999%%%%%%%%%%%%%%+%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%%99++%%%%%%%%%%+%+ грофове ње о

60

АНДРЕЈ ВОЗНЕСЕНСКИ

монолог МЕРИЛИН МОНРО

Ја сам Мерилин, Мерилин. Хероина самоубиства и хероина. За кота пламте моје георгине2 Са ким телефони разглабају у танчине2 Коме то, близу, шуште чакшире од коже фине:

Неподношљиво.

Неподношљиво: не можемо се заљубити, . неподношљиво што нема лепих честара, јасике, неподношљиво што се мораш убити, но живети —

још је мучније за мученике.

Продаје. Њушке. Као разга рже тазда. (Сећам се Мерилин. Њу аутомобили гледаше вазда. На платну стометарском, у небу из библије, ј сред звездана обиља, над степом начичканом рекламама — кепецима Мерилин је дисала и вољена била, и отимао се урлик жеље аутима. Неподношљиво), неподношљиво бити загњурен лицем у седиште које на пса мирише! Неподношљиво кад је то силом, навалице, . а кад пристајеш — неподношљиво још више.

Неподношљиво — живети не мислећи,

још неподношљивије — да те мисли слисте. Где су нам планови2 Кб да нас носи дах нечији. Постојање — то је самоубиство.

Самоубиство — борити се против ништарија, . самоубиство — њима пружати руку; неподношљиво је кад немаш трунке дара,

а кад имаш — неподношљиво стоструко.

Сами себе убијамо новцима, препланулим девојчурама, каријером у стисци, јер ми, глумци, не живимо са потомцима, а редитељи су дрипци.

Грлимо, ето, миле и блиске,

а на младим лицима јастук се отисне као траг. од точка, и све около врисне: мнеподношљиво.

Ах, мајке, што раћате, треба пазити... Знала је мајка: мене ће све то згтазити.

У овој филмско-звезданој залеђености нема за нас усамљеничке срећености; у метроу, | тролејбусу,

робној кући —

свуда ће зазјавала поздравима тући,

Неподношљиво — гола да стојим У листу сваком, у плакату ма којем. Забораве

да ти срце куца — и не чују на у тебе харинге пакују.

Згужване очи, искидано лице (грозна ли сећања: у „Франс Обсерверу" сопствена физиономија самоуверена а на полеђини стране мртва Мерилин!).

Сладећи питу, продуцент се дере: „збиља сте бајни, чело — па то су перле!"

А знате ли нашта миришу перле2 Одиста2» На самоубиство!

Самоубице — то су бициклисти, самоубице — опију се ту, на писти, од севања блицева бледи су министри самоубице, самоубице... Сав свет прожима

Хирошима.

Неподношљиво.

Неподношљиво је чекати стравно да загрми свом јавом,

А главно: зашто ли руке смрде на бензин, отавно. Да неподношљивге тајне!

Неподношљиво букте наранџе опроштајне на тамноплавом.

Слаба сам. Не могу доскочити свем и свачем, Одједном — то је најбољи начин.

Превео Лав Захаров