Књижевне новине

КАКО ТУМАЧИТИ ЧЕХОВА РЕКАО ЈЕ САМ ЧЕХОВ

ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ

КЊИЖЕВНО ДЕЛО омогућује безброј раз дичних тумачења и за свако од њих нуди очигледне доказе. Одлика је уметности да на сваког друкчије зрачи. Као драги камен: она нема једну одређену боју него светлуца свим нијансама, у зависности чије очи је гледају и из ког угла је посматрају. То, међутим, не значи да се у анализи уметничког дела сме трпети промзвољност и критичарска самовоља. Ронећи дубинама дела и никад не заборављајући писца и његов текст, критичар од чињеница, које му дело и творац нуде, ствара свој систем тумачења. Он мора бити чврсто повезан, неумољиво логичан, што ипак не значи да један такав систем поништава или обезвређује друге системе. Око савршеног геометријског тела, као што је, нпр. лопта, могућно је описати безброј правилних кругова; сваки од ЊИХ има различну путању, али подједнако верно и доследно повезује одређене тачке лопте, Тако су и у критици могућни сасвим опречви путеви; Онтно је да они не напуштају дело, Јер без обзира колико је стваралачка, критика није сама себи сврха. Она утолико туби кљижевно обележје уколико не говори о делу него поводом дела; а то је често чинила, јер јој је књижевност бивала само изговор, подстицај, разлог, мотив, повод да зађе у области које се са уметношћу можда гравиче али нису уметност. Модерно тумачење књижевности не под“ носи произвољност до које долази услед иг норисања текста и удаљавања од деда. Али и раније се сматрало да књижевно – дело живи и постоји као сваки нормалан органи“ зам: у њему је све функционално, ништа случајно. То имплицитно значи да ће дело бити оздлеђено уколико се у њега неко стра“ но тело насилно утискује. Посао _ критика није да калеми, а још мање да СЕ бави хирургијом и ампутира делове једног уметничког организма који је сам себи довољан и сам по себи складан, савршен, јединствен, јер иначе не би био уметнички. | | Сваком тумачењу мора, да претходи Ре зумевање текста. Гледајући „Галеба! У Атељеу 212, осетио сам да редитељ није решно меке загонетке Чеховљевог текста. Прегледање литературе ме је, међутим, уверило да су грешке београдске режије посве једног традиционалног неразумевања извесних односа у „рал ебу", једног оглушивања и нехата који се понављају откако „Га леб" постоји. . . ође Чехов је посредно али јасно рекао како треба тумачити његов текст и свако прав

уметничко дело: „Није потребно ништа су. вишно. Све што није непосредно везано за причу треба нештедимице избацивати. Ако У првој глави говорите да на зиду виси пушка, у другој или трећој глави она мора нензоставно да опали. А ако не опали, не треба ни да је буде на зиду" Свака појединост, дакле, има известан смисао и врши сасвим одређену улогу. Ништа није случајно! — Че хов упозорава, а критичари и редитељи праве оглувке. '

Примењено на драму „Галеб", ово значи: ако у почетку другог чина јунаци “а. леба" читају крај језера Мопасаново дело „На води" — то мора на нешто да подсећа. и у структури драме и ликова да нешто објашњава. Зашто баш Мопасан и зашто баш његов путопис „На води"» — нису се упитали ни Станиславски, ни бројни руски критичари, па ни наши редитељи и писци!Реч је можда, о детаљу (а можда и не само о де таљу!), али зар је он случајан Зар то није она чеховска пушка која не виси узалуд 0 клинуг Критичар и редитељ који не примете овакву појединост неизбежно, и себи и друтима, замагљују односе у драми и не тумаче их у складу с логиком дела. Тако се дешавало да истакнути тумачи Чехова прецењују Трепљова а без основа потцењују Тригорина, што чине на пример Шкловски и Дерман; или — као ЕВозе Се — изједначују Нину Заречну с писцем „Галеба", што је прилично смешно; или у тој младој тлумици траже оно чега у њој нема: светлу перспективу, „мотив полета, победе", што про. читасмо у Јермилова. Све то једва да има везе с текстом драме. Како, нпр. ускладити мртвог галеба са тврдњом критичара, да Нина Заречна, која се све време изједначује с тим мртвим галебом као својим знамењем, оличава „лепоту смелог, слободног лета". То су бесмислице. Мртви галеб, којег пред ноге Нине Заречне (баца Константин ТТрепљов, ако нешто симболизује онда је то узлет и пад ово двоје младих: дошавши на свим стазама својим у ћорсокак — јер не воли га жена у коју је неповратно заљубљов, осетивши да је над њим „небо затворетрична мати за коју је везан едиповским нитима (не воде Трепљов им Аркадина случајно разговор опонашајући Хамлета и краљицу); не налази пут у уметности којој се посветио и која одбија његову просечност — Трепљов, осетивши да је над њим „небо затворено", убија себе као што је раније галеба. убио и тада већ наговестио своје самоубисство. Галеб је, још више, симбол Нине 3Заречне која то изричито наглашава. И она је високо узлетела и брзо пала: у престоници, као глумица, очигледно није успела и преостају јој путовања трећом класом, од једне дес друге провинцијске вароши, где је сачекују, вероватно у нади да ће им то бити згодан плен, богати трговци. Сама Заречна. то каже и додаје: „Ви писац, ја глумица... Запали смо обоје у вртлог..." Она је млада, а тако уморна. Сахранила је дете, а још су мануто прати оног који ју је напустио, поитрао се њоме и увалио у несрећу. М њеној испрекиданој речи наслућују се знаци нерв“ ног растројства: „Мене би требало убити... Тако сам уморна! Хтела бих да се одморим!... Ја сам — галеб... Не, нисам то. Ја сам — глумица. Па, да!' — уверава она саму се бе и одмах иза тог несигурног „ла, да!", зачује се, из суседне одаје, смех Аркадине и Тригорина, који као звучни чеховски ефект, овде игра улогу подсмеха, ругања судбине. — И сам Тригорин, од првих сусрета, доживљује Нину Заречну као галеба — жртву, а не као галеба — победиопа. Он у њој Жалази „сиже за малу приповетку: на обали језера живи од детињства млада девојка, таква као што сте ви; воли језеро, као галеб, и срећна је и слободна, као талеб. Али је случајно наишао човек, видео је, и из дуга времена скрхао је, као тог галеба..."

Како, после свих тих вишестраних осветљавања. мртвог галеба прогласити за симбол победе, а Нину Заречну за „саму АУШУ уметности која побеђује мрак, студен, која увек тежи напред! и више!"

Ето, то је пример шта критика не сме да буде. То је управо негација књижевне критике. Јермилов није усамљен у том погледу.

Не чуди нас Јермилов и други совјетски критичари чија је деформација очигледна, па би било наивно од њих очекивати слоболну анализу уметничког текста. Зачуђује' нас површно прелетање других тумача Чехова. преко страница драме. МИ мало смо разочарани омашком самог Станиславског. М његовој редитељској партитури налазимо разраау сцене у којој се објашњавају Аркадина и Тригорин при крају трећег чина. Писац ТУ признаје својој пријатељици глумици, жени зашлој у године, да је заљубљен у младу Нину Заречну. Аркадина мобилише све снате свог заводништва да поново привуче себи славног приповедача. Намеће му се у наручје, грли га, љуби, баца се на колена, гласно му се диви. И Тригорин је савладан, враћен. Чехов завршава ту сцену подужом паузом и напоменом: „Триторин записује у књижи пу".. Тригорин то редовно чини за, време разговора и призора који га узбуђују, па и у тренуцима кад та заноси присуство младе, лепе Заречне. Никако да се ослободи своје бележнице! У Станиславског је поменута спена овако разрађена: „Аркадина, као. да се ништа није дешавало, окреће се и мило око стола ка својој ташни, тамо узима флашипу с амонијаком, њуши је, затим узима парфем и мирише се. Пауза од 10—15 секунди, Триторин седи кисео, загледан у Једну тачку, потом се лено тегли, маши се своје књижице и записује (јер ништа му више и не преостаје да чини! — иро нично на Тригоринов рачун закључује Станиславски. Ми он није разумео шта заправо значи то непрестано записивање у свим приликама, па и у љубавним сценама, Јер ни Станислав“ ски није приметио у „Галебу" присуство

Мопасана.

Нико се не удубљује у чињеницу која 60де очи: јунаци ове драме на сцени читају путопис „На води" и та књижица очигледно кружи Од руку до руку и на нешто треба да нас упути, Ко би други могао дати Аркадиној Мопасана него баш 'Тригорин, сав за0купљен техником писања новеле. Он вероватно зна напамет пасаже из „На води. Шта, најзад, казује Мопасан и које су њего. ве идеје битне за разумевање Тригорина и друтих јунака „Галеба"2 Цитирајмо делимично странице које знају све личности из „Галеба“, 2 критика као да их не зна, ма

да Тригорин, надахнут Мопасаном, казује „Исто то само мало друкчије":

„Нека нам људи не завиде него нека нас жале — говори Мопасан у име писаца — јер ево у чему се један књижевник разликује Од својих ближњих. — У њему више не постоји ниједан једноставан осећај. Све што он види, његове радости, задовољства, патње, очајања постају одмах предмет опсервација. Он анализира упркос свему, упркос себи, бескрајно анализира срца, лица, покре те, нагласке. (...) Ако пати, он бележи своје патње и разврстава их у памћењу; враћајући се с гробља, где је оставио онога или ону које је волео највише на свету, он себи каже: Чудно је шта сам осетио — било је то као неко болно пијанство. Итд..' А онда. се присећа свих детаља, понашања суседа, лажних покрета, лажних болова, лажних гримаса и хиљаде малих, безначајних ствари (...) које један обичан човек, патећи целом својом душом, (...) никад не би запазио.

Он је, и против своје воље, све видео, све запамтио, све прибележио зато што је књижевник пре свега, што му је дух тако саздан да је у њему одјек живљи, тако рећи природнији од првог удара, ехо звучнији од изворног гласа.

Изгледа да он има две душе: једну која. бележи, коментарише свако узбуђење своје сусетке, природне душе, заједничке свим људима; и живи осуђен да буде увек, у свим приликама, одраз самог себе и одраз других, осуђен да види себе како осећа, како се креће, воли, мисли, пати, а да никад не пати, не мисли, ме воли, не осећа као цео свет, простодушно и искрено, једноставно, без анализи рања самог себе после сваке радости и сваког јепаја, (...) Ако воли, ако воли жену, он је сецира као леш у болници. Све што она каже, што учини, бива сместа извагано на оним осетљивим теразијама опсервације, коју он носи у себи, и разврстано по сво. јој документарној вредности. (...) Глумац и гледалац самог себе и других, он никад није само глумац као они честити љули што живе без злобе. Око њега све постаје прозирно срца, поступци, скривене намере, и он болује од чудне бољке неке врсте раздвајања духа, која чини од њега биће ужасно устрептадо, замршено, компликовано и заморно само "себи.

Осим тога, јединствена и болесна осетљивост мења га у човека кога су живог одрали и за кога су сви осећаји постали болови.“

Тако пише Мопасан у књизи која се чита у друтом чину „Галеба". Зар овај текст не објашњава 'Тригорина, његово понашање, њетово непрестано бележење. Тригоринов одтовор Нини Заречној, која му се диви, завиди му на слави и пита га шта он то сваки час уписује у своју књижицу, показује колико је њега, писца, захватила већ описана мопасановска манија опсервације и тражења праве речи:

„Говорићемо о мом дивном, сјајном животу... Одакле само да почнемо Дању и ноћу досађује ми једна неотклоњива мисао: морам да пишем, морам да пишем, морам... Питам вас: чега ту има дивног и сјајногг (Ово одговара Мопасановом: „Нека нам људи не завиде, него нека нас жале!“) О, како је тлуп живот! — наставља Тригорин. Ето, ја сам с вама, узбуђујем се, а међутим сваког тренутка мислим како ме чека несвршена приповетка. Видим ето, облак како плови, налик на клавир. Мирише хелиотроп. Брзо добро упамти: отужан мирис цвећа, који воле удовице, треба споменути при опису летње вечери." (Мопасан каже нешто слично: „Ах, ја сам све страсно желео не ужива јући ни у чему... Ја у себи носим све прохтеве и све радозналости и приморан сам да све гледам а да се ничим не користим...") „Хватам себе и вас — исповеда се, даље, Тригорин — хватам себе и вас при свакој реченици, при свакој речи, и хитам да што пре затворим све те реченице ире чи у своју књижевну магазу;: можда ће затребати-' (А Мопасан каже: „Али с њим (приповедачем) никад не можете бити спокојни, никад сигурни да вас једног дана неће, сасвим нагу, положити на странице не ке своје књиге. Његово око је као неки усисивач што све упија, као рука крадљивца увек у послу. Ништа му не измиче; он бере и сакупља без престанка; он жање покрете, гестове, намере, све што пролази и то се де. шава пред њим; он збира најбезначајније речи, најмања дела, најситније ствари. Он од јутра до вечери смешта у своје мага зе опсервације свих врста, од ко. јих прави историје за продају, повести које се шире до на крај света да би биле читане, претресане, коментарисане од хиљада и милиона особа“) „Кад завршим посао — прича Триторин — трчим у позориште или пецам рибу: ту бих се одморио, али — не, У глави се већ окреће челично тане — нови сиже, па опет вуче столу, треба журити и опет писати, писати, И тако увек, увек, не мам мира од самог себе и осећам да једем свој живот, да за мед који дајем некоме у простору, ја скупљам прах с најлепших својих светова, кидам само цвеће и газим њетово корење. Зар ја нисам АУА2 Зар се моји ближњи и познаници опходе са мном као са здравим2...“

И тако даље могли бисмо преплитати Мопасанове и 'Тригоринове, односно Чеховљеве речи, једва их разликуј ћи, речи о опсервацији и анализи — пишчевој страсти и пи шшчевој мучитељки. Кад се зна ова присна веза, онда су чудне тврање Шкловског да је Тригорин само занатлија, „искусни белетрист, али не п уметник , да он поседује само манир којим надокнађује одсуство свежег и непосредног доживљаја света, те да су симпатије Чехова на страни Трепљова који се супротставља Тригорину као оличењу оног правца „што мање или више правилно фиксира површност чињенице, а није кадар да пренесе њен општи смисао... Шкловски не само што не примећује и не схвата, смисао Мопасановог присуства у „Галебу" не то потпуно игнорише текст драме кад овако нешто тврди. Није ли управо непријатељски расположени Трепљов одао признање Тригорину: у четвртом чину, кад критикује сопствени опис, а хвали проседе Тригорина2 Значајно је да оно што Трепљов истиче као врлину 'Тригорина — им сам Чехов, у низу прилика, нпр. у писму свом брату, признаје као сопствени поступак. Мр

Мопасаново дело, које јунаци читају на сцени, претвара се У неку врсту подтекста целе драме. Оно истиче и нијансира Једну

".

од главних идеја „Гал еба": да је уметност

мучење, мрцварење, располућивање сопстве“ не личности (у случају Тригорина), самоуни-. штење (у случају Трепљова) или бар велики ризик (у случају Заречне). За ту идеју Чехов није случајно потражио подршку у Мо пасана, који је и сам жртва уметности. Палим, мртви галеб прераста ону која га усваја као своје знамење и постаје симбол свих оних што служе лепоти и ње ради страдају.

ж ж ж

Тему о судбини уметника Чехов не развија као трагедију. Призвуци трагедије су, додуше, присутни, али су пригушени и једва. чујни. Они су у дубини текста, у подтексту, а оно што је на површини — то је само драма, чак комедија. — Касније ће Александар Блок расправљати о сличној теми: 0 пропадању песника у борби са светином и самим собом, такође избегавајући да песниково страдање и пропаст назове трагедијом. Јер води се „борба бића једнако несавршених, због чега нико не тријумфује: ни побеђени ни победилац. Онај што је „најништавнији “ међу ништавном децом света“ није неко необично биће чију пропаст прате знамења...“

Друга тема Галеба", која драму одлучније преображава у тужну комедију, јесте општа Чеховљева тема: неразумевање међу људима, немогућност сазвучја људских душа, и склада њихових жеља. Не љубав — како хоће Јермилов — него љубав без одго вора и немогућност срећне, обостране, складне. љубави — Чехов је приказао у више варијација. Људи чезну, траже се, јуре једни за другима дасе никад не сустигну, не нађу, не уједине. Та узалудна трка, то сумануто јурење, то врзино коло неразумевања и несреће дају „Галебу" привид комедије. Смешна је тврдња Стројеве да је Чехов ову драму назвао комедијом зато што његови јунаци, упркос личној несрећи, траже излаз ка срећи и откривају перспективу светле будућности. Не могу совјетски критичари без приче о светлој перспективи, па ни онда кад је свуд унаоколо сумрак, итама. За Стројеву је галеб симбол стремљења човечанства ка срећи. А што је галеб у драми само мртав то за Стројеву не представља никакав симбол! ; #

Тему о неразумевању и усамљености такође нијансира Мопасаново непримећено присуство. „Ми остајемо' сами, упркос свим нашим напорима... Нико никоме ника да не припада“ — те језиве речи, што тупо одјекују као ударци маљем, прочитали су јунаци „Галеба" у Мопасановој књизи и онз би могле да послуже као мото њихове животне трагикомедије.

Црте комедије Галеб" стиче и услед од. носа Аркадине према Тригорину. Њено кокетовање с њим, хвалисање, ласкање, претварање, борба да га задржи уза се — све је то комедија. Да ово нијансирамо, опет нам помаже Мопасан. Зашто Аркадина прекида читање књиге „На води" тврдећи да „даље није занимљиво и тачно“. Иронични текст по тађа Аркадину, разоткрива људску комедију у којој је она протатонисткиња. Мопасан се, наиме, подсмева различитим љубитељима великих људи и описује начине да се они улове. „Скоро да нема великосветске женг којој није стало до тога да има свог уметника..." Књижевник је — за такву жену — као папагај чије брбљање привлачи суседе.

То што је Мопасану смешно у Паризу “ руској провинцији испада скоро тротескно. Аркадина прекида читање Мопасановог текста јер је он погађа. Шта она не жели да се чује: „Кад једна жена баци око на писца којег би хтела да освоји, она га опседне комплиментима, пажњама и мажењима. Као вода која, кап по кап, буши м најтврђу стену, славопојка пада сваком реч“ ју на осетљиво срце књижевника. Чим она види ла се разнежио, узбудио, да је освојен сталним ласкањем, она га изолује, она мало помало сече везе које би другде могао да има и неосетно га навикава да долази к њој, да се ту добро осећа, и да ту настањује своју мисао. Да. би га добро одомаћила У кући, она му угађа и припрема му успехе, излаже га јавности као звезду, пред свим старим посетиоцима сведочи му изразито уважавање и несравњено дивљење. И тако, осећајући се идолом, он остаје у том храму.“

Ако се зна сцена објашњења Аркадине с Тригорином при крају трећег чина (кад му она говори: „Ти си тако даровит, паметан, најбољи од свих данашњих писаца, ти си једина нада Русије... Ти једним потезом можеш да изразиш оно што је главно... Само ја умем да те ценим, само ти ја говорим истину, драги мој, дивни...“) — онда је јасно колико Аркадину ногађа и разобличује Мопасанов иронични текст и зашто она не до пушта да се даље на сцени чита. Али пошто Чехов, пре свих, зна тај текст — он и по њему гради своју јунакињу, приказујући је с дискретним подсмехом.

Тригорин, међутим, ову „комедију“ на свој начин експлоатише: користи се њоме у' свом књижевном раду. Зато он бележи, хватајући нијансе које погађају и Аркадину и њега самог, а не са разлога који наводи Станиславски. — Аркадина је освојила приповедача, али неће избећи његов имагинаони реванш. Јер како Мопасан упозорава, а Три торин то зна напамет: „Никад не можете бити спокојни, никад ситурни да вас (писап) неће сасвим нагу положити на _странипе своје књите". Уместо Тригорина, Чехов: је приказао Аркадину мн ми је видимо „нагу"; њен егоизам и њено лицемерје су очити.

· Тригорин несумњиво експериментише собом и другима, посматра и анализује себе и друге, пристаје да игра комедију. Његова игра је и његова мука. Е

Да су идеје Тригорина мопасановске, да је његова списатељска једначина у знатној мери мопасановска, казује поред књиге „На води" још једна зачудо неуочена појединост: Триторинова збирка новела носи наслов „Дани:и ноћи“, а једна од Мопасанових књига „Приче дана и ноћи“! Зар та алузија није јасна2 Зар путоказ није уочљива Где су биле очи толиких критичара да то не примете2