Књижевне новине
ВЛАДО МАЛЕСКИ
РАЗБОЈ
„Култура“, Скопје 1969.
ПРИПОВЕДАЧ И РОМАНСИЈЕР Владо Малески познат је по својим приповеткама на ратне теме, а нарочито по роману „Оно што беше небо", објављеном и на српскохрватском у издању _„Нолита". Најновијим романом „РБазбој" Малески наставља своју тематску преокупацију, али се бави сагледавањем рата у његовим ширим димензијама, остварујући и просторно и временски спајање старих и нових координата једног друштва које нестаје и оног које настаје.
Радња романа одвија се највећим делом у Струги, шишчевом родном граду, за који га везују топла носталтична љубав и дубока саживљеност са свим његовим токовима. Овај део македонске земље, занимљив – због слободнијег струјања свежих идеја, осетљив на оно ново и добро што се рађа, стециште је необичних судбина, које носе печат вековних отимања, крај жилавих и храбрих, али и
ситних рачунџија ћепеначког мента-'
литета, за које је свака промена приданка да се добро ушићари.
Јунаци романа „Разбој“ су синови овог тла, ухваћени у распињању из међу праисконске везаности за род ну груду и све неумитнијих захтева да се оствари слобода. Стојмир, главни јунак романа, студент у Београду, доживљава ратно крштење са првим хитлеровским авионима, али се болно суочава са свим оним што значи рат, када се насупрот невиђеном деструктивизму рађају песвакидашње љубави за човека, постајући све дирљивије што су опасности за њихово очување погубније. Делећи све недаће ратних избеглица, успева да се докопа своје Струге, где ће, ношен унутрашњим немирима и силном по“ требом за акцију послушати глас своје савести и храбрим чином постати савест овог града, |
Овако компонован, роман „разбој" је у првом реду роман атмосфере, фреска са изузетним богатством линкова, пластично извајаним, са ра зуђеном психологијом, чији је живот, сваки за себе, мала прича о судобинском у човеку, оном вечно трагиче ном што добија животну потврду за време највећих искушења. Мета. по хлепних спова бугарских фашиста и империјалистичких прижељкивања Мусолинијевих црнокошуљаша, македонски човек на овом тлу имао је само једну перспективу; да се бори за своје небо, за свој свет, својим
средствима.
М таквом свету, вазда у сенци ножа, расте и буја љубав, живе млада“ дачка хтења и неостварене чежње,
нестрпљиве да се изразе. То јунаке романа баца у нове вртлоге, у који“ ма кључају страсти, страсти духа и страсти тела, када се мора. бирати између захтева
времена. То ће паклена страдања, ке Калине, осуђене ; са богатим шићарџијом, излаз из беде и спас о
ни пити
Наставак са 4 стране
и Стојмиру донети очај у срцу девојда. ступи у брак да потражи д саме себе,
Пиндар, велики антички песни ДАРЕ спитач, онај који је У духове м 5 усађивао витешке, националне, Р пи тиозне, позитивне идеје, онај за га је витешка етика и част повман „јунаци обрасци човекових | на ЊУ био је У „Млеку искони, као а једне песме, занемео суочен са в 46: ном које се по својим обележји ма косило са оним што је он сматра
људским пдеалом. Песник „ВЕК Скитије“ говори да ом обновио, да ЈЕ све изнова саздао, товори песму која је нова истина и нова стварност, пили, можда, нова заблуда. ·
После „Млека искони“ М, парочи“ то, после „Велике Скитије“ позиција Миодрага Павловића У нашој чарне меној поезији указује нам се У | | но другачијем светлу: много ВАН као модерни песмик, као ивицијатор извесне нове оријентације У нашој поезији, он нас занима као песни као стваралац, као комплетна песни“
#4 Ананост, Опсежност и обухватној“
њетовог песничког ДЕ НЕ
| зима Њ е а нам импонују, дуоина | Сл : пас понесе, тегова
сли мора да | р 5 сиособност Да у једној песми ВОЛАН
зује обрисе разноликог човековог ЈЕ куства мора да подстакне ак тивизаци ју нашег духа и наших, асопијација. Он, сасвим извесно, није песник чи
ји се исказ испртугујби Јер ес 4е смом, или једним пик; с ђ " : итом, Он је, ве
ман, чак, једном КЊ . рујем, песник који ради на знатно
амбициознијим пројектима.
Богдан А. ПОПОВИЋ
НЕПРЕВЕДЕНЕ
младости и захтева ||
али да никад не нађе смирење, све док у једној кошмарној ноћи не у-
чини сулуди корак са човеком не
достојним себе, да оствари материнство које јој је Стојмир у заносу самоодрицања ускратио. Она ће ипак ући у Стојмиров дом, али у њему неће више бити Стојмира. Смрт ће" јој та отети после још једног повратка, друкчијег од свих његових повратака, када ће уљушкан водама Дрима, рањен допловити у материнско крило. А ту ће заувек остати, поред самог свог извора, испод калдрме мајчиног дворишта. За њим ће оста: ти Благуна, печалбарска удовица и партизанска мајка, а њен ће разбој сада почети нова ткања, црним и белим нитима, као што је туга у њеном срцу. Остаће са њом и Калина, његова несуђена сапутница, да заједно оплакују човека који им је значио живот, чекајући да се роди нови живот, зачет у околностима које је само ово паклено време могло створити. У Благуни ткаљи аутор је дао потресни лик мајке, која се својим епским стоицизмом уздиже до трагике античке хероине, али са лицем смерне мајке са фресака древних манастира. Ткање њених мисли упу ћено је јединцу Стојмиру чије немире она разуме широким срцем, наоружаним још једним чулом да схвати откуцаје новог доба. Својим У справним трпљењем и дубоком вером, Благуна постаје оваплоћење целе македонске земље која је вековима знала једино за ткања црним и белим нитима, где је црвена нит била видљива колико и искрице наде на овим хоризонтима.
Време у роману је време рађања новог братства међу људима, у сенци смрти када је човек, огољен до својих исходишта, чист у осећањима за добро, у потреби да твори добро. Књига одише необичном топлином за све људе на нашим ширим меридијанима,,у исто време пуна праштања и дубоког разумевања за оне који робујући мрачним силама наносе зла, устрашени од колевке и слаби да схвате зов времена. Због тога је роман „Разбој" река живота, мутна и бистра као што су зелсне воде Хрима, блага и сурова као дани под овим небом.
Романом „Разбој" Владо Малески се достојно одужује лепотама Дрима, те чудне реке, реке рођене из језера, скровишта гипких јегуља које њеним водама следе поетску судбину прекоокеанских невеста, сребрним водама Охридског језера, које- запљускује овај град, доносећи им од носећи са сваком плимом по једну велику тугу. ~,
Ромап је омеђен чврстом композицијом, а својом сутестивношћу и метафоричношћу представља веома оригинално дело, модерног израза, са веома живим дијалозима и драмским акцентима, вешто коришћеним унутрашњим монолозима, што та уз зачуђујуће богатство македонске изворне речи, чини монументалним делом чије вредности сежу у сам врх македонске прозе..
Цвета КОТЕВСКА
%
Ратђемо Ретон
Џпа гокта ф; она
Мопдадом, МНанпо 1967.
ИТАЛИЈАНСКА КЊИЖЕВНОСТ по следње деценије, а нарочито последњи традиционалних форми и нових начина поетског израза,
азвојем
пп
х пет година, обележена је кризом ·
међу |
"којима авангардна поезија заузима, · свакако,
истакнуто место. ) је значај да се уклапа у борбу напред“
них снага (а понекад јој и претходи)“
против друштвеног. поретка који
"ефикасношћу продукције замагљује
основне проблеме човекова живота, а у хаотичности производње и потрошње губи критеријуме толико значајне потребитости и ствара разнолике фетише робе и успеха. Авангардни песник Ламберто Пињоти назвао је своју књигу поезије »Џпа Фогтпа Ф: Јоба« (Један облик борбе), док унутрашња, интегрална верзија наслова гласи „Један облик борбе против анонимности серијских производа технолошке цивилизације“ и јасно указује на главне преокупације писца у овој збирци поетских есеја, једној од најбољих у свом жанру која је ових последњих година изашла у Италији.
Пињоти полази од поставке да се „данас ствари бркају са њиховим сурогатима, тј. са њиховим непосредним нестајањем, потрошњом, која је у ствари симбол пролазности њихове. Да би се то истакло довољно је послужити се непосредним изношењем чињеница путем неке врсте колажа састављеног од различитих извора информација, да би се на тај начин добио непосредни утисак зачуђујуће и изненађујуће неусаглашености између (апсурдне) реалности ствари и њихове (логичке) привидности, дакле између истине и отуђења," Већ одавно у европској уметности имамо сличних побуна, чак тамо од футу ризма па до садашњег погарта, и оне обично нестану услед истрошености облика или се трансформишу у катаклизмама ратова и револуција. Основна је тежња тих побуна да уметничком свешћу обухвате облике искривљене реалности, да их прикажу у њиховим гротескним формама, истртнуте из контекста или убачене у један још апсурднији контекст који потпуно открива њихову алогичност. У ту се сврху користе исечци из технике рекламирања, одломци из фото-романа и стрипова, есејистичка расправљања, статистички подаци, говори политичара, и, када се све то измеша у једном лонцу, добијамо запрепашћујућу слику модерне цивилизације која, рекло би се, немилосрдно троши себе саму.
Често се поставља питање каква је судбина таквог поетокот изражавања, да ли оно може да држи корак са оним квалитетима поезије на које нас је навикла школа и традиција. Италијанска авангардна поезија данас представља поезију тренутка, поезију студентских — побуна, штрајкова, борбе против неокапиталистичког отуђења, за социјализам. Првом поглављу своје зопрке Пињоти је дао наслов „Како би се морало доћи до социјализма у једној скоро развијеној, капиталистичкој земљи" и на тај нас начин јасно обавештава чему служи та књига или, да употребимо један злоупотребљени термин, каква је њена порука. Авантардним песницима обично пребацују да је њихова поезија поезија тренутка, али, по нашем мишљењу, свака велика поезија увек је била поезија тренутка, јер је увек одражавала непосредне преокупације уметника (сетимо се Дантеа) и о његовом времену сведочила „синтетичким“ поетским изразом. У италијанској авантардној поезији тај „синтетички" поетски израз (традиционалног типа) у друтом је плану, понекад привидно и неухватљив, али код најбољих представника тог правца он је увек присутан, као што је присутан и код њихових претходника великих ита: дијанских песника из првог новечента, Унгаретија, Квазимода и Монтадеа, а затим и код Пјер Паола Пазоливија. Међутим, добри песници италијанске авангардне поезије у опаоности су да ишчезну у гомили епигона који су и ову поетаку струју преплавили медиокритетним творевинама, занесени наоко лаком формом изражавања, и на тај начин посејали. сумњу и у квалитете истинских ства ралаца тог правца као што су нпр. Сангвинети, Паљарани, Леонети и
Пињоти. Срђан МУСИЋ
Поћне ппталмице ЈУГОСЛАВ УРОШЕВИЋ
Ко ми младу зелен-воду зелен-супца из вирова црвен-стабла олистала црвенттице полетеле беле рибе из шевара беле ноћи из откапа, са очију твојих укра
Црне моје црно капљу у црно се сутра лију
Ко ми шапат зелен-ватре младу росу из прслине прокапалу румен-воћку румен-миром набризталу си петељке белог дана из коштице беле жеље из- усана твојих попи
Црне моје црно ћуте црно сутра призивају
„најбољем
(7
Це ЗЛИ М
# ДАДА]
Уа]
4 У
2 у 40 и АЈ
Мирјана Стефановић ЕНЦА СА КРЕДЕНЦА „Културни центар", Нови Сад 1969.
ПИШУЋИ СТИХОВЕ намењене деци Мирјана Стефановић се користила звучном фактуром дечје игре, измишљених имена, бројалица и онома. топеја. Њени стихови носе у себи нешто од наивности дечјег ликовног израза, непосредни су и једноставни, чини се — местимично — намерно недорађени, „примитивни". То је поезија саткана из „малих лажи", где је основни принцип илузија „кобо. јаги". Ако је стварање такве илузије било, као што претпостављамо, циљ креативног поступка Мирјане Стефановић, може се закључити да је такав циљ у већем делу ове збирке остварен. Песникиња позива најмлађе читаоце у лепршаву и необавезну игру, води са њима дијалог пун изненађења и обрта. Песме „У јеку је лето", Је л' ти тешко, Снешко", „У тиграстој шари" и „Сипај кафу на жи рафу" представљају најцеловитија остварења, но нису усамљене: још неколике песме свакако би се могле наћи на овом списку. Ипак већ у тим, најуспелијим песмама наслућује се, а у другим се песмама и очигледно указује извесно претеривање, или још пре искључивост ове лирике. Свака игра, па и поетска, има своја правила, а Мирјана Стефановић, попигравајући се речима, није се увек придржавала тих латентних условности. Зато ова збирка не пред ставља јединствену слику, него само колаж есечака из дечјег света.
Анте Лисица из ВЕЛИКЕ ДАЉИНЕ „Видик“, Сплит 1968.
МЕБУ ИСКУШЕЊИМА која прате настајање прве збирке често је, гото» во обавезан, распон између жељенот и оствареног, између постављеног циља и постигнутог резултата. Тек када се једна приватна поезија, у случају расута по листовима и часописима, коначно сакупи у збирку, постају видљиве њене врлине и мане. Такво искушење пратило је и настајање ове плакете. Ако бисмо превидели занатску недоследност збирке „Из велике даљине", она би се утопила У просеку прилично безличних првих збирки које су се у најновије време појавиле; овако, она заостаје за тим просеком. Наговестивши појединим стиховима _ природног, _неусиљенот звука да је могао написати и бољу збирку, Анте Лисица се на томе зауставио, пне превазилазећи границе почетништва.
Иван ШОП Антоније Маринковић ГУСТИНА БИЋА
Крушевац 1969.
ОСМА књига песама Антонија Ма ринковића одише доста амбициоз. ном жељом за сажимање израза_ У песничко искуство вишег реда. Без већих домета на том плану, песник се окреће предметима које може да опева, а такозвана густина бића пре нам се указује као песникова магла којом је покушавао да замени имагинацију.
Не узимајући у обзир извесне недовршености у изразу, можемо рећи да Маринковић има и доста до рих песама. Ово се пре свега односи на циклус „Ружа“ који ипак одише свежином, тежњом песника да протовара из самих ствари, да се у лоистовећивању са њима не потчини њиховим чинима, већ надмоћно из
товара своју песничку поруку граде“
ко ми, тебе ој зелену ко те узе где те бргну Ко ми песму са ливаде
црвен. уздах са откоса
Ко ми црним ветром згаси бели месец испод смиља белу семку у месецу црвен-клицом проклијалу
и
црвен-зраком процветалу пи у зелено доба земље 1 у зелено доба тебе ; ! Црно биће кроз мрклину ;
увиру се црном дајем
Ко ми чигру и свиралу
са врхова златних брда.
у тамнину шуме сакри ј ко ми жубор — медно цвеће на извору крви Свену
~
скрежну птицу из наручја тек тају се упутила... Што ми тебе цветно небо плав споменак са очију кандилку мрамор чела тламенац са усана воштаних са дланова ноћурак под покровом красуљак бел у коси у низдину отубише мртвој змији на уздарје
Ко ли да ми на трпезу
· црног сунца празну дође кукавица само црна црно своје срце кљује
Би узгред слику спонтане напетости. Распет између лирског и мекозвуч“ ног тона и покушаја размишљања о животу, фаталности и немиру сваког људског корака, Маринко. вић проналази свој глас. Најлепши стихови му се налазе у песми „Паралеле" где остварује један посебан лирски ритам који би му могао бити путоказом за наредна боља сочиненија. Драгољуб Јекнић СВЕТ РЕЧИ „Веселин Маслеша“, Сарајево 1969.
ПОСРЕДНИМ ПУТЕМ, истанчанијом алергијом и иронијом узимајући реч за великог глумца људске трагикомедије, Јекнић се ипак некако одр“ жава у мањем броју бољих младих песама. Приказујући живот у његсвој безазлености песник товари бреме одговорности на речи и на крају их фином поентом оставља на цеди“ лу. Све што се деси — поручује Јеквић — трагично је, али увек остане све само на речима. Зло дела а добро медитира. Поједине песме, као „Умиљатост речи", „Субота речи" и још неке постигле су поетску концизност, унутар себе се развијају у концентричним _ круговима, делују као ружа чији скривени трн чека У заседи неопрезног читаопа, Али, све то још није довољно да би било добро. Поготову што му је већи број пе. сама доста немарно „развијен". Али, с обзиром да је ово Јекнићу прва књига, он свакако има шансе да саз. ре у вреднијег песничког посленика,
Бранислав ПРЕЛЕВИЋ
Мирко Лукић _ хомољски мотиви Одбор за организацију, Кучево 1969.
СВЕ ВИШЕ млади песници, журећи да што пре штампају прву књигу, објављују збирке у којима има свега, сем поезије. Књига Мирка Лу кића је једна од таквих: пуна је стихова који су исписани да би постали „нешто као улазница за будућност". То је поезија која је већ при рођењу пожелела да буде и аутономна, и традиционална, и философска, и иронична, и сликовита, и метафорична, а остала је локална и лажна, смешна и наивна, најчешће. Песме оба циклуса _ („Аутобиографија распеваног Орфеја" и „Хомољски мотиви") оптерећене су извештаченом римом, слепом игром речи, баналностима, препричавањем итд. Ови стихови се налазе негде у подножју високих Хо. моља, а Лукићу је потребно још много да би, попевши се на врх као човек, као песник стигао макар на пола пута.
НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ
„Младост“ и Радио-Београд П, Београд 1969.
ОВО ЈЕ, заиста, збирка која „ни у ком случају не представља антолотију најмлађе песничке тенерације". То нарочито важи за њен први, део који је обрнуто штампан ако се књи“ га гледа са супротне стране. Између 38 имена нема посебних индивидуалних разлика. Чини се да је све редове исписао један аутор проговара. јући језиком познатих песника чије је стихове читао у данима кад је пи. сао неку од песама. Нема соло пева. ча, чује се само један неувежбани хор који избезумљено тражи праву диригентску палицу. Петорица са конкурса „Младости“ проговарају сваки својим језиком: Шајтинац простором и лепотом слика, Брајковић песничким немиром и пркосом. Драшковић тихом ватром страсти, Костић белом иронијом и складом, а Пешић блиском старином и МУА> рошћу. Код ове петорице има добрих стихова, а и слабих такође. Уметнич“ ка и графичка опрема ни помена до. стојна није.
Мирослав ЈОСИЋ
ЛИКОВНЕ — ТРИЛОГЕ БОРЂЕ
ИСАКОВ