Књижевне новине
3 једног дневника
Драги мој Уо!
Мој једини пријатељу.
Освајање другог небеског тела је потврдило једну познату истину: они који губе — морају да држе монопол над средствима јавне комуникације. Никада то није било тако очигледно као ових дана када је човек учинио најепохалнији корак у историји свог кратког постојања. Неки народи су искрцавање првих људи на Месец пратили од почетка до краја, неки само неколико минута, некима је то само речено, а некима је то епохално прећутано. Зависно од тога колико је који народ могао да издржи и колико је која влада смела да ризикује.
„Каква и колика је корист од тога2" — упитаћеш се, мој пријатељу. Огромна. Као прво, никада ни један подухват до сада није нагнао неке људе на испољавање такве искрености, као у тренутку када је постало јасно да човек може да заплови пространствима свемира. Преко 27.000 њих је добровољно изразило жељу да за свој новац исплове ван домашаја земљине теже. Ако још урачунамо неких 8.000 непријављених, махом: шефова држава, влада, затим министара, секретара, дипломата, идеолога саветника, разноразних политичара малог и великог калибра, попова, поаубогова, лопова и осталих који морају да скривају своје стварне при“ ходе, онда добијамо цифру Од 35.000 могућних путника. У просеку то Је Је дан путник на сто хиљада људи. име једног човечанства њих би, ствар но, по хитном поступку требало пос лати у Космос.
М овом епохалном Ј тренутку поставио ми се један пробдем који ће ти најбоље одесликати сав јад, сву беду и немоћ ове умне цивилизације, нако сам о овој теми имао намеру да ти пишем на крају овог дневника. Наиме, они којима сам овде говорио о теби, злурадо су бе __ заинтересовали: да АП ће тројица ко Зе феомета моћи “да те виде" Какав у " жас људског -непоимања „твоје величине, мој једини пријатељу. Они не схватају да све те планете, све звезде, сви космоси, све галаксије, да све оно што знају о себи и својој околини а све оно што ће можла сазнати, све што ће икада моћи да Аокуче својим умом, да је то само њихов простор умља. Да је то само један мехур умља од безброј умаља које си ти, мој Уо, разбацао по твом не“ видивом простору Вапумља, Они не могу да схвате да си ти највећи гос“ подар Ванумља Који Је икада посто“ јао и који ће икада, постојати, Они не схватају да ;е твоје име, којим сам те ја назвао, Мо, само релативна 38" мена за њихову немоћ да изговоре праву реч. Они не схватају да си ти, пријатељу, у сваком мехуру _умља послао по једног бога да им зауми мехур — да им ограничи моћ спознаје, да их учини пролазним и бескрајно нестварним у њиховом ходу, мој Вантмни Уо, мој једини прија“ тељу.
О, какав јад духа, људске немоћи врпца из њихових прет поставки о величини и моћи људског умља. Не, Уо. Ја ти не могу све реЋи. Ја оперишем такође умним мо“ гућностима као најсавршенијим у о вом левом од тебе мехуру умља у који си ме ти послао, али када се по. ово нађемо у невидивим размерама Ванумља, у истом трену све ће ти би“ ти јасно. Нена је величанствено наше Ванумље и вечно. Чувај, Уо, блештаве светлости Ванумља, у којима је све јасно, све схватљиво и које човек неће моћи никада да досегне својим тричавим мозгом. Чувај Ванумље за све оне који су 83 овог умља истерани. На овом свету много је о них који су Великим Мозговима исте“ рани из памети. Мој Ванумни Мо.
каква беда
Аушан Јагликин
ни исетавнииосенииии те менеинезопм стенама“
" таКО ЈЕ ТО
никола ДРЕНОВАЦ,
Нема ничега новог. Све је Речено већ небројено пута, Сунце и данас банално греје, И облак висинама лута.
У старој чорби само је нови зачин, Укус је, као и јуче, бљутав.
Важно је пронаћи најлући начин,
И бити речито мутав!
Смисао стрпати у бесмисла торбу, И чекати да чичак роди смоквом. Пером, као кутлачом, мешати чорбу, И место морем, пливати локвом.
историјском ТИПА
ИЗВИНИ, господине, што те знам. Нисам крив. Десило ми се. Ти си крив. Ти си крив за све. И за моје болове, и за моја познанства, и за моје мале богиње, и за моје велике богиње, и за моје велике уши, и за моје велике очи. Бар да су ми очи мање да те не гледам. А тледам те одозто, одоздо, са стране фа бока, испод фиранге, испод жита, преко обезбеђења, преко брда и долина, преко страних утицаја и преко своје воље. Гледам те и дању и ноћу. Ноћу си црн од ноћи, дању си црн од дана.
У себи тражиш туђе грешке! Док сам ја на муци, ти си на одмору. Видео сам те и на базену за купање, и та-
мо изиграваш инвалида само да би преко реда дошао до одскочне даске.
Не једеш више принцес-крофне јер се бојиш да ћеш постати принц.
Идеш на сваку сахрану, чак и кад не знаш кога сахрањују, а у ствари чекаш да одумре држава па да дође твојих пет минута.
| „свакој чорби тражиш мирођију, извадиш је, бациш на под, изгазиш, и уместо ње ускочиш у лонац.
Једна ти је рука у покрету, а друга у отпору. |
Тводиш да си тумач расположења нашег села баш онда када је село нерасположено.
Причаш о црвеном а купујеш плаво.
Бетлена КЕ
с љубављу
МИЛЕНКО ВУЧЕТИЋ ,
Ме у МИ у У. МЕ | 5 + 1! ИЕ АЕ И |
ј
Мисли су ти тешке, па не можеш да их носиш са собом, већ их остављаш КОД куће.
Мајка ти је била нероткиња! ј
Оца ниси запамтио јер те се на време од 8 рекао.
Некада си говорио да је све црно, а да: нас потураш своје нокте и показујеш оно испод њих.
Шест дана у недељи извлачиш на шапирографу своју аутобиографију, а седми дан пишеш туђе биографије.
Твој рат није завршен: и даље те окружују непријатељи.
Док радиш свој посао немаш на уму ону народну мудрост да и во изгуби вољу на живот кад га полако кољу.
Ако и даље будеш тврдио да је у теби човек, постаће ми јасно да си људождер.
Кал год си сањао рај, у задњем џепу панталона била ти је, за сваки случај, партијска књижица.
Капитализам си рушио, унутрашње непријатеље си мучио, стране непријатеље си убијао — па, какав си ти то човек2
Кријеш. историјски период свог умирања; нећеш да признаш да ће то бити соција- =: лизам. 5
Понављаш нам стално да смо зелени. Добро, признајемо. Ми смо зелени. А ти си зрео. Кад си зрео, онда је већ време да отпаднеш. Отпадни! Земља те чека!
Ху АИ И МАО АВМАА МЕ ши ини = Ши ПН 1 и НИТ
Дечије песме које расшу
МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ
Дугме Кут На Мапжета У дну соба Континента Живи кут.
Живела су Биде весел —
два дугмета. Буде љут. ' Кад ми хладно поваак 28. Дугме сети — И осе прави Да, кошуља Неки Тош Задугмети, у. 1 причају, Једно дугме он пут. Баш ме боли. Иде никад Свој бушемак Он на пут. Дугме воли. Непокретан Врло крут. Без кошуља Лонпту не зна Вредно није. Ни да шут. 29 пи У Баш ме боли " ваша глава У хватила По ногама пут се шета.. Једна туг Ме = Сег је ближе у далеку. Изгубило Пре не никне свет процвета. ,
Мене дугме.
| они о
·_ Милош
ДОК ЈЕ ЛАВ спавао, претрчи му миш преко уста, : :
Лав се пробуди, ухвати шапом миша и кад се спремао да га поједе миш зацвиле;
— Молим те немој да ме поједеш, плашим се смрти а можда ћу ти се једнога дана и оду: жити ако ме сад поштедиш!2
Лав се насмеја и пусти миша, 21 После кратког времена лаву се заиста деси малер. Ухвати се у мрежу коју су ЛОВЦИ поставили и без обзира што је свом снагом покушавао да покида мрежу и ослободи се, то му вије полазило за шалом. и“
Чувши лава да стење, дође миш и прегри завши мрежу, ослободи га.
Кућа живо у човеку..
Мало нам је света доста. На заставу јарбол дигне. Река тече изнад моста. Он се чека ко пре стигне,
У облаке пале кише.
Гора ниче миш се тресе
Са лицем се пешкир брише. Неокренут окреће се,
Црна ипак јесте бела. Ни хиљаде нису многе. Столица је на нас села, Ципеле нам дижу ноге.
Унутра је ушло споља. Књига узме нас да чита. Кафу прво пије шоља. Одговор се увек пита.
Песма пева своју птицу. Ја сам будан кревет спава. Кита сматрам за ситницу. Баш ме боли ваша глава.
РАДИВОЈЕВИЋ
" Запањеном лаву миш рече:
— Сећаш се да си ме исмејао, не очекујући да ћу ти се реванширати. Надам се да ти је сад јасно да и мишеви знају за захвалност! 2 — Јасно ми је, рече лав и прогута миша из три разлога.
ПРВИ РАЗЛОГ ЈЕ БИО ТАЈ, ШТО ЈЕ БИО ГЛАДАН! Т
АРУГИ РАЗЛОГ, ШТО ЈЕ БИО СИГУРАН ДА ЋЕ МИШ ДА ИДЕ ОКОЛО И ДА СЕ ХВАЛИ КАКО ТА ЈЕ ИЗВАДИО ИЗ ГОВАНА. ТРЕЋИ РАЗЛОГ — ЛАВ ЈЕ СМАТРАО ДА ЈЕЛАН ЛАВ НА СВЕТУ ВИШЕ, ЗНАЧИ МНО.ГО АЛИ ЈЕДАН МИШ МАЊЕ, ЗАИСТА НЕ ЗНАЧИ НИШТА! к
Освајачи
ФЕДОР ШЕШУН
НЕКО ВЕЧЕ, лешкарећи на каучу и, онако, уз пут, лутајући по скали радно-пријемника, у једном тренутку зачуо сам некакво шиштање, пиштање, затим нешто као клопарање точкова брзог воза и, најзад, после неколико необичних сигнала, разговетан глас: .
— Извините, нешто ме је прекинуло. Но, чини се да је сада све у реду. Дакле, мислим да не треба да будемо забринути због Земљанинове посете Месецу, као наш брат Марсијанин. Најпосле, Земљанин је тамо оставио плочу којом свечано пору“ чује да је дошао у миру...
— Да, прекиде га један тихи глас — можда је мој брат Плутоњанин у праву, али имамо податке са Земље који нас, Марсијане, веома забри: њавају.
— Молим брата Марсијанина да
" буде одређенији: шта их то забри-
њава2 Нама, на Сатурну, све је то прилично нејасно — опомену га је дан треперави глас.
— Ево о чему је реч — настави Марсијанин., — Тачно је, Земљанин јесте на Месецу оставио поруку да долази у миру, али је истовремено свуда на својој планети разгласио да је освојио Месец!
— Освојиог! — зачу се из свих дубина Сунчевог система. — Шта му то значиг
— То доскоро нисмо знали ни ми, Марсијани, али смо од групе истраживача са Халејеве комете, која је задужена да с времена на време обиђе Земљу, затражили опширан извештај о развоју бића са ове планете. Ево га у најкраћим пртама: „После недавног леденог доба; на Земљи су остале две врсте донекле разумних бића: снажни, али доброћудни Неандерталац, и крвожедни и подму: кап Хомо сапиенс. Наравно, . овај други је лаукавошћу уништио првог, тољагом му разбивши главу п попивши му мозак, то јест освојивши та, како је волео да каже. Сад, пошто данашњи Земљани потичу углавном од овог освајача, природно је да се цело време свог постојања понашају као њихов предак: све подмуклије убијају, другим речима — освајају.
— Зар још и данасг Кога2 — заинтересова се један пријатан, али једва чујан глас.
Видите, њихово друштво Од памтивека је засновано на насилни“
ХУМОРЕ
штву, те оно и даље рађа отимачину, подАаост и свирепост, речју, све што они називају способношћу, а ми болешћу. А чим је то тако, ни поступци им нису друкчији: сваког дана се убијају појединачно, а сваких двадесетак њихових година — колектив“ но, при чему славе оног појединца који је највише других убио,
Неко време у Свемиру је владала тишина.
— Значи, они не могу да поштују чак ни саме себе.,. Како ћемо их онда примити у нашу поролицу2г.више за.себе закључи Сатурњанин, затим одлучно настави, — Молим брата Марсијанина да нам изнесе своје мишљење; имају ли та бића какав-такав духовни живот, и, ако имају, да ли бар покушавају, да га негују2
=— Имају, како да не, али уместо, њега негују ствари, што називају техником, којом се веома поносе. Штавише, због ње су потпуно запу. стили природан начин живота, ол че га им је остало још само парење...
У том тренутку осетио сам нелол“ ношљив прилив топлоте по целом телу и пробудио сам се.
Свеједно, и даље сам црвенео.