Књижевне новине
ПРЕВЕДЕНИ
МИРОСЛАВ ЈОДА
Наставак са 1. стране теорију да своје истраживање продуби и усклади са фактицитетом нове структуре.
Лењински марксизам улазио је у социјалистичку државу са
прорађеном теоријом класне владавине, чији је врхунац теорија диктатуре пролетаријата, Та теорија је изражавала ситуацију, када се радило о промени основних друштвених односа, тј. односа према производним средствима, односима својине. Теорија класне владавине и диктатуре пролетаријата решила је питање класне борбе, али није могла решити питање конкретног владајућег кретања унутар друштва, у коме је радничка класа освојила класну власт и осудила буржоазију на пропаст и одлазак са дру: штвене арене. . Држава, која настаје октобарском револуцијом, дефинисана је као диктатура пролетаријата, тито је, према другој формулацији, исто што и совјетска демократија. Совјетска демократија као власт радничких, војничких и сељачких представника ликвидира експлоатацију и угњетавање буржоазије и представља дакле „виши тип демократизма“. Лењин испочетка схвата совјетску власт у најширим могућим димензијама као владавину огромне већине, дакле мање више као власт све директнију и непосреднију. Лењинов идеал је очигледно одстрањивање опасности, коју са собом доноси класичан представнички систем, који не може без бирократије. Радници, сељаци и уопште сви трудбеници треба да у највећој могућној мери непосредно учествују у управљању државом у њеним различитим степенима.
Лењин је већ давно био свестан опасности бирократије. У „држави и револуцији“ види као главну гаранцију против настанка бирократије три захтева: право опозивања, радничку плату и захтев да сви врше функцију контроле и надзора, што ће имати за последицу да ће сви за извесно време постати бирократи, тако да нико неће постати бирократа потпуно, професионални бирократа. Ти ће се погледи током времена показати као веома нерсални. Модерно индустријско друштво са својом сложеношћу и диференцираношћу функција не може без бројног организационог сервиса, чију функцију не може вршити амбулантно. Пораст бирократије је закопита тенденција модерног индустријског друштва, и за сада не располажемо убедљивим разлозима, који бп оправдавали тврдњу, да ће у догледно време доћи до радикалне промене, и када неке врсте послова и производње пређу у компетенцију машине. Коначно сам појам бирократије треба схватити социолошки и не понстовећивати га са популарним вреднујућим схватањем „бирократије“; ако бирократија врши своје друштвено потребне фупкције, функционална је, тешкоће настају тек код дисфункционалног преноса бирократске делатности у сфере чије
законитости не дозвољавају примену бирократске „методе“ и „стила“; тај дисфункинонални пренос можемо означити као „бирократизам“. Настанак и развој совјетске државе утицао је на развој Лењинових погледа и модификовао их. Разни унутрашњи и споља њи разлози имали су за последицу настанак совјетског бирократизма или — како кажу партијски документи — „делимичну обнову бирократизма“; у пролеће 1919. на његову опасност већ је званично упозоравано, следеће године доносе алармантне доказе о његовом порасту. Бирократизам се укоренио не само у административном апарату, већ је продро и у партијске институције; Лењин је до те мере свестан те узнемиравајуће појаве, да комустичког бирократу означава као „најгорег унутрашњег непријатеља“ државе. .
Настанак и развој совјетске бирократије био је ипак непосредно повезан са немогућношћу да се у то време остварује директна, непосредна совјетска демократија, у којој би сваки трудбеник могао учествовати у управљању. Неке Лењинове речи то значајно илуструју. Лењин с једне стране упозорава на то да су се у партију и совјетски живот увукли стари бирократи, са друге стране на то да радне масе у потпуности још не учествују у уљрављању (због свог ниског културног нивоа) и да је „слој радника, који учествују у управљању необично и невероватно танак“. Првобитни модел демократије као непосредне владавине већине, ако не свих радника, показао се као неостварљив, совјетска демократија могла се у тадашњој спољашњој и унутрашњој ситуацији остварити само као владавина „свесне мањине“. Та „мањина“ наравно, такође није могла бити сасвим имуна на одређене бирократске процесе, јер јој је и самој неминовно била потребна обимна мрежа администрације, евиденције и контроле. Лењин је сам видео „економски корен" бирократизма у „разбијености, у атомизираности ситног произвођача, у његовој беди, некултурности, беспутности, неписмености, у томе што нема трговинске размене између земљорадње и индустрије, што не постоји повезаност и узајамно деловање међу њима"; данас, на основу анализе даљег развоја, несумњиво бисмо указали пре на извесне тенденције, које са собом доноси развој масовног, при том, у случају СССР необично обимног и бројног друштва, на традиције царског бирократизма, које су се тврдокорно трудиле да сачувају своје позиције у измењеној ситуацији, и на проблематику повезану са економским и политичким централизмом.
Да је Лењин био, без обзира што у том правцу није створио никакву потпуну теорију власти, свестан опасности коју са собом доноси власт и у систему диктатуре пролетаријата, види се из његовог сталног наглашавања контроле. Лењин је био свестан, да и совјетска држава задржава извесна конститутивна обележја, државе уопште, да према томе и у њој постоје „они, којима се влада“ и „стручњаци за власт“, „они који се уздижу изнад друштва и називају се руководиоци, представници државе“. Ако на почетку совјетске државе у систему демократизма Лењин подвлачи право опозивања изабраних представника, право на окупљање и право да се зна и проверава сваки корак одговорних руководећих радника, онда у даљем развоју ти захтеви постају конкрегно неодложни. Контрола одоздо постаје главна гарантија совјетске демократије. Чланак из 1920. године о правима и функцији синдиката показује, како је необично дијалектички и видовито Лењин схватао природу социјалистичке државе. Јасно му је да се управо као последица бирократизма, коме совјетско друштво ништа није могло да уради и стварно није могло да га избегне, не може захтевати од радних грађана априоран став и једнозначно прихватање свега, што совјетска држава као централни систем управљања захтева: синдикати су дужни не само да штите ту државу, већ и да бране трудбенике од злоупотребе и једностраних захтева. те државе. И Лењиново схватање демократије тежи повезивању контроле одозго са контролом одоздо.
Необично је занимљиво пратити кретање Лењинових погледа на слободу речи, окупљања, штампе, на питање постојања више партија у социјалистичкој држави, на питање опозиције и идејне борбе. Лењин је био политичар реалиста и полазио је од стварности. Знао је, да у таквој, необично тешкој спољашњој и унутрашњој ситуацији одређене појаве, традиционално означаване као демократске, постају за совјетско друштво опасан „луксуз“, знао је, да совјетска власт у свим околностима мора поступати тако, да се одржи као совјетска власт. Зато задивљује са каквим се стрпљењем и напором трудио да избегне неопходне административне мере безбедности; очигледно је био свестан проблема које те мере доносе. У светлу тих чињеница постаје изузетан захтев његов позив на контролу одоздо,
1
-
#
Проблем власти... _
И концепција методике управљања и руковођења код Лењина се развија. Првобитно наглашавање колективног руковођења губи своју апсолутну важност: ситуација приморава да се у извесним тренуцима и областима друштвене активности уведе принцип недељиве пуномоћи „диктатуре појединаца“, која није у српротности са социјалистичким демократизмом ако постаје оруђе тог демократизма. У први план иступа и квалификованост управљања и руковођења; за управљање „треба имати стручно знање, мотпуно и прецизно познавати производне услове... Треба поз навати ниво савремене технике одговарајуће производне гране... неопходно треба имати одређено научно образовање“. .
У целини можемо рећи да је у Лењиновој концепцији диктатура пролетаријата била диктатура, тј. неограничена власт, која се пре свега ослања на насиље, против буржоазије и њених помоћника — а истовремено у односу према трудбеницима совјетска демократија, тј. повезаност контроле одозго са контролом одоздо. У односу према трудбеницима диктатура пролетаријата није могла бити неограничена власт, која се ослања на насиље — тиме би непосредно била посечена основа совјетске демократије. ·
Унутрашњи политички развој совјетске социјалистичке државе после Лењинове смрти испочетка се креће према политичким интенцијама великог оснивача, али после извесног времена почињу да се испољавају извесне црте које деформишу лице совјетске демократије. У области управљања и руковођења друштвом постепено настаје систем, који се означава као „култ личности“ или према личности главног представника „стаљинизам“. Настанак тог система управљања и руковођења условљен је читавим комплексом околности. То је, пре свега, чињеница да је земља угрожена споља; штеточинска делатност унутрашњег непријатеља; нужност да се изгради привреда, која нема историјског преседана; нужност да земља буде припремљена за рат; нужност чврсте централне власти; трагови који се жилаво држе и младеж старог руског друштва, које је било необично заостало и практично није познавало достигнућа демократије.
У стаљинизму совјетска власт губи своје матично тежиште. Совјетска демократија је била конципирана као „совјетска“, 1 ЈУ акцент је био стављан на совјете као изабране представнике народа. Пораст бирократизма, који смо већ поменули, имао је за последицу и веће значење апарата најразличитијег типа. Апарат се извлачи из своје службене функције и има тенденцију да упада и да се преноси у најразличитије сфере. Политички апарат почиње да се меша у права, која припадају изабраним органима или директно масама, размере између контроле одозго и контроле одоздо опасно се померају у изразиту корист контроле одозго. Бирократизација утиче и на привредни живот, где нису довољно искоришћени природни подстицаји за делатност, иницијативу и интерес. Функцнонално преношење апарата безбедности има за последицу појаве безакоња и ширење осећања, која паралишу грађанску активност маса; ти неекономски аспекти се одражавају и у привредном животу. . .
У доба стаљинизма у совјетску демократију продиру елементи патернализма и демагогије, ако желимо да употребимо ту грчку реч у њеном првобитном значењу; народом се руководи и управља, а да он нема могућности да утиче на вође и да их контролише, Не користе се бројне могућности социјалистичке демократије, која тако у многим односима изгледа као успавана или умртвљена демократија. . 5
Најизразитије се те тенденције испољавају У. руковођењу др“ жавом. После ликвидације бројних лењинских кадрова, који су неправедно били увршћени у редове стварних политичких и привредних штеточина, „стручњаци за власт“ стварају релативно затворен систем, који се допуњује из матичне групе политичког апарата, тако да се јавља опасност настанка владајуће касте.
Занимљиво је идеолошко кретање. Власт се у званичном тумачењу стварно поистовећује са класном владавином. Из чињенице, да се (поред свих деформација) у совјетском друштву одржава класна владавина пролетаријата, прећутно је закључивано да владајућа елита мора аутоматски да изражава интересе класе и маса. Ако је то наравно тако, онда је природно сувишно да масе саме изражавају своје интересе: све се изражава за њих, масама је довољно и припада им само да испуњавају задатке, који им се постављају одозго. [
Аисфункционално се примењује принцип водеће улоге партије. Пре свега партија је стварно поистовећена са руководством партије, без обзира на то што тај однос не може у конкретној ситуацији бити праволинијски — партијски руководиоци не мо. рају увек потпуно изражавати интересе пр ти СКИХ маса и могу их водити разни обзири, што се испољава посебно тамо, где се на рушавају демократска права чланова партије: у таквој ситуацији, сликовито речено, партија престаје да буде партија у властитој партији. Друго, настаје тенденција повезивања водеће улоге партије са туторством и администрирањем. У условима једнопартијског система настаје тенденција повезивања водеће улоге партије са туторством и администрирањем у условима једнопартијског система тако се могу јављати последице дисфункционалне са гледишта потреба социјалистичког развоја.
Сама идеологија је конципирана у све већој мери инструментално, у све већој мери има функцију манипулације. Стаљинизам престаје да подребује идеологију резултатима научних истраживања и негативно утиче посебно на друштвене науке, које стагнирају и престају вршити своје властите и нормалне функције, Уметност је лишена своје откривачке функције, која би управо у условима једнопартијског система требало да буде неопходна као извор информација и својеврсна форма истраживања; диригована. је и прописана.
Занимљива је и та чињеница да се стаљинистичка идеологија
мегђаа ехргез515 суштински не разликује од лењинизма. Допуне нису тако бројне (ипак наравно постоје, најизразитија је конценција заоштравање класне борбе), ствар се састоји више у нечем другом. ' . 1. Лењинска идеологија се на посебан начин интерпретира, тј. долази до померања акцента, свест о сложености „друштвених појава, која је код Лењина тако снажна и која се испољаван“у његовом захтевању конкретности истине, уступа тенденцијама схематизације и сама идеологија се третира као затворен систем апсолутно важећих правила, чија је гарантија Стаљинова судска пресуда. 1 . . 2. Долази до супротности између идеологије и праксе. То је могуће потврдити на пример, на концепцији човека. На речима та концепција је оптимистичка, чак русоовска: човек може све, апсодутно је васпитљив, све. му припада и он јетосподар свега, коначно је превладана трагичност његове судбине. ' У стварности испада сасвим обратно: људи су подређени средствима доминације и манипулације, у односу према органима и институцијама иступају претежно као пуки објекти, окружени су густом мрежом присмотре и институционалне контроле. ј
Деформације идеолошког кретања испољавају се и у интерпретацији таквих категорија, као што је јединство, одговорност, партијност, идејност, слобода, нужност и законитост.
Стаљинска идеологија представља у свом стварном остваре-
_ њу отуђеност класе и наџке, зато што представља инструмент ко-
лективног интереса стаљинске владајуће елите. Зато у извесним околностима неке њене тезе постају погрешна свест. Таква погрешна свест неоспорно је теза о заоштравању класне борбе, погрешна свест постају и истргнуте и апсолутизоване изјаве класика; као што је изјава слобода је испољавање нужности, неке Лењинове изјаве о демократији и са. У ту идеологију истовремено продиру елементи политичке искључивости и шовинизма, који се посебно испољавају у наглашавању руског „првенства“ у разним научним и техничким гранама, у Ммитологизацији руске историје и са. |
Наставак у следећем броју
југ
99999 9%%%%%%%%%%%%90 90060 699969%%%%%6%%+6%4 99966. 299%9%%%6%9%%%%%%6%%%%%%9%9%%%%999%%+%6%6%%%%%%%%%%%4 со. 99699. +%+%9%4 Фоо. о96%%%%%%%
ХАНС МАГНУС ЕНЦЕНСБЕРГЕР
БиогрАаФиЈјА
касније сам сазнао да је то било једног петка
ећи кад сам се ишмупао, вритштел“, . 5 из свог мртвачко; ковчега, из своје мајке.
између издајничког рођења. запечаћеног уљем и водом и сољу
и урођеном смрћу
у том дугом размаку између петка
"ка 6 гај љен и другог петка био сам цеп , конфирмован и одшколован. уместо среће
блистало је глатко лице насиља. : једном тодишње смењивали су се снегови. 4 своју мртвачку кошуљу смењивао сам свакодневно.
ере СБртаеа 22. угледао сам четири небеске пруге. моје речи су похитале оданде у налету ветра.
нису ме разорили ни слава, ни ватра. / увече ми је јетра тешка као кал
а кад нашђе петак, чујем крик“, | као да кричим ја у својој белој кошуљи.
јен мећаш.
као оно некад у часу свог рођења. потом тонем у сан, и мислим; шта ме се тиче. биће нови
рат, нови цркнути пас, не ја, – биће избачен према месецу, погребен у безљудном, дречавом пространству.
човеку у трамвају
чему2 нећу да знам за тебе,
човече водњикавих очију, с главом
пуном перути и сламе, с ташном пуном сира. не. не тичеш ме се. смрдиш. . превише те је свуда. на степеништљу 160] поглед у шалтерима, пред биоскопима.
огледало премазано јетким сапуном.
и ти се такође (говорим без мржње) увлачиша у ормаре од ораховине, гураш се до софије лорен, враћаш се кући сав знојан, пун алпских љубичица и пеленица.
шта ти знаш о мирисима света, о томе како лосос вуче у лапландији, о мирисној ла скали, . њеној слаткој прашини, о моме слатком лукрецију с маргинама исписаним дидроовом руком, о љубави у чамцу у тршчаку: узалуд ти свет даје . првобитну дивљину и филигран, оно што је чисто, узалуд све и гнев и радост и труд!
а видим те ипак у лифту, у витринама
твоје лице, још црвено,
али ускоро ће нашћи кесе под очима, доћи ће креч и осеља за осветом, јетра ће
помодрети од ракије и свести
о проиграној партији, и ја видим ожиљке које ти не видиш, красте, сперму
и крв. и видим убијање у твојим очима
у трамвају, наспрам мене.
угнездио си се у мојим стиховима,
провлачиш конопац кроз моје снове, а ипак смрдиш. на угаљ, страх и новац,
на ускисли брак, сплачине, на отужну послушност. видим ипак превише, како да те
одагнам од свог стола2 камен мерђаш
морам да делим с тобом, траву, нада мном
видиш. у спаваћим колима, станујеш
у моме празном дану, у мојим веселим
седмицама.
знам, сувише много, знам;
погинућеш ускоро од руке
човека таквог као и ти, али пре но што смрт те зазноји у својој каљужи, убићеш
човека у лифту таквота као ти,
овде у трамвају, наслемо, или мене
који те не подносим, који. знам
који видим твоју руку већ умрљану
и тамо у корену твога носа — злочин.
и тако мислим о теби пред спавање .
у хотелској соби пред биоскопом, и видим те како први пут каиш
притежеш и први пут дрско
салутираш и видим како потом, мало касније, узимаш аутомат и кундаком
груваш у моја. врата, и зато
што те не трпим, и зато 5
што ћеш ме преживети једва један дан мислим на тебе, смрдљиви брате.
Превео Петар Вујичић,
ПЕСНИК, есејист и књижевни критичар. Припада групи писаџа која се у Западној Немачкој појавила под називом „Група 47". Због својих прогресивних екстремних и полемичких ставова онемогућаван у Немачкој, тако да је 1960. емигрирао у Норвешку. Либералних схватања, антиконформист, смели новатор, јетки сатиричар, оштар полемичар. За њега је речено да је „можда је дини који би се данас, гневан и нежан, могао назвати Брехтовим наследником". Објавио је збирке песама: „Одбрана: вукова" (1957), „Језик једне земље" (1960) и „Писмо за слепе" (1964), а есејистика и публицистика сабрана му је у „Појединостима" (1962) и „Политици и злочину" (1964).