Књижевне новине
ЈЕДИНСТВО човекове личности условљава интерференције биполаризација Обиполаризованог изражаја: комуникативности и творачке експресивности, стила интелектуалног и емоционалног. Једно је смера социјалног; друго је карактера изразито индивидуалног. Социјална компонента (саопштавање) говорне функције, остављала је по страни емоционалне_ манифестације говорног тока и постала базом структуре писаног типа већ за санскритски (Панина), затим за класичне је зике. Млалограматичари су, у другој половини деветнаестог века, учинили извеслу корекцију, квалификујући емопионалност као „пратеће појаве" језика. Уз ово, наглашене су екскламативне, узвичне реченице.
Међутим У говору је емоционалност мното значајнија него што се у лингвистици мислило, а у уметничком стварању комилекснија него што изгледа. Вилхелм Вунт (Мет Мипађ, који је у свом великом делу »УбКегрзусћојовјс« посветио питањима језика цео други том (»Рје Бргасће«), покушао је да изразито емоционалним реченицама одреди посебно место. Од лингвиста је Вандријес (Мепагуев) у знатној мери истакао значај емоционалности. Структурализам пак, са више праваца индивидуалистички изражених, карактеришу логицистички схваћени односи. А на таквој бази, бази логичких елација почива принцип електронских уре. Њаја намењених језички усмереним функцијама. То је све симплификовање.
Али језик представља веома сложен сплет односа и процеса условљених психофизиолошким манифестацијама природе човекове личности, а тек ефекат овога развио се у со циолошку функцију комуникативности,
Емопионално условљени и емотивно усме рени језички појаве чине изразито експресивну карактеристику говора, и тим путем је емоционалност дала основу књижевном стваралаштву, као доминантна креактивна сила. Схватање осећајности само као пратећих језичких појава је пенаучна. Емопионалност је укључена у товорпе феномене и изражена у говорном току тонски и квантитетски; у говорном формулисању — хијерархијом реализовања (ред речи"), ипверзијама у ре ченичном и сиптагматском склопу.
Емоционалпост као пмпулс у говорном реализовању, и „смотивност као сфекат језиковних вредности, координиране међу собом, сачињавају веома снажну динамику у синхронији и дијахронији _ лингвистичке феноменологије. То је умео у начелу осетити Пјероп (РМегоп) у расирави Без Еогтез де 1'бтооп Фапз је сотрогетеп! аптта! Га Рупатовепје _стобоппеЏе (Јоштла! .4е Рзусћојовје помтлаје еб ра ћојовлапе, Х1).
Порицање негације и оспоравање афирмације као ефекат стања узбуђености
Сама присутиост емоционалне боје у ре ализацији говорног тока значајна је компонента товорних прошеса. Дипамогена емоционална снага показује се у много јачем, много изразитијем степену тиме што условљава измене формално датих односа, врло широке, а у првом реду као порицање нетације и као поништавање афирмације. Традиционалне граматике па и Јесперсенова (Оно 'Језрегзеп, Гапсџаре, #5 Маште, ПеуеЛортеп! апа Омете; Еззепшајз оР Епрнаћ Стапштпакг) приказују потврде одречне и у питне речениџе. Међутим, и управо код Јесперсена налазимо само формалну класификацију, у којој су негиране пи упитност посебне категорије према потврдној. У ствари негација може бити усмерена или према негирању појма тиме и глагола; или према неглрању става у датој ситуацији.
Питање може бити у односу било на исказни, било на њему опозитни негациони став, п то се изражава глаголским корелацијама. Ту имамо директно изражене просте опозитуме као констагације или као одговоре. — |
Рекао сам Вам — Нисам вам рекао односно са негирањем
Јесам Вамрекао— Рекао Вам нисам, при чему може бити укључена и љутња или неко узбуђење.
То је директна опозитност, као општи је зички закон, и то потврђују примери из друтих језика.
Али негација као знак, као инструмент У односу на ситуацију обележава став супротпости говорног лица према примљеној информацији. Питање је пак инструмент ишчекивања обавештења, разрешења. И једани други став не означују координациони паралелизам, већ ситуациони опозитум вредности језичких формулисања. Први 0значава недвосмислено порицање једног става, а други — могућност порицања другог става. Такви односи дају пун мах емоционалној боји и емотивној импулсивности,. Ту никако није иглољена граматичка структурална статика већ динамотени импулс, који диригује, који усмерава вредности, и који преузима доминантну улогу при идентификацији процеса мишљења: — било као тонски изражено чу-
МИЛИВОЈ ПАВЛОВИЋ
ђење; било као интензитетски и тонски из ражено одбрамбено супротстављање,
На мирну констатацију ишли можда на нетачно, али мирно констатовање, одговор би био на истој равни, а мирним тоном, као што смо већ видели. Али констатација изражена са прекором изазива одбрамбени стаљ и одтовор у виду порицања, одбијања, са појачаним амплитудама и повишеним тоном 7З незадовољство, љутњу. Такав негативан став изазива узвик са чуђењем, иза кога се осећа протест, са указивањем на нетачност. Разуме се, према тежишту изјаве, у реплици је одговарајуће тежиште, али увек са пе гативним ставом, као чуђењем прожето питање: 1 — Нисте ми рекли! — Нисам Вам
рекао!
2 — Нисте мени рекли! — Нисам Вама рекао!
% — Нисте ми рекли! — Нисам, Вам рекао!
Реплике садрже мегирање става у виду тонски изражене упитности, а реченично истиџање је корелативно дато, те се јављају у вредностима.
|' — Сетите се, јесам Вам рекао
2: — Слушајте, (управо) Вама сам рекао
3 — Упамтите добро, ја сам Вам рекао!
Тако ипр. констатације Нијесе јавио, Нисам зпао изазивају стилистички, адекватну репаику, и то у првом случају „Ја вио се (али Ви нисте знали)", Јесте се јавио (али Вам то нису рекли), Нисам знао! или Ја нисам знао!, — са потенуи реплици, у смиренијем
јалним додатком тону. . У свима таквим случајевима негација из реплике условна: емоционална формулација реплике потире негативност и јавља се као
афирмација.
Супротно томе, позитивно у ставу те тања _ емоцирана _ реплика оспорава = фирмацију тврђења—
1! — Ви сте мин то рекли! — Ја Вама
то рекао!
2 — Стигао је на време! — Он стигао
на време!
3 — То Вам је познато било! — Мени то
било познато!
Разуме се, и у овој врсти се подразумевају могућности стилистичких варијаната, ал увек са оспоравањем тврдње која је изаж вала реплику.
У дивљењу Шта-онп све не зна! Значи Има ди нешто што он не зна!", дакле позгтивно „Он зна веома много!"
Такво супротстављање психолошко-језич-
ки адекватних ефеката је општа психофизполошка законитост узбуђеним стањима услов-
љена, — а то нам показују и други језици, Та ко на негативан став, реплика је негативна уз чуђење и протест:
Је те Мопза 1 раз дате се1а!2 = Је Моџ5 Гај Ђлеп 411!
Тећ ћађе1ћпеп даз пзсће резав = Тећ ћађе зћпеп 5љсћоп рит реза 2 !
Вот то д сказал!2 = Нет! Л зто Вам не сказал! .
НЕВИНИХ
» 32
с
ВППРИНЦ РОБОВА
РОБ СУНЧАНИ
+:
ДАинамогена 'узбуђеност, потире негацију, а оспорава афирмацију.
Градације у емоционалној експресији
Питање о психолошко-језиковним врелностима добија свој пуни значај тиме што се емоциониране реченичне формулације јављају У изразитим интензитетским градацијама. У најслабијем степену одговор супротстављен извесној констатацији почива на варијантама о упитне конструкције „да ли", ује ли".
На позитивно, односно негативно тврвење у виду замерке, оптужбе, — одговор може почивати на неубедљивом реаговању на граници, управо негде око границе оправданости у неоправданости замерке, односно реплике у обратном смислу. — На примедбу Ви сте закаснили!, одговор би мотао бити Да ли сам закасниог, са скоро еквивалентним вредностима сумње „Можда сам закаснио, а можда и нисам". — На исти
начин негативна напомена Ви нисте сти-.
гли на време — могла би изазвати ду битативан одговор у вредности Да ли за иста нисам стигао на време, са ко лебањем. Варијанте потенцијалне реплике Јесам ли заиста закаснио, гезр. Нисам ли можда ипак стигао на време — садрже можда унеколико изрази. тију сумњичавост, а тиме и унеколико смањену вероватноћу отпорности,
Знатно пак појачан степен реаговања, супротстављања налазимо у реплици која по чиње упитним зар.
На тражење Молим Вас, реците своје милгљење, — одговор Зар Вам већ нисам јасно рекао! има значење „Већ сам Вам довољно јасно рекао шта мислим!" У таквој реплици питање форма упитности је одраз управо тачније одушка личног става којим се изражава супрот ност према ставу који се види из претхол но формулисаног захтева. Ту је или заборављено, стварно, или прећутно, можда и пнедобронамерно прикривен факат, те олговор није мирна потврда већ уз чуђење и протест питањом поречемн захтев да се учини оно што је већ учињено: одговор питањем имплицира незадовољство, чиме треба да се сатоворников захтев врати на по. лазну тачку, као погрешно упућена лопта, а психолошкојезичка суштина је потврда факта било заборављеног, било недобронамерно прикривеног.
На неоправдано изражено неповерење, на сумњичење, на неоправдано изношење кле вете, — олтовор би могао бити мирно формулисан по типу То што кажете није тачно, или То што су Вам рекли није тачно. Међутим у емоционираном виду, У форми питања може домин:рати чуђење таквом ставу, ставу не тачном, можда м недобронамерном, а то садржи динамизирано узвично питање са чућењем које прелази у емоционирани протест Зар верујете у такве измишљоти не!%, а са значењем волутивно императив ске вредности „Немојте веровати таквим из
«о ме не
ХК ми бећемо посматрачи. .
Велимиру Милошевићу
НЕДОВОЉНО
На кули светиљи, светкујеш химнично;
за све кривце.
Имам само један глас, за све глувонеме.
Доброта
НАСНаКа. пламеном и морем,
то земља се расцветава медовином
од _ његовог ~
лудила. а коњаници траже висине. Заробише те сунчане ватре,
СЛОБОДАН Р унча |
ВУКАНОВИЋ ВУС
балсамовани робе, играш валцер са сунцем
и добијаш његово ордење,
за своје робовање.
Прете ти оковима, двојниче сунчани,
МОЋ ЛЕПОТЕ
Речи ми измами лепота Метохије.
што зрацима мериш време
а погледом се мачујем са изгубљеним хорламг. принче робова! | ПОСМАТРАЧИ
Очи ће љубити усне
а усне очи.
Осмех ми украде лдечанска Мадона.
Жедан напих се воде из девојачког крчата.
Призренски виногради напише ме вином.
Слободан Вукановић Вус. сту. шем повзију:
дент књижевности, Приштина.
„У рату ми убише оца, и. нико, ништа да ли се могу школовати и проводити младост као ионис оче вима, проводе живот како они желе. Зар је важно што не могу додити студентски кредит, или пендијуг Није важно. ни што Савез бораца заборавља. Важно је да пи-
Имам само десет прстију,
Кривци не виде један прст, глувонеми не чују, један глас.
мотивност п екепресивност говору п уметничком етварању
| УПРОШЋЕНО ПРИКАЗИВАЊЕ И СТВАРНА КОМПЛЕКСНОСТ ЈЕЗИЧКИХ ПОЈАВА
мишљотинама", „Не верујте таквим клевета. ма", чак са јако израженим протестом, садржаним у чуђењу: Како можете веро вати у такве измишљотине, 1ј. „ЧУ дим се да тако кажете и мислим да више, но. ћете веровати у такве клевете. Дакле, формула одговара са „како“ јача је, експресив“, нпја него формула са „зар“. Интензитет чу. ђења је јаче изражен, а протест у пуној мери динамизиран. То се осећа пи у приме. рима са слабијим интензитетом, када је чу ђење уз незадовољство упућено сеоп самом, као и у формулацији Како ла Вамто ни сам рекао, са нешто импресивиијом варијантом, сажетијом (елизија „да ) = Како Вам то нисам рекао; али је већ сатоворнику упућен протест ако се рекпе Ка. ко то ( тј. кажете) да Вам нисам ре као! |
У врло јаке реплике искључивања долазе примери из дијалошких ситуација. са „зашто", дијалекатски и шире _ народски „што". Таквих примера има често у књижевном стваралаштву, у виду алузије на не што раније већ поменуто, а што се искљу. чује, као што је у стиховима Његошевог „Горског вијенца" !
Што ме луна на крст страданија! Што а бијела сунцу на. зјеницу! Ту „што че" = „зашто ће" има значење „не треба". у |
Релативно најизразитије потврђивање се постиже инверзијом тонски истакнутог глатода, по типу Нисам ли Вам топредо чио, са протестом, или бар прекором „Се“ тите се да сам Вам предвидео све што може (из тога) настати". — Наравно оваква фор. мулација је окарактерисана знатним едас тицитетом, чији степен зависи од товорне ситуације и односа у ЊОЈ. Таква формулација може бити ублажена бојом нежности протканом кроз прекорно копстатовање, као у народној песми, кад се Секула, претворен у змију, обраћа свом ујаку: Нисам ли ти ујко, говорио...
Из ових разматрања пронстичу три за кључка.
1— Градације степена интензитетских и квалитетских емоционалних вредпости изражавају комплексе обухваћене говорном ст туацијом: а то су лични став, темперамент и однос према тематици. Основни пак овдо проучавани ефекти супротности условљени су динамотеним емопионирањем. — То ко: ригује м симплификована схватања мскљу чиве синхроније, статичког схватања јези“ ковне структуре. У његовој структури је ду. намизам ошшти принимп, који условљава и еластицитет им. нијансираности | пзражајњ А; који омогућава дијахрону СВОлутивност.. ~
2' — Овакве појаве су управо на граниши Ааннгвистичких области синтаксе по стилис тике. Уз њих се сврставају проблеми прони је, сарказма, тномике, корелационих пореме-“ ћаја. То су интерференције између синтаксичке функционалности и стилистиј ких вредности.
3 — Ово све указује на непосредну повгзаност књижевног суперструктурног ствара“ лаштва на бази говорне лингвистичке функ“ ционааности и стилистичких врелности, овакве анализе н обавештења отварају пут ва разумевање Арчности писаца " за разуме“ вање вредности књижевног дела.
еннсинннинвиивииеени инертним
Уређује Владимир 8. Предић
светим се рату, мр. зим та што дели људе.
У. мени сиви рат мако нисам, живео у рату. Плашим се машина. и људи, живот ме маправи плашљивим, а поезија ми дајс сназгу, доброту и све што немам. и;
сти“ Експериментишем У повзији: ме:
тал љубави, метал што глоће запаљену маховину"...
Витомирички гробови научише ме храдро:
Речи ми измамни лепота Метохије.
На дипломи написаше моје име и прикачише ми ордећ, захвалих се кичмом
а они аплаудирају
на великом успеху.
За свако умирање
по један потпис,
много умирања
за велику свечаност моју и моје кичмс. | Браво кичмо,
браво умирања,
браво МОЈ УМЕ ОТЛАДНЕЛИ,
ЈА САМ СИТ,
ХВАЛА ТИ.