Књижевне новине

Џ. А. СЕЛИНЏЕР

ЗА КОМЕ

„Југославија“, Београд 1969; превео Никола Кршић

АМЕРИЧКИ прозаист Џером Дејвид Селинџер спада у ред писаца који сваким својим делом покрећу низ питања, изазивајући пажњу и критике и публике. Југословенски читаоци имали су већ прилике да се упознају с делима овог популарног аутора: две Селинџерове књиге, роман „уовац у житу" и две прозе из циклуса о породици Глас, „Френи и Зуи", преведене су већ на наш језик, Већ после прве књиге Селинџера тако рећи није требало представљати читаоцима; аутор „Ловца у житу" постао је веома брзо знан и омиљен, нарочито међу представницима новије генерације читалаца у нас,а његов Холден Колфилд, а у нешто мањој мери Френи и Зум, представљају не само литерарне јунаке, већ личности које симболишу извесна лутања и "тражења младе генерације у читавом свету, па и у нашој средини. Зато се збирка приповедака „За Есме" (у о

игиналу „Ме голе", 1953) не поТављује нимало случајно, већ као нов сусрет са старим познаником, од:

>

„Кад сам се вратио из шта ја знам већ где сам био провео то вече — сећам се да је то било већ по мраку — застао сам на тротоару испред школе пред осветљени излог трговине ортопедских помагала и протеза. Тада се дотодило нешто заиста Ру“ жено. Наметнула ми се мисао да ћу, без обзира на то колико хладно, паМетно или племенито научим можда. гедног дана. да живим свој живот, да ћу бити увек само посетилац у врту емајлираних ноћних посуда и гуски са слепим, дрвеним божанством лутком које стоји у стезнику за брух, украшеном етикетом с ценом. Мисао се, сигурно, не би могла поднети ви“ ше него пар секунди. Сећам се да сам отрчао уз степенице у своју собу, свукао се и свалио у кревет а да уопште нисам отворио дневник, да се и не товори о уношењу неких белешки." и" „Плави период де Раитгет — 5тшића

„Свима ве само ЧИНИ да сви пред мети имају димензије, да нетде пре“ стају. А они не престају. Разлог за“ што нам се чини да предмети пре стају је у томе што је то једини начин на који већина људи зна да по“ бматра предмете, али то не значи да.

је то стварно тако, | : : „Теди"

„Есме је поново стајала прекрш тених чланака: „сигурни сте да не Рете заборавити да напишете ону причу за мене2" упитала је.

Рекао сам да нема апсолутно никакве могућности да, то заборавим. Уверавао сам је да још Никада ни“ сам написао причу НИ ЗА КОГА, али да је управо дошло време да се ба: цим на посао.

Климнула је главом. „Нека. буде што је могуће потреснија и са што више мучнине", сугерирпла је. да, ли уопште знате нешто о мучнини2г

_„ја Есме — са љубављу и мучненом". ј у“ =

нбсно нов корак ка детаљнијем и нотпунијем уповнавању једног = обимом невеликог, али у сваком случају значајног = књижевног опуса. Селинџер је, на први поглед, Пивац кратког даха и уског тематског дијапазона, привучен траумама и лутањима америчке младе генерације, опредељен за јунаке одређене врсте, за луталице и неуспеле, за сањаре неспособне да прихвате животну борбу. Селинџерово мајсторство, чини се, садржано је У варирању неколиких психолошких вешто изнијансираних тема. Но управо у том вари:= рању крије се читав спектар нових тема и проблема које писац било дубље, било узгред, мимоходом захвата. Селинџерови јунаци имају, можда, заједнички став према сре“ дини и друштву, али сваки од њих појављује се пред читаоцима у пуним димензијама своје личности, карак“ тером као и физиономијом посве различит од осталих, У томе је можда тајна Селинџерове непоновљивости: иако његова проза обично звучи исто или слично, она је ипак нова, друкчија, те у читавом спектаклу мн нам аутор презентира статичан 9ст | је само декор пред којим се одвија

ју мале драме.

Ова збирка приповедака, с обзиром на закашњење са којим је преведена, не представља најновију фазу Селинџеровог стваралаштва. Али већ у овим причама налазимо многе особине касније Селинџерове прозе, што указује на трасу његовог ствараЛАачког пута. Јунаци ових прича веЋином су млади, деца, ученици, студенти или пак људи на прагу живота. Основни сукоб је у већини прича, да

"тако кажемо, између живота, одно-

сно средине која одбија представнике нових генерација, ломећи оне што се на попришту тек појављују. Селинџера првенствено занимају 'необичне личности, јунаци склони маштању и медитирању, а невични де“ лању, затим прерано сазрели учени“ ци и студенти, несхваћени и одбије“ ни. Селинџер је веома дубоко зашао у психологију детињства, а често, посматрајући своје јунаке у широј временској перспективи, тражи узроке њихових поступака у раном детиње ству или младости. Аутор се служи психоаналитичком методом, а користи се и учењем зен-будизма. Зато његова проза местимично изискује и веће интелектуално ангажовање од читаоца коме ове дисциплине нису довољно блиске.

Збирка приповедака „за Есме" пружа нам још једну потврду Селинџеровог приповедачког мајсторства, Све приповетке у овој збирци засноване су на једноставној, праволинијској, могло би се рећи чак „сирома шној" фабули, на опису каквог су“ срета или исечка из свакодневног живота, а понегде само на спретно ухваћеном дијалогу. Аутору То није сметало да оствари маестралну пси холошку градацију, да блиставо осветли сваку личност посебно, као и да пружи аутентичан дах једне средине и једног времена. Дајући предност причама „За Есме — са „љубављу И мучнином", „Перфектан дан за банана-рибе", „Доле код чамца и „Плави период де Рраштјег — Зтића", можемо само констатовати висок просек збирке у којој, тако рећи, нема падова и празнина.

Иван Шоп

живко СТОЈШИЋ

БАСНЕ

ДУШАН ПЕТРИЧИЋ

КАРИКАТУРЕ

Видици — Београд 1969.

У ЕДИЦИЈИ „Видици“, изалила је из титампе заједничка књига двојице аутбра. Први је познат као са тиричар — баснописац, а други је већ реномирани карикатуриста, прошлогодишњи добитник Пјерове награде.

Живко Стојшић је по много чему карактеристична појава на узбурканој површини савремене југословен= ске сатире. Ниједан савремени сати“ ричар у нас није се тако успешно бавио писањем басни као што то чини Стојшић. Он се не „баца дрвљем и камењем на наш аутентични жи“ вбт и рад“. Он не „блати нашу светлу свакидашњицу“, или како би то већ могао да оквалификује трећераз-

едни политички каријериста. Хумор И ивка Стојшића не плени снагом овог тренутног блеска нити његов ујед иде на то да нанесе „бол до костију". Он не разголићује ко слабост средине у којој живи. Ако бисмо нашу дневну политику персонифицираћи као „даму из боље к ће", анда морамо да признамо да се Стојшић у контакту са њом понаша веома пентлменски. Он у полутами парка или каквог хаџстора тихо жамори са њом; Он Не негира њене вредности. Он је дубоко схвата и разуме. Он „верује" њеним исповестима. Он усхвата" да она ништа није крива, Он јој чак „признаје и верује" да је = невина, И док је благо, дечачки и баучествујуће гледа У очи, исто: времено не заборавља да јој лагано стави руке испод сукње и неприметнб скине гаћице, поштујући тиме неписана правила игре и свестан чињенице да је невиност бол оних који су је већ изгубили, у Из тог „дијалога у прблазу“, вреди чути неке „речи“, које су одабране

лао ава

по дичном афинитету, а које нису ни најкарактеристичније ни највредније о овој кевизи. Јер, најкарактеристичније и највредније у овој књизи је то што се све басне, после првог читања — упамте.

>

ЛАВ ДЕМОКРАТА

Лав, пошто је годину дана био под надзором лекарског конзилијума и примао електрошокове, одлучи да у своју монархију уведе демократске принципе, слободу олајавања и до“ говора, Животиње су била збуњене и ниједна није имала три чисте да зине, На прошлим слободним збори“ ма лав је прогутао све гласачке куг“ лице и тако дошао на власт. Прољутао је тројицу бројама гласова да би на миру могли да обаве свој посао. Лисац се лињао од муке и никако није могао да разуме шта хоће лав том демократијом. Једно је сигурно, мислио је лисац, лав сад има више кликера у глави.

Твор схвати да је куцнуо његов час и у горњем дому нападне лава што уместо презерватива користи аутомобилске гуме и да се то коси са повељом уједињених нација и интересима домаће индустрије.

— На посланицима је да испитају твој приговор — рикну лав и отпљу“ ну љубазно у страну. — Него, бра“ тац, што не Мењаш чарапе, ужасно ти смрде ноге. Попио сам балон ко“ лоњске воде и не помаже, смрди. Не бих те опоменуо, али демократи смо, отворено говоримо...

ВУК И ОГЛЕДАЛО

Видевши себе у огледалу, вук се толико наљути да та тресне о камен.

= Не дозвољавам да ми неко пре“ бацује да сам звер, па макар то било и огледало. Може оно са људима да се тако понаша.

На једном већем комаду огледала угледа још већу животињу. Био је то лав.

— Тако, тако, огледалце, одобровољи се вук, да си одмах признало ко сам, остало би читаво.

ЈЕДНАКОСТ

Допловивши под велики мост, је“ дан бродић сави димњак да би про“ шао.

— Што то чиниш, упита мост љуљајући се од смеха, Ни Твој дим ме не Може дохватити.

= Такви су прописи, одврати му бродић и отплови.

три

На крају треба поменути изврсне карикатуре Душана Петричића, које плене својим афористичким вредностима и које запањују множином алузија. Душан Јагликин

Три ПЕСМЕ .

АЛЕКСАНДАР ПОПАДИЋ

Рекли су сови: заволећеш сунце; Најљућем леопарду су обећали;

заљубићеш се у цветове.

Сласуја су одвукли у Музичку школу.

Окедну су извадили воду

џи напунили га маковим семеном:

Је ли човеко

КАРОЛИНА ПАВЛОВА

ПОЛНдЕ СОБРАННЕ СТИХОТВОРЕНИЋ Советскин писатед-“ Москва Ленинград

УДЕО ПЕСНИКИЊА, или, тачније, песника — жена у руској поезији био је пре сто година знатно мањи од њиховог садашњег веома великог удела. Деветнаести век суочио је читав свет са моћним, блиставим и за њега изненадним процватом руске књижевности, са низом прозних и поетских опуса који су постали „вечити сапутници“ човечанства, али на подручју руског стиха жен: ски гласови чули су се релативно ретко и доста пригушено. Ни своју Ахматову, ни своју Цветајеву прошло столеће Русије није дало пе сништву. Тада се у офера поезије није могло ни наслутити доба у којем су се афирмирале не само Ахматова и Цветајева него и Олта Бергхољц, Вера Инбер, Маргарита Алигер, Аделина Адалис, Вероника Тушнова, Рима Казакова, Бела Ахмадулина, Новела Матвејева и многе, многе друге изразито талентоване руске совјетске песникиње,

То ипак не значи да је летопис руске књижевности бележио у де ветнаестом веку само споредне појаве на терену „женске поезије“. Два имена, и два опуса, ваља из двојити и уочити њихово местоу развојним токовима руског _ песни: чког израза = почев од Пушки новог доба па до појаве сим: болизма;

Реч је о Каролини Павловој (1807—1883), Кад и о рано преминулој Мири Лохвицкој (1869—1905) чији сензибилни, Веома мелодични стихови, махом „камерни“, нису нарочито дубоко захватили из визија о љубави и срећи, али су својим лирским дахом, начином казивања, интонационим одликама умно

ВИЊЕТА ЈОСИПА ТУРКОВИБА

Ко је сунце оптужио да је неверног Ко је нахранио девет огромних милијарди малодушношћу2г

Сећа ли се тај сагорели научник

да бисмо сагледали векове...

Ако се окренете:; сваки

ж«

Дуго нас вара тај мађионичар г себе прогутао за видик.

#78 а а а Нердрени нам довикују: Је ли још грожђе

рожђе „незрело"» Срећа; ни то није вечно, _ Ко је зору прогласио за подне

ће вам поглед постати муња, срце — једини громобран!

шта су му мртви шапутали на својим

вебељима»

ка =»

Сакријте нам Сатурнов прстен још једаннут јер она комета неће нам се вратити иако су звезде на земљи лепи:

од небеских за безброј пута!

Али ветар слепи кога узме

и ко у њему другима руке пружи ашљаду ће Нептунових живети зодина

земља млади и земља пуна месец

аргонпутима ће светлети 360% њега!

томе наговестили поезију руских удекадената“ — симболиста. . Први стихови Лохвицке појавили су се 1889, у времену кад је старица Каролина Павлова живела далеко од Русије, у малом. месту Хлостервицу, близу Дрездена. Тамо је и умрла, усамљена, окружена сећањима из својих ранијих деценија, а зацело и из времена кад је она, кћерка Карла Јаниша, пореклом _ Немца, _ професора _ московске Медицинско-хируршке академије, била Мицкјевичева вереница... Мноштво околности било се заверило против љубави веома талентоване и одлично образоване Каролине Јаниш према највећем пољском пескику, и она је ушла у не срећан брак — са књижевником Николајем _Павловом – (1803—1864). За карташким столовима изгубио је Павлов (иначе успешни прозаик, безначајни песник и приврженик „слатког живота“) велики женин мираз, а од касније раскинутог брака остала су Каролини само мучна сећања и презиме, И других опорих горчина било јеу врло дугом животу песникиње која је 1856. напустила Русију и још три и по Деценије испраћала усамљеничке дане на немачком тлу. Много је радила и тада. Објавила је 1863. значајну збирку стихова, свакако највреднију књигу руске „женске поезије“ у деветнаестом веку... Али убрзо после тога заборав је почео да се подмукло при. крада имену и делу Павлове, да би их скоро потпуно потиснуо све до 1915. године, кад је велики песник Валериј Брјусов објавио, у два тома, са својим предговором и ко-

ментаром, _ Каролинина сабрана дела.

Брјусов је упозорио на егзистентност песничког света Павло-

ве, на свежину и неукалупљеност њеног стиха, као и на важност студиознијег, продуховљенијег приступа једном дотле занемариваном опусу. Безмало четврт века касније, 1939, тај опус је представљен совјетским _ пријатељима _ поезије обимном књигом у едицији „Библиотека поета“, која је основана на иницијативу Максима Горког. Ново издање исте едиције, потпуније и од Брјусовљевог и од претходног, може се означити као ново по још: једном свом обележју. Наиме, Павел Громов, проучавалац стваралаштва _ Александра __Блока, Афанасија Фета, Аполона Григорјева и многих других руских песника, написао је за ово издање уводни есеј који садржи развијену, помну анализу песничког дела Павлове. Према Громову, реална оцена (вели, боље, преоцена) стваралаштва ове песникиње спада у неопходне појаве на простору поезије, њеног развитка, па и њених савремених токова. У стиховима Каролине Павлове, мада они не достижу ступањ остварења великих песника, садржане су вредности које ваља сагледати и осмислити, пр венствено из аспекта Каролинине средишне теме.

А то је тема: песник и стварност песник и сре дина, величина и песниш

тво песникова позива. „Лирски јунак“ Павлове пребива у атмосферама лепоте и усредеређене ми сли и скоро увек остаје несхваћен.

Једна од најобразованијих и најкултурнијих руских песникиња, Павлова св са истом, савршеном сигурношћу кретала у сферама ру: ског, француског и немачког језика. Преводи на руски и са руског чине занимљив део њене активности, али, наравно, савремени чита» лац обраћа се првенствено најзначајнијим _ Каролининим делима: поеми — роману „Авоструки жи: вот“, поеми „Кадрил“, циклусу уФантасмагорије“, — малом спеву „Разговор у Трианону“, лирици. Та дела посредно казују да се стихови Павлове узносе изнад свега оно та што су пружиле поезији скоро све остале руске песникиње девет“ наестог века =— духовита Евдокија Растопчина (1811—1858), Јулија Жа довска (1814—1883) са њеним осе» ћајним, искреним и прилично невештим текстовима, Надежда Хвошчинска (1824—1889), Ана Барикова (1839—1893), Олга Чјумина (1858 1909). Међу руским песникињама прошлог столећа једино Мира_Лохвицка није у сенци талента Каролине Павлове — талента који је даровао поезији класичне стихове писане 1854, године:

: срцу — празном сиротишту Чувам те, стиху сете... Стих Мој светли зрак на пепелишту Свих радости и снова свих! Само над стихом нема власти Хула што продре у мој храм. (О, благо моје и напасти, Занате чију светост знам! Прени се, песмо, ћутању здроби, С усана слети као 308; Закрили, благодетна коби, Изабрану — за подвиг нов, Утишај ропот гнева јетка, Поново срцу моме дај

Патњу без међа, без свршетка, И љубав која неће крај!

Лав Захаров